Bajić kaže da „autorski i profesionalno stoji iza svakog kadra, iza svake scene i sekvence” i ne poziva se ni na kakav alibi. Red bi i bio da stane i iza i ispred svega što je rekao, da ne poturi nekome onolike brljotine po svemu što je nabrojao. On kao da živi u paralelnom svetu, kao da ne čuje eho javnosti koja mu kaže da je upropastio dobru ideju i da ni umetnički ni istorijski nije dorastao zadatku i temi. Ukoliko se izuzmu članovi porodice Bajić – koji su svi odreda učestvovali u proizvodnji serije – i pokojeg akademika sklonog patetici i, preko svake mere, davanju epiteta seriji s potpisom „ravnogorskog Šekspira”, u javnosti nema pozitivne kritike. A kada već pominje alibi, mogao bi da se pozove na njega, da, kad ga već porede sa Šekspirom, kaže da je kao i veliki pisac, umesto kamerom, seriju stvarao guščjim perom pod svetlošću sveće.

printscreen „Ravna gora“

Radoš dalje navodi da je „zbog ideoloških raskola koji razaraju srpsko nacionalno buće serija dočekana na nož i umetnički aspekt serije je žrtvovan”. Bar jedan deo ove tvrdnje nije tačan: ništa u seriji nije žrtvovano, ponajmanje umetnički aspekt, jer ga nije ni bilo. Žrtvovana je javnost koja je očekivala da nešto vidi, nešto sazna, nešto doživi i nešto od toga prepričava. Ostalo joj je jedino ovo poslednje – prepričavanje serije i utisaka o njoj svakodnevna su tema u vezi sa kojom se, kao retko kada, javnost složila: očajno loše! Ko je raspoložen može da dopiše još poneki stupanj komparacije.

„Produkcija je”, veli Bajić, „vrhunska, glumačka podela sjajna, kamera briljantna, kostim, maska, scenografija – odlični, jer je režija stabilna i čvrsta sa jakim autorskim pečatom”. Ovoliko hvale o svom delu nije izrekao ni reditelj filma „Kum”, a mogao je. Snimio je remek-delo. A nije se hvalio zbog toga što se slučajno zove Frensis Ford Kopola. Uočavate razliku? Deco, ako nameravate na studije režije, tamo će vas naučiti šta je autorski pečat a šta je stabilna i čvrsta režija. Ne čitajte u novinama hvalospeve koje sami sebi udeljuju reditelji svadbi i sahrana.

Reditelj loše serije, zanjihan samozaljubljenošću, bolje da nikada ne sazna šta, između ostalih, o seriji misle žitelji njegovog rodnog kraja. Oni isti čiji je životopis preneo u seriju „Selo gori a baba se češlja”. Od sramote ne bi im se pojavio na pragu. Ili možda misli da će ih ubediti jeftinom retorikom o ideološkom raskolu i čvrstoj kameri? Znaju oni da je kamera čvrsta, fiksirana je za stativ. Takođe, nije za uši ni ono što bi čuo od radnika RTS-a. Njih ne mogu da zavaraju ni maska, ni šminka, ni kostimi, a ni scenografija. Znaju šta je scena, a i šta je iza nje, kao što znaju i da je previše para slupano u nešto što liči na proizvod lokalnog video-kluba.

printscreen „Ravna gora“

Ako već razmišlja o nastavku – a razmišlja – Sekula bi trebalo da se pozabavi svim onim što je hvalio. Neka ostale epizode uradi sasvim drugačije, neka sve bude urađeno suprotno njegovom doživljaju i merilima umetnosti i istorije. Možda mu se tada posreći. Možda uspe da ubedi sponzore da bace novac u nastavak snimanja. I neka o tome razmišlja na nedeljnoj porodičnoj večeri u terminu serije koje više nema. Posle neka odgleda „Kuma”. Ima u tom Kopolinom filmu bar nekoliko dobrih kadrova, a potkrala mu se i poneka simpatična replika. Gledaj „Kuma”, kume. Samo spominjem, ne insistiram.

E, sad je, stvarno, kraj.

19. januar 2014.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Jedanaesta epizoda appeared first on Dejan Jeremić.

Serija, za koju smo već konstatovali da je očajna, u svojoj desetoj epizodi s naslovom „Ravna gora” (a kako drugačije?) nastavlja već utrt put u totalni fijasko. Struganik, 11. maj, rodna kuća vojvode Živojina Mišića, eksterijer; onda oficirska kapa, Mišićeva fotka, u ramu, iznad nje puška – sve to u švenku do Aleksandra Mišića koji leži s knjigom u rukama i naočarima na glavi, pored njeg žena. Spava. U enterijeru. A napolju grmi. Mišićev potomak Aleksandar repetira pištolj, gleda u mrak i kišu, uzima neku pomadu, maže tom medicinom koleno. Desno. Gasi petrolejku i sedeći zaspi.

Streljanje, u crno-beloj tehnici. „Živela Komunistička partija!”, uzvikuju streljani. Pardon, uzvikuju pre nego što će ih streljati. To 12. maja stariji Tarabić sanja ono što je već video u jednoj od prethodnih epizoda. Opet streljanje. Sad je u boji. „Živeo Sovjetski Savez, živela Komunistička partija!”, opet uzvikuju ovi koje streljaju. E, ovo Tarabić ne sanja, ovo ide u realnom vremenu, gleda to kroz zatvorske rešetke. Tu je i seoski prota. „Je l’ ovako i u paklu, pope?”, pita Tarabić. Popa ne odgovara, ne zna kako je u paklu, zna kako je u raju. Tapše Tarabića po ramenu, napolju pucnji, streljanje.

„Da me ispovediš pope, grešan sam”, kaže Tarabić. „Svi smo mi grešni”, odgovara prota. Tarabić grešno zaplače. „Neka ti bog oprosti grehe, Stanoje. Voime oca i sina i svetoga duha, amin”, reče pop s rukom na Stanojevom temenu. Ulaze žandari, izvode popa bogu na ispovest, pop sve prašta onima u Planinici. Žandar proziva Stanoja Taralića. Auu, ala sam se ja zeznuo, pa nacrniće mi Radoš kožu. Devet epizoda ja ovog krstim kao Tarabića a on Taralić. Strašno!

