Da li se sećate kako je Hitler javno bio nezadovoljan i kako je vikao na sve oko sebe – saradnike, generale, ministre, pa i na narod? Da li se sećate šta im je obećavao? Da li se sećate čime se sve služio i šta je na kraju postigao? Da li je On to opsednutom takvim nemačkim radom, redom i disciplinom? Ono što On priča i radi, naime, nema nikakve veze sa današnjom Nemačkom. U Nemačkoj su, na primer, nastavnici i profesori stub društva. Etalon, uvažavani i poštovani u zajednici. Penzioneri uživaju u putovanjima i izlascima u kafiće. Elita nikada nije uz Vladu, nema većih kritičara nemačke politike od nemačkih intelektualaca.

Kada Habermas „izađe iz jazbine“ i progovori, zaćute i ptice – svi slušaju šta ima da kaže. Kada se oglasi predsednik Ustavnog suda i kaže gospođi Merkel da građani ne moraju da znaju nemački jezik ako plaćaju svoje račune, ona zaćuti i više nikada ne spomene šta ona misli o multikulturalnosti Nemačke. Da li ste ikada nešto slično čuli od Njega? Ne, naravno. On je obećavao i obećava nešto sasvim drugačije od onoga što se u stvarnosti događa i ka čemu idemo.

Svakim danom postaje sve očiglednije da je Njegov cilj da izazove kontrolisane unutrašnje sukobe, pobune i nemire, da bi imao opravdanje zašto ništa nije uradio od onog što je obećao plebsu kako bi osvojio vlast i dobio moć. On izaziva sve i svima u Srbiji gura prst u oko. Na Zapadu se smeška, međunarodnim moćnicima se ulaguje i snishodljivo obraća. O Njemu možete javno da čujete samo hvalospeve i bespogovornu spremnost Njegovih izabranika da izvrše Njegova naređenja (tvoja reč – naša zapovest), ali Njega to ne zadovoljava. On šizi zato što mu stalno treba slabiji neprijatelj koga će nemilosrdno i svim silama poraziti da bi nahranio svoju patološku mržnju. Njemu treba „okidač“ i „opravdanje“ za sprovođenje brutalne diktature. Da i On, konačno, prodiše punim plućima! Da pokaže Šešelju da je bolji od njega. I svima kod kuće da pokaže! Za stolom samo On da govori! Svi da rade šta On kaže i kako On kaže.

Naravno, On će redovno da izvršava sve međunarodne zahteve da bi imao odrešene ruke na domaćem terenu. Svet sa Njim neće imati nikakav problem, jer se seća da je NATO bombardovanje započeto raketiranjem Njegove ministarske kancelarije. On odlično zna da je Njegov stvoritelj Šešelj onoliko bio u Hagu. Ispratio ga je u zatvor u kome je sada i Mladić koga je do nedavno smatrao većim od Đinđića pa je na ulicama demonstrirao da bi bulevar na Novom Beogradu nosio Ratkovo, a ne Zoranovo ime. Naizgled, On je sve to odbacio. Promenio se. Naučio je. O tome ne treba i ne smemo ni da pričamo. A i zašto bi?! Onoga ko je Njega lično bombardovao – Blera – sada ima za savetnika. Političko-duhovnog oca Šešelja se odrekao. Mladića ne spominje kao da nije ni postojao, a Đinđića ne ispušta iz usta. Odgovor na pitanje – zašto – pronaći ćete svuda oko sebe. On radi isto ono što nije uspeo sa Šešeljem i Mladićem, zbog Blera, Đinđića, pobunjenih građana. Nekadašnji paravan – patriotizam i rat za odbranu srpstva – zamenio je reformama. Međutim, njegov cilj je ostao isti: On je glavni, On je gazda, On je moć, On sve može i sme, Njega se svi plaše, sve je Njegovo… Ko ne misli tako taj kleveće i laže.

Zato ne nasedajte na Njegove provokacije, ne prihvatajte strah koji pokušava da utera, ignorišite ga, smejte mu se, klimajte mu glavom da misli da vas ima, a zapravo pružajte pasivni, kreativni i nenasilni otpor gde god možete – na mikro-planu – to je jedino protiv čega On i oni slični njemu nemaju nikakvu moć. Džaba mu aparat i naredbe ako nema realizaciju na terenu.

