Topličin venac. S njegovog uzvišenja Tanjug decenijama javlja. I gleda na park. U parku spomenik vojvodi Vuku. Bronzana figura komitskog vojskovođe zaustavljenog u jurišu, poslednja adresa Kajmakčalan. Oko spomenika trka dece i golubova.

Kafana „Proleće”, mesto za gurmane, ne pomera se s ćoška. Na meniju šumadijska bela vešalica, svinjski file „Imperijal” i tufahije. Ribić u kajmaku, kolenica i vojnički pasulj. Palačinke u šatou. Za dve osobe. Za sve osobe. Iz bašte restorana pogled pada na…

…skver. I na lepu a nesređenu fasadu. Od skoro, jedan deo ulice zatvoren je za saobraćaj. Tu je podignuta česma s petlom na vrhu. Vrhunac kiča i neukusa. Pešačka zona pešacima ne garantuje bezbednost. Neretko, na taj prostor nabasaju džipovi u brišućem letu.

Velika bašta „Crvenog petla” čuva priču. Njoj i „Pevcu” vratićemo se posle šetnje ulicom cara Lazara.

Antikvarnica, butik, velelepno zdanje Narodne banke, broj 6. Prodavnica obuće. Zvono bicikla. Dečak, ne stariji od desetak godina, traži tatu. Pitao bi ga telefonom gde je parkirao automobil, ali nema telefon. Reci broj, sine. Tata je odgovorio na poziv, dogovorili su se. Hvala Vam, zahvalno će mali biciklista pre nego što je otpedalirao.

Gračaničkom ulicom njišu krošnje mlade olistale sadnice. Miris lipe na asfaltu. Advokatska kancelarija, frizer Jovica i turistička agencija. Onda, kuća iz vremena Beograda kojeg više nema. Velika drvena kapija i iznad nje fenjeri, na broju 10. Slede Odeljenje za kulturu mađarske ambasade, prodavnica kolača „Mandarina” i knjižara u čijem su izlogu fotografije Andrića, Kiša, Mike A. Klub „Sinema” i Institut za kriminološka i sociološka istraživanja jedan drugom pridržavaju zidove.

„Pevac”, drugi put. Oduvek u prizemlju petospratne lepotice. Ova gleda dijagonalno na jedanaest balkona. Samo na jedan od njih stiglo je proleće.

A „Petao” bi mogao da ispriča kako smo u njegovoj bašti (i oko nje) živeli životom grada. Mesto sastanaka, okupljanja i prikupljanja gradskih tračeva. Onda bi neko doneo vest da je na toj i toj adresi velika žurka. Najčešće u finim dedinjskim, senjačkim i vračarskim kućama. Idemo. Niko nikada nije mogao da izbroji nezvane goste. Često, na žurke se nije moglo dalje od stepeništa, stanovi su bili krcati. Više sreće sledeći put, na nekoj žurci u kući s dvorištem.

Šta se na žurkama događalo? Uglavnom ništa. Uglavnom, gluvarilo se i muvalo okolo. Eventualno, neko je imao sreću da se zaljubi. Već na sledećoj žurci lečio bi patnju (makar i na stepeništu ispred stana!). Posle bi se u „Pevcu” ispovedao.

Još jedan pogled na „Crvenog petla”. Još jedan osvrt na – nekada. I jedno doba stalo je u dlan.

Polovinom svoda kao jastuci prosuli se se beli oblaci; druga polovina prosipa kišu. Nebo pere veliki veš.

sreda, 1. jun 2016.

21.29

The post Petao koji je rano kukurikao appeared first on Dejan Jeremić.

Na skveru kafana „Kalenić”, nekada stecište beogradske boemije. Više to nije. Nekada se u njoj jela dobra čorba. Danas nije nekada a ni čorba nije čorba. Nekada su kafanski stolovi bili zastrti kariranim stolnjacima. Danas su dezeni jednolični. Nekada je u njoj Libero Markoni govorio stihove svojih pesama. Danas nema Libera, nema pesama. Ostao je još samo pogled kafanske bašte na iste ulice i jedan park.

