Povodom teksta „Istražno novinarstvo”, od 17. Septembra.

Nije mi jasno zašto Georgijev u tekstu „Istražno novinarstvo” (17. septembar) javno priznaje da ništa nije razumeo od onoga što je suština mog teksta.

Ni on ni Dojčinović nisu bili moja tema. Ključna je bila teza o simbiozi realnog i političkog podzemlja. Mogu da pojmim da čovek nije razumeo tekst, ali mogao je da pročita, bar još jednom, ili da polako shvata ono što želi, dok mu je to potrebno.

Georgijev laže da sam pripadao „bezbednosnim strukturama” vojske. Ne, njima nikada nisam pripadao. U većem delu karijere bio sam njihova meta.

Snimci Dačića sa Bananom nisu istraživačko novinarstvo, već jeftini amaterski špijunski vodvilj. Šta je bilo nepoznato o njima dvojici i njihovom prijateljstvu? Da su uz razgovor na kraju obeda pućkali cigare? Moje primedbe na kvalitet snimka i njegovu javnu moć nisu bezbednosne nego komunikološke.

Georgijev ne zna da komentar i te kako pripada žanru istraživačkog novinarstva. Ako ima iza sebe bar jedan čas metodologije društvenih nauka, ili osnovna znanja iz teorija masovnih komunikacija, morao bi da zna nešto o oblicima i modelima istraživanja. On se time kao suvereno bavi, i tvrdi kako ja, kao višedecenijski komentator „Politike”, o tim stvarima ne znam baš ništa.

Iznenadio me je glupavi stereotip, svojstven marginalnom polusvetu, dakle stalne naznake Georgijeva o tome da sam nekada bio oficir. Da, bio sam. Da li me to kompromituje? Šta je bio Georgijev u vojsci? Redov, četni ćata, ili šonja oslobođen vojske zbog ravnih tabana? Ili nešto četvrto. Ili ništa!

Ne bih na ovom mestu licitirao sa znanjima iz novinarstva, niti da li se istraživačko novinarstvo uopšte može dovesti u vezu s mojim imenom. O tome sude drugi, a ne Georgijev sa svojim javno pokazanim limitima.

Da je umeo da zapazi, Georgijev bi video da sam se bavio aferama čiji su zajednički junaci bili policajci i neki kasnije nagrađeni novinari. Tačno sam naveo koje su to afere.

Na kraju svog konfuznog i dirljivo nepismenog teksta, Georgijev se pita ko sam u stvari ja. Evo odgovora: samo Ljubodrag Stojadinović, onaj koji ne pripada nikome. Ne radim ni za koga, pišem samo u svoje ime, moje mišljenje nije podložno finansiranju, niti iza sebe vučem skraćenicu institucije kao neizbežno devojačko prezime.

A ko ste vi, Slobodane? Znate li uopšte? Kako istražujete bez osnovnih znanja o tome šta je u stvari istraživanje? Zna li ko osim vama bližnjih za vas? Da mi se niste nakačili, iako mi nikada niste bili na kraj pameti, ne bih znao ni ja. Nisam upoznat s vašim novinarskim opusom, nisam čuo za vaše istraživačke podvige i ne mislim da sam time bilo šta izgubio.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 19. septembar 2015.

The post Ko je Georgijev? appeared first on Dejan Jeremić.

Snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo je pretencioznog amatera. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić postao je istinski superstar. Bio je sve što je mogao da poželi, stigao je svuda i stekao prijatelje nad zemljom i pod njom. Ume da peva, lepo ispadne kad se slika, i to na sastancima koji nisu tajni. Ali snimci jesu.

Videli smo u novinama, koje su samo jedan dan trijumfalno pokazivale ono što svi već znaju: da je veza politike i podzemlja bratski čvrsta i da takvu simbiozu niko ne može da raskine. Odavno beše kad se ovde podzemlje ispelo na vlast, a vlast sišla u podzemlje, pa je teško raščlaniti, ako je uopšte potrebno, ko gde pripada. Svi pripadaju svima, bratstvo raznolikih vlada našim životima.

