Iz večeri uoči badnjeg dana selimo se u zemunsko realno vreme – 9. maj 1941. godine. U tom vremenu nekakva šupa, oveća. Stiže kamion iz kog izlaze ljudi, još izlaze, čekamo i da ih Radoš izvadi iz totala da znamo s kime imamo posla. Ova šupa nije šupa, to je magacin, samo što sada izgleda kao šupa, a civili su komunjare, to se videlo još dok su bili u totalu. Nekog čekaju, u blizini šupe (naziv za bivši magacin) imaju spojku s nekim. Jedan kaže da je mesto za sastanak ekstra glupo, drugi kaže da je ON tražio baš ovo mesto za susret. ON je, pretpostavljam, Bjela. Ljepo.

Ovi sada izlaze iz bezbedne ruševine, tj. šupe, na nebezbednu čistinu. U kadru veeeeelikaaa kuća i jedan automobil. Omanji. Manji od kuće. Vozi taj auto, vozi, vozi, evo stiže, samo što nije… kad će jedan od ovih komunjara: „Tačan je k’o Švajcarac”. Iz automobila izlazi Švajcarac. Drug Stari. Naš drug, Bjela. Ljepo. Umesto toga, kaže: „Peneziću… a vas dvojica ostanite ovdje. I ti drugarice”. Drugarica ostaje s tom dvojicom drugova, od kojih je jedan drug Majstor koji je mislio da je Tito bravar jer se proleteri svih zemalja ne oblače kod Armanija. Tačno, kod njega se oblače tek kada se ujedine.

„Ja nisam zadovoljan, ne možemo se ovako organizirati, ovako ne možemo vlast promjeniti niti u jednoj banovini”, govori Tito, a jedan će njemu: „Druže Valter…” Ček, bre, je l’ to Tito ili je Valter, Bjela li je ili Bata? Da pitamo Kineze? Drug Valter – koji je istovremeno drug Stari, i Tito, i Bjela, pomalo i Bata – oslovljava drugove sa – Ivkoviću, Đido… Prvi je Milutinac, drugi je Đilas. Nije gradonačelnik. Tito im kaže da hoće da porazi monarhiju i buržoaziju jer su izdale narod: „Na tu ćemo kartu igrati i tako ćemo i pobjediti. Kao i drugovi u Rusiji”. Onda mu jedan, koji se preziva Ranković kaže: „Gospodin Ribnikar se raspituje kada može da Vas vidi”. Ko je veza s Ribnikarom? Pa Dedijer, ko drugi. I tako u samo dve replike stadoše svi Titovi krpelji tog vremena. Fali Kardelj.

Sad su razvili diskusiju o sabotažama štamparija, ko je to uradio i zbog čega. Članovi ili simpatizeri komunista? Tito kaže da to ne tolerira. Ni Valter. Sad Valter pita za Golubića, ovi mu nešto konfuzno odgovaraju, upleli se kao pile u kučinu, jedan kaže da se zucka da je Golubića Kominterna postavila za prvog čoveka Partije u Jugoslaviji. Valter pobesni. S njim i Tito, i Bjela, pomalo i Bata. „Manite se Golubića, on će završiti kao što je radio”, poručuje im ovaj koji je sinonim za više ljudi i likova. Ne sumnjamo da će Golubić završiti kao što ovaj obećava. Tito nikad ne laže. Ode on, ovi ostadoše. Jednom od njih ne sviđa se to što je mesto Titovog boravišta tajna, pita o tome Leku Rankovića, svađaju se, jedan čak reče i: „Qu’est ce que c’est”. Opaaa, parlamo i francuski.