Struganik. Svanulo, žena se umiva. To je ona koja je na početku spavala dok je Aca mazao koleno. Ona sad gleda kroz prozor. Vojska. Navikli smo na te kadrove. „Aco, Aco, Aleksandre, neki ljudi su u dvorištu, naoružani su!”, budi ona Acu Mišića. Zajedno gledaju kroz prozor, Aca ne vidi nikoga, ona tvrdi da je videla vojsku, Aca ne veruje. Ama, ne laže žena, i mi smo videli. Aca izlazi, a njoj naređuje da ostane u kući.

Evo Mande. Evo još dvojice, uđoše u kuću. Aca se vratio, vidi ima goste, stigao i pukovnik Mihailović, Acin ratni drug. Aca kaže ženi da skuva kafu (ovde fali neki sponzor, recimo Don kafa, Grand kafa, C kafa, neka kafa, nes kafa, tri u jednom… šta god). Aca i Draža se ljube, pita Aca otkud oni tu, pritom persira Draži. Svi sedoše za sto samo sin Dragan neće, on voli da stoji. On bi da izađe napolje da vidi da l’ možda opet neće kiša. Ajd’ idi pa javi. Draža saopštava oficirima da je Aleksandar Mišić major, sin Živojinov. Oficiri ustaju, salutiraju.

Napolju Manda, mota cigaru, prilazi mu sin Dragan: „Poslao me Čiča da proverim stražu”, slaga i ne trepnu. Ali Manda je namazan, zna da je ovaj izašao da vidi ‘oće l’ ta kiša. Sin Dragan pita Mandu da li je nekada ubio čoveka. E, pitaš Tarasa Buljbu da l’ je nekad nekog upokojio?! „Mani se, proći će”, namazano će Manda.

Unutra Draža i Aca razgovaraju o zbunjenom narodu i o tome da u svakom žitu ima kukolja, kao i obrnuto. Kaže Draža da su na Maljenu na njegovu vojsku pucali žandari. Jedan kapetan kaže da je dobro to što hapse komunjare. Aca misli da ne bi trebalo za sve kriviti komunjare. Sad se Živojin Mišić prevrće u grobu. Jedan oficir pita Acu Mišića da li smatra da bi danas Kolubara bila realna. Ako misli na ovu aferu s ugljem i bagerima, realna je. Draža pita Acu da li je moguć kontraudar kao u Velikom ratu. „S kim?”, pita Aca. Onda priča o svom ocu, velikom vojskovođi koji je ušao u istoriju. Za razliku od Radoša.

Aca je ljut na srpske oficire koji sede u Londonu, piju čaj i grickaju čajne kolutiće. Kaže da su neki pobegli a svi ostali su u logorima. „Nisu svi, prijatelju. Jedan ti je u kući”, kaže Dragoljub. Ustade, za njim ustadoše i ostali, ustade i Aca, izvinjava se, nenaspavan je od sramote i reume. Pita Dražu gde idu, jedan oficir umesto Draže: „Tamo gde Čiča kaže”. Ko je Čiča? „Ja sam Čiča”, Draža.

Opet smo napolju, i opet Manda. Pored njega sin Dragan. „Šta imaš u torbi?”, pita Manda. „Presvlaku”, sin Dragan. „Pitam te, bre, za ’leba”, Manda. Ima ovaj i ‘leba. „Pa, šta čekaš, vadi”, Manda. Ovaj vadi. Leba. Manda jede, dade malo i Milisavu (to je sin Dragan), dok jedu Manda pozdravlja frau Lujzu. Na nemačkom. Taras Buljba a zna nemački, svaka čast. Lujza je supruga vojvode Mišića. Evo i Acine žene, skuvala kafu. Najzad.

Manda šalje Milisava da odnese kafu u kuću, on je spretan, kafedžijin je sin. „Ja te pohvalih, nemoj sve to da raspeš”, viče za njim Manda. Milisav uneo kafu i rakiju, zveckaju čokanjčići. Draža neće da popije rakiju dok ne čuje od Ace hoće li njih dvojica da dižu Treći srpski ustanak. „Bolestan sam ja, Dragoljube. Krhke kosti…”, brani se Aca. „Kakve kosti, potrebni su nam tvoja krv, pamet, majore”, kaže Draža. I ostali vitalni organi. Pa neka ih zavešta. Draža čeka odgovor, napeto u prostoriji. Aca grli Dražu. E, sad živeli. Živeli. Čokanjčićem ću te, čokanjčićem ćeš me.

printscreen „Ravna gora“

Još je 12. maj, valjda najduži majski dan, možda najduži te godine. A nije dugodnevica. Zvone crkvena zvona, iz crnog automobile izlaze prota, Stanoje Taralić, još jedan bezimeni, i Vukadinović. U crkvi služba, ovi ulaze u crkvu bez Vukadinovića, on je morao nazad, žuri da mu uruče povelju nekog udruženja. Stanoje u crkvi sreće porodicu, grle se, ljube, vladika drži slovo: „Braćo i sestre, gore i crnje dane… kroz vekove malo je dušmanima našim bilo patnje i nesreće naše… da hiljade i hiljade odvedu u stradanje… u ovom odsudnom trenutku, braćo i sestre, molimo se za našeg kralja Petra Drugog koji je morao…” Žamor. „…koji je pobegao…”, urla jedan. Komunjara, vidi se. Šta će on u crkvi? Mitinguje o ruskim seljacima, bratskom sovjetskom narodu. Za kraj izgovara parolu, kandidatkinju za najgluplju repliku: „Proleteri svih zemalja ujedinite se!” Prejeftino.