Niko ne može da vas natera da uradite ono što nećete, snalazite se i budite maštoviti kako ćete opstruisati Njegovu nameru da od vas učini pione za svoje morbidne ciljeve. To je čovek koji vas ubeđuje da vašu decu treba da vaspitavaju i obrazuju nastavnici sa nedostojnim platama. To je čovek koji je najranjivijima među nama, penzionerima, oduzeo deo od najmanjeg što imaju i što im pripada. To je čovek koji govori da smo mi neradnici, iako On ima samo radni staž na političkim i lezilebovićevskim funkcijama. On je vrhunski student i pravnik iako nema nikakav profesionalni rezultat. Naprotiv, iza njegovog angažmana još se puše leševi i zgarišta. Njemu su, kao i svakom totalitaristi, potrebni samo „zdravi, jaki i poslušni“. Pamet mu ne treba, jer je On najpametniji, valjda je to jasno iz svih njegovih nastupa i ponašanja.

Ne služite mu i ne opslužujte ga. Ne dozvolite sebi da budete Njegovi poslušnici, jer ćete sebi učiniti najgoru moguću uslugu. Tako ćete mu omogućiti da vas ima u šaci i da vas eliminiše kad god bude poželeo. Sila je jedino što On razume, ali pošto ne oseća da mu se iko ozbiljno suprotstavlja – On je u lavirintu svog ludila iz koga nema izlaza. Zato Njemu nikako ne treba ponuditi izlaz, ne sme mu se dozvoliti razlog da bi mogao da opravda i otvoreno demonstrira svoju brutalnost koju smo imali prilike da vidimo i osetimo. Ovo što On sada radi nije ništa u odnosu na ono šta On može i šta bi On želeo. Tempiranoj bombi se ne sme dozvoiliti da eksplodira tamo gde bi mogla bilo kome da naudi.

Nikada ne zaboravite, Srbija je nastala da bi njeni građani živeli slobodno i bez straha od okupatora i tirana, da bi i rob u njoj postao slobodan. Mnogi naši preci su izgunuli da bi imali svoju državu. Mnogo puta smo prevareni. Naša sloboda nikada nije bila u potpunosti osvojena, ali ako se ne osvestimo i predamo – sve će biti uzaludno. Bićemo nedostojni da imamo svoju državu i da je ikada po svojoj meri uredimo. Mi smo ljudi koji vole slobodu, koji vole da budu dobri domaćini, da imamo prijatelje, da gostimo i budemo ugošćeni. Želimo da lepo živimo od svog rada. Mi imamo kvalitetne ljude, oni su marginalizovani ili primorani da napuste svoju zemlju. Svoju zemlju moramo da oslobodimo od lopova i prevaranata da bi se najbolji među nama pitali o našim problemima i da bi najpametniji i najsposobniji donosili odluke o našoj sadašnjosti i budućnosti. Mi preziremo i gnušamo se svakoga ko hoće da nas drži u šaci. Ne, mi nismo Nemci i nikada nećemo i ne treba da budemo. Ni Švajcarci, ni Finci. Mi konačno moramo da ostvarimo ono što jesmo, a On ne zna šta je to. On je tek prva generacija među nama i moraće još mnogo da uči.

Zato, polako i pametno, najjačim oružjem koje imamo: humorom i kreativnošću, sa punom svešću da nam oni koji su nas već izneverili ne mogu pomoći, i da nam niko ne može oduzeti ono što ne damo. „Nedostižan cilj neranjiva je snaga“. Proći će i Njegovo vreme, krastu treba pustiti da otpadne.

Nune

Objavljeno na: https://www.facebook.com/notes/nune-popovi%C4%87/za%C5%A1to-i-kakav-otpor-treba-i-ne-treba-pru%C5%BEiti-njemu/725532777566603, Beograd, 4. mart 2015.

The post Zašto i kakav otpor treba i ne treba pružiti Njemu appeared first on Dejan Jeremić.

Ne bi ovaj uvod bio takav da nije podatka o broju državnih vozila kojima raspolažu institucije, organizacije i službe, od mesnih zajednica do vrha države. Prema tim podacima (izvor „Blic”) Srbija ima 6.244 službena vozila različitih proizvođača i modela. Vozni park kojem bi pozavidele i mnogo bogatije zemlje, Švedska i Nemačka, na primer. Švedska ima tek desetak državnih vozila, njeni činovnici na posao dolaze metroom, autobusima, svojim automobilima, pa i biciklima, ukoliko nije baš mnogo hladno. Nemačka je vlasnik manje od 1.000 vozila iste namene, a njena automobilska industrija među najrazvijenijima je na svetu. To nas ne sprečava da budemo prvaci sveta u kategoriji automobilskog (političkog) sporta.

