Nešto lično. Evo me već u poodmaklim godinama, kada se prave rezimei. Moram, međutim, priznati kako se danas jedan od mojih temeljnih oslonaca, vrednost u koju sam sve ove godine slepo verovao, opasno ljulja.

Ono na čemu se bazirao čitav moj pogled na svet bila je, naime, srednjoevropska kultura. Studirao sam na njenom izvorištu, gde su pisci Kafka, Eden fon Horvat, Musil i Cvajg, slikari Gustav Klimt, Oskar Kokoška i Alfons Muha i kompozitori Mocart, Maler, List, Dvoržak i Smetana obeležili moju mladost. Najveći uticaj na moj profesionalni rad imali su srednjoevropski reditelji Bili Vilder, Vilijam Vajler, Ernst Ljubič i Majkl Kertiz, ljudi koji su uzdigli Holivud. Svi ovi umetnici poticali su iz prostora negde između Beča, Praga i Budimpešte, znači iz kruga čiji prečnik nije veći od nekoliko stotina kilometara.

Do skora sam verovao kako je antička kultura našla uhlebije baš tu, u srcu Evrope, da je izabrano najsigurnije mesto na kome će se sačuvati njena civilizacijska poruka. Ovih dana, suočen sa stravičnim prizorima neljudskog ponašanja prema bespomoćnim ljudima koji su došli da potraže spas na njenim vratima, počeo sam da sumnjam u to. Užasni strah za sopstveno dupe nadjačao je bilo kakav osećaj empatije u srednjoj Evropi. Sebičnost je postala, ili oduvek bila, a da ja to nisam primećivao, njena glavna odlika.

Bio sam dečak kada je SSSR napao Mađarsku. Reke izbeglica su tada iz te zemlje išle istim ovim putem kojim su se ovih dana uputili azilanti sa Bliskog istoka. Jedino što su Mađari tada bežali u suprotnom pravcu, ka Jugoslaviji. Naša zemlja im je te 1956. godine otvorila vrata, primila ih pod okrilje i zaštitila ih. U našoj ambasadi u Budimpešti spas je potražio i tadašnji predsednik Mađarske Imre Nađ. Blokirana od strane sovjetskih tenkova, sa njim je u našoj ambasadi gladovalo i osoblje ambasade i još pedesetak najviših mađarskih rukovodilaca sa svojim porodicama. Naša zemlja je reskirala sve, a Mađarska danas reskira samo komociju.

Posle okupacije Čehoslovačke 1968, u mom stanu su boravile mesec dana dve češke porodice. Radilo se o kolegama sa fakulteta Jirki Polaku i Rudolfu Blahačeku i njihovim ženama i deci. Putovali su nekoliko dana, mnogo udobnije nago današnji azilanti, pre nego što su zazvonili na moja vrata. Nisam ih upitao koliko ostaju. Otišli su zatim u Iran, snimali tamo filmove za šaha Rezu Pahlavija i kasnije nestali negde u svetu. Ne znam da li su živi. Nikada mi se nisu javili.

Pre izvesnog vremena, o tome sam već pisao, otišao sam u Brno da pokušam da uspostavim vezu sa čovekom, mojim drugarom iz šezdesetih, koga nisam video preko četrdeset godina. Mnogo mi je značio tada, bio je stariji i pametniji od mene, uputio me je u osnovne stvari u vezi sa srednjoevropskom kulturom. Nekako sam pronašao njegov broj telefona i javio mu se. Nije hteo da razgovara sa mnom. Bez objašnjenja. Možda je bio bolestan, možda depresivan, a moguće je i da nije želeo da ga bilo šta uznemirava.

Razmišljam ovih dana o svetu u kome su sopstvena sigurnost i udobnost jedine kategorije koji čine njegov smisao. O mišljenju koje ne uključuje tuđu patnju, osećanje samilosti i želju da se pomogne čoveku od koga sigurno nećeš imati koristi. Sećam se srednje Evrope iz vremena kada je grcala pod sovjetskom okupacijom, tih poniženih, snishodljivih starica koje su u od moljaca izjedenim krznenim okovratnicima sedele u praškoj kafani „Slavija”, ispijale svoju popodnevnu kafu i čekale da sve prođe. I dočekale su.