Kalenićeva ulica je uska. Jednosmerna za vozila i autobus 26. U „BeoShoes” i „Compania de vinos” pristižu radoznali iz svih smerova. Iz Kalenićeve se odvaja Topolska. Jednosmerna. I ona ima kafanu, i zovu je i tepaju joj jednako – „Violeta, kućo stara”. Njena bašta je zelena a prazna. Kao i ja, posmatra je gospođa sa šeširom. Dama. Ne pripada ovom vremenu. Vanvremenske i večne su i stare zgrade i još starije kuće, očuvane. Tu i tamo lepotu im narušavaju spoljašnje jedinice klima uređaja. One pripadaju ovom vremenu. I blagodetima tehnološkog napretka.

Jedna zgrada se ne vidi od krošnje u belom cveću. U Topolskoj 18 je kino-kafe „Kultura”. U njemu će ovog meseca biti održan Međunarodni festival dokumentarnog filma, slobodarskog naziva „Stvarno slobodni”. Nije lako pronaći ovo mesto, skrovito je, na kraju ulice i u dnu dvorišta. Posvećeni sigurno znaju da postoji. Opet lepe kuće, i tako do Božidara Adžije. Ograda oko žuto okrečene kuće nanizana je tarabom. Modernom, modifikovanom, u duhu vremena. Lepo joj stoji.

Kovano gvožđe na ogradama terasa nove višespratnice konkuriše betonskim sfingama pod stubovima ulaza 51 u Sime Miloševića. U blizini je podrum pića. Na to i liči.

Na tabli kaligrafskim ćiriličnim pismom napisano Petrogradska. Jednosmerna. Neke kuće su palate. Kafe „Petrograd” ne prima goste, vrata su odavno zamandaljena. Na platou, preko ulice, nema više ni kioska „Kod Mare”. Tu se i u pozno doba dolazilo zbog roštilja, i zbog gladi.

Nanizane bašte kuća u poretku. Neke od njih su delovi kafea. Jedan od njih, „Priča”, može da se pohvali gostima. O njemu, i u njemu se priča. Nasuprot je kafe „Moment”, u njemu neki ćute sami. Svojevremeno tu su radili momci koje sam poznavao. Poznajem ih i danas ali više ne rade.

U bašti, dvoje u lepim godinama ispijaju popodnevni čaj i drže se za ruke. Jedno drugom dovoljni. Pre mnogo decenija shvatili su da postoji ono drugo s kojim će osmehom i podugnute glave kroz život. A onda – iz osmeha im se čita – i sunce možeš da držiš a da se ne opečeš.

Iz obližnjih dvorišta mirišu cvetni bokori i radost porodičnog okupljanja. Žamor predvečerja. Na nečijim trpezama danas gore slavske sveće kao nekada davno na selu kod dede, maminog oca. Krsna je slava onih koje volim. Đurđevdan je.

petak, 6. maj 2016.

18.04

The post Đurđevdan na gumnu appeared first on Dejan Jeremić.

Na ovom delu reke nema mnogo splavova. Među malobrojne ušunjali su se hostel na vodi i brod-restoran „Kompas”. Turistička ponuda s reklame nudi iznajmljivanje čamaca za razgledanje grada s vode, za pet ili deset osoba, na sat ili ceo dan. Cene nema. Na zelenoj površini procvetao maslačak. I žute ruže.

I druga obala se zeleni. Plaža Lido zadire u reku. U njoj labudovi kupaju krila.

Mali fudbal igra se ispod kupole velikog balona, odmah do restorana „Internacionalna kuća Kej”. Stolovi na terasi su puni, pod suncobranima je skrovitije. Nedaleko, zapušten teniski teren i betonski ostaci nekakve građevine. Do nje je košarkaško igralište bez koševa.

Na klupi seda glava prebira po gitari. I peva. Oponaša Kiću Slabinca iz vremena one „Tri slatke reči”. Neko zastane da oslušne. Počinje vetar, oblaci, kiša će. Slikari skupljaju platna, prodavac balona pakuje robu. Prekoputa je restoran „Brener”, nekada vatreno kultno mesto „Vatrenka”. Bista Dimitrija Davidovića i tragovi ptica po njoj. Vetar pojačava. Dunav šumi. Vezani čamci miruju, odvezani su odvezeni.