Sad nešto skuplje. Ekonomsko propagandni program. Taman da obavimo neke fiziološke radnje. Odmah potom idemo kod Nedića u goste. Šta ćemo kod njega u gostima kad on spava. Snaja ulazi, unosi kafu, ovaj se probudi, u bunilu je. Pardon, nije bila kafa, čaj je snaja donela i spremila se za pozorište. Ide s Jagodićkom na neki koncert, usput grdi Nedića zbog toga što ne zatvara vrata, može promaja da ga ubije. „Zašto si ti tako dobra prema meni?”, pita je Milan general Nedić. „Zar to nije normalno? Ja sam surpuga Vašeg brata, kada sam se udala uzela sam prezime Nedić. Zar nije dovoljno?”, reče snaja i ode na koncert.

Klinci u dvorištu igraju fudbal, stiže Joška Broz. „Tko najbolje tjera loptu”, ko preživi ovu repliku dobija povelju bilo kog udruženja. Ali tu nije kraj Bjelinog teksta: „Hoćemo li se malo zasladit?” Deli klincima bombone, uči ih da podele ravnopravno i na bazi bratstva-jedinstva radnih ljudi i građana, naroda i narodnosti a sve u duhu samoupravnog socijalizma. Kojim je sam samoupravljao. Kad su mu dosadile besede o bombonama ulazi u kuću, u njoj devojka. Davorjanka. Ona koju će tek da sahrani u dvorištu, u Užičkoj. „Kako si ušla?” Stvarno, kako je ušla? „Za jednu skojevku to nije problem. Nećete valda da pucate u mene”, kaže ona.

Opet klinci, igraju fucu, u jednom kadru. Onda Tito zamandali vrata. Iza vrata, znamo, ostala je i skojevka. Za jednu skojevku to nije problem. Odnekud se stvori Radko Polič. Zar njega nisu spakovali u kamion još u drugoj, trećoj epizodi? I posle raspakovali. Kuca na vrata. I ništa. To je bio taj kadar. Sad smo u seoskoj kafani, Boda sam u njoj pije kao alkos ostavljen od svih. Možda zbog toga što je dan baksuzan, 13. maj. Baka Vida budi devojčicu bez medaljona, Jevrejku, kaže joj da idu daleko i na sigurno, ali ne budi Maricu. Izlazi s koferima u ruci, vidi Bodu, ovaj se uletvio, presamićen nasred kafane. Vida i devojčica odlaze livadom.

Kamera od vrha drveta do podnožja stiže u Struganik. A drvo visoko. Evo ga Miloš Biković, kuca na vrata Mišićeve kuće, razgovara s jednom od Mišićevih snaha, pominje Vrnjačku Banju, raspituje se za Acu Mišića. Ova ne može ništa da mu kaže. Biković se zahvali i ode. U Montevideo. Kamera nas sada vozi po planini, rosnom cveću i drveću, maslačcima. Vojska. Dražina dvojica, evo i trećeg, pa onda konj. Evo još jednog. Na njima Draža i Aca.

„Tu smo”, kaže Aca.

„Lepo”, kaže Draža. Dabome, a ne ljepo, ljepo kao Bjela

Vojska. Podiže se logor, raspoređuju straže, sprema se ručak, loži vatra. Kolji, voda vri! Neko dolazu. Vojska, naravno. Dolazi Čiča, kaže major sa šubarom koji nije Jezdić, ali jeste stariji mesec dana. Vojska – zbor. Čekaju Dražu. Jedan njegov odlazi kao prethodnica, nosi zastavu, predaje je majoru sa šubarom. Draža gleda: „Hoćemo li, majore?”, pita Acu. „Hoćemo”, Aca.

Zastava je razvijena. Sin Dragan (Milisav): „Bili smo ovoliki put da dođemo ovde. Mogli smo da ostanemo kod mene, na Tari”. Manda ga gleda, a ovaj će: „Koja je ovo planina?” „Stvarno ne znaš?”, Manda. „Ne znam”, iskren je sin Dragan. „Naučićeš. Svi će Srbi da nauče”, Manda ga drži u neizvesnosti. „Pa, kako se zove?”, uporan je ovaj. „Ravna gora”, gori Mandi iz očiju. Brzi kadrovi planine, ima ih bar tri-četiri. Mirno. Vojska je postrojena Draži u čast. Draža se krsti, ljubi zastavu: „Gospodo oficiri i vojnici, pomaže bog”. Bog ti pomog’o! A sin Dragan će: „Ravna gora, znači”. Znači. Loša kopija, ja sam tu repliku već osmislio i napisao u jednoj od prethodnih kolumni.

printscreen „Ravna gora“

Himna. Kraj. Titl: „Priča je inspirisana stvarnim događajima…” Ja sam inspirisan da pišem, vi ste inspirisani da čitate, mi smo inspirisani da ovo više ne gledamo, oni su inspirisani da se hvale serijom rekordne gledanosti, on je inspirisan da uzme kintu. I poneku povelju.

12. januar 2014.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Znači, Ravna gora appeared first on Dejan Jeremić.

Iz večeri uoči badnjeg dana selimo se u zemunsko realno vreme – 9. maj 1941. godine. U tom vremenu nekakva šupa, oveća. Stiže kamion iz kog izlaze ljudi, još izlaze, čekamo i da ih Radoš izvadi iz totala da znamo s kime imamo posla. Ova šupa nije šupa, to je magacin, samo što sada izgleda kao šupa, a civili su komunjare, to se videlo još dok su bili u totalu. Nekog čekaju, u blizini šupe (naziv za bivši magacin) imaju spojku s nekim. Jedan kaže da je mesto za sastanak ekstra glupo, drugi kaže da je ON tražio baš ovo mesto za susret. ON je, pretpostavljam, Bjela. Ljepo.

Ovi sada izlaze iz bezbedne ruševine, tj. šupe, na nebezbednu čistinu. U kadru veeeeelikaaa kuća i jedan automobil. Omanji. Manji od kuće. Vozi taj auto, vozi, vozi, evo stiže, samo što nije… kad će jedan od ovih komunjara: „Tačan je k’o Švajcarac”. Iz automobila izlazi Švajcarac. Drug Stari. Naš drug, Bjela. Ljepo. Umesto toga, kaže: „Peneziću… a vas dvojica ostanite ovdje. I ti drugarice”. Drugarica ostaje s tom dvojicom drugova, od kojih je jedan drug Majstor koji je mislio da je Tito bravar jer se proleteri svih zemalja ne oblače kod Armanija. Tačno, kod njega se oblače tek kada se ujedine.

