Dejan Jeremić » Čedomir Jovanović

Modna pista

Dejan Jeremic — Fri, 23 Jan 2015 13:53:43 +0000

Nemam ništa protiv pristojnog oblačenja, posebno ako se ono odnosi na javne ličnosti. Bilo bi sramota da se šetaju zarozani, u garderobi sklepanoj na brzinu, i da liče na kupce u second hand shopu. Nemam ništa protiv ni da, to što obuku, bude reprezentativno, da se u finim međunarodnim krugovima ne pojavljuju kao dečji crtež. Dakle, ne protivim se, a i nisam pozvan da se protivim modelu veša i ostale propratne galanterija koja taj veš skriva. Čist veš, naravno.

Ono što tišti sve koji obrate pažnju na galantnost pojedinih javnih ličnosti jeste njihovo bahato prezentovanje moći i sile kroz garderobu koju prosečan radnik, težak, sebi ne može da priušti za dva svoja života. Naravno, neko će odmah postaviti pitanje odakle njima toliki novac koji skrkaju u elitnim buticima firmirane garderobe.

To što bode oči narodu obnevidelom od teškog života jeste razmetljivost pojedinaca kojima je garderoba s etiketom poznatog svetskog šnajdera odraz mentalnog stanja, kao što su i njegove cipele, takođe rad poznatog, svetskog šustera, odraz njegovog hoda javnom scenom. Malo, malo, pa se saplete. Dame na visokim potepticama, lome noge.

Već smo onoliko puta pominjali oblačenje ministra za rad, socijalnu politiku i boračka pitanja Aleksandra Vulina koji, od prilike do prilike, iz svog bogatog fundusa izvlači odevne predmete adekvatne situaciji, događaju i prostoru u kojima se nalazi. Pamtimo ga, najčešće, po crnom odelu i crnoj kravati, omiljenoj kombinaciji prikladnoj nekom pogrebniku.

O uniformama koje je oblačio napisani su eseji i ogledi a da nikome nije jasno kakve su i čije te uniforme i koji čin dotični ima. Radnički plavi kombinezon izvlači iz naftalina čim pođe na neku radnu akciju čupanja korova i prenošenja stolica, naravno, bez obuće svetski poznatog obućara. Za te prilike udobnija je HTZ oprema, gumene čizme i borosane.

To što vlada uvodi mere štednje i što su najsiromašniji slojevi građana najugroženiji ne obavezuje novosadskog Če Gevaru da obuče odelo prestižnih kreatora koje u kompletu s košuljom, kravatom i cipelama – modni stručnjaci procenjuju – vredi oko 4.000 evra. No, kako to obično biva, odelo je nedovoljan artefakt za uspeh u politici. Kako reče jedan modni kreator, Vulinov stil oblačenje više podseća na nekoga ko ima rođake na Siciliji nego na savremenog evropskog političara. Da je savremen, to se vidi u njegovom šifonjeru; da je evropski to se ne vidi od šifonjera. Don Vulin preferira klasičan stil a la Vito Korelone, poznat i kao rođak sa Sicilije, ali ipak čudi zašto umesto Armanijevih odela ne nosi, recimo, Bosova?!

Sličan pristup garderobi, sicilijanski, ima i predsednik LDP-a Čedomir Jovanović čija odela – i koreografija koja ga prati – neodoljivo odaju utisak životnog stila jednog bosa. Ni go, ni bos, u predizbornoj kampanji, uz slogan „Život je zakon”, pojavljuje se s porodicom, suprugom, ćerkom i sinom, čija garderoba vredi koliko „bmw”. Polovan, tri godine star, koža, klima, jelkica, vanila, garažiran, malo prešao, baba ga vozila samo do pijace.

