Savetnik predsednika Nikolića, Oliver Antić optužio je Mihajlovićevu za kvar na avionu kojim je Nikolić leteo u posetu Vatikanu. Antić ne prihvata izjave pilota i kopilota o prosutoj kafi po instrument tabli i za ugrožavanje predsednikovog života optužuje ministarstvo na čijem je čelu Mihajlovićeva. „Predsednikov život je bio ugrožen jer nadležno ministarstvo (za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu), ministarstvo koje vodi Zorana Mihajlović, nije poštovalo procedure i reagovalo na propuste na koje mu je bilo ukazano”, besno će Antić.

Predsednikov savetnik je izjavio da je prilikom kontrole avioprevoznika koji žele da lete u Sjedinjene Američke Države, koju je vršila američka Federalna agencija za kontrolu saobraćaja, utvrđeno da Direktorat za civilno vazduhoplovstvo nema kontrolora za vladine letilice „lir džet” i „falkon”, te da su Amerikanci naložili da se taj propust ispravi, ali to nije urađeno. „To je u nadležnosti ministarke saobraćaja Zorane Mihajlović, da uvede te kontrolore… Bilo bi dobro da se ona malo pozabavi svojim poslom”, baš je ljut Antić.

Stvarno, vreme je da se ministarka pozabavi svojim resorom umesto što – kao što je to, u ne tako davna vremena, radio Mlađan Dinkić – ide po selu i zanoveta o svakome kog se seti, pa joj tako nisu promakli ni Dušan Bajatović, Milutin Mrkonjić, Velja Ilić, Tomislav Nikolić, Stanislava Pak… Ne mogu da se setim svih, bilo bi lakše nabrojati one koje Zorana nije častila svojom „konstruktivom kritikom” kojom zamajava zaludan svet pokušavajući da ga uveri da je ona redak primerak radnog, vrednog, stručnog, sposobnog, preduzimljivog, operativnog službenika u vladi. Bez lažne skromnosti, jedini takav primerak kojim Vučić može da se diči. To ne kaže niko, to govori njeno nametljivo (i razmetljivo) ponašanje.

Ne pada mi na pamet da branim one koje Zorana napada, ali očigledno je da je njen prioritetni zadatak u ovom mandatu da se stara o tuđem prljavom vešu i da ga kači na medijski štrik kad god je prilika. A prilika je uvek. Oko nečeg tako prljavog preganjala se i sa šeficom kabineta Tomislava Nikolića, Stanislavom Pak kojom prilikom su razmenjeni „komplimenti” kakve jedna drugoj mogu da upute samo takve „dame”.

Sukob te dve individue u suknjama nije prvi, u sećanju još stoji da je Mihajlovićeva zamerala Nikoliću inertnost, nedovoljnu čvrstinu, neodlučnost ili tako neki od sinonima koji se mogu svrstati u (političku) mlohavost, dok je Pakova, pak, skakala u živu vatru da Zorani dokaže da predsednik hoće, želi i zna. I što je najvažnije, može. Hoće se reći da može i politički i državnički, a da se ta moć može dočarati još nekim od sinonima koji oslikavaju čvrstinu.

Dve naprednjačke plavuše biju bitku koja u suštini i nije njihova, one su samo transmisija svojih šefova za koje smo i ranije konstatovali da funkcionišu u latentnom sukobu, ratujući u rukavicama. Stanislava Pak optužuje Mihajlovićevu za medijsku hajku na Nikolića misleći da ministarka to radi bez znanja predsednika vlade i da je „njen cilj pozicija premijera ili predsednika države”. Previše ambiciozno, previše naivno da bi se neko upecao na jeftin trik. Da se sve radi, kao što Pakova misli, bez znanja vrha vrhova, onaj na vrhu odavno bi potencijalnu opasnost za svoju fotelju poslao tamo gde treba. Jer on to ume grubo i bez dlake na jeziku.

