Kada sam kretala na put, da stignem ovde gde sam sada, kada sam odlučila da pobegnem od bezizlaza, od gušenja duše, od ružnog, prljavog i zlog, nisam slutila da će me sve to pratiti i ovde, i da nikada neću konačno preseći niti koje me vežu za ono što je ostalo iza mene. Sve što pročitam, čujem ili vidim o događajima i prilikama kojima sam te onog proleća prepustila, ostavljajući i tebe iza sebe, sve to preživljavam i živim urpkos daljini i prividu da se ovde osećam bolje.

Taj poslednji osvrt na carinskoj kontroli aerodroma, pogledi koje smo ukrstili, moj suznih očiju, tvoj čvrst, odlučan a duboko neveseo i nesrećan, lebdi nada mnom kao i ono što si mi rekao kada sam ti saopštila odluku o odlasku. Pitao si me da li ja to ozbiljno, da, ozbiljno; pitao si da li sam dobro promislila, da, jesam; pitao si znam li kuda idem, da, rekla sam, znam. Odšetao si do prozora, kucnuo o staklo. „Lomljivo, krhko. Kad ga razbiješ ne možeš ga više nikada sastaviti”. Ćutala sam. Kuckao si o prozor sve zvučnije i u kraćim intervalima, nisi me ni pogledao: „Ok, odlučila si. Došla si do raskrsnice, gledaj da ne uletiš u kružni tok”.

Bio si prorok, to mi se dogodilo. Zbog toga odbolujem svako tvoje pismo, svaku tvoju priču kojom me podsetiš na prošlo i bivše. I ovo poslednje pismo u kom si mi pisao o prodaji „Avala filma” prepuno je plača i suza, mojih suza, ljutnje i besa, nemoći. Kao da sam ga sama pisala.

Naravno, pamtim onu našu nedeljnu posetu gradu filma kada nas je, već naćeflejisan, čuvar pustio unutra da razgledamo baštinu stvaranu decenijama. Sećam se i kako nas je, kao veran pas, pratio u stopu kao da ćemo odande nešto odneti, nešto oskrnaviti, dahtao je pivskim zadahom i sav ozaren na kraju prihvatio onu siću koju si mu sručio u dlan: „Šefe, popij koje pivo u nekoj krčmi od kulisa”. Ako me pamćenje služi, beše tamo i drveni grad iz nekog vesterna, prodavnica, hotel, sudnica, šerifov ured, zatvor i obavezni saloon.

Taj, pred penzijom, vremešni čikica, kog si mangupski unapredio u šefa verovatno se do kraja smene nalokao dovoljno da ga kolega pronađe u stanju pijanog sna. Bez obzira što me je nerviralo njegovo skakutanje za nama, ostao mi je u lepom sećanju, onako izbrazdan borama, dobrodušan, latentni pijanac koji, koliko god da se trudio da bude naša senka, nije uspeo da vidi šta sam napisala u podnožju jednog od stubova scenografije starog Rima. Zamajavao si ga pričom o svom polaganju prijemnog na katedri za filmsku i televizijsku režiju, bombardovao ga terminima filmskih planova, kadrova, filaža, farova i zatamnjenja, montažom atrakcije, Ejzenštajnom i Kurosavom, a on te vodnjikavim očima crvenim od sunca i piva posmatrao kao iz tuđe glave. Za to vreme na stubu, pored kog je stajala replika spomenika knjizi, napisala sam A maiorem Dei gloriam.

Kad smo se posle popeli na Avalu da s nje posmatramo Sbiju, rekla sam ti šta sam uradila. „Ući ćeš u filmsku istoriju, ako te prethodno ne uhapse zbog skrnavljenja antičkog blaga”, prasnuo si u smeh.

Danas, kada saznajem da je „Avala film” otišao na doboš, nisam sigurna da li me ona tvoja opaska može da nasmeje ili da je odbolujem kao i pogled na aerodromu koji je značio poljubi-me-još-samo-ovaj-put.