Njihovi potomci ne žele sada da svoj srećni (?), udobni život podele sa hordom ljudi koja je danas još strašnije ponižena nego što je to nekada bio slučaj sa njihovim babama. Oni od njih traže samo malo vode, parče hleba i slobodan put ka nečem što smatraju svojom sigurnom lukom. Ali, unuci onih starica iz „Slavije” ne žele da ih puste. Postaviće bodljikavu žicu oko sebe, mlatiti ljude, žene i decu, pucati ako treba (što se već pojavljuje kao ideja širom srednje Evrope), ali neće dozvoliti da im bilo šta zaljulja čamac kojim plutaju po evropskoj bonaci.

Razmišljam i o tome kako se i rodno mesto Adolfa Hitlera nalazi u istom tom krugu, čiji je prečnik svega nekoliko stotina kilometara. Da su doživeli ovaj trenutak, verujem da se niko od grčkih mislilaca ne bi složio da se na tom mestu pohrani blago koje se zove evropska civilizacija. Bilo gde drugde, ispod leda na Severnom polu ako treba, samo ne u srednjoj Evropi.

Goran Marković, reditelj

Objavljeno na: 21. septembar 2015.

The post Simfonija egoizma appeared first on Dejan Jeremić.

Malo je nade da nas čeka etnička idila. Ali, i kad poleti kamen, valja razgovarati.

Vučić je pružio ruku mira Bakiru Izetbegoviću i Bakir kaže da će je prihvatiti. Ispada da jedino od volje Izetbegovića mlađeg zavisi hoće li ruku srpskog premijera dočekati makar privid prijateljskog stiska.

No nama ili njima svejedno „valja preko rijeke,” kako je to davno rekao pesnik Mak Dizdar, te se od susreta u Beogradu, gde će ruke manje ili više iskreno biti pružene, ne treba očekivati nikakav istorijski preokret. Dakle, ništa izvan protokolarnog okvira, nikakva srdačnost i napadna liderska ljubav.

Ni taj samit u Beogradu neće mnogo pomoći da se prestane sa stalnim doziranjem dnevne politike u sećanju na zločine, sa arogantnim određivanjem pijemonta zlodela i pokušajima da se sklonost ka činjenju zla odredi kao etničko svojstvo. Pogotovo je nepodnošljivo stalno insistiranje na matematici zločina, licitiranje sa brojevima, strastveno dokazivanje čiji su zločini bili veći, a čiji zločinci bolji.

Nekakvo pomirenje ne znači ni solidarnu podelu zlodela na ravne časti, niti brzi zaborav za žive rane. Pomirenje je evolucija, a ne beskonačna obnova dženaza i razgorevanje sukoba uz pokušaje atentata nad grobovima. Onda tu i nema govora o poštovanju žrtava, nego o prljavoj nekrofilnoj politici, o ratnim trubama nad onima koji su pod takvim trubama i nestali.

Ko još nije pročitao „Travničku hroniku” Ive Andrića neka je uzme u šake. Tamo je ispisan deo istorije budućnosti „tamnog vilajeta”, kako se stvara atmosfera sukoba, odakle dolazi rulja i šta od nje postaje i kako se sve miri posle svega. Uglavnom nikako, nego se nešto od najgoreg uglavnom ponovi. Ne verujem da ju je Bakir pročitao, a sumnjam i da je Mile Dodik imao vremena.

Tako je neumorni Mile najavio referendum, koji, kako stvari stoje, neće imati nikakvu realnu snagu, ali on će ga svejedno raspisati kako bi „utvrdio ’Dejton’”. Inače je taj čovek posebnog kova, uglavnom levo smetalo u svakom skladu, isto kao i Bakir i njegovo militarno okruženje sa svoje strane. Ne znam kolika je Vučićeva snaga da ih stalno iznova miri i dokazuje ono što oni inače ne mogu da vide. „Ruka pomirenja” bez pacifikovanog Dodika i pritvornog Bakira mogla bi da bude samo vid estradno-folklornog patosa, alibi zbog nemoći da se zna šta je to pravo što valja uraditi.