Jedina istina i precizna formulacija delovanja Mihajlovićeve, koju ova oštro demantuje, sročena je u izjavi Stanislave Pak: „Gospođa Mihajlović se bavi svim i svačim u ovoj zemlji. Ona preispituje i odluku predsednika o učešću na paradi u Rusiji. Da li jedan ministar to treba da preispituje?” Sličan posao bez posla, i rad bez rada, primenjuje i onaj Vulin koji se meša u sve što pročita u jutarnjim vestima.

Ako Olivera Antića ne interesuju izjave pilota o prosutoj kafi u kokpitu aviona kojim je Nikolić leteo u Vatikan, možda bi topli napitak koji umalo nije došao glave putnicima aviona mogao da bude predmet interesovanja vrha vrhova. Za plavuše uvek ima mesta u nekom od aviona; mlađa bi mogla da glumi stjuardesu, starija kafe-kuvaricu. A Vulin? On, kladim se, ima pilotsku uniformu s kapetanskim širitima. Neka bar svi lete kad toliko vole da žive u oblacima.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53940/kolumna-zorana-mihajlovic-ministarka-za-staranje-o-tudem-prljavom-vesu, 24. april 2015.

The post Sukobi u SNS sve intenzivniji appeared first on Dejan Jeremić.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Sigurno ste videli pismo premijera Vučića pod naslovom „Moj odgovor Njima” („Blic”, 2. mart), u kome Vučić rezignirano ukazuje na to da njegova vlada nema podršku elite. Stvar je lična, objasnio je kasnije premijer. „Kada sam govorio o eliti, mislio sam na deo ljudi koji podržavaju ovakav kurs Srbije, ali koji zbog netrpeljivosti prema meni lično i stranci koju vodim imaju drugačiji odnos i prema državi.”

Imam utisak da bi se elita složila sa premijerom u tome da mu uskraćuje podršku, mada ne iz onih razloga koje premijer navodi. Evo kako ja to vidim.

Prvi problem vidim u vladinom odnosu prema prošlosti. I naravno, u manje-više jasno saopštenoj zabrani da se u medijima pominje Vučićeva radikalska prošlost. Uz valjano obrazloženje, odmah da dodam: tema je, kažu, budućnost, dosta je bilo optužbi i jalovih priča, gledajte, ljudi, jednom unapred! I taman mi počnemo da gledamo unapred, kad ono, ne prođe dan da neko od njih ne podseti narod da su za sve jade u ovoj zemlji krivi žuti. Koji su – šta? Prošlost.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Kad god, recimo, Zorana Mihajlović gnevno progovori o žutima, ugledam je u centrali G 17 plus, gde zajedno sa Dinkićem i žutima kroji politike koje su nam došle glave. Dok Vulina, i kad ćuti, vidim kod Mire Marković. Odmah tu, sa strane, vidim i Ćuruviju. A vidim i Dačića koji tera kosu na gore, kao Sloba Milošević, pa je posle šiša na kratko, kao Đinđić. Što ne bi bilo tako strašno da nam baš oni, okupanih biografija, ne tumače tuđe grehe. E, ne biva. Ili otvaramo Pandorinu kutiju – ili je ne otvaramo.

Mislim, ako hoćete da vas elita ozbiljno shvati.

Nekada prošlost i ne spomenu, kao pre nekoliko nedelja, kada je dolazio Toni Bler, a mi – zgranuti: pa zar nije taj čovek bombardovao Srbiju, zar mu Šešelj (autor) i Vučić (recenzent) ne napisaše knjigu, čiji me naslov sramota ovde da ponovim? I ko je onda kriv što elita škrguće zubima? Onaj ko je Blera doveo – ili oni koji pamte?

Drugi problem vidim u plagijatorima. Ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik plagirali su svoje doktorske disertacije. Dokaza o plagijatu dovoljno za pet, a ne za dva doktorska rada. Gradonačelniku, čak, inostrani izdavač izbacio plagirani rad iz časopisa. Za vladu to nije vest – ali za elitu jeste. Pa na kom smo mi to istom reformskom kursu i kako se taj kurs zove?