Selo, 9. maj, kafana kod Bode, Nemci i jedan žandar trkeljišu, onda žandar istera Nemce iz prostorije, neće pred njima da priča a zna da se devojka koja tu spava zove Marica. Sve zna, on je Kubura. Pita za sina Dragana, majka laže da nema sina, Kubura kaže da je njenom sinu bio nadređeni. Sad jedan Nemac šljema za šankom, namiguje drugom, drugi ruši policu s pićem. Šta će sad ovaj da pije? Vraćamo se Kuburi i drugim Nemcima koji ne šljemaju i ne lome po kućama, Kubira ih nešto laže, ovi se pakuju u kamione. Evo i Bode, hrabro gviri kroz zavesu, pita gde je ono derište. Koje derište? Ono koje je imalo medaljon pa ga posle dalo sinu Draganu, pred kupanje a i kad je odlazio u šumu. Boda kaže da su Nemci nju tražili, Jevrejka je. Zna Boda a nije Kubura. Brdo, dete pušta zmaja od papira. To je ta mala koju traže, prema njoj trči devojka. Scena vuče na nekakvu simboliku, al’ biće da mi se učinilo.

Još smo u devetom maju, samo je sada noć stigla u taj dan. Vojska. Draža na konju. Puče nešto. Eksplozija. Manda puca i psuje. Majku, sočno. Jedni pucaju, drugi viču: „Ne pucaj!” Nikako da se dogovore. Uglavnom, gungula. Nemamo pojma ko je na koga pucao. I zbog čega. Valjda i to vuče na simboliku?! E, sad major (Jezdić) neće da izvršava naređenja drugog majora (koji nije Jezdić), a neće zbog toga što je i taj major, i nije po činu stariji od majora Jezdića. Ovaj major, koji nije Jezdić, ali jeste major, stariji je mesec dana, ali nije stariji po činu. Kad je prevršilo meru, povadiše se pištolji, Draža uleće da ih razvadi. Ovaj stariji mesec dana nosi šubaru.

Vreme je za marketing. „Svislajon” se podrazumeva, a „Rolex” je generalni sponzor novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije. Posle sponzora idemo u šumu, kamera snima drvo odozgo nadole, datum ide odozdo nagore, s 9. na 10. maj. Vojska. Opet. Takva je serija, češće ćemo se sretati s vojskama. Svakakvim. Ova je Dražina. „Ajmo, vojsko, brže, brže!”, komanduje major stariji od Jezdića. A Jezdić jedva diše, nije mu dobro, zapravo daleko je od dobrog. Priča svom naredniku da vojska treba da ide na Kopaonik kod Koste Pećanca a ne mečki na rupu, ali njega niko ne sluša. Onda on rešava da ode na drugu stranu, tamo gde nema mečke, šalje svog posilnog za kolonom. On ga jedini sluša. Naredniče, zbogom! Zbogom. Ovaj ode. Perović se preziva. „Čuvaj zastavu”, dovikuje mu Jezdić. Ovaj hoće da je sačuva. Zbogom, još jednom. Zbogom, opet, još jednom. Je l’ to on plače? Plače. A Jezdić je.

Sad smo kod nekog katuna, vojska mu se približava. Razvaljuj! Razvale, uđu, uđe i Draža, traži majora Stankovića (Jezdić mu je pravo ime), svi ga traže, nema ga, poslednji put viđen kod Kaluđerskih bara. Da se nije zamonašio? Dok ovi zalud viču njegovo ime, Draža kaže da vojska nastavlja ka Suvoboru da se sastane sa Acom Mišićem, vojvode Živojina sinom. Gledamo vojnika s leđa, to je major Jezdić Stanković, sedi na kamenu, gleda u dolinu. Silazi, kamera ode u nebo, visoko, visoko, među oblake… Pretpostavljam da je vreme bilo za simboliku.

U kući Tarabićevih muške glave razgovaraju, starija savetuje mlađu da ide u varoš, da pronađe onog apotekara koji leči jevtiku. Za to vreme majka mazi (odraslu) ćerku po kosi. Simbolika?!?! Tu je vojska da zataška situaciju, opet ona, i opet Dražina, ali prvi put u 11. maju. Stade vojska, major stariji mesec dana gleda kroz durbin i viče: „Pokret!” Za ta dva kadra niste ni morali da se zaustavljate. Žena cepa drva, muški. Pored nje klinac, ona nešto sluti. Vojska, jedan od njih pita klinca da li mu je otac tu, mali ne sme da kaže. Isto to pita i ženu koja cepa drva, ona kaže da joj je muž bolestan. Muž izlazi iz kuće, zove oficire u unutra. „Bog ti pomogao, domaćine”, oficiri njemu. I on njima Boga, u kontekstu pomaganja. Od žene naručuje rakiju.