„Ja nisam zadovoljan, ne možemo se ovako organizirati, ovako ne možemo vlast promjeniti niti u jednoj banovini”, govori Tito, a jedan će njemu: „Druže Valter…” Ček, bre, je l’ to Tito ili je Valter, Bjela li je ili Bata? Da pitamo Kineze? Drug Valter – koji je istovremeno drug Stari, i Tito, i Bjela, pomalo i Bata – oslovljava drugove sa – Ivkoviću, Đido… Prvi je Milutinac, drugi je Đilas. Nije gradonačelnik. Tito im kaže da hoće da porazi monarhiju i buržoaziju jer su izdale narod: „Na tu ćemo kartu igrati i tako ćemo i pobjediti. Kao i drugovi u Rusiji”. Onda mu jedan, koji se preziva Ranković kaže: „Gospodin Ribnikar se raspituje kada može da Vas vidi”. Ko je veza s Ribnikarom? Pa Dedijer, ko drugi. I tako u samo dve replike stadoše svi Titovi krpelji tog vremena. Fali Kardelj.

Sad su razvili diskusiju o sabotažama štamparija, ko je to uradio i zbog čega. Članovi ili simpatizeri komunista? Tito kaže da to ne tolerira. Ni Valter. Sad Valter pita za Golubića, ovi mu nešto konfuzno odgovaraju, upleli se kao pile u kučinu, jedan kaže da se zucka da je Golubića Kominterna postavila za prvog čoveka Partije u Jugoslaviji. Valter pobesni. S njim i Tito, i Bjela, pomalo i Bata. „Manite se Golubića, on će završiti kao što je radio”, poručuje im ovaj koji je sinonim za više ljudi i likova. Ne sumnjamo da će Golubić završiti kao što ovaj obećava. Tito nikad ne laže. Ode on, ovi ostadoše. Jednom od njih ne sviđa se to što je mesto Titovog boravišta tajna, pita o tome Leku Rankovića, svađaju se, jedan čak reče i: „Qu’est ce que c’est”. Opaaa, parlamo i francuski.

Selo, 9. maj, kafana kod Bode, Nemci i jedan žandar trkeljišu, onda žandar istera Nemce iz prostorije, neće pred njima da priča a zna da se devojka koja tu spava zove Marica. Sve zna, on je Kubura. Pita za sina Dragana, majka laže da nema sina, Kubura kaže da je njenom sinu bio nadređeni. Sad jedan Nemac šljema za šankom, namiguje drugom, drugi ruši policu s pićem. Šta će sad ovaj da pije? Vraćamo se Kuburi i drugim Nemcima koji ne šljemaju i ne lome po kućama, Kubira ih nešto laže, ovi se pakuju u kamione. Evo i Bode, hrabro gviri kroz zavesu, pita gde je ono derište. Koje derište? Ono koje je imalo medaljon pa ga posle dalo sinu Draganu, pred kupanje a i kad je odlazio u šumu. Boda kaže da su Nemci nju tražili, Jevrejka je. Zna Boda a nije Kubura. Brdo, dete pušta zmaja od papira. To je ta mala koju traže, prema njoj trči devojka. Scena vuče na nekakvu simboliku, al’ biće da mi se učinilo.

Još smo u devetom maju, samo je sada noć stigla u taj dan. Vojska. Draža na konju. Puče nešto. Eksplozija. Manda puca i psuje. Majku, sočno. Jedni pucaju, drugi viču: „Ne pucaj!” Nikako da se dogovore. Uglavnom, gungula. Nemamo pojma ko je na koga pucao. I zbog čega. Valjda i to vuče na simboliku?! E, sad major (Jezdić) neće da izvršava naređenja drugog majora (koji nije Jezdić), a neće zbog toga što je i taj major, i nije po činu stariji od majora Jezdića. Ovaj major, koji nije Jezdić, ali jeste major, stariji je mesec dana, ali nije stariji po činu. Kad je prevršilo meru, povadiše se pištolji, Draža uleće da ih razvadi. Ovaj stariji mesec dana nosi šubaru.

Vreme je za marketing. „Svislajon” se podrazumeva, a „Rolex” je generalni sponzor novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije. Posle sponzora idemo u šumu, kamera snima drvo odozgo nadole, datum ide odozdo nagore, s 9. na 10. maj. Vojska. Opet. Takva je serija, češće ćemo se sretati s vojskama. Svakakvim. Ova je Dražina. „Ajmo, vojsko, brže, brže!”, komanduje major stariji od Jezdića. A Jezdić jedva diše, nije mu dobro, zapravo daleko je od dobrog. Priča svom naredniku da vojska treba da ide na Kopaonik kod Koste Pećanca a ne mečki na rupu, ali njega niko ne sluša. Onda on rešava da ode na drugu stranu, tamo gde nema mečke, šalje svog posilnog za kolonom. On ga jedini sluša. Naredniče, zbogom! Zbogom. Ovaj ode. Perović se preziva. „Čuvaj zastavu”, dovikuje mu Jezdić. Ovaj hoće da je sačuva. Zbogom, još jednom. Zbogom, opet, još jednom. Je l’ to on plače? Plače. A Jezdić je.

Sad smo kod nekog katuna, vojska mu se približava. Razvaljuj! Razvale, uđu, uđe i Draža, traži majora Stankovića (Jezdić mu je pravo ime), svi ga traže, nema ga, poslednji put viđen kod Kaluđerskih bara. Da se nije zamonašio? Dok ovi zalud viču njegovo ime, Draža kaže da vojska nastavlja ka Suvoboru da se sastane sa Acom Mišićem, vojvode Živojina sinom. Gledamo vojnika s leđa, to je major Jezdić Stanković, sedi na kamenu, gleda u dolinu. Silazi, kamera ode u nebo, visoko, visoko, među oblake… Pretpostavljam da je vreme bilo za simboliku.

