Nastao po prezimenu bečkog rasejanog profesora, od tada postoji izraz auerijana koji označava besmislicu.

Objavljeno na: Nedeljno popodne RTS 1, „Razbibriga”, 3. maj 2015.

The post Besmislica appeared first on Dejan Jeremić.

A zašto bi ostajala, ilise eventualno vraćala u zemlju koja je, prema Svetskom izveštaju o poslovanju, druga zemlja na svetu po odlivu mozgova proporcionalno broju stanovnika. Da Srbija bude prvak sveta u toj nepopularnoj disciplini sprečila je Gvineja Bisao. Zemlja čije ime mnogi ne umeju da izgovore, a da precizno odrede njen geografski položaj morali bi da koriste Gajgerov brojač.

Nije Anđela ni prva ni poslednja mlada osoba koja će zbog očajnih prilika u zemlji otići u beli svet u potrazi za poslom, afirmacijom i boljim životom. Pre nje, stotine hiljada mladih, obrazovanih i stručnih otišlo je netragom. Niko za njih više nije čuo osim prijatelja na socijalnim mrežama i porodica koje koriste modernu tehnologiju skype l viber. Anđela će biti samo jedna u milionskom broju apatrida koji čine srpsku dijasporu diljem kontinenata na kojima rasuti žive neki bolji i srećniji život. Oni koji su se odatle vratili, statistička su greška.

Odliv mozgova – kako se to popularno definiše – nije počeo ni juče, a ni s Anđelom, to je trend koji traje više od dve decenije i, što je poražavajuće, beleži rast koji poslednjih godina ima katastrofalne razmere izbegličke epidemije. Poslednjih godinu dana „uspeha vlade i vraćanja dostojanstva zemlji i narodu”, Svetski izveštaj o poslovanju Srbiji je na svetskoj rang-listi odredio mesto ispod svakog dostojanstva.

Zašto je tome tako? Odgovore treba potražiti u politici koja zaslepljena sopstvenim „uspesima” ne želi i neće da vidi da joj se narod osipa, a da pri tom nema rešenje da zaustavi propadanje zemlje koja, koliko sutra, može s nepopularnog prvog mesta smeniti Gvineju Bisao.

Već ovonedeljni razgovori predsednika vlade i države sa šefom nemačke diplomatije Frankom Valterom Štajnmajerom dovoljno govore o položaju Srbije u očima sveta. Valja samo pažljivo čitati ono što je na tim sastancima rečeno. Zvanično, i između redova.

Pritisnuti da odnose s Prištinom reše bržim tempom nego do sada (u kom će jednom, u to ne treba sumnjati, na red doći i zahtev za priznavanje Kosova i Metohije!) vlast se, posle razgovora sa Štajnmajerom, smrknuta lica obratila naciji. „Radi se o nekim pitanjima iz Briselskog sporazuma, kao što je Zajednica srpskih opština, i nekim koja su izvan Briselskog sporazuma. Daćemo sve od sebe da, čuvajući naše nacionalne i državne interese, postignemo sporazume tamo gde možemo”, izjavio je predsednik vlade. Daćemo sve od sebe tamo gde možemo jeste prazna politička floskula koja nas, kao i mnoge do sada, rangira na najlošija mesta mnogih svetskih rang-lista.

Štajnmajer, iskusan lisac, navodi da je „uveren da će ove godine biti pomaka u otvaranju oglavlja, uprkos nekim preprekama koje treba prevazići”. Njegovo uverenje je, takođe, političko opšte mesto koje u nastavku rečenice govori o „preprekama koje treba da budu prevaziđene”. Iza nje krije se nešto što Srbija mora da ispuni da bi premostila i prevazišla prepreke. A to što je šef nemačke diplomatije navodno „impreisoniran angažovanjem srpske vlade u sprovođenju reformi”, to je pohvala koja nije više od tapšanja po ramenu tek da Valterov boravak i nastup u Beogradu ne budu crnji od crnog.

Da je drugačije, ne bi predsednik države izjavio da „nije veliki optimista posle razgovora sa Štajnmajerom”. Dovoljni su samo ta izjava i kiselost Nikolićevog lica pa da svima bude jasno u kakvom je ćorskokaku zemlja čiji je predsednik. To je shvatila i Anđela, to su shvatili mnogi pre nje, to će shvatiti i mnogi posle nje. Izraz Nikolićevog pH facijalnog grča jasno govori da u tom mentalnom sklopu ne caruju bazne vrednosti i karakter.