Domaći političari, od opštinskog ćate do predsednika države uglavnom preferiraju nemačke modele, brendove poput „audija”, „pasata”, škode”. Neka se Česi ne naljute, ali „škoda” je više robna marka Brandemburške kapije nego Karlovog mosta. Dakle, u srpskim državnim garažama sve Nemac do Nemca,  su odavno ljubimci ovdašnje političke populacije. Na udobnost tih automobila nije imun niko ko se dokopao šake vlasti, pa u koži, klimi, mahovini uživaju i prirodne pojave nižih političkih kategorija.

„Blic” je, sabirajući sva raspoloživa državna vozila, sabrao i ona koja koriste vojska i policija, što u ukupnom zbiru daje broj od 26.966 vozila. To bi impliciralo da se narod „vozi”, ne samo u automobilima deluxe i s-klase, provoza se katkad i samohotkama, tenkovima, kampanjolama, deraglijama i bojnim brodovima. A kad zanemarimo šalu, zbilja nam kaže da državna vozila godišnje pređu 67,2 miliona kilometara, odnosno 12.000 kilometara po vozilu, što – kada se podvuče crta – bude trošak od oko dve milijarde dinara.

Da bi vozilo dobro služilo narodu, mora redovno da bude servisirano; ulje, svećice, filteri, paknovi, diskovi, lamele, đunte i ostali rezervni delovi; mora takođe da se vodi računa o registraciji i osiguranju i, na kraju, o gorivu bez kog je džabe sve prethodno ako pokazivač goriva pokazuje rezervu. Svaki državni automobil mora bezrezervno da ima pun rezervoar da bi narod u svakom trenutku, preko svojih izabranika, mogao da skokne tamo gde, često mimo narodne volje, njegov izabranik želi.

Pre izvesnog vremena pisao sam o jednom takvom savesnom državnom službeniku koji je službeno vozilo nakrcao kupusom toliko da je dotični u automobil jedva stao, a u gomili spremnoj za kiseljenje nije se dalo razlikovati šta je glava službenika, a šta glavica kupusa. Tek, to vozilo je u narodnim pesmama zavedeno kao kaca za kupus. Sa sve kamenom u njoj.

Interesantni su podaci Državne revozorske institucije o dužini pojedinih relacija, pa se tako neko državnim vozilom preveze od Beograda do Niša putem dugačkim 485 kilometara, dok za nekog njegovog kolegu ista ta relacija ima dužinu 583 kilometra! Je l’ ovde neko lud? Ili se Niš pomera ka jugu, ili Beograd prema severu, ili to oba grada čine istovremeno, svak na svoju stranu sveta. Kako drugaćije objasniti razliku u dužini istog puta. Zemlja nam se širi po dužini. Pre će biti da je onaj ko je izmerio 583 kilometra usput negde zalutao. Kod rođaka na selo ili u neku birtiju „Svrati bato” koja nije ucrtana na zadatoj maršruti. Ona je malo levo, još levo, još samo malo, tu je, e, tu malo levlje od glavne džade.

Drastičniji je primer relacije Beograd – Bor koja je dugačka 207 kilometara, ali kada narod zasedne u dobrog i servisiranog „nemca”, pa mu se vožnja usladi, ta relacija može da bude i čitavih 613 kilometara! Može biti da mu se svideo Bor pa je u jednom danu iz Beograda tri puta odlazio i isto toliko puta se iz Bora vraćao, jer taman je šest puta veća prikazana kilometraža od realne.

Ova priča korespondira s nedavno objavljenim podacima o javnom dugu Srbije o kom smo već pisali. Nije zgoreg ni napomenuti da je i predsednik vlade Aleksandar Vučić obećao, a u skladu s tim obećanjem i izdao određene direktive i uputsva o smanjenju broja i korišćenju službenih automobila kupljenim narodnim parama, servisiranim, takođe, narodnim parama, pojenim gorivom, (opet) takođe, parama poreskih obveznika. Vučića kao da niko nije čuo, ili ga je čuo, a nije poslušao. Uglavnom, garažni park Srbije ozbiljan je kandidat za Ginisa i Riplija, istovremeno.

Pokušajmo nemoguće. Recimo da nas trenutno u Srbiji ima oko 6,5 miliona, a službenih vozila približno 6.500, jednostavnom računskom operacijom deljenja dobijamo 1.000 stanovnika u jednom vozilu. To je već i za naveći autobus GSP-a prevelika gužva. Pa gde onda stane toliki narod u automobile koje plaća iz svog džepa? Nigde. Jer on nije prirodna pojava, kao što to neki bogomdani državni pisari i činovnici jesu. On je ona druga strana, koja se – kad se pobuni – zove elementarna nepogoda.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/156059-vozanje-naroda.html, 5. februar 2015.

