Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.

Pre mnogo godina, na jednom od njenih retkih proputovanja kroz Jugoslaviju, sreo sam našu poznatu konceptualnu umetnicu Marinu Abramović. Vraćala se iz Amsterdama, po upravo obavljenom performansu koji je prevazišao sve što je do tada uradila (oni koji poznaju malo bolje njenu umetnost znaće o čemu govorim). Kako ovde nije reč o njoj, nego o nečem sasvim drugom, pomenuću samo da je, koliko se sećam, na jednom mestu, u srcu zapadne Evrope, sakupila reprezentante paralelnih svetova koji žive na našoj planeti: evropske umetnike, nekoliko tibetanskih lama i grupu australijskih Aboridžina. Tom prilikom rekla mi je kako je sa Aboridžinima provela skoro dve godine, izučavajući njihovo shvatanje sveta.

U kratkom kafanskom razgovoru, na moje insistiranje da mi kaže nešto pobliže o tim ljudima, rekla mi je kako su tamošnji Aboridžini najstarija ljudska rasa na Zemljii da imaju neku vrstu religije koja im omogućuje da svojstva ljudi prenose na predmete iz svoje okoline, proglašavajući tako, na primer, neko drvo za majku koja je umrla, ili kamen za brata koji je nekuda otišao i nikada se više nije vratio. Na taj način oni nastavljaju život sa svojim dragima kao da su ovi još uvek tu: sa drvetom razgovaraju, poveravaju mu se, sa kamenom se svađaju ili se zajednički nečem raduju i slično.

Kasnije sam se sa fenomenom Aboridžina susreo kod drugog velikog izučavaoca paralelnih kultura, Vernera Hercoga, u njegovom filmu „Tamo gde spavaju zeleni mravi”. I tu sam se uverio kako Aboridžini na transcendentalan način mogu predmetima oko sebe darivati osobine kakve hoće ili, bolje reći, kakve žele. U nekoj enciklopediji pronašao sam da ime aboridžini potiče iz latinskog izvora ab origine – (lat.) iz početka, odiskona, odvajkada. Moja razmišljanja o Aboridžinima tada su se završila, da bi se, neočekivano, obnovila ovih dana.

Povod za to biojeskorašnjijavni nastup osobe koja predstavlja apsolutnu suprotnost Aboridžinu, jednog tipičnog ariviste. Dok sam posmatrao ovog šarmantnog milionera, koji se trenutno predstavlja kao sportski funkcioner, nisam mogao da se ne setim kako je on svoje bogatstvo stekao tokom ratova i raspada Jugoslavije,u vremenima kada su mnogi skapavali. Ali, zar to nisu učinili i svi ostali novi bogataši?Iskoristili su gužvu, odsustvo zakona i države koja bi to trebalo da spreči i brzo napravili bingo!? Danas je to zaboravljeno, oni su cenjeni građani, anašje arivista vlasnik jednog tabloida koji može ocrniti bilo kogako se gazdi ne sviđa pa mnogi, pretpostavljam, zaziru od sukoba sa njim. To nije moj slučaj, pa očekujem gomilu lažnih optužbi na svoj račun. Ali, ni to nije tema.

Pretpostavljam da sam dužan da razjasnim značenje izraza arivist. To je francuska reč koja označava čoveka koji se bezobzirno otima za napredovanje u službi, laktaša, karijeristu. Izraz potiče od glagola arriver koji znači – stići, doći; ali, u isto vreme, može se upotrebitii za – uspeti. Odmah ću se složiti sa primedbom da došljaci i arivisti nisu jedno te isto i da, naprimer, najblistaviji umovi Beograda potiču baš iz došljačkih porodica. Takođe, mogao bih da nabrajam one koji svojim ponašanjem predstavljaju tipične ariviste a rođeni su u gradu. Ipak, mora sereći da je među arivistima najveći broj onih koji dolaze iz drugih, najčešće ruralnih, dakle sasvim različitih sredina. Oni ne biraju sredstva kako bi se ukorenili na novom prostoru, ovladali njime iistisnuli one koji su tu oduvek živeli. Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.