Kako god da se zove, omladina dobro razume poruku koju šalje vlada: srpska deco, postanite plagijatori! A potom – ministri i gradonačelnici. Ako se neko usudi da iznese dokaze o plagijatu, šta vas briga, premijer će stati na vašu stranu. Podviknuće na profesore, glasno, da cela Srbija čuje kako im poručuje: „Ništa gluplje od vašeg obrazloženja nisam čuo!”

Sa tim se slažem od prvog dana, pošto mi je jasno da je pametnije obrazloženje moglo da stigne jedino iz centrale SNS-a. Možda baš iz onog ćoška gde se Zoran Babić, šef Vučićeve poslaničke grupe, pre neki dan poverio novinaru „Kurira” da bi voleo hirurški da ukloni podbradak (to mu je genetski, kaže), a da nema ništa protiv ni da ćerkama, kad porastu i ako to požele, plati silikone. Zar to nije pamet koja Srbiji treba – tašna, mašna, silikoni, pa mesto u stranci… Doktorat? Plagijat? Koga to zanima?

Ali, hajdemo dalje. Sve ovo da nestane, ostao bi treći problem: partijska država, majka botova, burazera, secikesa i polusveta. Što ne samo da nije problem, nego su problem oni koji o tome govore. Evo šta poručuje premijer: „Pošto stalno pričaju o partijskoj državi, želim da kažem da u Srbiji znam samo jednog partijskog direktora javnog preduzeća, to je direktor EPS-a.” Kako da ne, razmišljam. Pošto Bajatović u „Srbijagasu” radi kao časna sestra, a ne kao direktor. Dok je onaj vlasnik pečenjare „Fantazija” sasvim slučajno direktor „Kolubare” i član SNS-a. Krkobabića neću ni da pominjem, evo, neću, prestala sam.

A prestala sam zato što partijska država nije izum ovog premijera, neće njega istorija po tome pamtiti. Tu se on od žutih nimalo ne razlikuje. Ono po čemu se ovaj premijer razlikuje i po čemu ćemo ga pamtiti jeste to što je ukinuo „Utisak nedelje” i započeo ozbiljno ućutkivanje medija. To je novina. I to novina opasna baš za njega, jer se može desiti da ostane upamćen kao premijer koji nije ukinuo partijsku državu samo zato što je nije ni primetio, a niko iz medija nije smeo to da mu kaže.

On radi, mi pamtimo.

Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Slonovi-i-elita-imaju-nesto-zajednicko.lt.html, 26. mart 2015.

The post Slonovi i elita imaju nešto zajedničko appeared first on Dejan Jeremić.

Aktuelni i bivši ministar odbrane već mesecima su u političkom klinču. Bilo je zanimljivo pa postalo dosadno. Ključna nedoumica u javnom obračunu Dragana Šutanovca i Bratislava Gašića jeste ova: ko je od njih dvojice gori ministar odbrane?

Teško je presuditi pred teškim i niskim udarcima dvojice boraca i ličnosti važnih za odbranu zemlje. Mada su oni pre svega vojnici svojih partija, određeni od nje (ili bili određeni), da se bave poslovima u vrlo složenom životu državne legitimne sile. I ova partija na vlasti, kao i svaka pre nje, pokušava da vojsku upregne u svoju ideju o upotrebi države. Ministri su u tom poslu važna, ali po nekad i prilično škripava transmisija u distribuciji vladajuće političke volje.

Ako učinimo sebi zadovoljstvo, i napravimo ovlaš uvid u inventar ljudi koji su bili ministri sile, možemo sabrati vrlo zanimljiva iskustva o tome kako se taj posao radi.

Svaki početak svačijeg mandata obeležen je idejama temeljnih reformi. Kako to gordo i prazno zvuči, ako se zna da je i prethodnik reformisao sve što je mislio da treba, i uveren da ume. Ako je neko zaboravio, jedan od ministara bio je i jedan od predsednika ove države: Boris Tadić. Sve reforme koje je započeo, kao i sve drugo, završeno je uglavnom u neostvarivim verbalnim ogledima.