Bilo je kreativnih pitanja u stilu: ko to uopšte snima i šta će mu taj fotografski šlajm, za čije babe zdravlje to uopšte čini? I onda se prst upire u one koji se ne vide, niti se zna gde su, samo je pouzdano da oni vide sve i da su svuda oko nas. A to su Službe!

Rekao bih da je takva verzija paranoje od svemoći tajnih sila uglavnom preterana. Ono jest, u prirodi je misterioznih struktura da prave dosijee, presreću razgovore, čuvaju dokaze o tome kad je ko iz vrhova vlasti bio njihov doušnik. Za svaki slučaj, jer bez doušništva nema napredovanja. Ali, profesionalci u službi ne daju tek tako svoja sabrana dela na uvid javnosti. To se kod njih ne čini, monopol na važnu informaciju omogućuje prednost u čuvanju pozicije. Ne bilo kog dežurnog političkog silnika, nego Službe same.

Zato bih rekao da je snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo pretencioznog amatera. Inače danas može da snima ko hoće i gde mu tekne. Oprema nije skupa, a film o Dačiću je tehnički loš, poziciono aljkav, diletantski kadriran i napravljen prilično neveštim amaterskim kalemljenjem. Još jedan dokaz da to nije Služba može se naći u samoj „pripremi objekta”. Profesionalci postavljaju kamere i bubice unapred, a ne post festum, što je u filmu sa Dačićem kao junakom trilera sasvim vidljivo.

Danas svaka politička grupacija ima svoje paralelne „bezbednosne servise”, koji se utrkuju u pokušaju da pokriju ono što državni organi ne stignu ili ne žele. Takvi amateri su nahvatali Ivicu.

Videlo se, posle svega, da Dačiću neće faliti ništa i da u tom smislu i njegov istorijski adut Peđa Marković može biti potpuno siguran za svoju poziciju. Uostalom, i predsednik i premijer su pružili podršku ministru spoljnih dela, usred afere, koja nije ni stigla da se rasplamsa kako se očekivalo.

Prema nekim teorijama zavere, koje se raspredaju u političkoj čaršiji, Dačića već godinama snimaju njegovi, za svaki slučaj. A kadrovski opit predsednika SPS-a navodno je trenutak za pokazivanje njegovih „prljavih veza”.

Razumemo stoga srpske političke ikone što se nisu oborile na Dačića, jer ko zna šta i gde o njima postoji slikano ili zapisano. A da svačega ima, u to se možete kladiti.

I sad dolazimo na onaj deo teme koji se u svetu, a ponegde i u Srbiji, razume kao istraživačko novinarstvo. Da li ono ovde uopšte postoji? Po slobodnoj proceni ovoga autora – jok, ili jedva. Komentatorska istraživanja najčešće su rezultat sintetičkog mišljenja autora ili njegovog spekulativnog stava. Dakle, mišljenje, a ne stav. Koga uopšte briga za mišljenje ako se ne ostavlja čak ni iluzija da mediji mogu bilo šta da promene. Naravno da ne mogu, ali njihov posao je da uvek iznova pokušavaju. Da budemo pošteni, mnoge nagrade za istraživanje u novinarstvu zaslužile su „neke” strukture iz policije. To nije nimalo loše, naprotiv. Čestiti policajci godinama rade da nešto krupno reše, da isteraju smeće iz brloga. I kad sve to daju tužilaštvima, spam ostaje u fiokama. Vrlo dugo, najčešće za sva vremena.

Novinari taj plen uzimaju kao svoj, od istraživačkog rada njima ostaje samo onaj deo hrabrosti da sve to objave. Ali, na tom nivou se istraživanje policije i hrabrost novinara iscrpljuju. Setimo se samo afera sa vakcinama, skandala sa ukradenim zemljištem u elitnom delu Beograda. Korupcionašku metastazu ne mogu da reše ni istraživanja ni bilo čija hrabrost, nego valjano funkcionisanje sistema, istog onog koji omogućuje korupciju. I tu je krug zatvoren i mrdanja nema. Zato su za premijera daleko veći problem Kokan Mladenović i Dule Vujošević, nego prvi potpredsednik vlade uhvaćen sa cigarom u društvu čoveka više nego sumnjive biografije, koga inače (po sopstvenoj tvrdnji) ne poznaje baš najbolje.