D, čuvaš li onu ploču iz serije i filma koje smo u prethodnim pismima pominjali? Ploču sa zvucima Grlom u jagode i Jagode u grlu koju ti je Bane Bumbar poklonio kad je gostovao u tvojoj emisiji na Radio Pingvinu? Sad bi mi prijao taj zvuk, bio bi odgovarajuća podloga ovom pismu. Jesam li postala nostalgična preko svake mere? Patetična, možda? Ili mi samo nedostajete ti, „Avala film”, bioskopi, prostranstvo ispod Avale, nedeljno popodne, i jutra u tramvaju kojim smo se vraćali sa žurki.

U pravu si, upala sam u vrtlog, vrtim se u njemu, zahvaćena tim tokom tražim putokaz za jedan smer. Malo mi je u tom traženju ovih dana pomogao Džojs: „Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti život iz života”.

Možda je trebalo da u onaj spomenik knjizi, u njene kamene korice, uklešem ono što je ostalo napisano na rimskom stubu.

U slavu Gospodnju!

Ines,

ponedeljak, 27. april 2015.

negde daleko

The post Iznova, život iz života appeared first on Dejan Jeremić.

Pre dva dana prodali su „Avala film”. Budzašto i za šaku dolara. To nije nikakvo iznanađenje, o tome se šuškalo mesecima unazad, ali uprkos tome dan kada je „Avala” pala ispunio se prazninom. Nema više filmskog grada u šumi na košutnjačkim obroncima, nestala je mogućnost da se čuje odzvanjanje udarca klape; filmovi, producentska prava, zgrade, scenografije, studiji, zemljište, sve se to zakorovilo u jednom danu. U nekoliko minuta.

Napuštena i u četvorogodišnjem stečaju, najstarija jugoslovenska filmska kompanija rođena kao posleratno čedo 1945. godine, u vremenu prve petoletke, bila je dika i ponos tadašnje Jugoslavije kojoj su zavideli i holivudski studiji Kolumbija i Metro Goldvin Majer. A rodila se kao državni projekat po uzoru na italijansku Ćinećitu. Znaš da smo čitajući istoriju nastanka „Avala filma” bili zapanjeni i zbunjeni činjenicom da je, u jednom periodu, na njenom čelu stajao čovek tajne službe.

Da, partizanski ilegalac, major Ozne, načelnik Uprave državne bezbednosti za čačanski okrug, kontraobaveštajac u Americi, i čovek od poverenja Udbe, Partije i države. Ratko Dražević za kog se čaršijom šapatom prenosila vest da je 2.000 ljudi poslao na onaj svet i sa isto toliko žena gužvao posteljinu svog i tuđih kreveta. Uvodeći ih u tajne svog vrlog novog sveta. Za one prve dve hiljade jasno mi je, mogle su da nestanu u nekoliko dana; ali imam utisak da se o druge dve hiljade preterivalo, ili može biti da sam naivan? Svakog dana jedna krevetnina podeljena s jednom od mnoštva lakoživog ženskinja daje šestogodišnji predani rad na sticanju titule ljubavnika broj jedan. U taj period ubrajam i nedelje, i državne praznike. Neradni dani uvek su bili najpogodnije vreme za udarnički znoj osvedočenih švalera.

No, švaleracija očito nije uticala na rast filmske kuće kojom je Dražević upravljao iako, po sopstvenom priznanju, o filmu pojma nije imao. U bioskopu je bio tri puta u životu, a i tada na nagovor supruge, i od filmskog zanata znao je samo da „Avala film” treba da proizvodi više filmova i da treba da se razlikuju (!) I da budu u boji! Okupio je umetničko veće u kom su sedeli Bora Ćosić, Jug Grizelj, Slobodan Selenić, Sveta Lukić, Mihiz, Oskar Davičo, Antonije Isaković i reditelj Radoš Novaković, gospodin.