Soba, sede i razgovaraju o slavama, Svetom Đorđu i Đurđicu, oficiri se raspitju za domaćinovog brata, starijeg Tarabića, On je u gradu u zatvoru, s protom. Ulaze klinci u belim haljinama, otac ih isteruje napolje, major kaže da mogu da ostanu. Uglavnom razgovaraju o porodici Tarabić, ko je gde bio, gde je sada, šta ko radi, ko studira, ko ‘vata zjala… Ovaj Tarabić dobro poznaje kraj, zbog toga pred njega razvuku ratne mape i po njima ubadaju prstima. Gde? Ovde. I ovde. Ravna gora, znači. Znači.

printscreen „Ravna gora“

Napolju dvojica vojnika kolju jagnje, žena koja cepa drva zapomaže umesto da ih pocepa onom sekiricom, izlazi jedan oficir, našamara koljače, ovi odu. Stižu dvojica, Žarko Tarabić i onaj Živadin, uča, komunjara. Tu Dražini, tu komunisti. Nategnuto nabojem! To je zbog naslova epizode. Major koji nije Jezdić a jeste stariji mesec dana drži predavanje o knezu Lazaru, hajduku Stanku, „Gorskom vijencu”… Uča mu kaže da njima nije potrebno čitanje da bi shvatili ko je izdao narod. Tipično zaključivanje za komunjare. Major tvrdi da nisu svi izdali, pokazuje na svoje. Onda će uča: „Videćemo se mi još”, kao hrabro, odvažno. Ko izda, p…a!

Ode vojska na jednu, Žarko i uča na drugu stranu, a svi u šumu. Evo i Vukadina Tarabića, odnekud se i on stvori da epizoda ne iscuri bez njega. Iscure. To bi, za večeras, bilo sve od nosioca povelje koju su mu dodelili dramski pisci. U saopštenju o dodeli priznjanja ističe da se „ovom pričom prvi put, iz istorijski tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine i o autentičnim protagonistima te velike tragedije, bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da se stvore nove podele, da se Ravnogorci pretvore u anđele, a da partizani budu demonizovani i kaljani, istinito se prikazuju bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda u vreme Drugog svetskog rata”.

Povelju su mu dodelili neodgledavši sve epizode serije. A verovatno da te epizode koje su gledali, nisu one koje smo gledali mi. Ili, može biti, bolje znaju istinu. Da možda neki od njih nisu bili učesnici? Pa se posle istorijski izmirili? Ako je tako, onda – ljepo. Ako nije tako, onda – ko je ovde stariji mesec dana?

5. januar 2014.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Ravnogorska povelja appeared first on Dejan Jeremić.

Izjava „Ucenjuju nas Kosovom”, nastavak je niza izjava kojima nas ovih dana njihov autor plaši kao babarogom. „Stvari se komplikuju, budimo jedinstveni”, „ Pravi se opasan krug za nas”, „Narode, čeka nas pakao!”… i dalje u tom stilu širenja straha i panike kao da nam se bliži sudnji dan. Takvih smo se dana naživeli, i preživeli.

U čemu bi to trebalo da budemo jedinstveni? Da prihvatimo na sebe kolektivnu odgovornost za sve što je neznanje vođenja spoljne politike u stanju da upropasti. Da budemo saučesnici u događajima – za koje godinama znamo da će doći na dnevni red – i podržimo vlast koja svakog jutra ustaje na levu nogu i nije u stanju da razluči da l’ je došla il’ je pošla. Da se solidarišemo s onima koji nam nagoveštavaju pakao, a da pakao znamo samo kao termin iz crkvenih knjiga, kao mesto na čijim je vratima đavo s trozupcem, a iza vrata grešnici u ključalom kazanu.

Od kakvog to „opasnog kruga koji se pravi za nas” treba da strahujemo? Nismo u 1943. Nismo ni na Neretvi, ni na Sutjesci; ni u četvrtoj, ni u petoj ofanzivi; nismo u obruču neprijateljske vojske iz kog treba da izađemo s glavom na ramenima, i na ramenima nosila s ranjenicima. To smo gradivo savladali u osnovnoj školi, Jul (Vlado) Briner, po naredbi Bate (komandata Stoleta) Živojinovića, odavno je srušio most na Neretvi. Ričard (Tito) Barton ranjan je na Sutjesci. I za to su sva trojica dobila pristojne honorare.

