Na aerodromu je potrčao za taksijem, oduševljen njegovom bojom; takve će imati i Beograd na vodi, čim se – s ovog putovanja – vrati na njegove pritoke. Yellow cab, baš lepo, zvuči zvučno. Onako, baš, žuto. Na tečnom engleskom rekao je takstisti: „Pensilvanija avenija 1600”. Ovaj ga je osmotrio u retrovizoru, da i liči mu na turistu koji je prvi put u gradu i želi da se uveri da li je Bela kuća zaista bela. „O, pa to ste Vi, gospodine De Niro?”, upitao je takstistu. Ovaj je zakolutao očima, opet bacio pogled na retrovizor, odmahnuo glavom i na pitanje odgovorio pitanjem: „A Vi ste iz Rusije? ” „Ne”, glasio je odgovor, „iz Srbije sam, iz grada na vodi. Imate mladež na obrazu baš kao i Robert, pa sam pomislio…” Do kraja vožnje su ćutali. Bilo je pametnije za obojicu.

Na adresi na koju se uputio dočekao ga je kućepazitelj. „Gazda nije kod kuće. Otišao je na svoj ranč, u Honolulu, da obiđe zemljoradničku zadrugu i istimari konje. Ako me pitate, mislim da ih ima previše. Velika je to ergela”. Šta će sad? Livrejisanog domoupravitelja pitao je da li je tu možda gazdin lični sekretar. Ne, ni on nije tu, ali može ga odvesti kod nekih koji su se zatekli u kući. Ko su ta gospoda? „Uglavnom nevažni tipovi. Motaju se po kući, koriste gužvu kad gazde nema i nikakve vajde od njih. Samo prave nered”, kao u poverenju i iskreno saopštava mu livrejisani. Ok, daj šta daš.

Bela kuća beše zaista bela. Prepoznao je po belom venčacu, onom aranđelovačkom, to je pravi kamen za dobre temelje, a ne tamo neki brački mermer za koji se priča da je ugrađivan u gazdinu kuću. Kućepazitelj je išao napred i obavestio ga da kuća ima 132 sobe, 35 kupatila, 412 vrata, 147 prozora, osam stepeništa, tri lifta, bazen, igralište za tenis i bioskop. „Ko mu pere tolike prozore?“, pomislio je i odmah tu misao odbacio kao neprikladnu.

Kućepazitelj je pokucao na prva vrata, ne beše odgovora. Na drugim, takođe. Treća su se posrećila, čulo se: „Slobodno”, i nastojnikovo: „Gospodine, stigao je jedan turista koji bi voleo da obiđe kuću”. Prosedi gospodin iz sobe je nešto mrzovoljno promrmljao i rekao nastojniku da gosta uvede. Osmeh oduševljenja nije prepričljiv, ne da se ni opisati.

Pošto su se rukovali, ljubazni gospodin, silom prilika i domaćin, proveo je gosta do terase na kojoj mu je pokazao širok pogled na okolinu. Ponekad imaju problem sa aerozagađenjima, ali bože moj, to je problem svakog velikog mesta. „Ima ga i kod nas“, reče mu gost, „ali upravo radimo studiju izvodljivosti kojom ćemo kroz reforme rešiti taj problem”. Domaćin se živo zainteresovao za projekat i zamolio gosta da mu pošalje nacrt. Ako je potrebno, i platiće. „Imate li e-mail? Možete mi poslati elektronskom poštom, brže je”, pitao je prosedi. „Naravno, mada, ponekad je protok takav da pošta putuje danima, ali i to ćemo rešiti prodajom internet provajdera”, reče gost zagledan u horizont.

Potom je predat na čuvanje drugom, pa trećem činovniku koji su ga prošetali enterijerom kuće i ispričali mu nekoliko bajki iz američke istorije, rukovali se za dugo sećanja i fotografisanje i, otpratili dragog gosta do kapije. Tu, ispred kuće, gost je poželeo još nekoliko snimaka, zazujala je čak i jedna kamera i ostade zabeleženo: „Razgovarali smo sa svima koji odlučuju o Srbiji”. Dakle, tu smo. O Srbiji odlučuju drugi, tamo neki kod kojih je noć kada je kod nas dan, a događa se i obrnuto!