Moram priznati da su i Aboridžini mnogo doprineli svojoj marginalizaciji. Ako poželite da otkrijete ono što determiniše starosedeoca, jedna od prvih osobina na koju nailazite jeste neka vrsta posebne apatije, nezainteresovanosti za ono što nazivamo moć, za kojom, uzgred, svaki arivista prosto vapi. To što je i neko drugi rođen u njegovom gradu, Beograđaninu će, na primer, značiti isto koliko lanjski sneg. On nikada sa takvim čovekom neće stupiti ni u kakav klan, komplot ili regionalnu mafijašku organizaciju. Za razliku od ariviste, Beograđanin nema snažni vitalistički poriv da obavezno treba zgaziti sve što stoji na putu vlastitoj sreći (ili predstavi o njoj), ali će zato negovati sitna zadovoljstva,koja su sasvim suprotna ukusu i stoga apsolutno nerazumljiva raznim „zemljacima”.

Dodajte tome stotine hiljada najboljih beogradskih glava kojih jednostavno nema jer su zauvek pobegle odavde, u Pariz, Sidnej ili Toronto, i dobićete pustinju koja se zove stanje duhova u kulturnom središtu srpskog naroda. Još mi je pred očima, kao neka vrsta personifikacije sudbine mojih sugrađana, besmislena smrt jednog tako produhovljenog pijanca, tipičnog predstavnika beogradske škole shvatanja besmisla života, kakav je bio filmski kritičar Bogdan Kalafatović: banalno oboljenje, lekarska greška, on nesposoban da se izbori za sopstveni život, sahrana po provali oblaka u prisustvu svega nas petnaestak. Beograđani nestaju kao biljčice koje je neko izvesno vreme zaboravio da zaliva.

Na ovim prostorima došljaci nisu, izgleda, odigrali svoju važnu ulogu: doneti svežu, zdravu krv, a primiti civilizacijske tekovine. Nije se, dakle, odigrao proces koji je osnova ravnoteže između duha i tela, urbanog i prirodnog, pametnog i zdravog. Po našim gradovima živi mnogo ljudi koji svoje novo prebivalištene razumeju, ne vole ga, ne treba im. A onih koji bi mogli da im objasne kako urbani život nije nužno zlo, prljava veština, ružna navika, njih nema. Oni su u ovom društvu nepoželjne osobe, neprijatan izuzetak od pravila da treba živeti sa mržnjom. A la manière d’un arriviste.

Goran Marković, reditelj

Objavljeno na: Goran Marković, kolumne, 8. avgust 2015.

The post Aboridžini i arivisti appeared first on Dejan Jeremić.

U svom stanu Nedić više ne gleda kroz prozor, sada čita s nekog papira, čita u sebi. „Jutros zvone crkvena zvona na svakih pola sata”, kaže Nedić. „Đurđevdan je, devere”, kaže mu snaja. „Srećna Vam slava”, čestita mu, servira žito. Nedić se krsti, kaže da im je okupator uzeo sve, još samo da im oduzme veru, boga i krsnu slavu. Božidar kasni. Ko je Božidar? Ulazi Božidar, to je onaj prolaznik koji je zagledao marku nemačkog automobila, on je takođe Nedić, samo nije Milan nego Božidar. Doneo je letak s Hitlerovim likom. Nedić mu kaže da su Nemci zabranili da mu rodbina dođe na slavu. Onda je on tražio od Nemaca da ga vode u zatvor, u logor, kao što je tamo i njihov brat Milutin, takođe Nedić. Božidar se krsti, pred ikonom.

Nedić je u dilemi da li da piše pismo Cincar Markoviću, a i nije mu jasno zbog čega je u kučnom pritvoru, zbog čega ga kao retku zver drže u kavezu. Priča kako je kritikovao odbrambeni plan, mislili su da je lud. Nastavlja da priča o strategiji šumske borbe. „Znači, k’o hajduci, na Đurđevdan u šumu”, kaže brat Božidar.

