Kako to čini doktor Marković? Opušteno, lako. Kad novinar Apostolovski kaže da Markovićev „dolazak u SPS neki smatraju najboljim političkim potezom u nekoliko proteklih godina dok ga drugi optužuju za dobru političku trgovinu” i nastavlja pitanjem: „Šta mislite o iznenađenju koje ste priredili, zajedno s Dačićem?”, doktor Marković odgovara:

„Drago mi je da smo malo razgalili tromu letnju političku scenu. Priča o trgovini pokazuje nepoverenje – da li je baš svako na prodaju? Koliko košta veoma udoban i miran život, koji sam vodio do pre dva dana. Da li ljudi koji pričaju o prodaji žale što niko neće da ih kupi?”

Zaista, koliko doktore Markoviću košta miran i udoban život? Ko su ljudi koji žale zbog toga što niko neće da ih kupi? I da li tom rečenicom priznajete da ste bili reciklirani eksponat na prljavom političkom buvljaku na kom svako kupuje ono što mu je potrebno i prodaje ono za šta će ubrzo reći: koji će mi moj?

Posebno je „važno” to što je Markoviću drago da je u ovim tropskim danima razgalio tromu letnju političku scenu! Razgalio – kako to istovremeno zvuči i nesuvislo, i neveselo, i isprazno, i maliciozno, i promašeno, terminološki neprihvatljivo, neinventivno, pa ako me baš vučete za jezik, i glupavo. Nula poena.

Autor intervjua pita i šta Marković misli o packama koje dobija od dela javnosti i od, sada već, političkih protivnika čijim je taborima nekada pripadao – a za dve godine promenio je tri politička preduzeća (Demokratska stranka, „Dosta je bilo“, SPS) – na šta Marković ima spreman odgovor: „Ja sam u pokretu ‘Dosta je bilo’ bio član Saveta za kulturu i učestvovao sam u nekoliko gostovanja pred lokalne izbore. A kad kažete Demokratska stranka, na koju stranku tačno mislite? Stranka u kojoj sam ja bio aktivan član raspala se na nekoliko stranaka. Kojoj ja to stranci nisam veran? Pajtićevoj, Živkovićevoj ili onoj Dušana Petrovića, ili Borisa Tadića? A pravo da vam kažem, nisu se ni trudili da me zadrže”. Slabo su pazarili na buvljoj pijaci. Kupovali su i prodavali jedno isto, ono što će neko drugi kupiti pa prodati.

Kao i u onom otvornom pismu na svom fejsbuk profilu kojim je pokušao da dezinfikuje svoj politički prebeg, Marković opet postavlja pitanja, među kojima je i ovo: Kojoj to stranci nije veran? Nijednoj od prethodne dve u kojima je bio, jer nabrajanje imena političara koji su otišli iz DS-a i osnovali svoje stranke jalov je izgovor za sopstveno neverstvo.

Kada Apostolovski navede Čerčilovu tezu koja kaže da je „mlad čovek po prirodi levičar, a kako stari, postaje desničar”, Marković smatra da je „u našem slučaju teško govoriti o tome šta je levica, a šta desnica”, te da „svuda ljude bole društvena nepravda i nesigurnost…”, i da je „narod željan hleba, ali i pravde”, pa zbog toga Marković „veruje da treba podržati modernu levu stranku”, jer, kako kaže: „Zamišljam da SPS može da bude takva stranka”.

Kako ovo – „zamišljam” zvuči bajkovito. A tek konstatacija da je narod željan hleba i pravde! Naravno, odgovor na Čerčilovu tezu je zaobišao; ili sebe smatra dovoljno mladim za desničara ili previše omatorelim da bi bio levičar? Nije pitanje iz kviza. Ali je zato demagoški odgovor više nego očigledan.

A onda, novinar kaže: „Kad smo već kod toga, napisali ste na svom fejsbuk profilu da u pedesetoj godini ljudi svašta čine, mahom ludorije. I vi kao da još imate tu dilemu. Smatrate li prelazak u SPS ne samo političkom, već i životnom avanturom?”