U kući Tarabićevih muške glave razgovaraju, starija savetuje mlađu da ide u varoš, da pronađe onog apotekara koji leči jevtiku. Za to vreme majka mazi (odraslu) ćerku po kosi. Simbolika?!?! Tu je vojska da zataška situaciju, opet ona, i opet Dražina, ali prvi put u 11. maju. Stade vojska, major stariji mesec dana gleda kroz durbin i viče: „Pokret!” Za ta dva kadra niste ni morali da se zaustavljate. Žena cepa drva, muški. Pored nje klinac, ona nešto sluti. Vojska, jedan od njih pita klinca da li mu je otac tu, mali ne sme da kaže. Isto to pita i ženu koja cepa drva, ona kaže da joj je muž bolestan. Muž izlazi iz kuće, zove oficire u unutra. „Bog ti pomogao, domaćine”, oficiri njemu. I on njima Boga, u kontekstu pomaganja. Od žene naručuje rakiju.

Soba, sede i razgovaraju o slavama, Svetom Đorđu i Đurđicu, oficiri se raspitju za domaćinovog brata, starijeg Tarabića, On je u gradu u zatvoru, s protom. Ulaze klinci u belim haljinama, otac ih isteruje napolje, major kaže da mogu da ostanu. Uglavnom razgovaraju o porodici Tarabić, ko je gde bio, gde je sada, šta ko radi, ko studira, ko ‘vata zjala… Ovaj Tarabić dobro poznaje kraj, zbog toga pred njega razvuku ratne mape i po njima ubadaju prstima. Gde? Ovde. I ovde. Ravna gora, znači. Znači.

printscreen „Ravna gora“

Napolju dvojica vojnika kolju jagnje, žena koja cepa drva zapomaže umesto da ih pocepa onom sekiricom, izlazi jedan oficir, našamara koljače, ovi odu. Stižu dvojica, Žarko Tarabić i onaj Živadin, uča, komunjara. Tu Dražini, tu komunisti. Nategnuto nabojem! To je zbog naslova epizode. Major koji nije Jezdić a jeste stariji mesec dana drži predavanje o knezu Lazaru, hajduku Stanku, „Gorskom vijencu”… Uča mu kaže da njima nije potrebno čitanje da bi shvatili ko je izdao narod. Tipično zaključivanje za komunjare. Major tvrdi da nisu svi izdali, pokazuje na svoje. Onda će uča: „Videćemo se mi još”, kao hrabro, odvažno. Ko izda, p…a!

Ode vojska na jednu, Žarko i uča na drugu stranu, a svi u šumu. Evo i Vukadina Tarabića, odnekud se i on stvori da epizoda ne iscuri bez njega. Iscure. To bi, za večeras, bilo sve od nosioca povelje koju su mu dodelili dramski pisci. U saopštenju o dodeli priznjanja ističe da se „ovom pričom prvi put, iz istorijski tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine i o autentičnim protagonistima te velike tragedije, bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da se stvore nove podele, da se Ravnogorci pretvore u anđele, a da partizani budu demonizovani i kaljani, istinito se prikazuju bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda u vreme Drugog svetskog rata”.

Povelju su mu dodelili neodgledavši sve epizode serije. A verovatno da te epizode koje su gledali, nisu one koje smo gledali mi. Ili, može biti, bolje znaju istinu. Da možda neki od njih nisu bili učesnici? Pa se posle istorijski izmirili? Ako je tako, onda – ljepo. Ako nije tako, onda – ko je ovde stariji mesec dana?

5. januar 2014.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Ravnogorska povelja appeared first on Dejan Jeremić.

U svom stanu Nedić više ne gleda kroz prozor, sada čita s nekog papira, čita u sebi. „Jutros zvone crkvena zvona na svakih pola sata”, kaže Nedić. „Đurđevdan je, devere”, kaže mu snaja. „Srećna Vam slava”, čestita mu, servira žito. Nedić se krsti, kaže da im je okupator uzeo sve, još samo da im oduzme veru, boga i krsnu slavu. Božidar kasni. Ko je Božidar? Ulazi Božidar, to je onaj prolaznik koji je zagledao marku nemačkog automobila, on je takođe Nedić, samo nije Milan nego Božidar. Doneo je letak s Hitlerovim likom. Nedić mu kaže da su Nemci zabranili da mu rodbina dođe na slavu. Onda je on tražio od Nemaca da ga vode u zatvor, u logor, kao što je tamo i njihov brat Milutin, takođe Nedić. Božidar se krsti, pred ikonom.

Nedić je u dilemi da li da piše pismo Cincar Markoviću, a i nije mu jasno zbog čega je u kučnom pritvoru, zbog čega ga kao retku zver drže u kavezu. Priča kako je kritikovao odbrambeni plan, mislili su da je lud. Nastavlja da priča o strategiji šumske borbe. „Znači, k’o hajduci, na Đurđevdan u šumu”, kaže brat Božidar.