Isti datum, samo u selu. Radojica i Đorđe, uparađeni u nošnju, svađaju se oko kape, jure se po avliji. Iz kuće izlazi muškarac, i on u nošnji, i taj se krsti. Večeras se svi krste! Čuju se pucnji. Ko to puca? Majka zove Radojicu i Đorđa. „Prvo je bio karabin, ‘mauzer’, a posle pištoljski meci”, kaže deda, starina. A kad tamo, mlada Tarabićeva trenira gađanje iz pištolja, stil Jasna Šekarić. E, tu je i kicoš. Njega čovek ne može da promaši, ama nikako. Znam ga k’o zlu paru, to je ona komunjara što je, u jednoj epizodi, već očijukala preko plota s mladom Tarabićevom. Ček, kako se ono zvaše mlada? Na vrh mi je jezika… RRRR… Samo sekund, da premotam tu epizodu… Radmila, zove se Radmila. Gde stadoh, pobeže mi misao…? A, da, kod kicoša. Boljševik, voli Lenjina, Staljina, Bakunjina, Sibir, gulage, Beriju, Lubjanku, „volgu”, „moskvič”, „čajku”, „zaporožac”, „kaćušu”, „kalašnjikov”, Kaljinku, Rjabinjušku, babuške; oklopnjaču „Potemkin”, „Auroru”, Borodinsku bitku, Raspućina, Anu Karenjinu, Vronskog (Raskoljnikova prezire kao baboubicu); obožava Ural, Kavkaz, kozake, Gagarina, Lajku, Belku i Strelku, berzoja, boršč, kavijar, a voli i da nategne votku; Valentinu Terješkovu, nju voli zbog svemira, voli srp i čekić, Ostrovskog, kaljenje čelika, Korčagina, Gorkog, Gogolja i mrtve duše, Čehova, njegove tri sestre, višnjik i u njemu ujka Vanju i galeba, Crveni trg, podmoskovske večeri, Volgu (reku), Don (takođe reku), Šolohova, kozake (njih sam možda već pominjao?), vojnika Čonkina; Spaskog, Botvinika, Talja, Karpova, Belova, Žarmuhamedova i Tkačenka, Irinu Rodnjinu i Aleksandra Zajceva, Milku Babović, Tretjaka, Fetisova, Kasatonova, Krutova, Larionova i Makarova; gotivi braću Ruse kao baćuške, braću Karamazove kao braću, Tolstoja, Jasnu poljanu, zločin i kaznu, Dostojevskog, starca Zosimu, doktora Živaga i Laru; Jesenjina, Puškina, Evgenija Onjegina, Majakovskog, oblak u pantalonama, ćilibar, ruski rulet; Nevu, Kremlj, Boljšoj teatar, Maju Pliseckaju, Mišu Barišnjikova; voli i Ejzenštajna, Vertova, Nikitu Mihalkova, varljivo sunce, Končalovskog, pomahnitali voz, trojku (saonice koje vuku tri konja); takođe i Tarkovskog, Rubljova, rublje (novac), ruske gaće (rublje); Putina, Hodorkovskog, Berezovskog, Abramoviča i Čelzi mrzi iz dna duše kao trulu buržoaziju, reakciju i klasnog nerpijatelja… Zapričasmo se, daj da gledamo seriju. A i zanimljivije je kad malo popričamo.

printscreen „Ravna gora“

Majka besna, ljuta, grdi decu zbog toga što se igraju oružjem, vuci se, Radmila kući, kaže, onda potera i sinove. Neće majka da ih vidi u društvu kicoša, i kvit. „Izvini, drugar, majka je majka”, kaže Tarabić Vukadin. Kicoš odvodi Žarka na stranu, nešto se domunđavaju, kicoš ode. Vukadin ljut k’o ris, hoće da zna šta su njih dvojica ćućorila. „Izvini, batice, još nisi naš”, kaže Žarko. Kicoš, Živadin se zove (to je onaj uča, komunjara), planira da napadne zatvor i da oslobodi zarobljene, među njima i Tarabića seniora i seoskog protu. Žarko sve to saopštava s mnogo žara, postupiće kako mu Partije nalaže, a Vukadina će da predloži za članstvo u SKOJ-u. Posle će u PUPS. Vukadin je još ljut, ma ljući nego u prethodnim kadrovima, kaže: „Preči ti taj SKOJ nego svi”. Pa, šta si mislio.

Zatvor. Nemci streljaju zarobljene, Tarabić otac sve to posmatra kroz prozorske rešetke. Odjednom smo na nekoj slavi. Kuća Tarabića, u njoj lome slavski kolač, i njima je slava, krste se, podrazumeva se. Eto ti ga opet onaj Živadin, kicoš. Gvirka kroz prozor, čudi se ovima zbog toga što se krste i pominju Hrista, nabije kačket s petokrakom zvezdom na čelo, i ode u ofanzivu.