Šta je bilo posle? Svoje prve filmove tamo su snimili Dušan Makavejev, Saša Petrović, Žika Pavlović, oni koji će ubrzo biti obeleženi etiketom „crni talas” a njihovi filmovi biti bunkerisani kao subverzivna dela koja rade kontra Partije, Tita, domovine, bratstva i jedinstva, radnih akcija, više socijalizma po glavi stanovnika, i dalje u tom smislu trovanja radničke klase, radnog naroda, seljaka i poštene inteligencije.

Odužio sam o Ratku, bonvivanu jugoslovenskog filma, politike, agenture i ostalih zanimanja čije bi nabrajanje potrajalo. On je prošlost kao i filmska produkcijska kuća koju ovih dana oplakuje pristojan svet. U takve ne ubrajam kupce i prodavce, oni su junaci nekog lošeg filma koji nikada neće biti snimljen.

Nama ostaje da se sećamo odgledanog filmskog blaga koje se meri stotinama naslova i hiljadama kilometara trake. Nismo propustili ni Slavicu Vjekoslava Afrića, ni Irenu Kolesar u Besmrtnoj mladosti Voje Nanovića, ni Ljubav i modu Ljubomira Radičevića, ni Dvoje Saše Petrovića… Sve smo ih gledali u bioskopima koji više ne postoje. Nema ih, prodati su, otišli u bescenje, propali, doživeli sudbinu koju od sada dele s „Avala filmom”.

Otišli su Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, Bubašinter, Otpisani, Sivi dom, Višnja na Tašmajdanu, Marš na Drinu, Salaš u Malom Ritu, Biće skoro propast sveta, Skupljači perja… I stotine drugih. Otišli su kao i kulise starog Rima, koje smo jednog nedeljnog popodneva dodirnuli kao da dodirujemo istoriju, u tom jednom od retkih trenutaka kada na hektarima studija u prirodi nije zujala kamera i nije se čulo: Tiho, ton ide, kamera ide, akcija!, tog popodneva kada nas je čuvar pustio da se šunjamo između scenografija za Marka Pola, Džingis-kana, Quo vadis, Kelijeve heroje zamišljali smo da se kao Grejs Keli i Gari Kuper grlimo tačno u podne.

Rekla si mi: „Imaju iste inicijale, G K, nas dvoje imamo jedan zajednički J”.

„Da, ali njih dvoje imaju samo to, i glume. Mi imamo sve ostalo”, otelo mi se iskreno.

Čuvar je lenjo trupkao za nama, pušio neku krdžu zalepljenu za donju usnu i čkiljio jednim okom, pokrivajući čelo dlanom štitio se od sunca, i umesto da bude naš vodič kroz filmski grad, ličio je na goniča. Dali smo mu neku sitninu za pivo i iz Košutnjaka odvezli se na Avalu. Želela si da jedan dan obeležiš posetom imenjakinjama, da u istom danu doživiš istoriju i udahneš prirodu. Od tada je prošlo mnogo nedelja, radnih i neradnih dana, državnih praznika. Tempora mutantur nos et mutamur in illis. Ali onaj zajednički inicijal niko nam ne može ukrasti, ni bogatstvo koje nam je podario „Avala film”, a ni sve ostalo.

Ines, imamo onu drugu Avalu koja nije, znaš i sama, visoka planina, ali s nje u nedogled puca divan pogled. I nesaglediva daljina.

D.

petak, 24. april 2015.

Beograd

The post Pogled s Avale appeared first on Dejan Jeremić.

Poslednji put na terasi „Venecije” sedeli smo u društvu slikara i pesnika, posle jedne zemunske slikarsko-pesničke večeri. Bilo je prohladno septembarsko veče, na prelazu leta u jesen, ja u košulji nedovoljnoj da me zaštiti od vetra koji se dizao s Dunava. Zaogrnuo si me svojom teksas jaknom, i pogledom koji je grejao, onim tvojim pogledom od kog toplina, kao trnci, prožima telo do malog nožnog prsta. Usput, moji nožni prsti bili su upleteni u „isusovke”, moderne, ali ledeno hladne.