Ko god da je snimio Ivicu, badava je zalegao ispod stolova. Ako je to bio podvig nekog novinara istraživača, stvar je još gora. Njegove usluge nikome nisu potrebne, Dačić ostaje čvrsto u sedlu. Kad sjaše, vezaće ragu gde mu gazda kaže, a niko bolje od ministra svega i svačega ne zna ko je to.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 15. septembar 2015.

The post Istraživačko novinarstvo appeared first on Dejan Jeremić.

Kako to čini doktor Marković? Opušteno, lako. Kad novinar Apostolovski kaže da Markovićev „dolazak u SPS neki smatraju najboljim političkim potezom u nekoliko proteklih godina dok ga drugi optužuju za dobru političku trgovinu” i nastavlja pitanjem: „Šta mislite o iznenađenju koje ste priredili, zajedno s Dačićem?”, doktor Marković odgovara:

„Drago mi je da smo malo razgalili tromu letnju političku scenu. Priča o trgovini pokazuje nepoverenje – da li je baš svako na prodaju? Koliko košta veoma udoban i miran život, koji sam vodio do pre dva dana. Da li ljudi koji pričaju o prodaji žale što niko neće da ih kupi?”

Zaista, koliko doktore Markoviću košta miran i udoban život? Ko su ljudi koji žale zbog toga što niko neće da ih kupi? I da li tom rečenicom priznajete da ste bili reciklirani eksponat na prljavom političkom buvljaku na kom svako kupuje ono što mu je potrebno i prodaje ono za šta će ubrzo reći: koji će mi moj?

Posebno je „važno” to što je Markoviću drago da je u ovim tropskim danima razgalio tromu letnju političku scenu! Razgalio – kako to istovremeno zvuči i nesuvislo, i neveselo, i isprazno, i maliciozno, i promašeno, terminološki neprihvatljivo, neinventivno, pa ako me baš vučete za jezik, i glupavo. Nula poena.

Autor intervjua pita i šta Marković misli o packama koje dobija od dela javnosti i od, sada već, političkih protivnika čijim je taborima nekada pripadao – a za dve godine promenio je tri politička preduzeća (Demokratska stranka, „Dosta je bilo“, SPS) – na šta Marković ima spreman odgovor: „Ja sam u pokretu ‘Dosta je bilo’ bio član Saveta za kulturu i učestvovao sam u nekoliko gostovanja pred lokalne izbore. A kad kažete Demokratska stranka, na koju stranku tačno mislite? Stranka u kojoj sam ja bio aktivan član raspala se na nekoliko stranaka. Kojoj ja to stranci nisam veran? Pajtićevoj, Živkovićevoj ili onoj Dušana Petrovića, ili Borisa Tadića? A pravo da vam kažem, nisu se ni trudili da me zadrže”. Slabo su pazarili na buvljoj pijaci. Kupovali su i prodavali jedno isto, ono što će neko drugi kupiti pa prodati.

Kao i u onom otvornom pismu na svom fejsbuk profilu kojim je pokušao da dezinfikuje svoj politički prebeg, Marković opet postavlja pitanja, među kojima je i ovo: Kojoj to stranci nije veran? Nijednoj od prethodne dve u kojima je bio, jer nabrajanje imena političara koji su otišli iz DS-a i osnovali svoje stranke jalov je izgovor za sopstveno neverstvo.

Kada Apostolovski navede Čerčilovu tezu koja kaže da je „mlad čovek po prirodi levičar, a kako stari, postaje desničar”, Marković smatra da je „u našem slučaju teško govoriti o tome šta je levica, a šta desnica”, te da „svuda ljude bole društvena nepravda i nesigurnost…”, i da je „narod željan hleba, ali i pravde”, pa zbog toga Marković „veruje da treba podržati modernu levu stranku”, jer, kako kaže: „Zamišljam da SPS može da bude takva stranka”.