The post Vozanje naroda appeared first on Dejan Jeremić.

Himna „Bože pravde”, „Marš na Drinu”, predsednikov govor, zvanice, sve je bilo prema već utvrđenom scenariju. Uočeno je, međutim, da među prisutnima nema predsednika vlade Aleksandra Vučića. Ali, tu je bio i onaj (prvi pretpostavljni, prvi zamenik, prvi… bilo šta) Vulin koji je kao ministar za boračka pitanja položio venac. I kao prvoborac iz jula 199… i neke. Nije imao maskirnu uniformu. U vreme Kolubarske bitke takve nisu ni postojale, ali ne bi bilo iznenađenje da se pojavio sa šajkačom i puškom, ruske proizvodnje Mosin M 19; ili u koparanu s đeneralskim kićankama. Valjda je razumeo pesničku izjavu ražalovanog (i sad već bivšeg) vojvode Tomislava Nikolića: „Boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka”.

A šta se događalo u međuvremenu? Na drugom kraju zemlje. Nijedna bandera, voćnjak i šuma nisu ostili čitavi pred naletom leda i vetra na istoku Srbije. Tako kaže ministar vojni Bratislav Gašić. Bez struje je ostalo 157 kuća, takav led na dalekovodima ne pamti se čitavih sto godina. Znači, od Kolubarske bitke. Tada ga je bilo poslednji put, ali tada je Mišić imao rešenje i za odmrzavanje.

Ni u Evropskoj uniji ne cvetaju lale, one su priviliegija Holandije. Današnje „Novosti” pišu da se EU u ovom trenutku, uprkos svim izazovima, dobro drži, ali je dovoljno da prevagnu dva presudna događaja, pa da raspad Unije bude realnost. Rok za tako nešto je dve godine. Prvi događaj koji može da presudi jeste najava raspisivanja referenduma u Velikoj Britaniji, pa ako tamo, gde vekuje večita magla, prevlada evroskepticizam, ovi na Ostrvu mogli bi tamo i da ostanu, sami.

Na drugoj stani Lamanša, liderka francuskog Nacionalnog fronta Marin Lepen obećava da će se založiti za isti svenarodni izlazak na izjašnjavanje o ostanku njene zemlje u porodici evropskih naroda. U slučaju izlaska Velike Britanije i Francuske, Nemačka bi ostala jedina okosnica Evropske unije. Toga se plaše mnogi u Briselu. Da ne prođe kao Poćorek 1914.

Na drugom kraju sveta premijer Haitija Loren Lamot podneo je ostavku posle višenedeljnih demonstracija zbog političke krize u toj zemlji. Haiti je daleka zemlja, na Velikim Antilima, punopravna članica Karipske zajednice. I tamo padaju kiše, ali nema vetra i leda. Tamo je toplo, mora da je od velike vrućine Lamota udarila sunčanica.

Možda ne bi bilo loše da se – osim ceremonijalnih govora i polaganja venaca – ovde porazmisli o delu Živojina Mišića, o ledu i vetru, vrućini i sunčanici. Da se ispune sva neispunjena obećanja, koja su i sva i neispunjena. Da se odustajanjem od mlaćenja prazne slame a (nadajmo se!) pune glave razmisli o sudbini ove zemlje i časno se povuče s položaja na kojima se gube sve bitke odreda. Poslednja velika izvojevana je pre sto godina. I dan pred sudbonosnu bitku ranjeni đeneral Petar Bojović, časno i hrabro, povukao se s dužnosti na koju je stupio Živojin Mišić. Budite gospodo bar na trenutak Bojovići, časni i hrabri, povucite se s položaja kada vas je (politička) snaga odavno izdala. Niste kadri za novu Kolubarsku bitku. Jer, samo u ceremonijalnim nastupima igrate uloge vođa i vojskovođa. I to što igrate, igrate loše.

E, vojvodo, vide li ti to? Na Mišića mislim.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/151702-kolubarska-bitka-sto-godina-kasnije.html, 14. decembar 2014.

The post Kolubarska bitka sto godina kasnije appeared first on Dejan Jeremić.

Nemačka ambasada danas je demantovala jučerašnje informacije o „novim” uslovima/zahtevima i potvrdila moju sumnjičavost spram tobožnjeg čuđenja onih koji su za njih znali, a mi (raja) saznali odloženo.To mu dođe kao kupovina čekovima, na odloženo. Plus kamata.