Tu sliku čuvam. Ona, sećaš se, nije nastala čarobnim objektivom smene 8, nju sam dobila na poklon. U onom društvu sedeo je i momak iz Kragujevca, nadaren, perspektivan budući slikar, tada student treće godine Akademije. Sve vreme, na podignutim kolenima, držao je blok i po njemu šarao ugljenom. Onda mi je, onako, kao usput, preko stola, pružio crtež. Ja, košulja, teksas jakna, „isusovke”, kandelabr „Venecije” i površina Dunava. Pogledao si papir, a u pogledu sam pročitala da je dunavski vetar hladniji no što mi se činilo. Bio si malkice ljubomoran, bilo mi je milo.

No, ti uvek dočekaš svoj trenutak. Štrafta se postepeno praznila prolaznicima, mnogi su žurno odlazili negde gde im je bilo toplije, samo su retki šetali, parovi zaljubljeni u svoju ljubav, u vreme koje im se činilo da je samo njihovo, zaljubljeni u zagrljaj koji su sebično međusobno delili. Ošacovao si jedan od tih parova, pogledom ga otpratio do „Stare kapetanije” iza čijih su se zidova dve siluete izgubile, zauvek. Za njima su se lagano vukle njihove senke, koje su konačno sakrili isti zidovi. Čula sam kada si, poluglasno onom piscu koji je sedeo s tvoje leve strane, rekao: „Zar ti se ne čini da su ono dvoje dva sveta? On, nesnađen mamin mezimac jedinac, dustabanlija, ona – miris poljskog cveća”.

E, tada je smena 8 trebalo da zabeleži izraz mog lica. Bes, jed, zavist, ljutnja, tuga, sve se sjedinilo u facijalni grč, u oblik lica koji nikada više nisam bila u stanju da ponovim. I sada pred ogledalom pokušavam da načinim takvu grimasu, nisam u stanju. Bila sam beskrajno ljubomorna, bilo ti je milo.

Ono što je ostalo ovekovečeno fotografijama nalazi se u mojim kutijama, sada složeno po foto-albumima, svaki od njih ima svoje ime, a nazvala sam ih po lokacijama na kojima su fotografije nastajale, ili po datumima, meni važnim, tebi važnim. Nama važnim.

Među njima su i one na kojima smo se fotografisali u vrbacima, na obali s koje se otkačio splav-restoran u filmu „Jagode u grlu”. Posle serije „Grlom u jagode” optimistički sam očekivala da će film pomiriti staro društvo, da će Bane Bumbar, Miki Rubiroza, Uške, Čombe, Goca, svi oni, porasti u nedeljivu celinu, srećnu. Bila sam romantična preko mere, previše sam očekivala. Nije sve u životu happy end. Malo toga u životu nosi naziv srećan kraj.

A mi smo baš na toj obali, na mestu gde su jagode konačno zastale u grlu, tražili tragove filma. Od svega, ostalo mi je nekoliko „kodakovih” rolni na kojima smo snimali jedno drugo, vrbake, reku. I daljinu. I u njoj zagubljen splav-restoran. Tu, na obali, obećao si mi iznenađenje. Te večeri, ispunio si ga.

Bio je to neki drugi, drugačiji splav, nevelik i sve samo ne reprezentativan, ali topao i prisan, intiman. Stolovi okruženi dugačkim drvenim klupama, čkiljavo osvetljenje, prozori kroz koje se čuo Dunav, žaluzine koje su gonjene vetrom udarale o zidove, vlasnik-kafedžija i njegova supruga, jedan kelner za sve goste, na stolovima bele sveće, one „milikerke”, u teglama; u jednom od ćoškova stara peć, bubnjara koja se žarila, bio je početak hladnog oktobra; u drugom ćošku sedeli su ljudi na koje je padala senka, nisam im u mraku razaznavala lica. Kao u Điđinom filmu, svaki kadar jedan poaster.