A izjava kojom se stanovništvo poziva da letuje u Srbiji jer ako posluša taj savet, skočiće plate za pet odsto, e, ta izjava je već u „Politkinom zabavniku” u rubrici „Verovali ili ne”. Na istoj strani, u onoj „Za Riplija”, može se naći i samokritika ogledala: „Nikada nisam bio lep, ali sada ne ličim ni na šta”. I kao takav, ne naročito lep i „ni na šta”, poručuje nam da zgusnemo redove, da se od nečega branimo, da nam ovog leta ne zataje bratstvo i jedinstvo i da, tako bratski i jedinstveno, zagrljeni odemo na letovanje kod babe na selo. Da joj pomognemo da se očešlja.

Ništa od prethodnog nije rečeno zarad nas i zbog brige za naš opstanak. Sve te smuti-pa-prospi marginalije izgovorene su iz straha od onog što onog ko diže paniku očekuje u tropskim danima leta. Niti zna šta će sa stolicom koja se u Ujedinjenim nacijama smeši Kosovu, niti je njegov turistički obilazak Bele kuće bio ono što nam je, po povratku, o toj poseti servirano. Videli smo sve, i više verujemo rođenim očima nego ogledalu s odrazom koji ne liči ni na šta.

Dizanje panike i uterivanje straha stanovništvu događalo se i pre godinu dana, u vreme poplava kada su – zbog komentara na društvenim mrežema (!) – građani pozivani na informativne razgovore u policiju. A šta se zapravo događalo? Valja samo pogledati arhivu snimaka i stenograma sa sednica vlade iz tog perioda.

„Imamo, evo, katastrofalno kataklizmatičnu situaciju u Obrenovcu i veoma tešku u svim drugim delovima Srbije, pre svega zapadne i centralne Srbije… ono što nam predstoji je još gore od onoga što smo imali… Dikoviću (bez titule – generale!) Šabac ćemo braniti po svaku cenu, evo sad ću reći na koju način…” (Šabac ne sme pasti! Za razliku od Prozora koji je pao u četvrtoj ofanzivi). „Ono što nam dolazi iz Bosne što se uliva u Savu, i Bosna i Vrbas, prema izveštajima koje dobijamo je jezivo… Rekao sam nijednu reč više da nisam čuo, jeste li me razumeli..? ”

Na paničenje i defetizam tada je upozorila i profesorka Slobodanka Turajlić predloživši da predsednik vlade bude pozvan na informativni razgovor: „Apelujem na one koji zovu na informativni razgovor da prvi pozvan čovek u ovoj zemlji bude premijer jer je najveću paniku digao on. Kada nekoga pozovete, hiljadu Beograđana da ide u Šabac, a znate da Šabac ima 100.000 stanovnika, vi pomislite – Šabac više ne postoji”.

Katastrofalno kataklizmično jezivo deluju i parole koje poslednjih dana ispaljuje prvi među jednakima. U jednom je u pravu: ono što nam predstoji još je gore od onog što smo imali. Ali, to se ne odnosi na kukumavku kojom se trenutno zastrašuje narod. Odnosi se na…, evo sad ću reći na koji način. Odnosi se ni na šta.

14. jun 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Panika koja ne liči ni na šta appeared first on Dejan Jeremić.

Pred istoričarima je težak posao, izgleda da ni ovaj dosadašnji nisu uradili kako valja. Partizani i četnici i dalje se biju u nama i nema nade da će boj u dogledno vreme da prestane. Evo, Draža nam je iz nepoznatog groba izašao čist, mada ga veće sudije Trešnjeva nije proglasilo nevinim. Upravo ta nedorečenost dopušta optužbe, amnestije, zaborav, žučnu odbranu ideološke pozicije ili čak zanemarivanje zločina.