Kako ovo – „zamišljam” zvuči bajkovito. A tek konstatacija da je narod željan hleba i pravde! Naravno, odgovor na Čerčilovu tezu je zaobišao; ili sebe smatra dovoljno mladim za desničara ili previše omatorelim da bi bio levičar? Nije pitanje iz kviza. Ali je zato demagoški odgovor više nego očigledan.

A onda, novinar kaže: „Kad smo već kod toga, napisali ste na svom fejsbuk profilu da u pedesetoj godini ljudi svašta čine, mahom ludorije. I vi kao da još imate tu dilemu. Smatrate li prelazak u SPS ne samo političkom, već i životnom avanturom?”

I evo šta dobije kao odgovor: „Bolje to, nego da jurim maloletnice ili da kupim kabriolet. A i ne znam da vozim auto. Šalu na stranu, osetio sam da je vreme da napustim potpunu udobnost i sigurnost svog života. Da parafraziram narodnu pesmu: ne može se zemlja spasavati u kafiću, sve duvan pušeći. Blogeri koji su se obrušili na mene treba da se zagledaju u svoj život i da razmisle šta su to učinili za svoju zemlju. Kada su ustali iz fotelje? Kada su učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Ja ću bar nešto da pokušam”.

Najpre, ono s maloletnicima i kabrioletom nije nimalo šaljivo, naprotiv, pokazatelj je otužnog smisla za humor, a može i ovako: otužan je pokazatelj smisla za humor. Zašto Marković misli da „blogeri koji su se obrušili na njega treba da se zamisle šta su to uradili za svoju zemlju”? Da li zbog toga što samo odabranima – među koje se učlanjenjem u SPS fotelju ubraja – daje pravo da su nešto uradili za svoju zemlju. Ko mu je dojavio da nisu ustali iz fotelje (svoje kućne, ne partijske, ne funkcionerske) i da nisu učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Na šta liče te paušalne „doktorske” floskule budućeg političara visokog ranga koji još nije siguran na kojoj je strani sveta. Levica li je, desnica li je?

A onda je usledilo pitanje: „Šta vas je razočaralo u DS-u, a šta kod Saše Radulovića? Zašto Radulovića niste obavestili da ga ostavljate? I kad mladić ostavlja devojku, ne ostavlja je bez reči, već joj bar pošalje SMS. Radulović je u vestima saznao da je ostavljen”.

„Već smo pominjali da je teško reći koja je od nekoliko partija pravi DS. Što se Saše Radulovića tiče, on je jedan od najpametnijih i najčestitijih ljudi koje sam sreo. Međutim, SPS, odnosno Ivica Dačić, ponudio mi je širi delokrug. Kad velika partija iskaže spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne odbija. Ivica Dačić i ja smo se dogovorili da poštujemo potpuno ćutanje. Prvi put sam bio potpuno diskretan. Niko nije znao za naše pregovore, čak ni najbliži Dačićevi saradnici. Čak ni moja porodica nije znala za te pregovore. Inače, Saša Radulović je poslednji čovek koga bih slagao”.

Radulović je jedan od najpametnijih i najčasnijih ljudi, poslednji čovek kojeg bi slagao, kaže Marković. Hm, hajde da mu poverujemo, ali zar se najčasniji čovek tako napušta i od najčasnijeg tako krije zakulisna radnja zvana sedanje u potpredsedničku SPS fotelju. To što mu je, kako kaže, Dačić ponudio „širok delokrug” i što je „velika partija iskazala spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne dobija”, potvrda je Markovićevog verovanja u šarenu političku lažu i do kraja nepročitanu političku bajku. Previše političke nezrelosti za nekoga ko je na pragu pedesete godine. Zakasneli pubertet, ulazak u klimaks ili produženo detinjstvo? Ili je, moguće je, totalni analfabeta za prljav zanat kakav je politika.

Na kraju, pitanje: „Ko je veći dobitnik ovog saveza: Dačić ili vi?”

„Ako bog da i sreća junačka, bićemo dobitnici Srbija, SPS, Dačić i ja. Ako ne, to će biti još jedna priča o propasti intelektualaca u politici”.