Kelner nam je doneo vino, domaće, belo, a ti si ustao i otišao u onaj mračni ćošak. Nešto si šaputao jednom od tih ljudi čija lica nisam mogla da vidim. Dok si se vraćao našem stolu, meni, violina je zacijukala i prostoriju je obasjalo neko svetlo koje sam samo ja videla. Svirači, tamburaši, zlatan zub, Lepi Jovica iz filma, napukao glas i žal za prošlim – O, mladosti.

Rekla sam: „Da nije malo rano za takvu pesmu?”

„Možda”, rekao si, „ali nikada nije kasno da budeš mlad!”

Ines,

nedelja, 19. april 2015.

negde daleko

The post O, mladosti appeared first on Dejan Jeremić.

Iako se događaji nižu filmskom brzinom, oni su samo filmski kvadrati u deliću vremena, i uprkos tome što prividno nalikuju novom nisu ništa drugo do mnoštvo koje čini neprekinut niz već viđenog, doživljenog i preživljenog. Ono što smo u literaturi nalazili kao večno vraćanja istog. I kada razmišljam šta bih ti ovim pismom rekao, poručio, o čemu bih te obavestio, našao bih se u vrtlogu pokretnih slika kojima se početak i kraj ne naziru i kao dve paralelne prave seku se negde u beskonačnosti.

Da pokušam ovako. Et ignotas animum dimittit in artes. Ovidije nas je u „Metamorfozama” učio da usmerimo svoj um ka nepoznatim veštinama. Starom smenom 8, onom kojom smo beležili tragove zajedničkog života i na mestima koja su nam se činila daleka i nepristupačna, nedostižna i nedohvatljiva, a mi nekim čudom, ludom srećom, slučajnošću ili namerom stižali baš do njih, baš tom starom mračnom komorom danima sam fotografisao delove grada koji su ti poznati kao naši, skroviti i tajni, vraćajući se tako zapostavljenoj veštini stvaranja kompozicije kadrova koji svedoče o tokovima epohe. Ista mesta, druga vremena.

Bio sam na Dunavu, u onom njegovom lepšem delu toka, šetao zemunskim kejom i vrebao trenutak koji će zauvek završiti kao fotografija. Prošao sam pored „Venecije” čija nas je terasa podsećala na terasu kakvog hotela na moru, nadnesena nad vodom reke bila je jedno od naših pribežišta, Kiš bi rekao, zdravog razuma; u lenja prolećna i letnja popodneva, zagledani u tihi hod Dunava, sedeli smo zavaljani u baštenske stolice do smiraja dana, opušteni i rasterećeni, ne dugujući nikome, ne dugujući ništa,

„Venecija” nije ni bleda slika one naše uljuljkanosti u njene baštenske udobnosti koja nam je smirivala mir nad mirnom vodom. Terasa restorana odavno se jednim delom ne nadvija nad vodom, niti se stubovima odupire o rečno dno. Ispod nje je bedem, proširena, pojačana betonska nadogradnja kojom je, u tom delu svog toka, Dunav sputan kao što se lasom krote divlji konji; izgrađena je barijera kao zaštita od vode čiji zvuci bečkog valcera najpre lagano, andante i adagio pokrenu lako lelujanje, potom se crescendom talasi zanjišu, a onda dunavski allegro i presto užurbaju bujicu koja kulminaciju doživi baš tu, ispod baštenske ograde restorana, o čiju se dozidanu armaturu razbija u milione vodenih čestica praćene hukom – ne više onako nežnim valcerskim – i brujanjem vode koja valja sve i valja sebe, onim grave tempom koji smo voleli samo na koncertima i u napetim filmskim scenama.