Novu fazu reforme, koje su, takođe, bile nerešiva projekcija, započeo je u svoje vreme i Prvoslav Davinić, čovek dostojan literature. Zbog izraelskog satelita, opremanja vojske preko firme „Mile Dragić” (slučaj samoperivih gaća), i još nekih poduhvata koji nisu daleko od nivoa odbrambene fantastike. Suđeno mu je, i nije osuđen, što je dokaz da su njegovi eksperimenti možda bili i korisni. Šef partije koja ga je predložila, lično ga je smenio: Mlađan Dinkić. I to zbog afere s Dragićem. To će Dinkića, mnogo kasnije, koštati skoro huliganskog izbacivanja iz hotela „Moskva”. I to je odbrana zemlje.

Za svog mandata, Dragan Šutanovac je imao svojevrsni sukob autoriteta, jer mu je načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš bukvalno otkazao poslušnost. Mada takva kategorija (poslušnost) i nije predviđena na relaciji ministar–načelnik. Vojskom komanduje predsednik države, pa je Ponoš prozvao ministarstvo „protočnim bojlerom”, uz slikovito poređenje: „Mi imamo voz (vojsku), ali badava kad je pruga (ministarstvo) pokvarena.” Tadić je smenio Ponoša („jednog od najboljih generala u regionu”), uz poruku da se moraju poštovati red, rad i disciplina.

Nema podataka kakvi su rezultati reformi koje je sprovodio Šutanovac. Po skromnom sudu ovog autora, ništa se značajno nije događalo. Čovek je samo obavljao partijski posao, kao svi pre i posle njega, službenički, sa skromnom kreativnošću, koliko je mogao i umeo.

Iz Kruševca je došao Bratislav Gašić, tamošnji gradonačelnik, kako bi oslobodio bar jedne dužnosti hiperaktivnog Vučića, koji jedva da je i navraćao u ministarstvo odbrane. To, naravno, nije sprečilo Gašića da njegova prva izjava bude preko svake mere servilna: „Trudiću se da u obavljanju dužnosti ministra odbrane, dostignem standarde koje je postavio Aleksandar Vučić!”

Ministar sa titulom „viteza od čarapanije”, možda bi mirno odradio svoj mandat, ne mešajući se ni u šta ključno, poštujući standarde opšteg siromaštva u društvu. Da nije bilo one afere sa tučom pripadnika Žandarmerije i „Kobri”, i učešćem vojne jedinice u čuvanju premijerovog brata. Tu se ministar upleo kao pače u vunu, i bez valjane pravničke podrške zaratio sa zaštitnikom građana.

Ne bi bilo ništa strašno da se ta afera nije raskrupnjala, pa je uplitanje ombudsmana u tajne „kojima niko nema pristupa”, proglašeno, kako to obično biva, napadom na vojsku i sistem odbrane. U stvari, to je jedan od modela da se vladajuća grupa poistoveti sa državom i vojskom, i u tome se svaka kritička reč prepoznaje kao rušilačka. Stiče se utisak da vojska ipak nije toliko na nišanu neprijatelja države koliko je marginalizovana od same države.

Nema održive ideje o tehnološkom inoviranju, slabo ide sa rešavanjem stambenih problema. Još ima vojnih beskućnika koji žive u starim kasarnama. Ministar, kao ona škripuća transmisija vladajuće volje, nije uspeo, ako je uopšte želeo, da podoficire i oficire koji su na operativnim poslovima, oslobodi smanjenja ionako skromnih plata. Tako da oficiri srednjeg ranga zarađuju tek nešto više od 42.000 dinara (prosečno), a to su ljudi koji neposredno komanduju osnovnim jedinicama (vod, četa).