I evo šta dobije kao odgovor: „Bolje to, nego da jurim maloletnice ili da kupim kabriolet. A i ne znam da vozim auto. Šalu na stranu, osetio sam da je vreme da napustim potpunu udobnost i sigurnost svog života. Da parafraziram narodnu pesmu: ne može se zemlja spasavati u kafiću, sve duvan pušeći. Blogeri koji su se obrušili na mene treba da se zagledaju u svoj život i da razmisle šta su to učinili za svoju zemlju. Kada su ustali iz fotelje? Kada su učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Ja ću bar nešto da pokušam”.

Najpre, ono s maloletnicima i kabrioletom nije nimalo šaljivo, naprotiv, pokazatelj je otužnog smisla za humor, a može i ovako: otužan je pokazatelj smisla za humor. Zašto Marković misli da „blogeri koji su se obrušili na njega treba da se zamisle šta su to uradili za svoju zemlju”? Da li zbog toga što samo odabranima – među koje se učlanjenjem u SPS fotelju ubraja – daje pravo da su nešto uradili za svoju zemlju. Ko mu je dojavio da nisu ustali iz fotelje (svoje kućne, ne partijske, ne funkcionerske) i da nisu učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Na šta liče te paušalne „doktorske” floskule budućeg političara visokog ranga koji još nije siguran na kojoj je strani sveta. Levica li je, desnica li je?

A onda je usledilo pitanje: „Šta vas je razočaralo u DS-u, a šta kod Saše Radulovića? Zašto Radulovića niste obavestili da ga ostavljate? I kad mladić ostavlja devojku, ne ostavlja je bez reči, već joj bar pošalje SMS. Radulović je u vestima saznao da je ostavljen”.

„Već smo pominjali da je teško reći koja je od nekoliko partija pravi DS. Što se Saše Radulovića tiče, on je jedan od najpametnijih i najčestitijih ljudi koje sam sreo. Međutim, SPS, odnosno Ivica Dačić, ponudio mi je širi delokrug. Kad velika partija iskaže spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne odbija. Ivica Dačić i ja smo se dogovorili da poštujemo potpuno ćutanje. Prvi put sam bio potpuno diskretan. Niko nije znao za naše pregovore, čak ni najbliži Dačićevi saradnici. Čak ni moja porodica nije znala za te pregovore. Inače, Saša Radulović je poslednji čovek koga bih slagao”.

Radulović je jedan od najpametnijih i najčasnijih ljudi, poslednji čovek kojeg bi slagao, kaže Marković. Hm, hajde da mu poverujemo, ali zar se najčasniji čovek tako napušta i od najčasnijeg tako krije zakulisna radnja zvana sedanje u potpredsedničku SPS fotelju. To što mu je, kako kaže, Dačić ponudio „širok delokrug” i što je „velika partija iskazala spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne dobija”, potvrda je Markovićevog verovanja u šarenu političku lažu i do kraja nepročitanu političku bajku. Previše političke nezrelosti za nekoga ko je na pragu pedesete godine. Zakasneli pubertet, ulazak u klimaks ili produženo detinjstvo? Ili je, moguće je, totalni analfabeta za prljav zanat kakav je politika.

Na kraju, pitanje: „Ko je veći dobitnik ovog saveza: Dačić ili vi?”

„Ako bog da i sreća junačka, bićemo dobitnici Srbija, SPS, Dačić i ja. Ako ne, to će biti još jedna priča o propasti intelektualaca u politici”.

Od intelektualca Markovićevog ranga i kalibra očekivalo se više od sirovih i sterilnih odgovora koji zvone prazninom. Kada se bude probudio (ukoliko se ikada bude probudio!) iz političkog sna o pravdi, hlebu, jednakosti, ponudi koja se ne odbija, mobilizaciji mozgova, bogu, junačkoj sreći i dobitnicima, možda i shvati koliki je gubitnik bio. I ovde bih uložio „Kviska”. Poslednjeg bih sačuvao za onaj deo kviza u kom će nam doktor sam razotkriti ko je on zapravo. Osoba A, B ili C?

8. septembar 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Osoba od A do C appeared first on Dejan Jeremić.

Svedoci smo aktuelnog, jednog u nizu, takozvanog rata saopštenjima kojima Demokratska stranka iz opozicije protivreči Srpskoj naprednoj stranci na vlasti, i obrnuto. Mesto događanja, Inđija. Pre nje, bio je to Zaječar, pre njega neka selendra, i tako redom po geografskoj karti nevelike Srbije po kojoj nas „ljuti ratnici od saopštenja” bacaju skrećući nam pažnju s krucijalnih životnih problema koji se nižu i narastaju brže nego što iko od njih može da sroči bilo kakvo saopštenje.