Isti datum, samo u selu. Radojica i Đorđe, uparađeni u nošnju, svađaju se oko kape, jure se po avliji. Iz kuće izlazi muškarac, i on u nošnji, i taj se krsti. Večeras se svi krste! Čuju se pucnji. Ko to puca? Majka zove Radojicu i Đorđa. „Prvo je bio karabin, ‘mauzer’, a posle pištoljski meci”, kaže deda, starina. A kad tamo, mlada Tarabićeva trenira gađanje iz pištolja, stil Jasna Šekarić. E, tu je i kicoš. Njega čovek ne može da promaši, ama nikako. Znam ga k’o zlu paru, to je ona komunjara što je, u jednoj epizodi, već očijukala preko plota s mladom Tarabićevom. Ček, kako se ono zvaše mlada? Na vrh mi je jezika… RRRR… Samo sekund, da premotam tu epizodu… Radmila, zove se Radmila. Gde stadoh, pobeže mi misao…? A, da, kod kicoša. Boljševik, voli Lenjina, Staljina, Bakunjina, Sibir, gulage, Beriju, Lubjanku, „volgu”, „moskvič”, „čajku”, „zaporožac”, „kaćušu”, „kalašnjikov”, Kaljinku, Rjabinjušku, babuške; oklopnjaču „Potemkin”, „Auroru”, Borodinsku bitku, Raspućina, Anu Karenjinu, Vronskog (Raskoljnikova prezire kao baboubicu); obožava Ural, Kavkaz, kozake, Gagarina, Lajku, Belku i Strelku, berzoja, boršč, kavijar, a voli i da nategne votku; Valentinu Terješkovu, nju voli zbog svemira, voli srp i čekić, Ostrovskog, kaljenje čelika, Korčagina, Gorkog, Gogolja i mrtve duše, Čehova, njegove tri sestre, višnjik i u njemu ujka Vanju i galeba, Crveni trg, podmoskovske večeri, Volgu (reku), Don (takođe reku), Šolohova, kozake (njih sam možda već pominjao?), vojnika Čonkina; Spaskog, Botvinika, Talja, Karpova, Belova, Žarmuhamedova i Tkačenka, Irinu Rodnjinu i Aleksandra Zajceva, Milku Babović, Tretjaka, Fetisova, Kasatonova, Krutova, Larionova i Makarova; gotivi braću Ruse kao baćuške, braću Karamazove kao braću, Tolstoja, Jasnu poljanu, zločin i kaznu, Dostojevskog, starca Zosimu, doktora Živaga i Laru; Jesenjina, Puškina, Evgenija Onjegina, Majakovskog, oblak u pantalonama, ćilibar, ruski rulet; Nevu, Kremlj, Boljšoj teatar, Maju Pliseckaju, Mišu Barišnjikova; voli i Ejzenštajna, Vertova, Nikitu Mihalkova, varljivo sunce, Končalovskog, pomahnitali voz, trojku (saonice koje vuku tri konja); takođe i Tarkovskog, Rubljova, rublje (novac), ruske gaće (rublje); Putina, Hodorkovskog, Berezovskog, Abramoviča i Čelzi mrzi iz dna duše kao trulu buržoaziju, reakciju i klasnog nerpijatelja… Zapričasmo se, daj da gledamo seriju. A i zanimljivije je kad malo popričamo.

printscreen „Ravna gora“

Majka besna, ljuta, grdi decu zbog toga što se igraju oružjem, vuci se, Radmila kući, kaže, onda potera i sinove. Neće majka da ih vidi u društvu kicoša, i kvit. „Izvini, drugar, majka je majka”, kaže Tarabić Vukadin. Kicoš odvodi Žarka na stranu, nešto se domunđavaju, kicoš ode. Vukadin ljut k’o ris, hoće da zna šta su njih dvojica ćućorila. „Izvini, batice, još nisi naš”, kaže Žarko. Kicoš, Živadin se zove (to je onaj uča, komunjara), planira da napadne zatvor i da oslobodi zarobljene, među njima i Tarabića seniora i seoskog protu. Žarko sve to saopštava s mnogo žara, postupiće kako mu Partije nalaže, a Vukadina će da predloži za članstvo u SKOJ-u. Posle će u PUPS. Vukadin je još ljut, ma ljući nego u prethodnim kadrovima, kaže: „Preči ti taj SKOJ nego svi”. Pa, šta si mislio.

Zatvor. Nemci streljaju zarobljene, Tarabić otac sve to posmatra kroz prozorske rešetke. Odjednom smo na nekoj slavi. Kuća Tarabića, u njoj lome slavski kolač, i njima je slava, krste se, podrazumeva se. Eto ti ga opet onaj Živadin, kicoš. Gvirka kroz prozor, čudi se ovima zbog toga što se krste i pominju Hrista, nabije kačket s petokrakom zvezdom na čelo, i ode u ofanzivu.

Počeo je 7. maj, s brda „švenk” na kuću. Sin Dragan u podrumu upao u porodični arsenal naoružanja i vadi li vadi, gvožđa kol’ko ti duša ište. Dok se on naoružava, majka, Marica i devojčica bele platno na reci. Majka i devojčica odlaze, Marica osta u vodi do zglavaka. Sad smo za astalom, kariranim. Još jedan takav, pa još jedan, nigde žive duše, a kafana. Gde je narod? To je naziv za Jugoslovensku vojsku u otadžbini koja se na ledini ispred kuće sprema za pokret. Vojnici stoje na livadi, mirno. Sin Dragan nikako da izađe iz onog podruma, sad rovari po nekoj rupi, mažnjava dukate. Izlazi pred majku u punoj ratnoj opremi. K’o Džon Vejn. Žešće izgleda, kao Rambo. Ide da se bije, odlazi s Dražom i vojskom. Majka misli da je poludeo. „Idi donesi drva da potpalim šporet i baci to gvožđe”, moli ga majka. Pa da te majka ženi.

printscreen „Ravna gora“

Jok! Rešio sin Dragan da ide, ne može da peče jagnjad i da jede zaponjke dok njegovi drugovi gladuju u nemačkim logorima. Šta ti je glumačka solidarnost. „Zbogom, majko”, kaže. „Čekaj, Milisave” (tako se zove sin Dragan), ona mala daje mu medaljon koji nije htela da skine sa sebe kad su je u jednoj epizodi kupali. Draža se napolju obraća vojsci: „Dočekasmo Đurđevdan u pitomini drage otadžbine… Daleko smo od domova, familija i dece koja drhte od zavojevača što je porobio Jugoslaviju. Moramo dalje, da se prikupimo, saberemo… Kad kucne čas moramo da pokažemo zube”. Neće valjda kolektivno kod zubara? „Živeli!”, vikne Draža. „Živeli”, uglas će vojska. Kucnu se.

Stiže sin Dragan onako nakićen oružjem, izgleda kao nosač aviona. Kaže Draži da hoće da im se pridruži. Draža ga uzima za posilnog, sin Dragan mu se zahvaljuje, pardon, staraće se. Odlazi da se pozdravi s ocem, Bodom, izvinjava mu se zbog toga što odlazi. „Neka te bog čuva”, blagosilja ga Boda, grli ga.