Prodavci kokica i sladoleda smenjuju se kao parni i neparni brojevi. Bašta „Venecije” gotovo da je prazna, zapravo prazna, ovo malo gostiju i nije za belešku. Klupe na keju su zauzete, nigde mesta s kog bi moglo da se posmatra površina reke. Ova samo naizgled deluje bezazleno. Dunav tok i ćud nikada ne menja. O njemu su mnogi spevali pesme, nekima se i posrećilo.

Automat za sladoled na točenje, onaj koji se u kornetu uvija u obliku spirale. Zaboravljena radost detinjstva. Žardinjere s korpama za otpatke išarane su grafitima, korpe su pune. Tome i služe. Na promenadi danas nema događaja, muzičari imaju slobodan dan. Ipak, jedan roker? Na klupi pored, instrument, mikrofon, španski melos i moj drug Luka, nekada član grupe „Familija”. Ovo je početak njegove letnje muzičke turneje po gradskim klupama, šetalištima, ulicama i trgovima.

Gega se dremljivi baset. Niti gleda kuda ide, niti ide tamo gde gleda. Zastaje da čuje, zastajem s njim. Četiri devojke i četiri gudačka instrumenta, kvartet žica. Repertoar – sve što je čulima milo. Na pristojnoj udaljenosti učenik muzičke škole s partiture klarinetom oživljava neku etidu. Tu je i škola „Lazar Savatić”.

„Stara kapetanija” specijalizovana je za svadbe. I za brzu hranu. Svadba je u jeku. Reka se uzburkava.

Parking radi 24 sata. Sat odmaranja automobila i odmaranja od njega košta 100 dinara. „Stara carinarnica” poluprazna, ređaju se „Sent Andreja”, restoran „Supermarket Zemun”, odavno renovirana kuća koja čeka sličnu namenu, hotel „Danubius” pa red ušorenih kafana s velikmi baštama „Kod kapetana”, „Platani”, „Cat”, „Familija”, „Toro grill”, „Šaran” i ono čudo od restrorana – „Milagro”. Nikla je i nova picerija „Tricolore”.

Šetnja me dovodi do onog mog mesta za razmišljanje. Smeštena pod tendom na kojoj piše „Sunshine”, ljuljaška me čeka. Nebo se mršti. Prolaznika je sve manje. Usamljeni ribolovac kuša sreću, alasi su otplovili.

Vetar zviždi. I sve što je ovog popodneva odsvirano na obali, zvuči. Da li je neka od nota bila pogrešna ne određuje ta nota već ona koja sledi. Kiša dobuje, Dunav poigrava. Vladaju predvečernji mir, harmonija i sklad. Njišu ih akordi talasa.

četvrtak, 28. april 2016.

19.22

The post Na talasima appeared first on Dejan Jeremić.

Velika tabla uokvirena srebrnastim ramom na kojoj je na srpskom i engleskom napisan kratak istorijat ulice i Desankinog dela, nestala je. Nema je na zidu zgrade na kojoj je bila. Neko, kome je onaj okvir od lima boje plemenitog metala bio potreban, lišio je zgradu tog bogatstva. Verovatno pod okriljem noći.

Na zgradi u kojoj je živela moja tetka, očeva sestra, mural s Desankinim likom, ispod njega piše: „Otadžbino, tu sam”. Vandalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da ga oskrnavi. Verovatno pod okriljem noći. Prekoputa je Omladinsko pozorište „Dadov”, scena na kojoj su porasli mnogi velikani srpske glume. Iznad ulaza u prolaz reklama za autoperionicu a u haustoru grafiti, jedan od njih – Piano, napisan je naglavačke. Ne slučajno. Verovatno pod okriljem noći. Pre ulaza u pozorište metalnu terasu krasi mokar veš.

Na simsu prozora na prizemlju pas, bokser, nemo posmatra prolaznike. Neki od njih svraćaju u salon lepote „Bellezze”, neki u agenciju „Barcino tours”. Nastavljam ulicom. Očuvane fasade s belim žaluzinama i one propale s drvenim rastočenim roletnama. Nižu se velike kapije koje vode u dvorišta iza visokih zgrada. U jednoj je vrtić „Kasper” za decu od tri do sedam godina. Do njega je stomatolog za sve uzraste.