I onda su se, posle toliko godina opreza, pojavili otvoreni pozivi na oružje „zbog Dodikovog referenduma”. Izvesni Emir Suljagić, zamenik ministra odbrane Federacije BiH, preti krvoprolićem u Republici Srpskoj.

Zamislite ministarstvo odbrane čiji čovek preti oružjem teritoriji koju inače smatra delom svoje države!

O čemu se zapravo ovde radi? Naravno, nije samo u pitanju taj Dodikov referendum, ma kako bila formulisana demokratska dilema u njemu. Teško je verovati da bilo kakav rezultat tog izjašnjavanja može bilo šta da promeni u „integritetu” Bosne i Hercegovine, kako tvrdi Suljagić, pa bi on, kako najavljuje, sve to branio novim ratom. BiH inače od „Dejtona” kuburi sa samoodređenjem, državni integritet je tamo predmet višestruke disperzije. To je samo ono o čemu se dogovaraju etničke celine i ništa više od toga. Od referenduma su opasniji pokušaji unitarizacije Bosne i Hercegovine, koja nije moguća bez dokidanja „Dejtona”, pri čemu bi takav rasplet vodio do opasne, skoro fatalne krize.

Najbolje je da ostane kako jeste, da se čuva krhka državnost vilajeta i još lomljivija samosvojnost etničkih celina. Pre svega Srpske, jer je to područje najosetljivije na etničke potrese, osetljivo i na zapaljive ocene da to nije ništa drugo nego „zločinačka tvorevina”.

Valjalo bi da Vučić sa svojim gostima popriča malo i o ekstremizmu, koji se i na Balkanu sve više povezuje sa opasnom idejom globalnog džihada. Prema nekim podacima, u fanatizovanim jedinicama Islamske države ima 700–1.500 regrutovanih džihadista sa Balkana. Neki se vraćaju, regrutuju nove i ponovo odlaze tamo gde, kako kažu, uz Alahovu pomoć „grade novi svet”. I Srbija je na nekom sajtu proglašena njihovom metom, a nedaroviti pesnik njihove verzije propagande napisao je opskurnu poemu o Srbiji, koja će, kako stihovi govore, postati deo kalifata. I to silom, što Srbiji neće biti prijatno, niti će joj se dopasti.

Ova pretnja nije sasvim nova. Još pre dve godine Balkan i čitava srednja Evropa projektovani su kao delovi novih islamskih država, u kojima bi se živelo po šerijatskim zakonima.

Da li bi sve to moralo da nas uplaši? Islamska država računa na svoje fanatike u Srbiji, ali nema moći koja bi pretvorila Srbiju u crni kalifat. Tako da razloga za strah nema. Naše službe znaju gde su centri za regrutovanje ratnika i ima dovoljno snaga i za brzo razbijanje većih grupacija. Ali, one u svojim formacijama ne mogu da stignu do Srbije, niti ovde mogu da ih oforme.

Realnija je strepnja od krupnih i nemerenih reči u BiH. Malo je nade da nas čeka etnička idila. Ali, i kad poleti kamen, valja razgovarati. Ako pukne, onda je dockan.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 21. jul 2015.

The post Bure trotila appeared first on Dejan Jeremić.

…evo, zbog čega mi je sve jasno:

Iz mesta u kom sam rođen (samo rođen) dolaze i oni zbog kojih se zastidim mesta svog rođenja, koje za to nije krivo, ali uprkos toj činjenici osećam stid kog ne mogu da se otrgnem. Vranjačka Banja je odvajkada slovila kao lečilište, mondensko mesto u kom je boravio i viđeniji svet iz Evrope, letovali i zimovali članovi mnogih dinastija, intelektualna, kulturna i umetnička elita, pili lekovite vode s banjskih izvora i vraćali se zdraviji, rumeniji, odmorniji i orniji. Danas Banja nije banja, ona je urbano naselje, grad koji je izgubio čari banjskog lečilišta i turističkog mesta, poznatije po političkim lumenima nego po Festivalu filmskog scenarija.