U toj nemoj socijalnoj drami isforsirani sukob sa ombudsmanom poslužio je za uobičajenu mistifikaciju i zamenu teza o tome gde je zaista poreklo ruiniranja vojske i njenog ljudskog potencijala.

Naravno da položaj vojske i njenih pripadnika ne može biti zataškan optužbama oko toga koja je vlast dotle dovela, i koja partija je uspela da delegira goreg ministra. Mislim da se u tom poslu, zasluge sasvim lagodno mogu podeliti na ravne časti. Nezavisno od toga čija oligarhija vlada našim životima.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Svi-njihovi-ministri.lt.html, 3. mart 2015.

The post Svi njihovi ministri appeared first on Dejan Jeremić.

Ako smatra da mu dužina naziva funkcije koju (bi trebalo da) obavlja dozvoljava da komentariše trenutnu situaciju u Prištini i njenoj okolini, onda bi, po analogiji, Rasim Ljajić, političar s najviše funkcija u državi u deceniji za nama, morao da se oglasi i kaže nešto u vezi s borbom građana i komunalnih policajaca prsa u prsa, krađom električnih kablova na Mostu na Adi ili šansama srpskog filmskog kandidata na predstojećoj dodeli Oskara.

Ministar za rad, zapošljavanje… itd., itd… nasledio je boljku od koje je nekada patio Mlađan Dinkić. Začin za sve, začin u svemu. Mirođija bez koje ne može da prođe nijedno dnevno-političko pitanje na koje on nema odgovor. Ovaj put tema je Kosovo i Metohija, sutra to mogu da budu Trinidad i Tobago, Sveti Kristofer i Nevis, Sveti Vinsent i Grenadini, u nekoj budućnosti i Sao Tome i Prinsipe. A možda i ne sme da dira u Tomu?! Ni u sve svete.

U izjavi datoj državnoj novinskoj agenciji Tanjug, a povodom godišnjice proglašenja kosovske nezavisnosti, Vulin je, detektivskom pronicljivošću, utvrdio „da su ljudi videli da Kosovom vlada nekoliko porodica, da razni klanovi određuju njihovu sudbinu i da odlascima Albanci najbolje kažu šta misle o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova”. Pri tom ni reč ne reče o onim domaćim vodičima koji, iste te Albance, ilegalno prebacuju preko srpsko-mađarske granice. To gradivo nije stigao da utvrdi.

Ako nije to, onda jeste ovo: „Ne beži se iz uređene zemlje, ne beži se iz dobre zemlje i ne možete samom činjenicom da vas je neko priznao za nešto da postanete država. Ne postaje se država tako. Država se postaje na osnovu istorijskih pretpostavki, na osnovu ekonomije, na osnovu vladavine prava, ali se postaje i na osnovu toga što ste u stanju da obezbedite društveno-politički konsenzus na prostoru koji zovete svojom državom”. Ima smisla.

Ali, da pođemo redom. Tačno je, ne beži se iz uređene zemlje, te se čudim zašto stotine hiljada mladih i stručnih ne sede u uređenoj Srbiji i rade (umesto Vulina i sličnih) posao za koji su kvalifikovani nego peru tanjire po svetskim zabitima. Tačno je i da država počiva na istorijskim pretpostavkama, kao što je tačno i da je Srbija iz države koja se zvala SFRJ, pa SRJ, pa SCG, ostala sama na vetrometini jer su je se svi odrekli i od nje otcepili.

Tačno je da državu odlikuju ekonomija i vladavina prava, ali Vulin ne smatra za shodno da to pomene u kontekstu zemlje u kojoj živi, u kojoj su to dvoje istovremeno i najbolnije tačke, a o vladavini klanova moglo bi da se napiše više od jednog toma. A možda i ne sme da dira u tomove?

Kao što na početku konstatovasmo, nije prvi put da Vulin trči pre no što starter da znak za početak trke. Nije prvi put da komentariše događaje za koje nije ovlašćen. Nije prvi put da deli lekcije političarima izvan sprskog atara, da domaće veliča do božanstva i da prednjači u tome. A možda baš voli da bude prvi u tome.