Dobili smo više nego dobru javnu temu. U njoj ima dovoljno žestine da skrajne najvažnije stvari koje se tiču ovog života i vrati nas u zagrobne atavizme, reviziju vrednosti, novu ocenu kolaboracije i beskonačnu, nepomirljivu debatu, koja u konačnom bilansu ipak dovodi do mržnje. Pred istoričarima je težak posao, izgleda da ni ovaj dosadašnji nisu uradili kako valja, jer je svaki deo istine ili zablude o našoj nepovratnoj prošlosti uvek podložan novoj sumnji.

Još veću zabunu unosi vreme u kome jesmo, ko zna šta će istorija kao naučnu istinu zabeležiti o njemu. I ove 15. godine 21. veka stereotip o Balkanu kao „buretu baruta“ življi je nego ikada, ako je uopšte bilo kada bio arhiviran. Kriza koja je sačinjena od niza slojeva i međusobno prepletenih sudara i sukoba ne može biti ugašena međusobnim dogovorom balkanskih naroda, čak ni onih sila koje tu neprekidnu dramu kontrolišu i povremeno podstiču.

Da li je u novoj velikoj kriznoj neizvesnosti Srbija (ponovo) „faktor mira na Balkanu“, balans među ambicioznim političkim elitama – ili nešto drugo? Na primer, država koja ima mnogo problema sa svojom pozicijom, sa sopstvenim integritetom. Sa svojim granicama, saveznicima, delom teritorije koju, iz poznatih razloga, nije u stanju niti će moći da kontroliše. Sa žarištima na svom jugu, uz spoljnu politiku koja sve teže miri krajnosti.

Sa predsednikom i njegovom platformom o Kosovu, koja je izgleda istorijski davno prevaziđena i nije u skladu sa stvarnošću. Iz premijerovog ezopovskog obraćanja medijima lako se otkriva da mu je taj papir težak kao krst i da je koncepcijski jarak između njega i šefa države postao sasvim jasan.

U isto vreme, ekstremno nasilje je postalo „legitimno sredstvo“ borbe za nove albanske države („u prirodnim granicama!?“). Zanimljivo, ali ubilačku akciju albanskih ekstremista u Kumanovu moćniji deo sveta nije označio onim što ona zaista jeste (šovinistički napad, teroristički ekstremizam i zločini nad civilima u naseljenom mestu). Pozvane su „obe strane u sukobu“ na uzdržanost, a albanski premijer Rama je čak zapretio Makedoniji da će zbog napada albanske zločinačke grupe staviti „veto“ na moguće približavanje Makedonije zapadnoj vojnoj alijansi!

To je, naravno, provokacija, ali vrlo opasna. Takav je Rama, onomad kad je bio u Beogradu jako je iznervirao našeg premijera. Moguće je da mu Vučić to vrati u Tirani, ali, šta da mu kaže? Jer Rama je u Ulcinju (kao počasni građanin) već jasno rekao: da će „prirodna Albanija biti stvorena, bilo uz blagoslov međunarodne zajednice, bilo na klasičan način“!

Dobro znamo šta je za Albance klasičan način. U poslednjih dvadeset godina svako nasilje im je vraćeno kao politički plen. Snažan impuls militarizma je već deo njihove političke kulture i tradicije, pa je oprez države pred mogućim incidentima na jugu Srbije više nego racionalan.

U pokušaju da se obrazloži impuls mogućeg buđenja ekstremizma na jugu Srbije, često se koristi sintagma o „prelivanju nasilja sa Kosova“. Naravno da je ta formulacija tačna samo u ideji o Prištini kao mogućem pijemontu nove „prirodne“ države. Ali, nije potrebno da se ekstremizam „preliva“, on je već tu.

U okolini Preševa i Bujanovca i dalje postoje jezgra „borbenih grupa“, koje su spremne da se aktiviraju, kao 2001. godine. Povod bi mogao da bude bilo koji, čak i okolnost da je država Srbija vrlo skromno ekonomski i politički prisutna u regionu krize. Mnogi od Albanaca koji su se pre 14 godina digli na oružje lepo su se vratili iz šume, obukli odela i bave se politikom, ali su već regrutovali mlade ljude, prilično fanatizovane i solidno obučene za nasilje.