Ne bih da budem Jago, ali naglašeno skupocena garderoba javnih ličnosti (pre svih, političara) trn je u oku gladnom hleba. Supruga predsednika Republike Dragica Nikolić nimalo ne zaostaje za pomenutom političkom elitom, uklapajući svoj stil oblačenja u imenicu elitizam garderobom od, kako se procenjuje, 10.000 do 15.000 evra. Pitanje koje kopka narodne mase svodi se na četiri reči: Odakle joj tolike pare? Muž dobro zarađuje, plata mu je nešto malo više od 1.000 evra, pa mesec po mesec i nakupi se za godinu dana za jednu preobuku. Pod uslovom da ni evro ne potroše na hranu, vodu, struju, grejanje, infostan, telefone, kablovsku televiziju, internet, letovanje u Turskoj, Bus plus… A šta je s ostalim modnim kombinacijama gospođe koju bi suprug, uporan u tom naumu, da etablira u Prvu damu. Garderoba, rekosmo, nije dovoljan uslov da se uđe u džet set, nije jer ne može da sakrije ono što se ispod garderobe krije. Pritom, ne misli se na intimno rublje, misli se na praziluk.

Razmetanje onim što mu ne priliči pojedinac upražnjava od trenutka kada se sticajem okolnosti nađe na vrhu brda. Od visine i proređenog vazduha zavrti mu se u glavi, obnevidi. Vidi, i hoće da vidi, samo ono što je na brdu, a na njemu je on, pojedinac odeven u devizne hiljadarke koje mu, on tako misli, daju za pravo da vas posmatra s visine. A brdo kao brdo, nekada nedovoljno visoko, a strmo. Nikome ne garantuje večiti ostanak na vrhu. A kad krene strmoglav, pad je težak i bolan. Pad sve rasturi, od garderobe načini dronjke, ogoli do mesa. Pri padu sve leti, peruške praziluka ponajviše. I na videlo izađe onaj veš s početka ove kolumne. Čist? Vi se šalite!

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/154722-modna-pista.html, 23. januar 2015.

The post Modna pista appeared first on Dejan Jeremić.

Vladavina senki

Dejan Jeremic — Tue, 20 Jan 2015 14:24:03 +0000

Sve češće u javnosti provejava ideja o konstituisanju vlade u senci koju ovih dana najavljuju i iz Demokratske stranke. Odluka o telu u senci biće doneta za dva meseca, posle sednice Glavnog odbora DS-a, kažu u toj stranci. Od te informacije ne ide se dalje, ne kaže se ko bi bili članovi te vlade, ko njen premijer, ministri, i ko je uopšte opozicija iz koje se crpu kadrovi.

Demokratska stranka je, uz Novu stranku, jedina opoziciona snaga u Parlamentu, dakle i u Srbiji. Ona je i tvorac ideje o formiranju paralelne instistucije koja bi vršila ulogu korektiva zvaničnoj vladajućoj većini. To je njen zadatak i u Parlamentu, te se stiče utisak da se vladavinom iz senke neće postići više od senovite uloge članova kabineta u senci. Podsetimo da je takva vlada postojala i pre više od jedne decenije u kojoj su sedeli tadašnji funkcioneri Demokratske stranke Srbije. Sedeli u senci, i skrivali se od sunca.

Vlada u senci je vlada u čekanju, spremna da preuzme kontrolu u slučaju promene vlasti. Tako glasi jedna od definicija. Opozicija i njeni lideri preuzeli bi resore u slučaju da pobede na izborima. Zadatak vlade u senci jeste pripremanje pravnih i drugih predloga koje bi Parlament razmatrao, moguće (u šta se opravdano sumnja!) i usvojio. Teška rabota za opoziciju s obzirom na odnos snaga u skupštinskim klupama.

Demokratska stranka odavno ne uživa onaj ugled kakav je imala, zahvaljujući pre svega njenom bivšem predsedniku Borisu Tadiću koji je svojim činjenjem i nečinjenjem ruinirao ono što je prethodnih četrnaest godina postojanja te stranke bilo građeno. Na upražnjeno mesto zaseo je Dragan Đilas koji je brže otišao s čela stranke no što je na njega došao. Bio je to jedan od većih i bolnijih promašaja u Krunskoj 69. A posle Đilasa gotovo da se dogodio potop, došao je Pajtić.

Bojan Pajtić, poput vojvođanskog bana – kojem za tu ulogu ozbiljno konkuriše Nenad Čanak – razvodnjeno i neubedljivo vodi stranku tako što njena politika sa svim nekretninama stoji u mestu. Mlitavo je to, mlako, retorički isprazno, opisu bi naviše odgovarao izraz koji nije pristojno navoditi. Pojedinci iz DS-a, Gordana Čomić i, pre svih, Borko Stefanović najglasniji su i najefikasniji skupštinski predstavnici svojih birača. Ali te dve laste ne čine jato.