Nemački izvori bliski kancelarki Angeli Merkel, za dnevni list „Danas” odbijaju svaku pomisao o novim uslovima/zahtevima i navode da je pominjanih jedanaest tačaka propisala Evropska unija te da su one odavno poznate što Nemce navodi na čuđenje, a kažu i da su šokirani i iznenađeni spekulacijama na tu temu.

„Nemačka vlada nema nikakve nove uslove, odranije je poznato da je neophodno primeniti Briselski sporazum. Zvanični Berlin ne zna da li je reč o izmišljotinama pojedinih medija u Srbiji ili, naprosto, o nesporazumu”, rečeno je u nemačkim diplomatskim krugovima. Znači, nema nesporazuma u vezi sa sporazumom. Tamo sve već piše samo je ono odloženo saznavanje detalja sadržine akta koji Srbija mora da poštuje stiglo friško koliko to može da bude i buđav lebac. Čest artikal na trpezama.

Javnost, tj mi, tj. raja, mnogo toga ne zna jer joj se mnogo toga i ne saopštava. Bilo je toga i u prošlosti, nije to ovovremeni izum. I on je, taj izum, nalik onom hlebu. Plesnjiv. I tu je čuđenju kraj, ako ništa drugo, juče smo bar saznali ono što nismo znali onog dana koji je prethodio jučerašnjem. I tako mnogo godišnjih dana unazad.

Danas bi, recimo, trebalo da se čuje šta o odnosu Srbije i Kosova misli austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc. Evo šta misli: „Nije u interesu Evropske unije da prihvati u punopravno članstvo članice koje su u sukobu sa susednim zemljama, jer bi to značilo ‘uvoz’ nestabilnosti. Zbog toga je pre ulaska Srbije u EU potrebna potpuna normalizacija odnosa, potvrđena pravno obavezujućim dokumentom, a Brisel je spreman da pomogne i olakša taj proces”. Tako zbori ministar čije je prezime nepristojno menjati po padežima. E, do Sebastijana.

Danas, takođe, treba znati i da je na graničnom prelazu Kelebija uhapšen lažni pripadnik Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Lažnjak je pokušao da falsifikovanom službenom značkom i legitimacijom BIA, vozeći teretno vozilo, izađe iz Srbije put Mađarske. Ako je hteo u Segedin po kobasice i salame za to mu je bio dovoljan samo pasoš. A možda čovek video da pojedini imaju lažnjak doktorske titule, pa k’o veli zašto ne bi i on ušao u krug onih koji štancuju falš diplome.

O jednoj – čija je verodostojnost stavljena pod lupu – počeće da se raspravlja i utvrđuje njena validnost. Doktorska disertacija Aleksandra Šapića istrpeće kontrolu komisije formirane na Univerzitetu Union, čiji je Šapić doktorant (doktorand) bio. Pre ulaska u politiku, dok je još samo igrao vaterpolo, u bazenu jeste bio doktor. Iz njega je izašao mokrih gaća.

A ponos i dika glavnog grada, Most na Adi nedeljama nema osvetljenje. Ili ga ima mestimično, nekoliko svetiljki radi, nekoliko ne radi, I tako na smenu, razuđena svetlost pomešana s mrakom. Kao taraba kojoj nedostaju daske. Kao osmeh koji podseća na tarabu. Neko je drpio kablove veoma vešto. Skinuo izolaciju i odneo bakarno jezgro. Taj se očigledno razume u struju. I bandere.

I da se ne naljuti zbog toga što je ostavljen za kraj, ali trešnja na šlagu uvek se ostavlja za finiš. Onaj Vulin je na meti velikih sila, tvrde u njegovoj stranci. Smeta im zbog nedavnih izjava koje se, inače, za kafanskim stolovima prepričavaju kao humoreske. Ume on da bude opasan. Nikad nije sigurno u šta će da se premetne, koji će kostim ujutru odabrati. I da, tako kostimiran, kritikuje tamo neke koji su daleko, a da hvali one kojima bi da bude blizu. Nekima od njih je preblizu. Involviran je u njih. Šta će, siroče komunizma sanja da je Pinki. Da je tri puta video… Tita.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/151315-dan-koji-bi-valjalo-odmah-zaboraviti.html, 10. decembar 2104.

The post Dan koji bi valjalo odmah zaboraviti appeared first on Dejan Jeremić.

Pseudonim pod kojim je pisao zapravo je naziv jednog mesta u Nemačkoj kroz koje je prošao kao vojnik. Ime mu je Stendal.

Objavljeno na: RTS 1 Nedeljno popodne, „Razbibriga“ 16. novembar 2014.

The post Crveno i crno appeared first on Dejan Jeremić.