Pored vidljivog prisustva policije i žandarmerije, jednako je važan, ako ne i bitniji –obaveštajni rad. To je posao koji u najboljim uslovima može da spreči i 90 odsto potencijalnih napada (podatak iz Izraela). Ako akcija krene, kao u Kumanovu, onda je napad neodbranjiv, ili će se voditi u naseljenom mestu, uz civilne žrtve i distribuciju straha, što je jedan od ključnih ciljeva takvih akcija.

U odnosu prema jugu Srbije, država bi morala da ima u vidu i veliko siromaštvo i ogromnu nezaposlenost tamošnjih žitelja, nezavisno od etničke pripadnosti. Veliki broj mladih ljudi naprosto ne zna šta da radi sa sobom. Oni su relativno laka meta za regrutovanje, a ekonomski ambijent opravdanje za bilo šta.

Vučiću neće biti lako u Tirani, uveren sam da Rami neće biti mnogo lakše, jer on ipak mora da bude dobar domaćin. U Srbiji će se prorađivati Nikolićeva i Oliverova platforma, pre svega kao zanimljiva utopija. Tito i Čiča će valjda konačno ostati tamo gde im je mesto. Ali, gde je uopšte to? Možda će sve biti jasnije u najnovijoj istoriji srpske varijante antifašizma.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 26. maj 2015.

The post Pisanje istorije appeared first on Dejan Jeremić.

Pre dva dana prodali su „Avala film”. Budzašto i za šaku dolara. To nije nikakvo iznanađenje, o tome se šuškalo mesecima unazad, ali uprkos tome dan kada je „Avala” pala ispunio se prazninom. Nema više filmskog grada u šumi na košutnjačkim obroncima, nestala je mogućnost da se čuje odzvanjanje udarca klape; filmovi, producentska prava, zgrade, scenografije, studiji, zemljište, sve se to zakorovilo u jednom danu. U nekoliko minuta.

Napuštena i u četvorogodišnjem stečaju, najstarija jugoslovenska filmska kompanija rođena kao posleratno čedo 1945. godine, u vremenu prve petoletke, bila je dika i ponos tadašnje Jugoslavije kojoj su zavideli i holivudski studiji Kolumbija i Metro Goldvin Majer. A rodila se kao državni projekat po uzoru na italijansku Ćinećitu. Znaš da smo čitajući istoriju nastanka „Avala filma” bili zapanjeni i zbunjeni činjenicom da je, u jednom periodu, na njenom čelu stajao čovek tajne službe.

Da, partizanski ilegalac, major Ozne, načelnik Uprave državne bezbednosti za čačanski okrug, kontraobaveštajac u Americi, i čovek od poverenja Udbe, Partije i države. Ratko Dražević za kog se čaršijom šapatom prenosila vest da je 2.000 ljudi poslao na onaj svet i sa isto toliko žena gužvao posteljinu svog i tuđih kreveta. Uvodeći ih u tajne svog vrlog novog sveta. Za one prve dve hiljade jasno mi je, mogle su da nestanu u nekoliko dana; ali imam utisak da se o druge dve hiljade preterivalo, ili može biti da sam naivan? Svakog dana jedna krevetnina podeljena s jednom od mnoštva lakoživog ženskinja daje šestogodišnji predani rad na sticanju titule ljubavnika broj jedan. U taj period ubrajam i nedelje, i državne praznike. Neradni dani uvek su bili najpogodnije vreme za udarnički znoj osvedočenih švalera.

No, švaleracija očito nije uticala na rast filmske kuće kojom je Dražević upravljao iako, po sopstvenom priznanju, o filmu pojma nije imao. U bioskopu je bio tri puta u životu, a i tada na nagovor supruge, i od filmskog zanata znao je samo da „Avala film” treba da proizvodi više filmova i da treba da se razlikuju (!) I da budu u boji! Okupio je umetničko veće u kom su sedeli Bora Ćosić, Jug Grizelj, Slobodan Selenić, Sveta Lukić, Mihiz, Oskar Davičo, Antonije Isaković i reditelj Radoš Novaković, gospodin.