Nova stranka sa svoja dva poslanika – od kojih je jednom, Zoranu Živkoviću, do daljnjeg uskraćeno pravo prisustva skupštinskim zasedanjima – najgrlatija je i najglasnija opoziciona snaga. I to je nedovoljno s obzirom na tezu o postojanju dve laste i nepostojanju jata.

I tu se završava priča o postojanju opozicije. Ko je pomenuo Borisa Tadića? Taj je bio opozicija samo onda kada je oponirao sopstvenoj vlasti. Dakle, nikada. On je u analima srpske političke scene zaveden pod odrednicom kolaborant, kohabitator, rušilac demokratskih ideja i temelja, on je sve drugo samo nije ono što opozicija, po definiciji, predviđa. On je senka u senci, što ga nikako ne kandiduje za jednog od članova vlade u nekoj drugoj senci.

Čedomir Jovanović se odavno kandidovao za istu odrednicu pod kojom je zabeležen i Tadić, i sada je na toj poziciji gužva. Jedan drugog bi da istisnu i preporuče se izabranoj vladi koja nema prefiks senke, ali u senci deluje. Jovanović svoj LDP gura stranputicom po cenu svoje halapljive potrebe za vlašću što devalvira svako postojanje te stranke na načelima na kojima je nastala. Ona je privatno preduzeće, svojina novokomponovanog stanovnika Dedinja, vlasnika nabildovanih bicepsa, tetovaže i blindiranih automobila. Njegov politički koncept, kojem su čast i poštenje neprijatelji, i prljave ruke, kako je davno Jovanović nazvao svoje šake, daleko su od preporuke za iskrenost.

O opozicionom delovanju Vuka Draškovića priča je završena još pre 5. oktobra, kada je iz, njemu poznatih razloga, odustao da se pridruži tadašnjem DOS-u i odlučio da jaše sam. Još je na istom kasačkom grlu koje niti kasa, niti galopira. Ono se muva, i uvek je tu negde kada je to potrebno.

Šta na kraju ostaje osim nagoveštaja konstituisanja vlade u senci? Ništa više od tmurnog vremena koje ni najoptimističnije prognoze ne mogu da pretoče u letnji dan. Da bar bude neke hladovine pod čiju će senku sesti takva vlada. Ovako, sve što se i sada događa na političkoj sceni jeste delovanje iz senke, pa bi možda najbolje bilo ne arčiti vreme formiranjem novog tela. Najbolje bi bilo da svi odreda, i opozicija i vladajuća većina rasteraju oblake i polože račune. Da, najzad, bar neko izađe na sunce.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/154372-vladavina-senki.html, 20. januar 2015.

The post Vladavina senki appeared first on Dejan Jeremić.

Pozorište lutaka

Dejan Jeremic — Mon, 29 Dec 2014 20:07:59 +0000

I taman kada pomislite da će bar kraj godine biti i kraj (nekih) muka, javi se bivši predsednik Srbije, DS-a i još koječega, javi nam se, dakle on, bivši vaterpolista Boris Tadić da nas, kao proteže predsednika vlade Aleksandra Vučića, uveri kao da on to (taj, proteže) nije i da mu ne pada na pamet da ulazi u Vučićevu vladu. Ne samo da u vladu neće ući, nego o tome s Vučićem nije ni razgovarao, a istovremeno optužuje predsednika Srbije Tomislava Nikolića da vladi otežava posao pokušajima da zakoči evrointegracije. Zamera Tadić Nikoluću kojeg je lično inaugurusao na presto u zdanju na Andrićevom vencu.

„Ne ostavljam mogućnost da uđem u vladu pod ovim okolnostima, ali ostavljam mogućnost da se okolnosti promene, a u ovom trenutku ne vidim naznake te promene”, reče Tadić u prednovogodišnjem raspoloženju. Možda bi, ipak, za sve bilo bolje da on ostavi sve to što ne ostavlja i da vidi ono što nije video. A pred mnogo čim je ćorio i obnevideo okretao glavu. Misli se na period kada je bio Nikolić umesto Nikolića.