Nedaleko od restorana okupljena grupa ljudi na ivici obale. Hrani labudove. Na proputovanju kroz ove krajeve, jato labudova sletelo je na reku. Beli kao snežni planinski vrhovi, izvijenih vratova, dostojanstveno su plutali uz desnu obalu, ovu našu, zemunsku. Smena 8 bila je spremna da zabeleži. Labudovo jezero usred Dunava.

A onda sam se setio!

„Labudova kuća”, jedna od epizoda serije „Sumorna jesen”, vreme detinjstva. Grupa zagrebačkih ilegalaca u borbi protiv ustaških i nemačkih vlasti. Živo se sećam likova te serije, bio sam oduševljen ilegalcem Drenom i uvek sam, kao i ti u ulozi ilegalke Maše, uvek sam u igri dobrih i zlih, partizana i okupatora, bio Dren, opremljen plastičnim pištoljem krio sam se po podrumima, grmlju, verao se u guste krošnje, ali u toj igri nikada nisam, poput pravog Drena, bio na jezeru, u labudovoj kući u koju on sklanja ranjenog druga Tarasa, dok ustaška vojska i psi bezuspešno tragaju za njima.

Moj tada najbolji drug, Vladan, bio je i moj najbolji drug ilegalac Maksi, još jedan meni važan junak serije. Davno je to bilo kada je „Sumorna jesen” bila slika naših crno-belih televizora, tek smo zakoračili u osnovnu školu. Odavno smo je završili, sumorna jesen i sada je slika naših televizora u boji. Bilo je nečeg proročanskog u naraciji Zvonimira Črnka – glumca kojeg sam zavoleo kao Drena – na početku svake epizode isti kadrovi, ista muzika Miljenka Prohaske, isti tekst: „Naš rodni grad, pust i tužan kao da je mrtav. Sada smo i mi mrtvi i poput sjena lutamo ovim istim ulicama. Ako je koji od nas slučajno i ostao živ, toliko se promjenio da bi ga danas teško prepoznali i njegovi nekadašnji drugovi. Jer prošlost se ne može vratiti u sadašnjost. Izuzev u sjećanju”.

Nahranio sam labudove pre nego što sam ih smestio u mrak smene 8. Pogledao sam u Dunav, bio je miran, tih, spor, lento. Isto tako izgledala je i terasa „Venecije”. I labudovi će uskoro na put, dalje. Negde daleko. April je, i sumorna je jesen.

D.

subota, 18. april 2015.

Beograd

The post Sumorna jesen appeared first on Dejan Jeremić.

Tri sedmice provedene na planini bile su mi više nego potrebne da se bar na toliko odvojim od civilizacije, obaveza, posla, od svakodnevnih pritisaka i stresova koji neumoljivo melju. Fulvio ima brvnaru – koju bih ja nazvala omanjom vilom – planinsku kuću sa svih strana okruženu četinarima otežalim pod teretom snega, na uzvišenju s kog se pruža pogled u nedogled. Kao na dlanu, blizina daljine.

Ivona, Fulvio i ja kao tri izgnanika, tri dobrovoljna begunca, u okruženju koje samo šuma u planini može da pruži, u divljini koju bih nazvala početkom i krajem sveta. Brvnara s velikim dnevnim boravkom i obaveznim kaminom, tri spavaće sobe i prostranom kuhinjom i trpezarijom, pružila nam je utočište relaksirajuće udobnosti koju nisam osetila još od onih naših davnih bekstava u prirodu da pod šatorom osluškujemo planinsku noć i damare zvezdanog neba.

Poslednji put to smo doživeli na Jahorini, posle lutanja Mostarom i Sarajevom i jednog koncerta Indexa. Koncert je počeo, sećaš se, u gustom mraku dvorane, zazvonili su samo uvodni zvuci gitare i iz tame Davorinov glas: „Ruke pružam sada prema nekom…”. Popalile su se šibice i upaljači, i ruke su nam se, užarene atmosferom, pronašle. Oznojeni dlanovi, prisnost koja podrhtava, titrajuća blizina… Pevao si Hanu, zajedno smo otpevali I mi i nas dvoje. I još jedan stih: „Pruži svoje ruke nježne…” Nastavak znaš!