Šta je bilo posle? Svoje prve filmove tamo su snimili Dušan Makavejev, Saša Petrović, Žika Pavlović, oni koji će ubrzo biti obeleženi etiketom „crni talas” a njihovi filmovi biti bunkerisani kao subverzivna dela koja rade kontra Partije, Tita, domovine, bratstva i jedinstva, radnih akcija, više socijalizma po glavi stanovnika, i dalje u tom smislu trovanja radničke klase, radnog naroda, seljaka i poštene inteligencije.

Odužio sam o Ratku, bonvivanu jugoslovenskog filma, politike, agenture i ostalih zanimanja čije bi nabrajanje potrajalo. On je prošlost kao i filmska produkcijska kuća koju ovih dana oplakuje pristojan svet. U takve ne ubrajam kupce i prodavce, oni su junaci nekog lošeg filma koji nikada neće biti snimljen.

Nama ostaje da se sećamo odgledanog filmskog blaga koje se meri stotinama naslova i hiljadama kilometara trake. Nismo propustili ni Slavicu Vjekoslava Afrića, ni Irenu Kolesar u Besmrtnoj mladosti Voje Nanovića, ni Ljubav i modu Ljubomira Radičevića, ni Dvoje Saše Petrovića… Sve smo ih gledali u bioskopima koji više ne postoje. Nema ih, prodati su, otišli u bescenje, propali, doživeli sudbinu koju od sada dele s „Avala filmom”.

Otišli su Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Bubašinter, Otpisani, Sivi dom, Višnja na Tašmajdanu, Marš na Drinu, Salaš u Malom Ritu, Biće skoro propast sveta, Skupljači perja… I stotine drugih. Otišli su kao i kulise starog Rima, koje smo jednog nedeljnog popodneva dodirnuli kao da dodirujemo istoriju, u tom jednom od retkih trenutaka kada na hektarima studija u prirodi nije zujala kamera i nije se čulo: Tiho, ton ide, kamera ide, akcija!, tog popodneva kada nas je čuvar pustio da se šunjamo između scenografija za Marka Pola, Džingis-kana, Quo vadis, Kelijeve heroje zamišljali smo da se kao Grejs Keli i Gari Kuper grlimo tačno u podne.

Rekla si mi: „Imaju iste inicijale, G K, nas dvoje imamo jedan zajednički J”.

„Da, ali njih dvoje imaju samo to, i glume. Mi imamo sve ostalo”, otelo mi se iskreno.

Čuvar je lenjo trupkao za nama, pušio neku krdžu zalepljenu za donju usnu i čkiljio jednim okom, pokrivajući čelo dlanom štitio se od sunca, i umesto da bude naš vodič kroz filmski grad, ličio je na goniča. Dali smo mu neku sitninu za pivo i iz Košutnjaka odvezli se na Avalu. Želela si da jedan dan obeležiš posetom imenjakinjama, da u istom danu doživiš istoriju i udahneš prirodu. Od tada je prošlo mnogo nedelja, radnih i neradnih dana, državnih praznika. Tempora mutantur nos et mutamur in illis. Ali onaj zajednički inicijal niko nam ne može ukrasti, ni bogatstvo koje nam je podario „Avala film”, a ni sve ostalo.

Ines, imamo onu drugu Avalu koja nije, znaš i sama, visoka planina, ali s nje u nedogled puca divan pogled. I nesaglediva daljina.

D.

petak, 24. april 2015.

Beograd

The post Pogled s Avale appeared first on Dejan Jeremić.

Diskutujući o virtuelnom Beogradu na vodi, Palma je narodnim poslanicima otkrio tajnu istoka koju ni oni koji tamo žive nisi znali. Tog gradiva nema ni u Hiljadu i jednoj noći. „Ja sam išao u Dubai da vidim najvišu zgradu u Evropi, zove se Burž Kalifa. Tri puta sam bio tamo da se slikam. I ovde će biti kula i svi će dolaziti ovde da se slikaju i nose kući uspomene. Ovo će biti praznik ne samo za Novu godinu, već svakog dana će to biti praznik za sve koji dođu na ovu destinaciju”, u dahu je izrekao umotvorinu na kojoj bi mu pozavideo svako ko nikada nije bio u „tom delu Evrope”.