Jedan takav, „lumen”, ispao iz nekog lošeg filmskog scenarija, ali postojeć i stvaran, svojim delovanjem nagoni one da me s podozrenjem pogledaju kada izgovorim naziv mesta u kom sam rođen. Rekoh već, samo rođen. Na vreme sam odnet (beba, šta sam znao?!) u obližnji Trstenik koji ima aerodrom na kom su se, u neka davnija vremena, obučavali pitomci Vazduhoplovne akademije iz Rajlovca i po čitavo leto šarali nebo nad gradom a često i bacali letke zanimljivog sadržaja (i u boji) iz svojih vazduPLOhova. Tada niko nije sanjao da će, jednom u Narodnoj skupštini, neko iz banje mog rođenja, pet puta pogledati na papir s kog će pričitati nešto o bespilotnoj letilici zvanoj dron, i isto toliko puta dron nazvati vazduPLOhovom.

Avionom, ne dronom, dakle, ozbiljnijom letilicom, vazduPLOhovom, na Aerodrom „Nikola Tesla” sleću i svi sportisti koji su ovog meseca osvojili sve čega su se dotakli. I većinu toga pozlatili. Direktno iz vazduPLOhova biće dovezeni na balkon Gradske skupštine da pobede i medalje proslave s narodom kojem je preostalo još samo to malo slavlja. Da proslave i pokažu da su SVEMIRSKIM godinama iznad svih koji su pobedili. I iznad svih čiji su glupost i neznanje svemirske veličine.

Dakako, primiće ih i kovač ordenja da im se, kao i „Amadeus bendu” (sic!), zahvali za sve što su učinili za svoju zemlju, narod, mesto rođenja, sinEopsise, vazduPLOhove; za sve što su uradili a Tarabići već predvideli i za to što su se pred žetvu medalja dobrano napili vode s Morave, mutne. Jer, to-im-sle-du-je! Posle toga, biće pozvani da u televizijskim studijAma opišu kako su drali protivnike i osvetlali obraz naciji, čak i onim njenim pripadnicima koji po sinEopsisu Poslovnika predstavljaju narod u Skupštini.

Znam – reći će mnogi – da niko nije savršen, pa ni ja, rođen u Vrnjaćkoj Banji. Šta ću, nisam mogao da biram, nisam mogao da pišem sinEopsis svog rođenja, kao što ne mogu da sprečim podozrenje u mnogim očima na spominjanje lokacije porodilišta iz kog su me TELEPROMTOVALI u obližnji grad. Ne stidim se Banje, ni njenih izvora, ni tradicije, ni toga što je dugo važila za najlepšu u Evropi. Na to sam ponosan. Stid me je, iskren vam stojim, zbog toga što sam sve ovo morao da napišem. Nisam morao? Ok, nisam. Utoliko bi me više mučila sramota.

29. jun 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Stid i sramota appeared first on Dejan Jeremić.

U Severnoj Koreji, u kojoj su, kao nekada u Kini, svi jednoobrazno obučeni, utegnuti u konfekciju vojne modne industrije, obožavane vođe dobijaju prefikse Veliki i Dragi, koji se, naravno, pišu velikim slovom kao da su prefiks stekli rođenjem. Što i jesu! U SFRJ, Josip Broz Tito pesmom je smeštan u herbarijum kao plava i bela ljubičica, a za ostale epitete koje mu je podanički narod delio bila bi potrebna omanja enciklopedija. Osim što je bio rosno sveće, Tito je bio najveći sin tadašnjih naroda i narodnosti, radnih ljudi i radničke klase, građana (koji su valjda bili obični džabalebaroši!) i seljaka, i poštene inteligencije. Nepoštena inteligencija delila je sudbinu dangubnih građana.

Slično je bilo i u zemljama tzv. Istočnog lagera, u Rumuniji gde su komunistički carevali Nikolae Čaušesku i njegova, ne sasvim pri pameti, supruga Elena. Ne znam rumunski pa ne znam ni šta su im građani pevali, ali da su dnevno mogli da gledaju samo dva sata televizijskog programa posvećenom bračnom paru Čaušesku, to znam. U Bugarskoj je dugo vladao Todor Živkov koji se ruskim predsednicima odazivao na crveni telefon, jedinstven model u svetu, slušalica – da, mikrofon – njet.

U Sovjetskom Savezu su Staljinovu, kao i u SFRJ Titovu, fotografiju kačili po zidovima umesto ikone – slave u to vreme behu inkriminisane manifestacije – kojima su se molili svi oni nabrojani, među kojima i radni i pošteni. Nepošteni i neradnici slavili su slavu, tajno.