Opet onaj koljač, sad je u grmlju, merka Maricu koja još beli rublje na reci, a pomalo i gladi butane, hladi ih vodom. Koljač zabalavio. Tamo dalje, na utrini, Dražina se vojska sprema da krene, sin Dragan pošao da se oprosti i od sestre Marice, i ne sluti da se koljač primiče, Marica ga vide, poče da viče, da beži, vrišti, ovaj je spopada, i on bi da se oprosti pred polazak. „Upomoooooć!”, zapomaže Marica. „Mariceeeeeeeeeeee”, viče sin Dragan. Koljač ne haje, navalio, vidi sina Dragana, vadi kamu, izaziva ga: „Ajde, pucaj…!” Sin Dragan, šta će, saspe rafal, tako je po scenariju. Koljača više nećemo gledati do kraja serije. Bar ne ovog koljača.

printscreen „Ravna gora“

Marica dotrča do oca i Dražine vojske, stiže i sin Dragan, skida kapu, okreće se. Jedan vojnik raportira: „Ubi ga!”. Koga? „Ubi Čuturića!” To je konspirativno ime onog koljača. Manda potvrđuje: „Ubio ga k’o zeca”. Replika iz filma „Ko to tamo peva”. „O, gospode, samo to ne”, promrmlja Draža, pojaha konja i komandova pokret. Boda, žena i Marica ispraćaju vojsku pogledom. Sin Dragan takođe gleda za vojskom. Gde li će on? Na koju stranu? Ode za vojskom, njegovi mu mašu, maše i on njima.

Ekonomsko-propagandni program. Osmi maj je uveliko, neka ustanova, jedan diktira, mislim da je taj diktirao i u nekoj od prethodnih epizoda! Takva mu uloga. Ulazi vojnik, ovaj se zbunio, kaže da ništa ne valja to što je diktirao. „Gos’n Aćimoviću, stigla depeša. Viđene vojne formacije oko Valjeva”, kaže vojnik. Kakve formacije? Aćimović mora da zna da li su to komunisti ili Jugoslovenska vojska, i jedni i drugi u otadžbini. „Jel’ tako?”, prodere se Aćimović. „Tako je!”, zacvrkuta sekretarica. Kaže mu onda još: „Gospodine komesaru, nastavite da diktirate”, i osta živa. Uđoše dvojica u uniformama, Aćimović naređuje da dve čete žandara odmah odu na Divčibare, a od Nemaca će tražiti podršku.

Univerzitetska biblioteka, enterijer, studenti uče. Imaju strava stone lampe. Jedna devojka vraća „Jadnike” (Viktora Igoa) gospođi Jagodić. Ova plače. Odveli joj mušku glavu u Nemačku, priča kroz suze, nisam razumeo koga joj odveli. Ova što je vratila „Jadnike” kaže drugarici da su sina gospođe Jagodić Nemci internirali u Nemačku. Ta kao da je znala da nisam čuo ko je muška glava. Hvala joj. Ova drugarica sriče naučeno napamet kako će proleteri – svih zemalja, a i šire, kada se jednom ujedine – pobediti i potom će svi živeti u blagostanju. Baš ima nezahvalnu ulogu da širi laži. Studentkinje odlaze, na vratima ih čeka kolega, student.

Železnička stanica Zemun. Stiže voz, kao u filmu braće Limijer. Dočekuju ga Nemci, lokomotova pušta paru. Efekat. Studentkinje i student stižu na peron, čekaju nekog. Pojavljuje se ruka s prstenom-pečatnikom, potom noge, moderne cipele, opet ona para, ništa se ne vidi, aaaaa… Bjela… Majku mu božju. „Volga je daleko”, student. „Volga je široka”, Bjela. Razmeniše šifre, lozinke i pasvorde. Jedna od one dve studentkinje kaže Bjeli da su se upoznali, Bjela kaže da se sjeća. „A ti si Penezić?”, pita onog studenta. Jeste, on je Krcun. Bjela kaže da je to ljepo, i stalno mu je nešto ljepo, kad god zaboravi repliku njemu je nešto ljepo. Ponaša se kao da je Tito.

Idu dalje, jeste on Tito, i kao takav, tj. Tito, pominje Zagreb, šalicu kave, hoda kao da je progutao kolac, a ne može da bude viši nego što jeste, uparađen u neko fensi odelo. Pal Zileri. Dok ovi ne stignu sa stanice, klinci se igraju pred kapijom Branke Petrić, ona ih grdi, gađa ih loptom, tužiće ih Nemcima. Stiže automobil, izlaze Krcun, studentkinje i drug Stari, sve ih dočekuje drug Majstor. Nešto popričaše, nevažno, a Bjela opet: „Ljepo, ljepo”. Šta li je tu ljepo, da mi je znati?

Dočekuje ih Branka Petrić, drug Stari je njen novi podstanar, mada ona ne zna da je on drug i da je Stari, to se zove ilegala. Pitaju ga da li mu se dopada u novom stanu. Ljepo! A kako drugačije?! Gazdarica ga pita da li puši, on kaže da puši, ali rešio da batali. Od ponedeljka. Gazdarica ne prima samo pušače i komunjare. „Ljepo, to je pametno”, opet Bjela. Svi sedaju za sto, osim Branke, ona po scenariju ne sme da sluša konspirativan razgovor, Tito (Stari, Bjela) kaže da je u Zagrebu nesnosno, fašisti hapse, posebno Srbe i Jevreje, pominje i neke domoljube. Onda zapali cigaretu, povuče dva dima, dade Majstoru ostatak da baci. Široko, brate, ima se.

Krcun raportira da svi osuđuju odlazak kralja i izdajničku vladu, na to će Tito: „To nije dobro. Ne treba to komentirati i iritirati Srbe opijene monarhijom”. Jedna studentkinja se nudi da skuva (skuha) kafu (kavu), Tito bacio oko na nju, raspituje se kako se zove. Davorjanka. Dugačko mu to ime, on bi da ga skrati na, recimo, Zdenka, kao zdenac, izvor života. A i nju bi da skrati. Pita Krcuna da li mu je to devojka, nije, super, ima prolaz. Posle rata sahraniće je u dvorištu kuće, na Dedinju. Tito ustade, htede da uđe u ormar, al’ ovaj se raspade. „Nije baš kao u ‘Palasu’, u Parizu”, mrmlja Tito. Naviklo to od malena na bes i luksuz. Ende.