Marković ne samo da je bio jednom, bio je čak tri puta da se foto-aparatom ovekoveči ispred građevine koja dominira „Evropom”, i fasciniran njenom visinom ostao zabeležen u kadrovima fotografija koje će dokazati nevernim Tomama da Palma govori istinu, i samo istinu. Slikao se, ima fotografiju da to i dokaže.

Zgrada s Palminih fotografija iz Dubajia – koja umalo nije nazvana Burž Dubai – ime je dobila u čast šeika Kalifa al- Nahjana, pa je primereno šeikovoj slavi i časti iznikao u 818 metara (s antenom) visok neboder, najviši na svetu. Shodno tome i u Evropi! Zvanično, Toranj Kalifa (برج دبي) u četvrti Poslovni zaliv toliko je opčinio srpskog političkog i privrednog giganta što je rezultiralo egzaltacijom koja se meri kubicima izgovorenog oduševljenja.

Sva je prilika da je monumentalnost Burž Kalife uzrokovala posledice na misaoni tok, koji u svom ushićenju nije u stanju da razlikuje kontinente, ali je ta misao sigurna da će nešto slično biti izgrađeno i na vodi Beograda što će svakoliki svet s raznih tačaka planete dovesti da se fotografiše ispred kule koja će, iznikla iz vode, dominirati Savskim platoom. Mole se potencijalni turisti da osim foto-aparata ponesu i gumene ćizme. Ako baš neće da gacaju po bari, moći će da iznajme čamce i vesla. Naplaćivaće se.

Čak i kad bi smo, uz svu dobru volju, makar i za trenutak zanemarili nepostojanje elementarnog znanja geografije koje logično sledi posle isto takvog neznanja klasične muzike i njenih autora, ne možemo da se, ipak, ne osvrnemo na bajkovitu pletisanku koja je narodne poslanike (one koji znaju gde je Evropa, i razlikuju Betovena i Mocarta od Mileta Kitića i Seje Kalača!) trebalo da ubedi da će virtuelni toranj u beogradskoj vodi biti nešto što će zaseniti slavu najviše građevine koju je Palma video. Čak tri puta, kao Pinki Tita.

I Nova godina izgubiće svaki smisao, jer više nikada ona neće biti samo jedan dan u godini, biće to praznik koji će jedino narod ovdašnji proslavljati svakog bogovetnog dana, i tako 365 puta. Plus 29. februara, kad na njega dođe red. Biće to, misli lik s fotografije u čijoj se pozadini uzdiže Burž Kalifa, belosvetsko čudo za kojim će nastati jagma koju Beograd nije video, a bogami ni Ujedinjeni Arapski Emirati sa sve Dubajiem, tamo negde u Evropi.

Neka niko ne misli da je u poslaničkom nastupu jagodinskog parlamentarca načinjen lapsus lingue, te da je zbog toga u njegovom nadahnutom govoru toponim slučajno promenio destinaciju. Ne, to je skalamerija od reči koja ne znači ništa osim pokušaja da lakoverne ubedi u mogućnost izgradnje Potemkinovog vodenog sela; istovremene i potvrda neobrazovanosti, neobaveštenosti i neznanja koje se ne stiču fotografisanjem za porodični album. Niti odlaskom u Beč. Jer, kao što iz narodne umotvorine znamo, povratak iz Beča ume da bude bolan.

Ne znamo da li je Palma video (i u njegovom podnožju se fotografisao?) Burž Al Arab, hotel koji su, tamo u Dubajiu, u dalekoj Evropi, izgradili na veštačkom ostrvu. Moguće je da su mu za boravak na ostrvu nedostajale dve palme?! O tome nije rekao ništa kolegama iz poslaničkih klupa. Srećom, jer možda bismo bili svedoci najave izgradnje isto takvog jedrolikog hotela na veštačkom ostrvu na dnu Nemanjine ulice. Da nas svet vidi, a i mi njega. I neka znaju japanski turisti kada dođu s najnovijim modelima foto-aparata kakve građevine niču iz savske vode. Ovde kod nas, u Dubajiu.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/srbija/52751/kolumna-palma-na-otoku-srece, 11. april 2015.

The post Palma na otoku sreće appeared first on Dejan Jeremić.