To što je, kako kaže, s Vučićem „u kontaktu jednako retko kao i s liderima drrugih stranaka” ne znači ništa, kao što i izjava – „sve vreme kritikujem način na koji vlada vodi spoljnu i ekonomsku politiku i način na koji se odnosi prema demokratskim vrednostima, reformama, evrointegracijama i političkoj kulturi” – znači koliko i ona prethodna iza koje stoji – ništa.

Preciznom oku i bistrom vidu ne može promaći da u izjavi Tadić i vladi upućuje kritike koje se odnose na evrointegracije, koje je već prišio Nikoliću. U čemu je razlika? U tome što mu je jasno da mu nema povratka na Andrićev venac, ali da razmišlja o političkoj reinkarnaciji u eventualnoj rekonstrukciji vlade, čiji šut u Evropu usput kritikuje.

Tadić je oduvek bio predvidljiv, nije umeo da sakrije namere zbog jednostavne činjenice da mu uživljavanje u svaku ulogu nije išlo od ruke, jer je, omamljen pričama o Džordžu Kluniju, svoj odraz u ogledalu uvek video pogrešno. Sada, kritikujući Nikolića i (kao, fol!) rad vlade, ni za pedalj se ne odmiče od ogledala pred kojim stoji on, bivši u svakom pogledu. No, to nije ono ogledalo iz bajke koje je, na pitanje koje svi znamo, davalo odgovor koji, takođe, svi znamo, a koji još samo Tadić očekuje.

Usput, Tadić podeseća „da potenciranjem nove platforme (o Kosovu i Metohiji) Nikolić nudi novo obmanjivanje javnosti i otežava posao vladi”. Koju, inače, „iskreno i od scrca” kritikuje po istom pitanju. Ne smeta mu ni da kaže „da je Nikolić dobio izbore obećavajući da će poništiti sve što je dogovoreno u pregovorima tokom mog predsedničkog mandata i da će se zalagati za zamrznuti konflikt”. Koliko me sećanje služi, Nikolić je dobio izbore zbog toga što ih je Tadić izgubio, a izgubio ih je zbog posredovanja u tuđoj pobedi i nečinjenja u svom porazu.

Boris Tadić izokola merka mogućnost da se, jezikom ulice, uvali u neki od resora u rekonstruisanoj vladi. To što, možda, a i kako Ivica Dačić reče, „Vučić najavljuje rekonstrukciju, zato što to on voli”, ne znači da je „ljubavno” pismo neizostavno upućeno na adresu ispred ogledala. Ne znači, ali ne bi trebalo ni isključiti takvu mogućnost. Uostalom, koalicija i kohabitacija su „izvorne” metode Tadićeve politike. Mogao bi Vučiću, onako uzgred i usput, da privali i onog ministra koji se preziva kao ja. Pod uslovom da ovaj posluša razrednog starešinu. Ili da, kao u vremenu kada su bili (lažni) pajtosi, pripomogne Čedomiru Jovanoviću da se, najzad, opet domogne vlasti.

Mnogo je tu udavača a samo je prosac jedan. Svi oni koji se preporučuju da u rekonstruisanu vladu uđu biće isto što i glumac koji na početku karijere na scenu unosi tacnu. Pri tom, misli se na pravog glumca. Taj će vremenom da ovlada pozorišnim daskama, možda postati bard glume. A za šmirante mesta neće biti ni u publici. Njih čeka mesto u pozorištu lutaka. Glavna uloga, obavezno.

29. decembar 2014.

The post Pozorište lutaka appeared first on Dejan Jeremić.

Nezahvalnik godine

Dejan Jeremic — Thu, 20 Mar 2014 10:10:48 +0000

Piše: Ljuba Živkov

Završi se i to, istorija, mislim, iza nas su još jedni istorijski izbori, unapred sam poput ranjenog Turčina u „Tutorima“ bolano jauknuo što ću morati i vanredne izbore da finansiram te da otrpim još jednu overdozu slogana, koji su kruna političarske domišljatosti. Jedni me podsećaju da sam na referendumu o Rusiji i o porodičnim vrednostima, drugi mi pričaju kako ću pobede li oni moći mirne duše da se ugojim, ma koliko to škodilo mojim arterijama, srcu i jetri.