Saopštenja ne biraju ni mesto ni vreme, za njih je svako mesto podesno i svako vreme je pravo za šuplju stranačku igru „teškom artiljerijom rečima” od kojih – da se utvrditi analizom takvih tekstova – i rečnik srpskog jezika pobrljavi. Lutaju tako Srbijom kao luda Nasta u potrazi za ozdravljenjem.

Nema te klinike koja će čudotovrnom medicinom izlečiti inficirane PR-ove koje imaju svaki butik i trafika, a o broju tih mislećih bića u državnoj i lokalnoj upravi bespredmetno je i razmišljati. Neprebrojiva su. I taj fenomen lako je objasniti: i moj PR ima svog PR-a.

Vratimo se Inđiji u kojoj je, prema saopštenju Demokratske stranke pretučen novinar Vladimir Ješić, brat bivšeg gradonačelnika tog grada Gorana Ješića, a potom je, prema saopštenju Srpske napredne stranke, deblji kraj izvukao zamenik predsednika opštine Beočin Milan Čačić. Moguć je i drugačiji redosled radnji?! Prema prvoj verziji, Ješića je u blizini zgrade u kojoj živi njegov brat napao nepoznat čovek, u crnoj jakni, uz to i veoma jak, udarao ga, pribio iz tarabu i pretio mu smrću. Slučaj je prijavljen nadležnoj policijskoj stanici.

Slučaj drugi, koji saoštava SNS, govori o otmici Milana Čačića iza koje stoje Bojan Pajtić, Goran i Vladimir Ješić, kojima nije bilo dovoljno to što su oteli nesrećnika nego su mu još i razlupali glavu. Slučaj je prijavljen nadležnoj policijskoj stanici.

Prva se oglasila Demokratska stranka, podrazumeva se saopštenjem, navodeći da „kazneni odredi” Srpske napredne stranke tri godine drže celu Srbiju u strahu, da su pre dva meseca stigli i u Inđiju u pokušaju da preuzmu vlast. „Dok policija primorava Vladimira Ješića da promeni iskaz o napadu s kojim se u vezu dovodi predsednik Opštinskog odbora SNS Inđija Vladimir Gak, kazneni odredi SNS ostaju nekažnjeni. Isti ljudi, istim automobilima, istim metodama s nalogom iz istog političkog centra drže celu Srbiju u strahu i jednu po jednu, okupiraju opštine u Srbiji”, piše u onome što se naziva stranačkim saopštenjem, a zapravo je uradak na koji će, kao kontraudar, uslediti jedan isti takav, s obrnutim redosledom događaja, zamenom uloga napadača i napadnutog, i redosledom reči koje se mogu pročitati i bilo kom saopštenju, bilo koje stranke.

Koliko su važni Ješićev sukob s gromadom u crnoj jakni ili kidnapovanje Čačića dok je razmišljao o večeri u hotelu „Andrevlje” na koju se uputio, govore i ostali delovi saopštenja obeju stranaka. Tuča, otmica, masnice, razderotine i polupane glave, samo su redovi koji prethode suštini sročenoj u nastavcima tekstova koji treba da popune stranice saopštenja. U svakom od tih redova isijava žeđ za vlašću u Inđiji, pa i šire, u Vojvodini, pa, ako baš hoćete, i šire, u Srbiji. Ko je pretučen a ko otet, svejedno je i jednima i drugima, nevažni su; oni su samo sredstvo kojim se opravdava cilj. Ako ne verujete halabuci koja – nećemo isključiti ni tu mogućnost – koliko sutra može zadesiti vaše malo mesto, ako s podozrenjem primate saopštenja, i ono što u njima piše između redova, ako ne verujete nijednoj od verzija događaja, onda ste izlečeni. Svesni ste da živite u žaru konstantne predizborne borbe. U protivnom, posavetujte se s ludom Nastom.

Objavljeno na: http://dnevno.rs/info/drustvo/53377/kolumna-dokazi-da-je-srbija-zemlja-u-kojoj-politicka-kampanja-nikad-ne-prestaje, 17. april 2015.

The post Rat saopštenjima appeared first on Dejan Jeremić.