Bilo kako bilo, sam, kao duh iz boce, gost je popričao s kamerom, neskriveno oduševljen činjenicom da je video bar polovinu toaleta kojih je kuća prepuna. A toaleti prazni. I čisti. Kamera sve to brižljivo beleži i pamti, taj osmeh, tu sreću, tu neopisivu radost koji su zračili iz njega, kao kod deteta koje se raduje željenoj igrački. Ma, kakvi. Kao kad onaj Vulin sanja da mu Če Gevara lično poklanja majicu sa svojim likom.

Nažalost, morao je nazad. Spuštala se noć, viza mu ističe za nekoliko sati, taman da uhvati taksi i stigne do aerodroma. „Opet Vi?”, reče taksista koji ga je gledao u retrovizoru. „O, kakva slučajnost. Opet Vi, Roberte”, reče mu ovaj sa zadnjeg sedišta. „Ne zovem se Robert, moje ime je Aleksandar, ali sam ga promenio u Majk. Inače, poreklom sam iz Istočne Evrope i taksiram uglavnom noću. Kad imam vremena idem s prijateljima u planinu, u lov na jelene”. Ipak sam ga prepoznao, pomisli turista, odao ga je mladež.

Jednodnevna turistička tura bila je uspešna. Čim stigne u grad na vodi poslaće onom prosedom e-mail, samo da kompjuter ne zabaguje. Opušten, dremao je zavaljen u avionskom sedištu i sanjario. On, kao, sedi u Ovalnom kabinetu i – dok Monika ulazi noseći saksofon – razmišlja, donosi značajne odluke. Neće niko drugi odlučivati o Srbiji, do on. A tamo daleko, nad gradom na vodi spustio se gust mrak. Grad nestaje u tami. Putuje u dugu noć.

5. jun 2015

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Dugo putovanje u noć appeared first on Dejan Jeremić.

Stvo­re­na je no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se divi Vu­či­ću. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Kir­bi ima vr­lo za­ni­mljiv stav pre­ma Sr­bi­ma. Na svoj na­čin, uz ne­što ezo­pov­skog ogra­đi­va­nja, de­fi­ni­sao nas je kao ši­zo­fren na­rod, na emo­tiv­noj i ra­ci­o­nal­noj gra­ni­ci iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ve­ro­vat­no bez do­bre ge­o­po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je i bez mo­ći da se opre­de­li­mo. 

Upr­kos po­u­zda­nim sa­zna­nji­ma da na­ve­de­no od­re­đe­nje ne mo­že bi­ti ko­lek­tiv­no svoj­stvo, mo­gu­će je da nas je go­spo­din Kir­bi do­ne­kle pro­bu­dio iz le­tar­gič­nog dre­me­ža. U stva­ri, gde smo to mi? Na­ša po­zi­ci­ja je za­ni­mlji­va, ri­zič­na, far­sič­na i dra­ma­tič­na i uglav­nom pro­iz­la­zi iz ne­do­stat­ka mo­ći da je spo­zna­mo.

Na­rav­no, i Is­tok i Za­pad, i jed­no i dru­go, ili ni jed­no ni dru­go, i sve dru­ge ne­do­u­mi­ce – pro­iz­la­ze iz na­šeg unu­tra­šnjeg po­li­tič­kog ustroj­stva. Re­klo bi se, iz vred­no­snog si­ste­ma ko­ji je na­kri­vo skle­pan na ap­strakt­nim ide­ja­ma i op­se­na­ma, na pro­jek­ci­ja­ma ko­je ni­su ostva­ri­ve ili su ma­glo­vi­te.

Da­kle, na si­ste­mu ko­ji je ve­ćin­ski mo­ćan, a ne zna šta bi sa tom sna­gom, osim da ču­va no­vi kult vo­đe iza ko­ga se za­kla­nja­ju par­tij­ski me­di­o­kri­te­ti. I iz to­ga pro­iz­la­zi vr­lo ne­pri­jat­na ste­ril­nost. Na­ša po­li­tič­ka kre­ta­nja su ome­đe­na in­te­re­si­ma i emo­ci­ja­ma, ali ak­tu­el­na po­li­tič­ka eli­ta (ako se to mo­že ta­ko na­zva­ti) ni­je u sta­nju da ih si­tu­i­ra ka­ko va­lja i ta vr­sta ori­jen­ta­ci­o­ne zbr­ke tra­je do­sta du­go.