Kao u Talasima Virdžinije Vulf (jednoj od knjiga koje sam ponela na planinu): „Moram da napraviti aluziju na razgovore koje smo zajedno vodili – moram da oživim neki prizor koga se oboje sećamo”. Tome bih dodala i: „Moja se ličnost bez prestanka oblikuje. Različiti ljudi izvlače različite reči iz mene”. Vešto si iz mene izvlačio sve, zaranjao u dubine za koju sam mislila da su nedohvatljive, da su talasi samo moji. A talase hridi slamaju.

Vreme na planini prolazi sporo, prijajuće ležerno i dan traje duže; i svesna te ugodne iluzije prepustila sam se trajanju ispunjavajući ga šetnjama po okolini (dublje u šumu bilo bi opasno ići, divljač vreba iz svakog grma!), čitanjem, muzikom, filmovima i šumovima tišine. Fulvio i Ivona su prijatno društvo za svaki od tih trenutaka, za razgovor o umetnosti uz jutarnju kafu, za razmenu mišljenja o pročitanom uz popodnevni čaj.

Jednog jutra, posle kafe, pošla sam u šetnju i na čiviluku videla veliki i težak krzneni kožuh. Pravi kozački. Preci Fulvijeve majke bili su kozaci, otuda i kožni kaput, bogat krznom za koje mi je Fulvio rekao da je načinjen od kurpeja, na kavkaskom narečju znači neošišana ovčja koža. U nju umotana izašla sam do litice koja se spušta nedaleko od brvnare, ispod koje zjapi, rekla bih, omanji kanjon, koji Fulvio zove balka, na jeziku njegovih predaka to je jaruga, klisura.

Nad balkom sunce je bacalo snop svetla koji je sneg u njenoj utrobi prelamao u nijanse svih boja koje oko može da registruje. Kaleidoskop prirode.

Lepota boravka na planini isključivala je bilo kakva sredstva komunikacije, televizor smo koristili samo da bismo na nekom od kanala odgledali film. Otuđeni od sveta nismo želeli bilo kakve informacije koje dolaze otuda, bili smo dovoljni jedni drugima, i sebi samima, uživali smo u spontanosti kojom smo kreirali vreme.

U jednoj noći, kada se stuštila snežna mećava, a u kući bilo prijatno toplo i bezbrižno, na filmskom kanalu gledali smo Tesu Romana Polanskog. Tesa D’Arbervil, seljančica plemićkog porekla u ljubavnom trouglu, bežeći iz njega čini zločin zarad ljubavi prema onom kog je odabrala. Težak izbor koji plaća slobodom.

Sećaš se scene zbog koje sam plakala kada smo gledali film? Tesa i Ejndžel, posle venčanja, u lavoru zajedno peru ruke.

„Koje su moje ruke, a koje tvoje”, pitao je Ejndžel.

„Sve su tvoje!”

Zbog tih ruku, Tesa je ubila nasilnika Aleka i otišla s Ejndželom da zaspi na kamenim blokovima Stonhendža. Da, plakala sam držeći te za ruke u bioskopu punom jecaja ženskih duša koje su, kao i ja, kao i mi, provele gotovo tri sata na matine projekciji u jednom od onih beogradskih bioskopa koji više ne postoje.

Nema više ni onih jutara na Jahorini kada smo se budili u cik zore i gledali sunčev izlazak. Gledala sam ga i sada na planini, kad god bi nebo bilo vedro. Uvek mi je ličio na ono pomaljanje sunca između stubova Stonhendža. Na kraj filma. Na daljinu blizine.

Ines,

četvrtak, 2. april 2015.

negde daleko

The post Blizina daljine appeared first on Dejan Jeremić.