I Tadić se pojavio na kontestu sa unekoliko zakasnelim, ali još uvek dobrodošlim vizijama koje ga, eto, spopadaju tek kad je propala i poslednja njegova partijska spletka. Ne bih da vas i ja provedem kroz toplog zeca njihovih parola i dosetki, radije bih počeo od nedeljne večeri kad bejasmo svedoci dosad neviđenog egzodusa iz politike, rajskog naselja u kojem su se dvadeset godina baškarile hiljade štetočina. Tja, ne znam je li zluradost na listi smrtnih greha, ili je na nekom širem biblijskom meniju, ali me je u nedelju višekratno obuzimala.

Demokratskoj stranci Srbije sam slobodno mogu reći prvi predskazao propast, za šta mi naravno neće oni kazati hvala, još pre deset godina pisao sam da mali srpski zadrugari (koji bi da neutralno jedemo drvenim kašikama iz istog čanka dok ne izginemo svi do jednog na Kosovu) neće preći cenzus, i bio sam u pravu, moje proročanstvo samo beše unekoliko preuranjeno. Da sam morao kao izveštač nekog tuđinskog glasila da izveštaj o izborima propratim jednom fotografijom bila bi to ona na kojoj su Koštunica, Vladeta i Smaradžić, tri sina kraj očeva odra, čemerni i utučeni, šta ćemo sad i kud smo prispeli, ostaju nam shodno našim prepolitičkim vokacijama grčki mitovi i samoupravljanje, vazda isti vonj fakulteta i instituta, zbogom politiko, raju iz koga smo zanavek proterani, a nismo počinili nikakav hibris, dapače, da, Srbadija se napokon zahvalila Čedi i Dinkiću, koji u nižu ligu silaze jedan kao fabrikant, drugi kao muzikant. Dinkić Mlađan je istinabog abdicirao sa partijskog prestola na koji je zaseo još kad su bili smislili G17, udrugu čiji je viši smisao izmicao običnom ljudskom umu, koja je izgledala kao puki i samim tim drzak način da se grupa dovitljivica primakne dugoročnije državnim jaslama. Radiću na fakultetu ili ću se baviti muzičkom produkcijom, obznanio je viziju budućnosti, ovog puta svoje vlastite, stručnjak koga je publika krstila Del Boj. Dok nečemu ne smrkne, drugome ne svane, rađanje muzike iz duha tragedije, nisam pomno pratio, ali znam da je od SOKOJ-a kao kompozitor inkasirao novca toliko da su zazubice dobili mnogi stariji i slavniji autori. Ako se posveti samo muzičkom stvaralaštvu i pregalaštvu mogla bi zaista doći do svojevrsnog monetarnog udara, kako se uostalom i zvao možda prvi bend bivšeg guvernera, člana i rušitelja mnogih vlada.

Nisam, grešna mi duša, pre izbora uopšte pratio dijalektički razvoj Rasimove partije, kad sam u izbornoj seči naših knezova poželeo da vidim kako će se od voljene politike oprostiti g. Ljajić. Njega nema, pitam šta je sa njim, pa on ti je sa Vučićem, mirođija koja cveta i miriše jednako svim pobednicima. Nemamo više neisporučenih ratnih zločinaca o kojima bi prijatelj u belom davao spektakularno isprazne izjave, od udovica imamo još samo gospođu Marković na čijoj izbuški u ruskoj stepi krov nadamo se ne prokišnjava, ali će se za neumornog džokera već naći neko novo polje rada.