Kada je pesnik Gojko Đogo početkom osamdesetih godina prošlog veka neko vreme nebo posmatrao podeljeno na kvadrate, bilo je to doba nezaraslih rana komunizma u raspadu i titoističkih ideala kojima su se tada hranili i neki budući sledbenici demokratije. Zbog zbirke pesama „Vunena vremena” Đogo je neko vreme odležao iza rešetaka, potom bio i jedan od trinaestorice intelektualaca koji će 1989. godine obnoviti rad Demokratske stranke, da bi njegov politički angažman zaoštrio udesno u smeru kojim je išao i Radovan Karadžić.

Dušebrižnicima i samozvanim vlasnicima Titovog nasleđa zasmetala je Đogova zbirka koju je obeležila metafora kojom je nekadašnju plavu i belu ljubičicu iz pesama narodnooslobodličkog ciklusa nazvao pacovom s Dedinja. Zbog pokušaja da evoluciju uvede u poseban tok i od flore načini faunu, Đogo je kao disident bio osuđen na dve godine robije, što je u to doba bilo čak i poželjno.

Momo Kapor, neumorni beležnik beogradskog života, onog vidljivog a i onog underground, pričao je i beležio kako je neko prijavio pisca Miodraga Bulatovića da je u Klubu književnika ogovarao Privrednu reformu, „remek-delo” Titovog vremena. Na suđenju, kao svedoci, pojavilo se Buletovo društvo za kafanskim stolom: Matija Bećković, Borislav Pekić, Duško Radović, Predrag Palavestra i Mirko Kovač. Bila je to 1966. godina, vreme Brionskog plenuma i pada Aleksandra Rankovića, i procesa Bulatoviću. Kaže Kapor da su i legendarni Iva i Buda, zakupci Kluba književnika, zanemarili kelneraj i pridružili se društvu koje je nad kariranim stolnjakom prepričavalo suđenje.

Klubom se vazdan motao izvesni Mujo Đ., koščat Crnogorac, koji se muvao između stolova, skupljao infomracije i, kao savestan građanin i policajac, prosleđivao ih Tamo gde treba. Toliko se odomaćio da su već svi znali da je doušnik pa nisu prezali ni od toga da ga zamole da im prekoreda produži lične karte ili pasoše, što je on doživljavao kao posebnu počast.

Rekosmo, neko je prijavio Buleta da ogovara Privrednu reformu. Možda Mujo Đ.? Uglavnom, proces je vođen u Četvrtom opštinskom sudu kod Kalemgdana, u nekakvoj jazbini, godinama neokrečenoj sudnici, nalik onim iz Kafkinih romana. Sudija krupan, ćelav i s važnom značkom na reveru, prekoputa Bule na crnoj optuženičkoj klupi.

Sudija je pozvao svedoka Bećkovića koji je odmah želeo da zna ko je oklevetao Bulatovića.

„Niste Vi ovde da postavljate pitanja”, reče sudija. „To je moj posao”.

„U tom slučaju, ja želim da izvlačim pitanja, a ne da me Vi pitate šta Vam padne na pamet”, njemu će Matija.

„Pravo da zna ko ga je prijavio ima samo okrivljeni”, bio je sudijin stav.

„Ja se osećam kao Kafkin Jozef K. Ne znam ni ko me je ni zbog čega prijavio”, branio se Bulatović. Pošto mu je sudija rekao da će i to saznati, pozvao je svedoka Duška Radovića.

Duško, priča Momo, pospan, ubijen dosadom, na pitanje da li je čuo da je Bule ogovarao Privrednu reformu, odgovara:

„To je isključeno, a da je to zaista uradio ja bih bio prvi koji bih ga prijavio; ne bih dozvolio da mi neko drugi to uzme ispred nosa”. Na red je došao i Pekić koji je u doba komunističkog progona i Informbiroa već imao iskustva sa sudijama i zatvorom.

„Da li ste bili prisutni kada je optuženi Bulatović ogovarao Privrednu reformu?”, bilo je novo sudijino pitanje.

„On nije nikada ogovarao”, bio je Pekićev odgovor.

„A da li je neko drugi ogovarao?”, uporan je sudija.

„Jeste!”

„Ko je to bio?”

„Ja”, mirno je odgovorio Pekić.

„Šta ste Vi rekli?”, nezaustavljiv je sudija.

„Rekao sam da je to najveća glupost koja se može zamisliti i da ugrožava kulturne vrednosti”.