Počeo je 7. maj, s brda „švenk” na kuću. Sin Dragan u podrumu upao u porodični arsenal naoružanja i vadi li vadi, gvožđa kol’ko ti duša ište. Dok se on naoružava, majka, Marica i devojčica bele platno na reci. Majka i devojčica odlaze, Marica osta u vodi do zglavaka. Sad smo za astalom, kariranim. Još jedan takav, pa još jedan, nigde žive duše, a kafana. Gde je narod? To je naziv za Jugoslovensku vojsku u otadžbini koja se na ledini ispred kuće sprema za pokret. Vojnici stoje na livadi, mirno. Sin Dragan nikako da izađe iz onog podruma, sad rovari po nekoj rupi, mažnjava dukate. Izlazi pred majku u punoj ratnoj opremi. K’o Džon Vejn. Žešće izgleda, kao Rambo. Ide da se bije, odlazi s Dražom i vojskom. Majka misli da je poludeo. „Idi donesi drva da potpalim šporet i baci to gvožđe”, moli ga majka. Pa da te majka ženi.

printscreen „Ravna gora“

Jok! Rešio sin Dragan da ide, ne može da peče jagnjad i da jede zaponjke dok njegovi drugovi gladuju u nemačkim logorima. Šta ti je glumačka solidarnost. „Zbogom, majko”, kaže. „Čekaj, Milisave” (tako se zove sin Dragan), ona mala daje mu medaljon koji nije htela da skine sa sebe kad su je u jednoj epizodi kupali. Draža se napolju obraća vojsci: „Dočekasmo Đurđevdan u pitomini drage otadžbine… Daleko smo od domova, familija i dece koja drhte od zavojevača što je porobio Jugoslaviju. Moramo dalje, da se prikupimo, saberemo… Kad kucne čas moramo da pokažemo zube”. Neće valjda kolektivno kod zubara? „Živeli!”, vikne Draža. „Živeli”, uglas će vojska. Kucnu se.

Stiže sin Dragan onako nakićen oružjem, izgleda kao nosač aviona. Kaže Draži da hoće da im se pridruži. Draža ga uzima za posilnog, sin Dragan mu se zahvaljuje, pardon, staraće se. Odlazi da se pozdravi s ocem, Bodom, izvinjava mu se zbog toga što odlazi. „Neka te bog čuva”, blagosilja ga Boda, grli ga.

Opet onaj koljač, sad je u grmlju, merka Maricu koja još beli rublje na reci, a pomalo i gladi butane, hladi ih vodom. Koljač zabalavio. Tamo dalje, na utrini, Dražina se vojska sprema da krene, sin Dragan pošao da se oprosti i od sestre Marice, i ne sluti da se koljač primiče, Marica ga vide, poče da viče, da beži, vrišti, ovaj je spopada, i on bi da se oprosti pred polazak. „Upomoooooć!”, zapomaže Marica. „Mariceeeeeeeeeeee”, viče sin Dragan. Koljač ne haje, navalio, vidi sina Dragana, vadi kamu, izaziva ga: „Ajde, pucaj…!” Sin Dragan, šta će, saspe rafal, tako je po scenariju. Koljača više nećemo gledati do kraja serije. Bar ne ovog koljača.

printscreen „Ravna gora“

Marica dotrča do oca i Dražine vojske, stiže i sin Dragan, skida kapu, okreće se. Jedan vojnik raportira: „Ubi ga!”. Koga? „Ubi Čuturića!” To je konspirativno ime onog koljača. Manda potvrđuje: „Ubio ga k’o zeca”. Replika iz filma „Ko to tamo peva”. „O, gospode, samo to ne”, promrmlja Draža, pojaha konja i komandova pokret. Boda, žena i Marica ispraćaju vojsku pogledom. Sin Dragan takođe gleda za vojskom. Gde li će on? Na koju stranu? Ode za vojskom, njegovi mu mašu, maše i on njima.

Ekonomsko-propagandni program. Osmi maj je uveliko, neka ustanova, jedan diktira, mislim da je taj diktirao i u nekoj od prethodnih epizoda! Takva mu uloga. Ulazi vojnik, ovaj se zbunio, kaže da ništa ne valja to što je diktirao. „Gos’n Aćimoviću, stigla depeša. Viđene vojne formacije oko Valjeva”, kaže vojnik. Kakve formacije? Aćimović mora da zna da li su to komunisti ili Jugoslovenska vojska, i jedni i drugi u otadžbini. „Jel’ tako?”, prodere se Aćimović. „Tako je!”, zacvrkuta sekretarica. Kaže mu onda još: „Gospodine komesaru, nastavite da diktirate”, i osta živa. Uđoše dvojica u uniformama, Aćimović naređuje da dve čete žandara odmah odu na Divčibare, a od Nemaca će tražiti podršku.