Desankina ulica je kratka, od raskršća s Krunskom nastavlja se u Ulicu kralja Milutina. Na uglu velika dvospratna kuća s dvorištem i terasom na stubovima. Šišanje pasa do bistroa „Vračar”, prekoputa bar „Kultura”. Bistro je veći od „Kulture”. Na nju se naslanja zgrada nekadašnje kineske ambasade. Liči na omanji dvor, opusteo dvor. Paralelno s njim pružaju se tri zdanja rezidencijalnog izgleda. Parking zona II.

Treća beogradska gimnazija, bivša Osma. Na njenim sportskim terenima školarci pikaju fudbal i košarku. Čas fizičkog obrazovanja i vaspitanja. I oblikovanja. Preko metalnog gimnazijskog bedema vide se frizerski salon i kafić „Žurnal” čiji su zidovi oblepljeni tapetima u formi novinskih tekstova. Ulaz gimnazije vodi pravo u kafiće, ima ih nekoliko. „Cvetić” je bio prvi, posle prvog svi su drugi. Hotel „Park” na uglu. Iz otvorenog prozora na školi dopire aplauz. Neko je odgovorio tačno, dobio dobru ocenu.

Zgrade sve lepša od lepše. U jednoj, ograđenoj betonsko-metalnom ogradom, smešten je deo Ministarstva prosvete i kulture. Njen zid – koji gleda u nekadašnju Mitićevu rupu – pre četrdesetak godina krasio je jedan od prvih beogradskih grafita – Dečaci nikada ne plaču. Plaču, ukoliko su hrabri.

Levo su kafei „Savčić” i „Absinthe”, ovaj drugi izvikan početkom prve decenije ovog milenijuma, desno je visoka ograda nekog gradilišta. Novog sedišta budućeg hotela „Hilton”. Tu iza ograde počinje Ulica kralja Milana. Raskršće kraljeva. Obojica sumnjivog morala.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra se „Nora”. Ili „Lutkina kuća”. Žurim ka jednoj drugoj, sasvim posebnoj. Usput, prolazim Cvetnim trgom pored nedavno postavljenog spomenika Borislavu Pekiću. Odmara na stepeniku trga. A trg vri. Iz velikog „Maxia” kupci iznose provijant, zavide ovima koji sede u baštama kafića. Kafić, kafić, restoran, kafić, pošta, kafić, obućar, kafić, kafić, pekara, kafić, prostorije igara na sreću, časovničar, kafić, hrana za zdrav život, kafić, posle zdrave hrane i obuća je zdrava – Hodajte zdravo, opet kafić, kafić… i ostaci starog ribljeg restorana „Polet”. Bašta Studentskog kulturnog centra na istom je mestu, i puna je.

Do bivšeg „Poleta” je hotel „Argo”, pa lokal u pripremi, slot klub „International”. Na raskrsnici prodavac pertli. Svih boja. Knjižara „Nolit” ne postoji, kao ni knjižara „Dereta” koja ju je nasledila. U tom prostoru je „De Niro”, konfekcija za one s dubokim džepom na skupim pantalonama. I sve što sledi uglavnom je pristupačno onima u „De Niro” garderobi. Butici „Living”, „Uno”, „Lester”, „Erste banka”, „Lilly”, „Penti”, „Pita break”, i najzad nešto domaće, „Hleb & kifle” i „Srpska književna zadruga”.

Kralja Milana 23. Peti sprat, stan Maksimović. Na toj adresi živela je Desanka, nežna krhka žena posvećena i odana lepom i uzvišenom. Žena vernost. Pesnikinja ljubavi i proleća. Na spratu niže živeo je Branko Ćopić. U ulazu zgrade dve spomen-ploče svedoče o tome.

Desanka je susedu Branku poklanjala svoje knjige pune ljubavi, čežnje i strepnje. O tome još samo retki čitaju, odabrani.

I kao u Desankinoj pesmi, napolju je prolistalo proleće. Pod nebeskom šatrom vidik raste u nasmejane dane.

subota, 23. april 2016.