Odužila se ova epizoda, a ja imao neke goste kojima sam morao da se izvinjavam zbog gnjavaže. Odoše pomalo ljuti. Jedna od gošći pitala me pred polazak da joj preporučim neku dobru knjigu. Uzmi „Jadnike”.

29. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Tito i jadnici appeared first on Dejan Jeremić.

Tome bi trebalo dodati da je glumac Bajić, u slučaju „Ravna gora”, nedorastao rediteljskom zadatku, pa i epu u širem smislu. Pod uslovom da se EP ne tumači kao ekonomsko-propagandni program. Otuda čudi konstatacija dramskog pisca Dušana Kovačevića kojom Bajića upoređuje sa Šekspirom. Kovačević je, kažu, rekao da je Bajić „četnički Šekspir”, ili „ravnogorski Šekspire, ime ti je Radoš”, uglavnom, nešto u tom smislu, a preneli su neki mediji. Ako je Kovačević zaista to rekao, Šekspir nema više šta da traži u ovim krajevima. Prognan je za vjek vjekova. Moguće da je Kovačeviću u trenutku izgovorenog na um palo Šekspirovo „Otelo” u kojem Jago poverava Rodrigu da mrzi svog generala, pa se – zagledan u Dezdemonu – Kovačević zaneo u razmišljanju, koje mu se, eto, otelo. Nadam se da je tako, zapravo, želim da verujem da je tako. Da mu se otelo. Jer, Bajićeva „Ravna gora” u poređenju bilo s čime što je Šekspir napisao jeste klinasto pismo.

Nekim slučajem imam Šekspirova sabrana dela u jednom tomu („Dosije” i „Službeni list SRJ”, 1.978 str., 1995. god.), kapitalno delo u kojem se nalazi sve što je Šekspir napisao, pa i ona dela koja ranije nisu objavljena. Kada je knjiga izašla iz štampe, tadašnja SR Jugoslavija bila je jedna od četiri zemlje u svetu koje su mogle da se pohvale jednotomnim Šakspirom. Ne znam da li se u međuvremenu još neko odvažio na takav poduhvat, ali znam da je drugo izdanje iste knjige objavljeno pre nešto više od dve godine. Tvrd povez, zlatotisk, biblijski papir, i sve to je među ostalim knjigama u mojoj biblioteci, ali pre nego što sam takvog Šekspira udenuo između Čehova i Molijera (Ibzen je tu, u komšiluku) pažljivo sam ga iščitao, od korice do korice. Nigde ne pronađoh Radoša. Kao što ni u jednoj od epizoda „Ravne gore” nisam ni u naznakama naslutio Šekspira. Osim ako se, možda, ne krije u nekom grmlju pa beleži događaje za novu dramu. Komediju, naravno, s primesama tragedije. One koje sam popamtio u dosadašnjih sedam epizoda jesu pukovnik Dragoljub Mihailović, kralj Petar II u inostranstvu, Tarabići, jedan koljač, jedan koji je kicoš, komunjara, što ne znači da se i njemu možda neće oteti kama, i Taras Buljba. Taj je iz nekog drugog romana, Šekspir s tim nema nikakve veze.

printscreen „Ravna gora“

Osim što se Kovačević dosetio uloge Bajićevog drvenog advokata – što mogu donekle i da razumem s obzirom na Duškovo članstvo u Krunskom savetu – i Bajić je ovih dana progovorio u svoju odbranu. Doduše, pokušao je, ali slaba vajda. U tekstu „Topli zec na Ravnoj gori”, Bajić je osuo paljbu po svima koji su se drznuli da kritikuju njegovo mezimče (među drznicima sam i ja!), pa ko je preživeo rafale neka nastavi s kritikama. Da je reagovao kao neshvaćeni umetnik, kog će vreme jednom proizvesti u to što on ovom prilikom nije (u umetnika), razumeo bih, no on se brecnuo kao uvređena „veličina”, kao seoska mlada kojoj izgore kuća dok pomaže babi da se očešlja. Smetaju mu svi koji su našli za shodno da ukažu na promašaje kojih je u seriji sijaset. Neću da kažem šta su mi i pojedini glumci koji igraju u seriji rekli šta o Bajićevom preduzeću misle. Neću da kažem ni šta misle. Da ljudi ne bi izgubili tezgu na Bajićevoj ravnogorskoj pijaci.

Bajić ne samo da besno reaguje na neistomišljenike, nego je i prizemno maliciozan. U tekstu koji je objavila „Politika”, Bajić navodi: „Brže bolje je na twitteru ekspertski reagovao filmski esejista mlađe garde sa bradicom vehabije – preporučujući gledaocima da nikako ne gledaju ‘Ravnu goru’”. Jasno je na koga je mislio, na nekadašnjeg klinca koji je igrao u filmu Gorana Markovića „Tito i ja”, kao što je jasna i aluzija u vezi s bradom. Interesuje me da li su Radoša na Ravnoj gori naučili da neistomišljenike s bradom neizostavno poistovećuje s vehabijama?! Ili je to pročitao u „Otelu”, u kojem toga nema?! Ni Draža nije imao takav odnos prema protivniku. To bi, onaj koji režira svadbe sa željom da jednom bude Felini, trebalo da zna.

Nema tu, nažalost, ni Šekspira, a ni Felinija. Nema ni „e” od epopeje. Bajićeva želja da fascinira Srbiju veća je od njegovih mogućnosti. Želja potvrđena jedino u nemoćnoj malicioznosti. Od svega što iole može da ima neke veze sa Šekspirom jeste mogućnost da gledate „Ravnu goru”, pa kako vam drago, jer ona je ostala Bajićev nedosanjan san letnje noći.

26. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post San ravnogorske noći appeared first on Dejan Jeremić.