Univerzitetska biblioteka, enterijer, studenti uče. Imaju strava stone lampe. Jedna devojka vraća „Jadnike” (Viktora Igoa) gospođi Jagodić. Ova plače. Odveli joj mušku glavu u Nemačku, priča kroz suze, nisam razumeo koga joj odveli. Ova što je vratila „Jadnike” kaže drugarici da su sina gospođe Jagodić Nemci internirali u Nemačku. Ta kao da je znala da nisam čuo ko je muška glava. Hvala joj. Ova drugarica sriče naučeno napamet kako će proleteri – svih zemalja, a i šire, kada se jednom ujedine – pobediti i potom će svi živeti u blagostanju. Baš ima nezahvalnu ulogu da širi laži. Studentkinje odlaze, na vratima ih čeka kolega, student.

Železnička stanica Zemun. Stiže voz, kao u filmu braće Limijer. Dočekuju ga Nemci, lokomotova pušta paru. Efekat. Studentkinje i student stižu na peron, čekaju nekog. Pojavljuje se ruka s prstenom-pečatnikom, potom noge, moderne cipele, opet ona para, ništa se ne vidi, aaaaa… Bjela… Majku mu božju. „Volga je daleko”, student. „Volga je široka”, Bjela. Razmeniše šifre, lozinke i pasvorde. Jedna od one dve studentkinje kaže Bjeli da su se upoznali, Bjela kaže da se sjeća. „A ti si Penezić?”, pita onog studenta. Jeste, on je Krcun. Bjela kaže da je to ljepo, i stalno mu je nešto ljepo, kad god zaboravi repliku njemu je nešto ljepo. Ponaša se kao da je Tito.

Idu dalje, jeste on Tito, i kao takav, tj. Tito, pominje Zagreb, šalicu kave, hoda kao da je progutao kolac, a ne može da bude viši nego što jeste, uparađen u neko fensi odelo. Pal Zileri. Dok ovi ne stignu sa stanice, klinci se igraju pred kapijom Branke Petrić, ona ih grdi, gađa ih loptom, tužiće ih Nemcima. Stiže automobil, izlaze Krcun, studentkinje i drug Stari, sve ih dočekuje drug Majstor. Nešto popričaše, nevažno, a Bjela opet: „Ljepo, ljepo”. Šta li je tu ljepo, da mi je znati?

Dočekuje ih Branka Petrić, drug Stari je njen novi podstanar, mada ona ne zna da je on drug i da je Stari, to se zove ilegala. Pitaju ga da li mu se dopada u novom stanu. Ljepo! A kako drugačije?! Gazdarica ga pita da li puši, on kaže da puši, ali rešio da batali. Od ponedeljka. Gazdarica ne prima samo pušače i komunjare. „Ljepo, to je pametno”, opet Bjela. Svi sedaju za sto, osim Branke, ona po scenariju ne sme da sluša konspirativan razgovor, Tito (Stari, Bjela) kaže da je u Zagrebu nesnosno, fašisti hapse, posebno Srbe i Jevreje, pominje i neke domoljube. Onda zapali cigaretu, povuče dva dima, dade Majstoru ostatak da baci. Široko, brate, ima se.

Krcun raportira da svi osuđuju odlazak kralja i izdajničku vladu, na to će Tito: „To nije dobro. Ne treba to komentirati i iritirati Srbe opijene monarhijom”. Jedna studentkinja se nudi da skuva (skuha) kafu (kavu), Tito bacio oko na nju, raspituje se kako se zove. Davorjanka. Dugačko mu to ime, on bi da ga skrati na, recimo, Zdenka, kao zdenac, izvor života. A i nju bi da skrati. Pita Krcuna da li mu je to devojka, nije, super, ima prolaz. Posle rata sahraniće je u dvorištu kuće, na Dedinju. Tito ustade, htede da uđe u ormar, al’ ovaj se raspade. „Nije baš kao u ‘Palasu’, u Parizu”, mrmlja Tito. Naviklo to od malena na bes i luksuz. Ende.