„A šta je na to rekao optuženi Bulatović?”

„Ne sećam se tačno, ali znam da je to bila neka beskompromisna, najljuća reč koja se može zamisliti”. Potom ustaje Bulatović, stavlja desnu ruku na grudi:

„Kazao sam tada da je to naš jedini izlaz!”

„Da li Vas je ubedio?”, pita sudija Pekića.

„Naprotiv, još sam bio ubeđeniji da je to najveća moguća glupost”.

„A gde se odvijao taj razgovor?”

„U mojoj kući”.

„Ko je još bio prisutan?”

„Samo nas ddvojica”.

„Šta da radim s ovim?”, hvatao se za ćelu sudija.

„Sad je to moj slučaj”, rekao je Pekić, „a Bule je nevin!”

I bi proces.

Pravo iz sudnice, Bule je ušao u telefonsku govornicu i pozvao Muju Đ.

„Zamisli, Mujo, neko me prijavio da sam ogovarao Privrednu reformu”.

„Ma nije moguće! Pa, šta misliš, ko je to uradio?”, nevino će Mujo Đ.

„Ja mislim, ti!”

„Hajde da se vidimo”, predložio je Mujo i nađoše se u bifeu.

„Slušaj, Bule”, poče Mujo uz vinjak, „moraš da me razumeš, dugo nikog nisam prijavo, pa sam prijavio tebe da ne bih ostao bez posla, a znao sam da tebi ionako ne mogu ništa”.

Vratimo se prvom slučaju. Na suđenu Gojku Đogu ključni svedok bio je pesnik Brana Petrović, urednik „Prosvetine” zbirke koja je objavila „Vunena vremena”. Dolazi Brana posle suđenja u Klub književnika i priča kako ga je sudija optužio da je omogućio štampanje neprijateljske knjige.

„Ali to o drugu Titu je fikcija, čista fikcija, druže sudija”.

Sudiji baš i ne beše jasno to u vezi s fikcijom te je Brana morao da objasni:

„Vidite, druže sudija. Mene je jedanput moja tetka vodila kroz Čačak za ruku. Bio sam mali, nisam imao ni deset godina i tetka mi reče da pogledam u nebo iznad crkve gde se upravo pojavila Bogorodica. Pogledao sam, ali Bogorodica istog časa nestade. Zbog čega? Jer je bila fikcija, a i crkva iznad koje se pojavila bila je takođe fikcija, jer je uopšte nije bilo…”

„A gde živi Vaša tetka?”, pita sudija.

„Ja uopšte nemam tetku, i tetka je fikcija”.

Vreme sadašnje.

Glumci Zaječarskog pozorišta „Zoran Radmilović” Vujadin i Vladimir Milošević dobili su otkaze zbog, kako navode, učestvovanju na mitingu opozicije u tom gradu, održanom 9. marta. Na spekulacije da su oba Miloševića politički nepodobna, upravnik Pozorišta Vladimir Cerović odgovara da je u toj kući urađena nova sistematizacija radnih mesta u kojoj za dvojicu glumaca-mitingaša mesta nema.

Vujadin Milošević i njegov prezimenjak Vladimir, nosioci su pozorišnog repertoara, pa se nameće logično pitanje: Ko će po sistematizaciji, urađenoj na brzinu, preko kolena i po hitnom postupku, naslediti sve naslovne uloge koje ta dva glumca igraju? Suflreri, inspicijenti, nosači tacni, kafe kuvarice, tetkice…?

Vujadin, koji je široj publici poznat po ulogama u filmovima „Šejtanov ratnik”, „Artiljero” i „Šišanje”, na svom fejsbuk profilu napisao je da su on i Vladimir ostali bez posla zbog pesme „Svi na protest” otpevane na mitingu. Otkaze im je uručila sekretarica, a optremninu i sedam zaostalih plata nisu dobili.

Pesma „Svi na protest” posvećena čelnim ljudima Zaječara, obiluje nezadovoljstvom, revoltom, buntom i tekstom koji se izučava kao klozetska poezija, čiji je rodonačelnik Bora Đorđević. Nisam neki fan pojedinih izraza kojih u pesmi ima, ali sam još manje ljubitelj suđenja pesnicima i otpuštanja glumaca zbog otpevane pesme. Toga se, u najmanju ruku, gnušam.