Od intelektualca Markovićevog ranga i kalibra očekivalo se više od sirovih i sterilnih odgovora koji zvone prazninom. Kada se bude probudio (ukoliko se ikada bude probudio!) iz političkog sna o pravdi, hlebu, jednakosti, ponudi koja se ne odbija, mobilizaciji mozgova, bogu, junačkoj sreći i dobitnicima, možda i shvati koliki je gubitnik bio. I ovde bih uložio „Kviska”. Poslednjeg bih sačuvao za onaj deo kviza u kom će nam doktor sam razotkriti ko je on zapravo. Osoba A, B ili C?

8. septembar 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Osoba od A do C appeared first on Dejan Jeremić.

Javnost je iznenađena, nemali je broj onih koji su sablažnjeno zgroženi. Zar Peđa? A zašto ne Peđa? Da li je neko za sve ove godine iznad njegove glave video apostolski oreol koji ga distancira od svake pomisli da bi preko noći mogao da postane drugim čovekom SPS? Da li mu je na čelu sijala zvezda koja će pasti zbog njegove odluke da uzburka kafanske priče, stručnu javnost, radne ljude, građane i poštenu inteligenciju? Zvezda neće pasti. Ona je srođena s Peđinom novom foteljom.

Izvor: Večernje novosti

On se, dakako, obratio naciji pismom u kojem pokušava da objasni razloge zbog kojih je odlučio da životnu karijeru nastavi na tragu više socijalizma po glavi stanovnika. Evo kako to u izvornom obliku zvuči: „Meni je za koji dan pedeseti rođendan. Ljudi svašta čine u tim godinama, mahom ludorije. Da li je ovaj dramatičan preokret u mom životu takva jedna ludost srednjih godina? ”, pita se Marković. U „Kviskoteci” ne postavlja pitanja on, njih postavlja Oliver, a Peđa mora da odgovori tačno. Ja sam malo stariji od Peđe, tek neku godinu i nisam sklon ludorijama koje nose te godine. U kvizu bih prošao dobro, za razliku od Peđe, znam odgovor.

To su te lude godine koje su ga snašle sa zakašnjenjem a koje je njegov otac Jovan opisao u istoimenom filmu („Lude godine”). Nisam ni zgrožen, ni zapanjen, još manje iznenađen; nisam čak ni pitao čemu takva Peđina rabota. On sam pokušao je da odgovori. Baš tako – pokušao.

„Imam udoban i ostvaren život, zaokruženu karijeru, materijalnu obezbeđenost, a iznad svega manje-više potpunu nezavisnost i nekakav ugled čoveka od integriteta. Da li se nezavisnost i ugled moraju žrtvovati, ili makar ispljati, u pesku političke arene?”. On opet pita. A Mlakar ne odgovara. Ako već, kao što kaže, ima „potpunu nezavisnost”, šta znači to što kaže da je ima „iznad svega” a u nastavku „manje-više”? Potpuna nezavisnost iznad svega ne podrazumeva ni manje ni više od same te nezavisnosti. Ili jesi, ili nisi nezavisan?! A pošto već pominje i pesak, on je devičanski čist samo u parkovima u kojima koficama i lopaticama deca prave kule od peska. Slažem se, bilo bi infantilno i, moguće je, zrelo za instituciju zatvorenog tipa ako bi pedesetogodišnjak seo u parkić i lopaticom zidao peščanu kulu.

Marković priznaje da je podlegao talentu za ubeđivanje koji poseduje Ivica Dačić, a koji je zahvaljujući toj veštini poznat na svim meridijanima od Argentine do Ist Rivera, te da je baš zbog Peđine nezavisnosti i njegovog integriteta i odlučio da ga zavrbuje da proba tapacirung potpredsedničke fotelje stranke sa Studentskog trga.

U nastavku svog propiranja savesti Marković pominje trenutke u kojima „politika nije dnevna borba za vlast, već borba za opstanak zemlje”. Prazna i jalova floskula neprilična intelektualnom formatu jednog pobednika „Kviskoteke”.