Odužila se ova epizoda, a ja imao neke goste kojima sam morao da se izvinjavam zbog gnjavaže. Odoše pomalo ljuti. Jedna od gošći pitala me pred polazak da joj preporučim neku dobru knjigu. Uzmi „Jadnike”.

29. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Tito i jadnici appeared first on Dejan Jeremić.

A onda je Igoov poklon De Faletanu krenuo kući, nazad u Pariz. Pudlica je putovala tri meseca i pronašla kuću svog vlasnika Viktora Igoa.

Objavljeno na: Nedeljno popodne RTS 1, „Razbibriga”, 24. maj 2015.

The post Igoova pudlica appeared first on Dejan Jeremić.

Ovde ne mora niko da puca, jer satirične redakcije više ne postoje. Pre nekoliko večeri, u pozorištu „Slavija”, obeležili smo osamdeseti rođendan „Ježa”. Bilo je mnogo ljudi, i oni su se smejali onome što već znaju: da njihova stvarnost više nije ovde, i da žive u paralelnom svetu, toliko apsurdnom da ga satira i ne dotiče.

Iste večeri (na Tucindan) potrefile su se dve godišnjice, dva velikana srpske satire, i saradnika „Ježa”: stopedeset godina Nušića i sto godina Ćopića.

Pisci koji su izašli pred publiku uglavnom su se držali vlasti, jer bez pristupa moćnima nema ni satire. A nju je neko definisao kao ironiju ili sarkazam pretvorene u žanr, pa se kroz tekst ili ilustraciju (karikaturu) sila vlasti podvrgava književnom obredu podsmevanja.

Da kažem još da srpski ministar kulture nije udostojio slavljenike svoje čak ni simbolične pažnje, iako je uredno obavešten i pozvan.

„Jež”, inače, živi od entuzijazma grupe pisaca – nostalgičara i štampara Fiće, i svi oni održavaju žar da se velikan ne ugasi od starosti i nemoći. Ovde satira ne uspeva, više nikoga nije briga šta piše „Jež”, šta govore beogradski aforističari, ako već nema televizije sa takvim imenom. Jednom davno, zbog „Jeretičke priče”, Branko Ćopić je istinski nagrabusio, i jedva preživeo drakonsku političku anatemu svoje književnosti.

Tako je to u Srbiji, pre svega zbog nesklada između satiričnog alata koji nam stoji na raspolaganju, i antologijskih gluposti koje čine ciljevi satirične književnosti. Nije potrebna nikakva persiflažna retrospekcija pripadnika ovdašnje elite, dovoljno je samo prikazati ih takvima kakvi su. Oni dobro znaju da ih ništa ne može učiniti smešnijim nego što jesu.

Zbog toga je parlament urnebesniji od „Ježa”, izjave političkih ikona neverovatnije od svake literarne fikcije apsurda. Nema satire koja može da ih dostigne. I zbog toga oni pet para ne daju na podsmevanje, njihovo je samo da izvedu svoje nastupe koji su negacija svake ozbiljnosti u literaturi, pogotovo satiričnoj.

Slučaj sa francuskim nedeljnikom „Šarli ebdo”, sasvim je drugačiji. Njegovi, sada već mrtvi stvaraoci, manuli su se ćorava posla da popravljaju vlast tako što će je ismevati. I to, naravno, ali i sve drugo što se bilo kome može učiniti kao sveto. Jer, za satiričnu literaturu nema tabua, ako ga ima nema literature, i „Šarli ebdo” bi bio davno mrtav. Samo jeretičko upadanje u zabranjene teme, sejanje sumnje u nesumnjive kultove i razaranje mitova koji su razaranjem stvarani, vodi u slobodu stvaralaštva.

Nasilno osporavanje toga, ključno je svedočanstvo o osvajanju novih prostora za slobodnu reč ili likovnu poruku, uprkos nasilju i u skladu s njegovom fanatičnom filozofijom. Francusko društvo, koje i samo živi u tragičnim kontroverzama, u preispitivanju socijalne iskrenosti slobode, bratstva i jednakosti, u raspirivanju delikatne, ali jasne ksenofobije – našlo se pred neizbežnim preispitivanjem sopstvenog vrednosnog sistema. Ali, ono što ostaje neophodno, u šta se ne sme dirati i za šta nema cene – to je sloboda mišljenja i govora. Bez toga slede porazi i smrt na sve strane. Nestanak Francuske kakvu znamo, a druge nema.