Ukoliko su se neki u pesmi prepoznali, sami su se razotkrili; ukoliko im je nešto u pesmi zasmetalo, uvredilo ih, mogli su da presaviju tabak pa pravac kod sudije. Ćelavog. Ukoliko su hteli sudsku zadovoljštinu i satisfakciju, mogli su ih dobiti pravno i demokratski (čime se inače diče!?). Otkaz glumcima zbog uvredljivog teksta pesme jeste nemoć sakrivena iza tobožnje sistematizacije. Kafkijanski, bez suda i presude.

I grad Zorana Radmilovića ima svog Muju Đ. Ako mu glumci smetaju, Mujo je u velikom strahu. A možda je sve ovo fikcija. Ili nije. Vremena su inače ili-ili. Zato, pevaj brate, vunena su vremena.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/50687/kolumna-vunena-vremena, 22. mart 2015.

The post Vunena vremena appeared first on Dejan Jeremić.

Ministarstvo odbrane saopštilo je da je izveštaj komisije koji je Diković najavio za sredu završen, ali javnost, uprkos generalovom obećanju, o njemu ne zna ništa. I iz njega ne može da sazna ništa. Da se podsetimo šta je pre nekoliko dana Diković rekao: „Ja sam formirao komisiju za utvrđivanje uzroka nastanka vanrednih događaja koja ima zadatak da utvrdi zašto i kako je do vanrednog događaja došlo, da li ima odgovornosti i ko je za to odgovoran. Sreda je rok dat za komisiju koju sam ja formirao da utvrdi vanredne događaje”. Sreda je za nama. Kako je komisija završila rad i podnela izveštaj, očekivalo se da će on biti predočen javnosti ne bi li bile odagnate sumnje i spekulacije o padu vojnog helikoptera koji je iz Novog Pazara prevozio životno ugroženu bebu. Očekivanja su izneverena, ništa od najavljenog i obećanjog nije se dogodilo.

Takvo ponašanje produbljuje sumnje koje u javnosti postoje od trenutka kada je nečijom greškom objavljeno da je helikopter bezbedno sleteo u Beograd i prisutne su i dalje upravo zbog isteka roka i ulaska u dane koji se ne zovu sreda. Zbog toga je poslanica Demokratske stranke Gordana Čomić, u ime javnosti koju predstavlja u Narodnoj skupštini, postavila niz pitanja koja čekaju odgovore.

Čomićeva je pitala ko je doneo odluku o upotrebi helikoptera za akciju spasavanje bebe. Pitala je i da li je menjan plan leta i ko je dostavio lažnu vest medijima o uspešnom sletanju helikoptera. Pravo da postavi pitanja vladi, Čomićeva je iskoristila i da pita da li je odluka o upotrebi helikoptera doneta usmeno ili pisano: „Ako je odluka doneta pisano, molim da mi se dostavi na uvid. Da li je naredbu izdalo nadležno lice u Vojsci Srbije, da li je sadržala osnov izdavanja naredbe i vrste sredstava koja će se u akciji koristiti?” Ima toga još.

Zatražila je i da joj se dostavi pisano obaveštenje i u slučaju da je odluka doneta usmeno. „Da li je menjan plan leta u odnosu na prvobitni tekst naredbe, ako jeste, ko je donosio odluke o promeni i zašto? Koje nadležno lice i po kom osnovu i kome je na Aerodromu ‘Nikola Telsa’ dalo informacije o sletanju helikoptera”. Postoji velika verovatnoća da odgovore neće dobiti ili će joj biti rečeno da po njih dođe u (neku) sredu.

Dvojica ljudi koji razumeju vojnu problematiku, od kojih je jedan vojni analitičar (Aleksandar Radić) a drugi bivši aktivan oficir i sadašnji kolumnista i komentator lista „Politika” (Ljubodrag Stojadinović) takođe postavljaju niz pitanja koja nikako ne idu u prilog nadležnima u Vojsci, a posebno u politici. Saglasni su da odgovornost političara za pad helikoptera postoji ističući „da je na delu agresivno spinovanje i prebacivanje odgovornosti što na Vojsku, što na više sile”.