„Ne mogu da kažem da mi je gospodin Štajnmajer jasno rekao da će pregovaračka poglavlja biti otvorena do kraja godine. Istina rekao je da misli da će se steći uslovi za to tokom godine”, rekao je Nikolić. A šta ja napisah nekoliko redova iznad? Štajnamejer Nikolića čak nije ni po ramenu potapšao, što je opet poštenije do praznoslovlja znanog i kao „impresioniranje” ničim.

I dok Anđela pakuje kofere i oprašta se od društva, porodice i familije, mnogo je još kofera spremnih da završe u bagažu aviona za neku od svetskih destinacija. Samo ne za Gvineju Bisao. Mozgovi odlaze i u tom naumu ne mogu ih sprečiti ni mozgovi vlasti a ni oni koje je vlast za poslednjih godina uvezla, a odazivaju se na imena Stros-Kan, Guzenbauer, Bler… Gde su, šta rade? Da li su u nekoj epozodi „Skrivene kamere” ili u seriji „Kucamo na vrata zaboravljenih asova”? Nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan. To su preozbiljne emisije za takve mentalne sklopove.

Dok takvi nastavljaju svoj mešetarski put svuda gde procene da njihov diliveri junit i slični dečji crteži imaju prođu (a možda su već u Gvineji Bisao?!), iz Srbije svakog dana neko ode da se ne vrati. Mame, tate, braća i sestre ispraćaju svoje najmilije, pozdravljaju se s njihovim mozgovima koji će zauvek ostati daleko od onih koji su se ovde odavno pozdravili s mozgom.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54640/kolumna-vlada-zaslepljena-uspesima-ne-vidi-da-se-narod-osipa, 29. april 2015.

The post Odliv mozgova appeared first on Dejan Jeremić.

A čokolada koju je napravio Kaje, bila je prva čokolada u tablama. Za, čokoladu se, međutim znalo i pre, ali su je tada francuski i italijanski majstori pravili u obliku vekni koje bi sekli na kriške.

Objavljeno na: Nedeljno popodne RTS 1, „Razbibriga”, 12. april 2015.

The post Čokolada appeared first on Dejan Jeremić.

Najstariji crtež skija potiče iz 2000-te godine pre nove ere, uklesan u kamenu u Norevškoj. Najstarije sačuvane skije pronađene su u Švajcarskoj i Finskoj, a stare su oko 5.000 godina.

Objavljeno na: Nedeljo popodne RTS 1, „Razbibriga”, 29. mart 2015.

The post Skije appeared first on Dejan Jeremić.

Srbija je februara 2012. uz fanfare najavila da će 2015. predsedavati Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, ali nestišana ukrajinska kriza čini da bi Beograd trebalo da bude srećan ako se na kraju jednogodišnjeg mandata ne budu oglasila crkvena zvona na opelu srpskoj diplomatiji.

Ono što je slavljeno kao prilika za afirmaciju na međunarodnoj diplomatskoj sceni, sticajem loših okolnosti pretvorilo se u težak izazov da Srbija veštim balansiranjem približi ili pomiri oštro suprotstavljene stavove Zapada i Rusije oko Ukrajine.

Dok god su podele oštre kakve jesu, dok god ne bude prvih znakova otopljavanja u novom hladnom ratu, isturena pozicija predsedavajućeg nosi ogroman rizik da se Beograd zameri i jednoj i drugoj strani. Pozitivan izazov lako može da se pretvori u negativan.

Govorimo o Srbiji kao mostu spajanja. Ne zaboravimo da je u ratnim vremenima most gotovo obavezna meta granatiranja sa obe strane. Srbija, sa svim iskustvima u regionalnim konfliktima, ističe da će delovati kao pošten posrednik i da će na nepristrastan i transparentan način koristiti prednosti koje OEBS nudi kao organizacija koja okuplja 57 država.

U pravu je generalni sekretar OEBS-a Lamberto Zanijer kada kaže da Srbija ima dobre šanse da odigra pozitivnu ulogu, jer ima tradicionalno dobre odnose s Moskvom, dok je istovremeno fokusirana na evropsku perspektivu.

Ali, budimo realni. OEBS nema dovoljno efikasne mehanizme delovanja u svetskim zbivanjima. Srbija nema gotovo nikakav način da utiče na ključne aktere ukrajinske krize. Nije to konstatacija pesimizma, već realnosti.

Da li iko očekuje da će Vašington, Brisel, Kijev i Moskva menjati svoje stavove po uputstvima koja im nudi Beograd? Nama je, što se imidža tiče, veoma važno da u najboljoj volji, potpuno neutralno, pokušamo da približimo stavove učesnika ukrajinske krize, ali mislim da je to maksimum angažmana. Svako „posvećenije” insistiranje na stavovima jedne, odnosno druge strane, nosi taj veliki rizik da se zamerimo.