Cena je dakle velika, ali nije bez smisla. Ekstremisti (ma koji oni bili, ma kakvi ih motivi vodili), nisu udarili na vitalne institucije Francuske. Ali na duh Francuske jesu! Poginuli policajci samo su uzgredne žrtve. Dakle, ovde bi morao da otpadne stereotip o klasičnoj ubilačkoj predistoriji koja u sebi sadrži socijalno-manjinski sindrom, ponižavajući položaj „drugačijih” Francuza odraslih u njoj, koji je ne priznaju ni za maćehu.

Ovde je reč o udaru na ljudske slobode uopšte, uz ideju o stvaranju klaustrofobičnog sveta, i to tamo odakle su potekle neke najvrednije ideje ljudskog uma. To bi moralo da bude polje borbe, a ne reaktivna mobilizacija sa revanšističkom filozofijom antiislamizma.

U Parizu se, uz iracionalno razaranje neistomišljenika, odigrava renesansa satire, kao moćnog odgovora na orgijanje mračnih sila. To je nadmoćna odbrana duha od fanatizma, i poruka da nema svoga ili bilo čijega plastičnog postamenta koji ne zaslužuje podsmeh. Mnogi spomenici u istoriji nikada nisu pali pred silom, ali pred ismevanjem su se urušili sami od sebe.

Inače postoje mnoge nedoumice o tome gde je krajnji domet satire. Masakr u Parizu dao nam je bar deo odgovora: od ignorisanja do smrti.

Da li to konačno znači kako je srpska satira nekako uspela da ostvari vrhunac slobode, tako što je prećutana? Naravno ne! Njen uticaj usklađen je sa nihilizmom kulture društva, sa negacijom literature uopšte i marginom za one koji se usuđuju da misle. Niti se pisci boje vlasti, niti vladari zaziru od satire. Ovde ne mora niko da puca, jer satirične redakcije više ne postoje. Još ima „Jeretičkih priča”, ali niko to od onih što bi mogli da se štrecnu ne čita, i baš ga briga.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Uskrsnuce-satire.lt.html, na 13. januar 2015.

The post Uskrsnuće satire appeared first on Dejan Jeremić.

Ovo što sledi u pismu nimalo nije veselo, izaziva uznemirenost i strah, nevericu, ponegde čak, i paniku. Razlog tome su krvavi tragovi ostali za trojicom terorista kojima, osim onoga u šta se zaklinju i, u šta (i u koga!) veruju, ništa nije sveto. Mesto događaja – Pariz, redakcija satiričnog časopisa „Šarli Ebdo” čiji se karikaturisti nisu ustezali da, između ostalih ličnosti, karikaturalno predstave i proroka Muhameda. Ovo poslednje nekima se nije dopalo, vređalo je veru kojoj su posvećeni, tumačeći karikaturu kao svetogrđe kojem nema oprosta i zahteva osvetu, krvavi pir čije će žrtve biti dvanaest novinara, urednika i karikaturista časopisa i policajaca koji su redakciju visokog rizika u tom trenutku obezbeđivali.

Bezumlje je delo trojice terorista, rođenih Francuza islamske veroispovesti, od kojih su dvojica braća. Bežeći od strašnog suda pokušali su da zabarikadirani, držeći taoce, skupo prodaju svoju kožu, uzvikujući: „Osvetili smo proroka!”. Ne razmišljajući o ceni tuđe kože, francuski specijalci, snajperisti, završili su akciju ubivši braću, ne napraveći pritom kolateralnu štetu.

Na drugom kraju Pariza, jedan jednako poremećen um, vlasništvo Amedija Kulibalija, upao je u radnju jevrejskog vlasnika, držao taoce od kojih je četvoro ubijeno, zahtevajući od policije da ne goni braću Seida i Šerifa Kaušija, krvnike pariskih karikaturista, ali je i njega stigla sudbina onih za čije se oslobađanje zalagao. Postao je broj više u žalosnom bilansu krvoprolića koje je uzdrmalo svet. Njegova kompanjonka, saučesnica neutvrđenog identiteta, uspela je da, za sada, izvuče živu glavu i pobegne na, za nju – ili bar ona tako veruje – bezbednije mesto. Sumnjam da ovih dana u Parizu takva mesta postoje. Sva su jeziva i zaudaraju na progonjenu zver.