15.11

The post Proleće u pesmi appeared first on Dejan Jeremić.

Velika grupa oklopljenih stacionirana pored zgrade od betona, stakla i gvožđurije. Te zgrade onda nije bilo. Onda kada je bulevar nosio ime ruske vojske. Bulevar Crvene armije nekada a danas (i davno, nekada) – Južni bulevar. Nižu se lokali, u jednom serija fotografija Merilin Monro, onih Vorholovih. Fotokopiranih. Odmah tu je i kuća obrasla puzavicama, pa menjačnica koju sledi socrealistično zdanje neke bivše fabrike ili neke samostalne organizacije udruženog rada, smer samoupravljanje. Samouslužna autoperionica je novijeg datuma. Opet lepe fasade kuća i niz solitera.

Javna govornica u funkciji, neoskrnavljena. Iza nje parkić. Iznad svega helikopter, policijsko obezbeđenje onog derbija. Predivna kuća na raskrsnici ali i iz helikoptera se vidi da je zapuštena. Do nje je fast food „Corner”, i ovo ima neke veze s derbijem (?) Do brze hrane je prodavnica minas kafe. A u zgradi koju posmatram nekada je bila biblioteka. Sada taj prostor zvrji prazan, slabo se čita, češće se odlazi na derbi.

Iza kapije koju pamtim živeo je i lajao veliki mađarski ovčar. Brdo muskulature i bele vune. S druge strane parkić, treći na koji nailazim. Broj 36 je u hladovini. Adresa je ista kao onda, treći sprat stan 12. Terasa s pogledom na ulicu. Tu smo se ponovo sreli on i ja, Beograd i student iz provincije. Upoznali smo se mnogo godina ranije.

Opet parkić. I opet telefonska govornica, neoštećena. Apoteka radi do 15. Zatvorena. Benzinska pumpa na raskrsnici s ulicom Maksima Gorkog radi, postojala je i onda. Na drugoj strani bulevara većina zgrada živi svoj vek u ograđenim dvorištima. Na trotoaru autobusko stajalište, linije 46 i 55. Onda je saobraćao samo autobus broj 29.

Prolazim pored Mocarta, onog koji drži lanac sportskih kladionica. Znak na uglu s ulicom Milorada Mitrovića opominje da sam u zoni škole. Gledam u veliku reklamu koja poziva: Bolьšoй festivalь od 9. do 11. jula, ali prošle godine! Devet meseci reklamu ne dira niko. Neka je, i ne treba da je dira.

Lepa kuća s adresom broj 13, još jedna, pa još jedna… iza zelene metalne ograde krem kuća s braon žaluzinama. Toplina doma. Od nje do bašte restorana „Vuolez vous” nekoliko koraka. U bašti se obeduje i sluša rege.

Pažnja, gradilište! Na njemu veliki kran na kom piše „Beton”. Kran je u funkciji obnove škole „Svetozar Marković”. Prekoputa njenog glavnog ulaza su produženi boravak i biblioteka. Skele su i oko jedne kuće u ulici Ognjena Price, i nju renoviraju. A ni ulica ne nosi više to ime, sada se zove po Đorđu Vajfertu.

Ulazim veliki u park, ovo je Neimar, prva i poslednja stanica autobusa 24. Polasci na 20 minuta, vozi do sportskog centra „25. maj”. Ispod platoa autobuske stanice nekada je postojao jedan od retkih gradskih javnih wc-a. Sada je tu moderan kafe. Roditelji sede, ćaskaju, deca voze rolere i skejtove. Na travi cika, vriska, igra se između dve vatre. Kućni ljubimci obleću oko drveća. Na klupi beskućnik s psom poleglim kraj njegovih nogu. Obojica jedu suv hleb. Beskućnik nema ništa ali i to ništa ume da podeli.

Odlazim da sve ovo napišem. S velikog bilborda dve šoljice kafe i reklamni slogan poručuju: Spaja nas i miris i ukus, učinimo svoje dane zaista svojim.

ponedeljak, 18. april 2016.

20.23

The post Bulevar na jugu appeared first on Dejan Jeremić.