Titulu nezahvalnika godine je bez konkurencije i bez ikakove dvojbe nadmoćno osvojio Boris Tadić. Poražen na predsedničkim izborima glavinjao je od sanjarenja o sinekuri u Vladi do izjava kako će nas lišiti svoje genijalnosti i povući se u osamu svetioničarskog živovanja, što mu je želja od mladosti. Avaj, nije uspeo da ostane ni na čelu partije, ali ga je pobednik velikodušno odlikovao mestom počasnog predsednika, počastvovanome je partija plaćala počasnu kiriju na Dedinju, a možda je finansirala i celu kosmonautsku fazu u njegovom umetničkom razvoju, jer je Tadić, što stazama svog pravično zaboravljenog štićenika Jeremića, što vlastitim itinererom, obišao nekoliko puta zemni šar. Zašto su toliki državnici i šefova partija primali i dvorili takvog gosta bog sveti zna, uglavnom se izdržavano lice odjedared uskopistilo, rovarilo još jedared po rođenoj stranci, opet bez uspeha, da bi mesec dana uoči izbora kazalo kako napušta iskonsku partijsku grudu i kako će na novome gumnu udariti temelje svog budućeg zavičaja. Pripisuju mu se i ove bestidničke reči i rečenice: „Članovi Nove demokratske stranke žele jasno da se distanciraju od ljudi koji se zovu slično kao i mi i koji su godinama u politici bez rezultata. Mi smo nova imena, nova snaga, nova vizija i spremni smo da građanima ponudimo i potpuno nova izborna obećanja.” Tako je govorio Kamasutra, oops, tako je besedio novi Tadić, a očarani mogućnošću ponovnog rođenja i darovima koju prinovi svi donose uza nj stadoše meni posve nejasni Miki Rakić, svakome jasni Homen, i stade čini mi se Malović, uglavnom se demokratska jabuka prelomi na dva dela koji, gle, ispadoše prilično simetrični i koji kroz ključaonicu, kao dva laserska zraka, uđoše u Skupštinu, probiše kobni cenzus za nekoliko demokratskih procenata.

Srpski radikali, uveliko zaboravljeni i prežaljeni okupili su se bili za ovu svečanu priliku tj. za izbore, ali želja za Karlobagom i Viroviticom minula je i najtvrđe Srbende, nije im pomogao ni Mladen Obrazović, ali ako su zadržali Magistrat to im je plata za sve što su propatili srpstva radi. Nije fabrika, nije muzička produkcija, ali je lep prostor.

Pobednici kao da su bili u nekom kampu za odvikavanje od trijumfalizma, dostojanstveno su se smešili, a šampion Vučić je izjavio da neće nikoga nipodaštavati i da će čovečanski divaniti sa svakim ko Srbiji želi i misli dobro. U ponedeljak je istorija uzela slobodan dan, a već u utorak uhapšen je građanin osumnjičen za trgovinu nedozvoljenim supstancama. Na internetu sam video fotografiju sofre na ulici. Članovi pobedničke stranke nazdravili su pobedi i srpskom proleću jedući na trotoaru. Najpre sam pomislio da su napravili gozbu za prolaznike među kojima je mnogo onih koji su glasali upravo za njih, još je veći sevap častiti i one koji nisu glasali za SNS, a koji bi o trošku partije nezasluženo čalabrcnuli rame uz rame sa simpatizerima i članovima, pa bi ih malo i zabolelo što nisu i sami doprineli da trijumf bude još spektakularniji. Tako bih ja postupio da sam u otadžbinskoj ili evropskoj upravi pobedničke stranke, ali ne, lokalni funkcioneri jeli su sami, broj mesta za astalom bio je ograničen i reklo bi se planiran, a poruka beše: „Ovako ste mogli i vi da mezetite na ulici, o trošku partije, i Tajna večera bila je besplatna za pozvane, tako i ovaj naš javni ručak!“

Pobednik se zavetovao da će sa istim žarom kojim hvata podmićene i one koji daju mito otvarati radna mesta, ali upravo svojim trijumfom pogoršao je situaciju. Silesija dojuče neophodnih stranaka moraće da podeli sudbinu džinovskih paprati, hiljade članova propalih partija moraće, ma koliko gorko i nevoljno, da potraže ovozemaljski posao. Čekam da vođa već svoju narednu govoranciju kruniše rečima: „A sada, svako na svoje novo radno mesto!“

Autor je kolumnista internet-sajta http://www.istinomer.rs/

Preuzeto sa: http://www.istinomer.rs/retrovizor2/nezahvalnik-godine/, 20. mart 2014.

The post Nezahvalnik godine appeared first on Dejan Jeremić.

Dan posle

Dejan Jeremic — Mon, 17 Mar 2014 16:06:05 +0000

Draga Ines,

Pišem ti iz Beograda, iz Srbije, sa adrese na kojoj demokratija više ne stanuje. Ne onakva kakvu smo zamišljali. Možda smo zamišljali pogrešno. Jesmo, u to nas je uverio izborni dan, 16. mart. Nešto slično rekao sam u intervjuu Federalnoj TV BiH. Pola sata pre zatvaranja biračkih mesta dao sam izjavu za Dnevnik te televizije, uživo, ispred zgrade Narodne skupštine. I gotovo.