Francuzi, užasnuti masakrom, zaposeli su ulice i trgove odajući poštu nevino poginulim; svet se zgražava nad bezumljem, nijedan vlasnik zdrave pameti nije ostao imun, čovečanstvo se – ili bar jedan njegov deo – dva prethodna dana ujedinilo u bolu i gnevu, stalo pod istu zastavu na kojoj je zapisano Je suis Charlie. I ja sam Šarli!

Karikaturisti celog sveta pridružili su se protestu svojim crtežima ne dozvoljavajući ikome da ih omete u kritici društva, politike, verskih fanatika i svega što njihov opažaj ume da pretoči u karikaturu, to opasno oružje od kog strepe glavni junaci iscrtani na papiru. Tom jedinom „oružju“ koje poseduju, peru i papiru, osvetnici u ime vere suprotstavili su se rafalima „kalašnjikova” ispaljenim na Bulevaru Ričard Lenoar u 11. pariskom arondismanu; sejanjem smrti automatskim oružjem u rukama maskiranih ubica pod kapuljačama, fantomkama, u crnim jaknama, i još crnjom svešću.

Nisam imao nameru da ovako počnem pismo, ali događaj me je preduhitrio i nagnao da ne prećutim ono o čemu si već obaveštena zahvaljujući svim svetskim medijima kojima je pariska tragedija bila vest broj jedan. Časopis nije, niti može biti ubijen. Živeće kroz delo novinara i karikaturista koji će nastaviti tamo gde se na trenutak zastalo. Živeće i simbolično rođenjem jedne francuske bebe koja je u prvim minutima svog majušnog života dobila ime Šarli Ebdo!

Ines, danas kada se ceo svet zove jednim imenom, Šarli, čitav Pariz, planeta je postala lift za gubilište bezumlja.

Teatar apsurda na ulicama Pariza. Medijum koji pretpostavlja univerzum slučajnim entitetom gde će se verovatno dogoditi ono što se i očekuje – ništa. U ovom slučaju, međutim, apsurd nije Kamijevski, nije prepuštanje sudbini kao neumitnosti, nisu to ni apatija i nečinjenje u odbrani civilizacijskih vrednosti; ovde je ništa – ništavilo. Uništeno kao zlo u mraku ponoćne projekcije francuskog filmom noir.

Gledali smo jedan takav, napet, crnotalasni triler Luja Mala, metaforičnog naziva „Lift za gubilište”. Snimio ga je kada je imao samo 26 godina, dovoljno hrabar da angažuje ne baš afirmisanu, publici gotovo nepoznatu, lepojku iz susedstva Žanu Moro i dovoljno dalekovid da potpis ispod muzike za film poveri Majlsu Dejvisu.

Nećeš se pitati otkuda Malov debitanstski film pominjem usred pariske tragedije, jer i nemam nameru da činim bilo kakvo poređenje s tužnim događajem, bilo bi bogohulno, grešno. Jedina asocijacija koja me nagnala da pismo ne završim kataklizmatičnim predskazanjem već pominjanjem Luja Mala i njegovog remek-dela, jeste podsećanje na Pariz, na crno-belu projekciju „Lifta” koju si mi, šaputanjem, prevodila uprkos opasnosti da nas fina pariska publika progna iz bioskopske sale. Moj francuski, tačnije, moj nepostojeći francuski, zahtevao je tvoju pomoć, simultani prevod, koji ću tek pri drugom gledanju filma, u jednom beogradskom bisokopu, imati priliku da vidim i pročitam na kopiji namenjenoj našem tržištu.

No, svejedno, pariska premijera bila je upečatljivija, životnija, neponovljiva; dogodila se u gradu, izvoru rođenja Malovog filma. O tome svedoči legendarna scena u kojoj Žana Moro korača duž Champs-Élysées, osvetljena šarenim sjajem izloga, dok pod njenim koracima, poput tepiha, titra melanholija Majlsove trube.

Posle projekcije osvanuli smo u jednom pariskom noćnom klubu. Sviran je odličan džez. Čak i Majlsov. Jedan tamnoputi trubač zaneseno je duvao u svoj pleh Majslov In a Silent Way.

A mi, mi smo, opčinjeni Žanom Moro, svetlima Pariza i odsjajem njegovih pločnika, mi smo sve to voleli na neki svoj, tihi način.

D,

petak, 9. januar 2015.

Beograd

The post Na pločnicima Pariza appeared first on Dejan Jeremić.