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je juče na prvom ovogodišnjem sastanku Stalnog saveta OEBS-a, kojom je i formalno počelo predsedavanje Srbije, ponovio da će prioritet biti ukrajinska kriza, zamrznuti konflikti u svetu i podsticanje saradnje na zapadnom Balkanu.

Očekuje se da OEBS pruži nekakav doprinos rešavanju krize koja je odnose velikih sila srozala na najniži nivo poslednje tri i po decenije. Takvu diplomatsku saglasnost – u stilu da je mir bolji od rata – lako je ostvariti, ali pitanje je da li su mogući neki opipljiviji rezultati. Oko poštovanja primirja, o povlačenju snaga, otvaranju novih rundi pregovora?

Ne mislim da krnjim poziciju predsedavajućeg kojom se Srbija toliko ponosi, ali stvari treba spustiti na zemlju. Očekivanja da će OEBS napraviti neki prodor povodom ukrajinske krize su nerealna. Očekivanja da bi Srbija mogla da bude akter prodora još su nerealnija.

Ne vidim nikakvu potrebu da toliko uživamo u poziciji koja s vremena na vreme pripada svim članicama OEBS-a. Kao što srpski predsedavajući Generalne skupštine UN nije mogao da napravi ništa spektakularno za svoju zemlju – to se i ne očekuje jer bi predstavljalo zloupotrebu – tako će se i ovo predsedavanje završiti. Dačić će imati priliku da češće viđa kolege s kojima se retko sreće, možda će popraviti i svoj engleski, i to je otprilike to. Pod uslovom, ponavljam, da Srbiju predsedavanje ne ponese, da ne umisli da ko zna šta može u ovim teškim vremenima pa na kraju izađe kratkih rukava.

Da bi se provukla između Scile i Haribde, da bi pametnim ponašanjem ojačala svoj status u svetu – što je moguće – Srbija pred sobom ima sledeće varijante: prva je da zbog preteranih posredničkih ambicija dobijamo žute kartone i sa jedne i sa druge strane – što znači da bi kraj 2015. dočekali prepuni rana i ožiljaka.

Druga je da se ponašamo kao sabirni dokumentacioni centar u koji će se slivati razne ideje, predlozi i inicijative, da kao dispečeri i arhivari nudimo usluge dobre volje ko god to od nas zatraži – što je jedini način da kraj predsedavanja dočekamo što manje ozleđeni. Teoretski, postoji i treća varijanta, da se svrstamo na jednu stranu, ali to je nepoželjna fikcija.

Naravno da se zalažem za drugu opciju. Srbija ne samo da nema dovoljan medijatorski kapacitet već su zainteresovani akteri ukrajinske krize, pre svega EU, Rusija i Ukrajina, zainteresovaniji za direktne kontakte, kao što pokazuju pregovori u Minsku.

Lako je Tanjugu da balansira tako što će u istom danu, u razmaku od 12 minuta, preneti šta od srpskog predsedavanja očekuju američke, ukrajinske i ruske diplomate u Beogradu. Drugo je pitanje kako će srpski zvaničnici pomiriti njihove ukrštene stavove.

Moguće da je zvanična Srbija pridavala preterani značaj funkciji predsedavajućeg OEBS-a, kao što verujem da 2011. ne bi jurila da je znala da će izbiti ukrajinska kriza. No, šta je tu je. Zato otrežnjujuće deluje Dačićeva izjava: „Nemamo pretenzije da ćemo rešavati svetske krize.”

Istovremeno, što je dodatno umanjenje rizika, vlasti u Beogradu odlučile su da ne predsedavaju trilateralnom grupom Ukrajina–Rusija–OEBS, prepuštajući tu delikatnu ulogu prethodnom predsedavajućem, Švajcarskoj.

Ostale teme koje je Srbija predstavila kao prioritete – jačanje regionalne saradnje na zapadnom Balkanu ili borba protiv terorizma – ostavljaju dovoljno prostora da Beograd konstruktivnošću zadovolji svoje diplomatske ambicije.

Predsedavanje će zahtevati maksimum diplomatskog takta i znanja. Ne vidim zašto premijer Aleksandar Vučić u tom delikatnom procesu očekuje veliku podršku predsednika Tomislava Nikolića. Ništa lično.

Boško Jakšić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Kako-preziveti-predsedavanje-OEBS-om.lt.html, 17. januar 2015.

The post Kako preživeti predsedavanje OEBS-om appeared first on Dejan Jeremić.