Prethodnih nekoliko puta, Vulin je svoje komentare nazivao ličnim stavom i svojim mišljenjem. E, to je najopasnije. Kad misli. U kombinaciji s garderobom u kojoj daje izjave za koje nije zadužen, težina izgovorenog dobija posebnu dimenziju. Ako bi se jednom, pre datog signala za start, zaleteo da komentraiše Svetu trojicu, mogu se očekivati mantija i epitrahilj.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 17. februar 2015.

The post Mirođija appeared first on Dejan Jeremić.

Ako… a… onda… Gde su premise tu je i konkluzija. Stara (srpska!) reč – silogizam.

Ako su fejsbuk i tviter socijalne mreže a socijalne mreže šire paniku, onda fejsbuk i tviter moraju u pritvor. Ako troje uhapšenih pod otužbom da su širili paniku na socijalnim mrežama dobije pritvor od po 30 dana a viša instanca im pritvor ukine, onda – ništa. Ako su svi ostali na socijalnim mrežama pomagali u spasavanju ljudi i imovine a nisu širili paniku, onda svi treba da budu odlikovani. Medaljom za ljude. Za ljude za koje predsednik i vrhovni komandant Nikolić reče da nisu bili na nivou zadatka na kojem je bila vanserijska, neustrašiva i nepogrešiva vlada. E, baš te i takve ljude odlikovati. Narod, kao takav.

Izvesno je da patetika, patnja i ničim izazvana dramatika, koje danima dolaze s vrha koji odlučuje, prete da podave opasnije od poplave. Prete da ugroze čak i Tadićevo pozersko šmiranje. A on je u toj disciplini (doskora) bio nepobediv. Širenje panike se podrazumeva. Opšta mesta podilaženja naciji – narodu i narodnostima koji vole svoju zemlju – takođe.

A onda – hvale vredna?! – hvalisanja ko je koliko i na koji način pomogao unesrećenima u potopu. Onaj koji nije bog, jer se u toj ulozi snalazi koliko i Dinkić, hvalio se u Narodnoj skupštini da je dvadeset dva sata radio na spasavanju potopljenih. Ostala dva sata tog dana, spasavali su njega. Da ne padne u totalni amok.

Ako je Velimir Ilić ministar zadužen za vanredne situacije a ministar se klonio isticanja u opertivnom radu na spasavanju, onda Velja nije bio u prilici da širi paniku. Nije bio ni u kakvoj prilici. Da je pameti, već odavno bio bi u neprilici. Što se ne može reći za onog Vulina u odelu crno-crnog dizajna. On je kao čovek-žaba, često i kao čovek-amfibija jezdio mutnim vodama podivljalih reka nastojeći da uvek bude u nekakvoj prilici. U prilici da se dobro slika za naslovne strane u novom modelu garderobe crno-crnih nijansi, s obeležjima zemlje koju vole svi građani, narod i narodnosti. Do grla potopljeni u stradanju, bedi i strahu. U ovom poslednjem – podavljeni.

Udavljeni Obrenovac, Krupanj, Svilajnac, Trstenik, Šabac… toponimi na rečnom putu sporo i teško se oporavljaju od strahota koje je ostavila vodena bujica. I od amoka. Obaška mulj, blato, vlaga, zaraze, užegla voda, smrad i isparenja, uništena dobra. U tim gradovima gledaju u nebo i mole se. Ne zbog toga što veruju u boga, nego zbog molbi nebu da im više nikada ne priredi vodopade u dnevnim sobama. Mole se da ih više nikada ne snađe silogizam s kraja ove priče.

A seća li se iko početka ovog teksta?

Ako je ovo to a to je ono, onda je ovo ono… Ako posle potopa najgore dođe na vrh a kad se voda povuče ispliva šljam, onda posle potopa na vrhu ostane šljam.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 31. maj 2014.

The post Silogizam appeared first on Dejan Jeremić.