I taman kad smo pomislili da je epidemija prošla, u Srbiji se pojavio Slobodan Milošević čiju su fotografiju kačili umesto Titove i u nemogućnosti da to urade lično, umesto njega ljubili uramljen i u staklo smešten njegov lik. Ima ih i danas koji njegove fotografije drže na zidu gostinjske sobe umesto Svetog Nikole. Staklo ne brišu, karmin na njemu je dokaz neizmerne ljubavi prema bivšem srpskom diktatoru. Pevali su i njemu, recimo: „Da živimo svi u slozi, Slobodane ti pomozi”, ili: „Slobodaneeeee, mili brateeee, tebe braća voleeee…. Pomozi naaaaam, Slobo, brateeee, ne možemo više izdržati doleeee”. Dole se rimuje s vole.

Očigledno da virus nije iskorenjen pa je zakoračio i u 21. vek te ne bi trebalo da čudi najnovije čudo na youtube kanalu koje se ovih dana prepričava u celoj zemlji. I na Kosovu i Metohiji, srcu Srbije. Slobodna umetnica iz beogradskog naselja Kumodraž, koja sebe naziva Marija MaXima, ispevala je pesmu i otpevala je gledajući direktno u svoj „pametan” telefon koji ima tu moć da snima, komponuje, montira, soli ručak i obavlja hemijsko čišćenje. Marija MaXima je svojeručno – niko joj nije pomogao (!) – napisala pesmu i svoje emocije podelila s građanstvom, poštenom inteligencijom i zaludnim narodom.

Najpre dramski nastup, narativni pristup delu: „On koji nam daje mir i odgovornost, koji se ne kaje, naša snaga i prevashodnost…”, ovde ćemo načas zastati. Prevashodnost? Šta je pesnikinja htela da kaže tim dubokomisaonim izrazom, da li je mislila na, npr., neophodnost ili tome slično, ili nije mislila. Tačan odgovor je pod C. I tako, u stavu mirno, ispred srpske zastave, u crnoj haljini i s „kajlom” od nepoznate legure (i od pet kila) oko vrata, MaXima recituje dalje: „…naš spas, glas, do Evrope, sveta, neka čuje cela planeta, Vučić Aleksandar”.

E, tu sad nastupa „dalapa” i recitacija koja nadanjuje poprima obeležje himnične ode. Ne bih da citiram, još manje da prepričavam tekst ostatka onog čega se pristojan svet stidi, a komšiluk olajava. Marijin suprug od stida pao u fras i zabranio joj izlazak u javnost, ali bruka je već pukla i „umetnica” će do daljeg ostati uz šporet i zapršku.

Ne bih se zakleo da je predsednik vlade oduševljen onim što je, nadam se, čuo i video, uprkos brojnim obavezama koje za svoju prevashodnost imaju nastavak (ne)započetih reformi, udaranje kamena temeljca za beogradske sojenice na vodi i rekonstrukciju vlade, „kratku, ali slatku”, kako on to nadahnuto pesnički u rimi reče. Marijino jodlovanje loša mu je reklama, još lošija usluga kojoj se smeje cela Srbija. Osim onog Vulina. Kladio bih se da bi i on, potajno, voleo da ga neko ovekoveči u nekom stihoklepanju. Nije isključeno da negde krišom pevuši Marijinu pesmu i smišlja kostim i koreografiju za hit o sebi. Neki gangnam stajl u liftu.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54743/kolumna-dramsko-pevacko-jodlujuca-oda-velikom-vodi-umesto-ikone-na-zidu, 30. april 2015.

The post Oda prevashodnosti appeared first on Dejan Jeremić.

Devojku su oteli i odveli na Krit. Mit o devojci koju otima Zevs, prerušen u bika, bio je čest motiv umetničkih dela, a po lepoj Feničanki kontinent je i dobio ime. Devojka iz Sidona zvala se Evropa.

Objavljeno na: Nedeljno popodne RTS 1, „Razbibriga”, 12. april 2015.

The post Feničanka iz Sidona appeared first on Dejan Jeremić.