Radić ocenjuje da je izveštaj komisije trebalo da pokaže da li je bilo kršenja procedure, odnosni da li je neko u sistemu „omanuo”, ali da izveštaj nije objavljen jer vlast nije očekivala revolt građana, ljudi iz vazduhoplovne struke, a i čitavog regiona. On navodi da je lanac komandovanja funkcionisao, najblaže rečeno, „neobično” jer je postignut dogovor dvojice ministara Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara da helikopter poleti na zadatak. „To je javna informacija koja nie demantovana”, kaže Radić koji je izričit u traženju odgovora na pitanje ko je dogovarao let helikoptera i zašto se letelo na Aerodrom ‘Nikola Tesla’ kada je moglo da se leti i ka Kragujevcu, Kraljevu, Nišu…

Pitanje svih pitanja je u domenu politike, smatra Radić rekavši „da je proteklih dana postojalo dramatično, agresivno spinovanje, prebacivanje odgovornosti na Vojsku i stvaranje lažne slike o tome da javno mnjenje traži glavu vojnih komandanata”.

Radić nije usamljen u oceni o nadležnosti u situacijama spasavanja građana, za koje je nadležan MUP koji je odbio da izvrši zadatak zbog, kako je rečeno, loših meteo uslova. Kao i mnogi drugi, Radić kaže da je ministar odbrane istog dana kada se dogodila nesreća trebalo da na konferenciji za medije bar ponudi ostavku.

Ljubodrag Stojadinović smatra da je neobjavljivanje izveštaja komisije i prebacivanje slučaja Tužilaštvu politička odluka: „Postoje konfuzna situacija i ambijent jer su pomešane nadležnosti politike i vojske. Sve se radi da bi se politička odgovornost stavila u senku nečega što pokušavaju da predstave kao višu silu”.

Stojadinović naglašava da se mora znati ko je generalu Predragu Bandiću izdao naređenje i da li je on o tome obavestio svoj komandni centar. Izjavu predsednika vlade Aleksandra Vučića da „ne da Gašića i Lončara”, Stojadinović komentariše slikovito: „Ministri nisu njegovi baštovani. Odgovornost je neizbežna i jedno od bitnih dostignuća političkog društva. Stvara se politički pritisak jer je premijer poručio: ‘Ja ne dam da oni budu odgovorni’. Mislim da ima odgovornosti ministara, itekako”.

Štiteći dvojicu ministara i preuzimajući odgovornost na sebe, predsednik vlade obojicu je abolirao i pre nego što je istraga počela. Preuzimanje krivice nije herojski čin, iako bi mnogi koji ne razlikuju sredu od četvrtka, bili skloni da je baš tako dožive. On je mimikrija koja služi skretanju istrage u smeru kojim se ne kreću ministri pod zaštitom i vodi ka Vojsci, njenom komandnom lancu do kraja na kom se nalaze izginuli članovi posade helikoptera. Gašić i Lončar kamuflirano sede u Vučićevoj senci zahvalni za podnošenje njegove „žrtve”, koja je, osim u prebrojavanju političkih poena, potpuno nepotrebna. Vučić ne može biti – čak i da to žarko želi – krivac za ono što preuzima na sebe. On jeste odgovoran za rad vlade na čijem je čelu, kao i za rad ministara u toj vladi, pa ako mu je toliko stalo do Gašića i Lončara, neka kao odgovoran političar, umesto da ih štiti i krivicu svaljuje na druge, zatraži njihove ostavke ili, pošto se toliko za njih zauzima, umesto njih ponudi svoju.

Kao što to najčešće biva s komisijama – a o tome smo već raspravljali pre nekoliko dana u kolumni „Crna kutija” – verovatnoća da će istina i odgovornost stići na prave adrese gotovo da se graniči s nemogućim. Jasno je to i opravdano gnevnom i revoltiranom javnom mnjenju koje je očekivalo da će, kako je general Diković obećao, sreda ipak biti sreda. No, posle izjave predsednika vlade da „ne da dvojicu ministara”, Diković je primoran da odustane od obećanja datog javnosti, da izveštaj ne objavi i prosledi ga na dalju obradu čiji epilog neće biti praćen ministarskim ostavkama i političkim konsekvencama.

Zbog toga, sreda nije više sreda, ona može da bude bilo koji dan u sedmici ukoliko odluku o tome jednoglasno donese jedan čovek. Tako se ne ulazi u novo sutra, još manje u preksutra, to je najbolji put za juče.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/50462/kolumna-istina-i-odgovornost-sta-je-to, 20. mart 2015.