„Kako ja zamišljam svoje delovanje u Partiji?”, opet znak pitanja na kraju rečenice. A potom, najzad i nekakav odgovor: „Ne zanimaju me poslanička, ministarska, odbornička mesta. Ne zanimaju me igre moći, ni u Partiji niti izvan nje. Zamišljam da ću povećati obim onoga što i inače radim”. Ćini mi se da je u ovom pasusu previše zamišljanja i bajkovite stvarnosti. Šta će se dogoditi ukoliko mag ubeđuvanja Dačić još jednom uspe da nadjača Markovićev integritet i nezavisnost i ubedi ga da zasedne u komotniju fotelju od ove u kojoj se obreo, a firmirana je kao ministarska? Je l’ i ovo pitanje za Olivera Mlakara? Peđa zamišlja i da će „povećati obim onoga što i inače radi”. Ako dobro razumem, istorija će biti bogatija za jedno poglavlje Peđinog istraživačkog rada na terenu u funkciji potpredsednika stranke, što dalje navodi na zaključak da će nauka biti bogatija za saznanje da u Srbiji ljudi žive na ivici egzistencije i očaja.

Neki delovi Markovićeve ispovesti za javnost previše su opšti, tabloidni, isprazni i dosadni da bi ih citirao, ali na samom kraju on pokazuje i dozu skepse: „Razume se, sve to može da propadne. Politika je, verovatno, kao tamni vilajet iz bajke. Ko uđe, kaje se, ko ne uđe isto se kaje. Možemo da ostanemo napolju, i da pljuckamo po politici i političarima, kao ona dvojica u ‘Mapet šou’. A možemo da pričamo svojim unicima, daće Bog da ih bude što više, kako smo u odsudnom času nešto pokušali. Hajde da pokušamo!”

Marković je pokušao a istovremeno i zazire od mogućnosti da sve može i da propadne. Kaže i da sve to pokušava u „odsudnom času”, kao da nam ne-dao-bog preti kataklizma. Ne preti nam, nju smo toliko puta preživeli, oguglali, pa će i ova proći zajedno s Peđom zavaljenim u fotelju. A ono u vezi s tamnim vilajetom iz bajke, slažem se. Samo što se gradivo iz bajki ne savlađuje pred proslavu pedesetog rođendana.

U konačnom, Predrag J. Marković, čovek od integriteta i nezavisnosti razočarao je mnoge koji su ga doživljavali kao skromnog, inteligentnog intelektualca od formata. Njegov odgovor na rekaciju javnosti podseća me na ona skraćena izdanja lektire, za dangube kojima je mrsko da pročitaju kapitalno delo, ali ga na internetu nađu sažvakano u tri pasusa. I posle pročitanog sve shvate?!

Jedano takvo, skraćeno izdanje Kornejeve drame, moglo bi da izgleda ovako: Himenin otac, don Gomez ošamari don Dijega, don Rodrigovog oca. Rodrigo, šta će, mora sramotu i očevu ukaljanu čast da osveti i proburazi don Gomeza. Bolna Himena želi osvetu za osvetu, a ovamo je do ušiju zacopana u don Rodriga. Normalno, srce i mozak, emocije i razum, sve se to kod nje pomešalo, smestilo je u procep, ne zna kom bi se cartsvu privolela. A tu je i kralj koji treba da posreduje, da odluči, presudi, ali ovo je kralj dobrica, on don Rodrigu ukazuje poverenje, ovaj mu uzvraća, štiti kraljeve zemlje od Mavara. I tako, do kraja tragedije u kojoj postoji još i don Sančo koji se loži na Himenu pa bi i on da don Rodrigu broji kosti. Hoće li se na kraju Himena i don Rodrigo spanđati? E, to ćete saznati samo ukoliko pročitate Kornejevo delo. To se zove tragedija. To što je Kornej napisao, i to što će danbube biti primorane da delo pročitaju do kraja. Eto, tako se u francuskoj literaturi rodio španski junak Sid. Odličan, pet, rekao bi Oliver Mlakar.

4. septembar 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Kviskoteka appeared first on Dejan Jeremić.

Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.