Gotovo jeste ali još nije stavljena tačka. Tačka je rezervisana za one koji nisu na ovim izborima mogli da izbegnu pogibelj. Zbog čega ga nisu izbegli? Sigurno ne samo zbog toga što je jedna koalicija osvojila gotovo 50 odsto glasova izašlih već i zbog činjenice da i ono malo glasova koje su gubitnici dobili nisu zaslužili. U Parlamentu više neće biti Demokratske stranke Srbije, Ujedinjenih regiona Srbije i Liberalno demokratske partije. Niko zbog toga neće plakati. Osim njih.

Politika zaljubljena u Rusiju, ruski gas, babuške, mačke i mrak vraćena je tamo gde je bila gotovo sve vreme svog postojanja, u kombi. Za fijasko na izborima nikome neće polagati račune, neće ni sebi a ni organima svoje stranke jer njihov lider je suveren i večan kao što je i Srbija večna. A i deca su joj verna.

Lider URS-a najavio je povlačenje sa te funkcije. Ide u selo da gaji jabuke, krastavce i paprike, da kuva ajvar i prodaje hulahopke. Koliko je u kampanji te proizvode reklamirao, neće mu biti teško da za njih nađe tržište. Naslediće ga Verica, nema ko drugi. A ni druga. Njena iskustva s hulahopkama su bolja.

Jedan pasus, ovaj, moraću da posvetim i LDP-u. Znam, sad ćeš reći da džabe traćim veme. Onda da ga protraćim do kraja, do tačke. Liberali su pokušali sve ne bi li prešli cenzus i plasirali se među Vučićeve dvorjane. Oni koji su toj poltici verovali s razlogom su razočarani očiglednim Čedinim nuđenjem Vučiću. Nisu mu dali glas. Verovatno su rezonovali ovako: ako već treba da dam glas koji će otići Vučiću onda ću ga odmah dati njemu, pobedniku, zbog čega bih ga davao Čedi, gubitniku. On će ionako opet pokušati da se, rečnikom ulice, privali nekome. Aktivnost privaljivanja naši stari krste drugačije – prišljamčiti se. Takođe, Čeda ima privatan biznis, glad mu neće biti neprijatelj, moći će da jede „Fidelinkine” špagete i da kuva supu od njenih rezanaca. Ono što će još neko vreme, između dva zalogaja testenina, mrmljati sebi u bradu biće: Nisam prešao cenzus. I tačka.

Ako me pitaš za Borisa, a siguran sam da me pitaš, o njemu kratko, što je moguće kraće. Kad su svetla na biračkim mestima ugašena a svetla pozornice bljesnula, pred kamerama umalo nije zaplakao, kao mučeni Harison Ford u većini filmova. Rekao je da nije zadovoljan rezultatima izbora i da za to preuzima odgovornost. Što se, rekli bi naši stari, zove posipanje pepelom. Kasnije potom, aludirajući na „uspeh” svoje nove stranke, rekao je da niko nikada za tri sedmice (on kaže nedelje!) nije ostvario takav rezultat. Istorijski. Taj, za koji prethodno reče da je loš i da zbog toga on preuzima odgovornost. Izvini, nisam mogao kraće.

Sad ti je, nadam se, jasno zbog čega je Srpska napredna stranka s Vučićem na čelu tako ubedljivo pobedila. Nije imala takmace. Ovi o kojima ti pišem to nisu, oni su postali statistička greška na političkoj mapi ove zemlje.

Neki od njih pokušaće da se, uličnim slengom rečeno, privale, zvaće ih Vučić da uđu u vlast, da dobiju neko zaludno ministarstvo, ambasadorsko mesto, uredništvo u nekim medijima, funkcije u upravnim odborima, direktorska mesta u javnim preduzećima, tek da im pokaže koliko misli na njih. Nimalo. Udeliće im milostinju koju ištu. Pardon, za kojom leleču.

Ines, mogao bih o ovome još ali je bolje da se ovde zaustavim.

Idem da slušam „Haustor”. Da zamišljam…

Tanka dugačka cigara, par mamuza od zlata i… Da makar malo danas budem Šejn.

17. mart 2014.

Beograd

The post Dan posle appeared first on Dejan Jeremić.