The post Istina i odgovornost, šta je to?! appeared first on Dejan Jeremić.

Ko je od tandema koji je godinama drmao srpskim političkim vrhom očekivao više, taj se ili preziva Tadić ili Krstić, ili se zove Boris ili Nebojša. Ma, šta pričam. Ni takvi ne mogu očekivati više od sebe. Sramota je njihov maksimum.

Boris Tadić, ta bleda figura političkog života, imao je pred sobom i za sobom osam dugih godina za otkrivanje pozadine atentata, ali ih je uludo utrošio na račun onih koji su ga izabrali. Da li je glumac u pokušaju išta uradio da slika atentata dobije svoje naličje, nije pitanje, jer u istoj rečenici postoji i odgovor: uradio je ništa!

Gostujući na Televiziji B 92, Tadić je izjavio da bi „voleo da se otklone sve nedoumice u vezi s atentatom, ali da će to, kako godine odmiču, biti sve teže”. Ma, da li? Dve trećine vremena koje je proteklo od ubistva Đinđića, Tadić je proveo u fotelji predsednika države. A godine su prolazile, tekle i protekle. I, kaže on, biće sve teže. Da ponovim, sramotno.

Tadić se, kao i većina sadašnjih i bivših članova Demokratske stranke, Đinđića seti samo kad mu neko došapne da u kalendaru piše 12. mart. I onda se oglasi teorijom koju – dok je mogao i za to imao priliku – nije sproveo u praksi. Tadićevo angažovanje na pozadini Đinđićevog ubistva meri se angstremima, pa je svaki njegov pokušaj da svakog 12. marta, istim redosledom reči u rečenici, opere lični neuspeh i neuspeh svoje politike samo izanđalo ponavljanje već viđenog.

Pisao sam već o tome, ali nije zgoreg ponoviti (kad može Tadić, zašto ne bih mogao ja!) da je twitter osmišljen da bi ga Krstić koristio u nedostatku prostorije s pločicama i sanitarnom keramikom. Sve ove godine, Krstić je proveo na twitter-u, jedinom mestu na kom može nekažnjeno da ne koristi toalet-papir. On tamo i spava. Čak ga i citiraju! Citiraju kako spava. Oni s manjkom pločica u svom kupatilu.

Zagađenje duša i političke misli traje od trenutka kada je dvojac iz gimnazijskih dana doneo vesla u Predsedništvo Srbije. I dalje veslaju. Mašu u prazno. Jedan od njih, ovaj kojem je neko došapnuo da je holivudski šarmantan, uspeo je da demontira i stranku i sistem vrednosti do te mere da u stolicu u kojoj je sedeo dovede proizvođača prepečenice iz Bajčetine. Ovaj drugi, kojem niko ništa nije šaputao, šapuće sam sebi uveren da je to što se zadesio u Idolima dovoljno da kvazioproštaj od Vlade Divljana završi rečenicom: „Ostalo je istorija”. Originalno je, od Krstića je.

Sve prethodno je prazna slama, i mlaćenje po njoj.

Bivši predsednik države i Demokratske stranke i njegov bivši savetnik i bivši član VIS Idoli, nedostojni su bilo kakvog obraćanja javnosti koje ih dovodi u vezu s Đinđićem i Divljanom. Neuspešno prikriven, njihov animozitet spram dvojice ljudi koji su im bili šefov završava kao promašen pokušaj dodvoravanja senima dvojice pokojnika, u narodu poznat kao blasfemija.

Pokušavajući da ostanu prisutni u javnosti, Tadić i Krstić svakim svojim istupanjem nadograđuju sliku o sebi koju niko – ko drži do higijene – ne bi okačio iznad sanitarnog čvora. Stradale bi pločice. Prikazivanje sebe u svetlu koje im ne pripada naziva se lažno predstavljanje a ono je, izučava se na studijama prava, krivično delo. Krivica po dva osnova: za činjenje i ne činjenje. Za to što, svaki na svoj način, preglumljuje ulogu koju je sam sebi dao. Jedan u televizijskom šou-nastupu, drugi na socijalnoj mreži estradnom metodom. Njihova slika čita se kao rendgentski snimak. Skorzirana je i ima naličje. Zove se negativ.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/49719/kolumna-lazni-idoli, 13. mart 2015.

The post Lažni idoli appeared first on Dejan Jeremić.