Za­ni­mlji­vo, ali po­sle ni­za po­li­tič­kih ga­fo­va, a omak­ne mu se još po­ne­ki, To­mi­slav Ni­ko­lić je po­vu­kao ne­ko­li­ko zna­čaj­nih po­li­tič­kih po­te­za. Kao ustav­ni ko­man­dant voj­ske, mir­no i od­me­re­no je za­tra­žio is­tra­gu i od­go­vor­nost. Ni­je sti­gao da se do kra­ja ba­vi tom te­škom tra­ge­di­jom jer su ga oda­tle is­ti­snu­li ne­na­dle­žni i on je uglav­nom ću­tao.

Na­rav­no, još je la­men­ti­rao nad sud­bi­nom Sr­bi­je i svo­jom, po­vo­dom biv­šeg ku­ma Še­še­lja, pret­po­sta­vlja­ju­ći bož­je za­ko­ne ovo­ze­malj­skim, jer mu ovi dru­gi na­ru­ša­va­ju bla­že­ni baj­če­tin­ski mir. Do­neo je jed­nu do­bru od­lu­ku: da od­red srp­ske voj­ske ide u Mo­skvu na pa­ra­du po­bed­ni­ka. Ni­je se oba­zi­rao na ne­pri­jat­ne i ne­pri­stoj­ne pri­di­ke ni­žih či­nov­ni­ka sa Za­pa­da.

To­ma će de­ve­tog ma­ja bi­ti na tri­bi­ni is­pred Kre­mlja, a naš od­red će de­fi­lo­va­ti u čast po­be­de nad fa­ši­zmom, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su mu slo­mi­li kič­mu. To je isto­ri­ja i ona ne sme da se po­no­vi, ali ni po­na­vlja­nje ni­je is­klju­če­no, na još go­ri na­čin.

Na­rav­no da Ni­ko­li­će­vo pred­sed­ni­ko­va­nje ne za­slu­žu­je ode i epo­ve, ali ono što va­lja ne mo­ra se pre­ću­ta­ti. Da li će Sr­bi­ja zbog to­ga ima­ti šte­te? Sve za­vi­si od tač­ke gle­di­šta. Ne­ke sva­ka­ko ho­će, ali i vaj­de bar zbog jed­ne do­bre do­ze sa­mo­po­što­va­nja. Ma ko­li­ko „evrop­ski put” bio bes­ko­nač­no da­lek, a mo­žda i ne­do­sti­žan, ne sme se od­u­sta­ti, bar zbog pu­to­va­nja sa­mog. Kad stig­ne­mo ta­mo, Evrop­ske uni­je mo­žda vi­še ne­će ni bi­ti, ali za Sr­bi­ju je pre­vas­hod­no va­žan mo­del iz­be­ga­va­nja izo­la­ci­je.

Na Za­pa­du, Ni­ko­lić ima re­pu­ta­ci­ju oko­re­log ru­so­fi­la i ta­mo se mi­sli ka­ko je to neo­t­klo­nji­vo. Ma­da je srp­ski pred­sed­nik vi­še pu­ta „sa po­la usta” obra­zla­gao i ne­mi­nov­nost kon­ti­nen­tal­nih in­te­gra­ci­ja. Vu­či­će­va ori­jen­ta­ci­ja je, bar na pr­vi po­gled ne­pri­ko­sno­ve­na. Za­pad je po­zdra­vio i po­dr­žao nje­gov od­luč­ni ko­per­ni­kan­ski obrt i ras­kid sa vred­no­snim okvi­rom ko­ji ga je dr­žao u ra­di­kal­skoj dog­mi de­ve­de­se­tih. Ali, slu­čaj „Še­šelj” je do­veo do neo­če­ki­va­nih šu­mo­va na re­la­ci­ji Bri­sel–Va­šing­ton–Vu­čić. Pa­ko­va­nje po­li­tič­ki is­tro­še­nog voj­vo­de i sla­nje u Be­o­grad ima­lo je pre sve­ga estrad­ne po­sle­di­ce. Da ni­je bi­lo Za­gre­ba i Vu­li­na. Ovaj po­to­nji je ob­ja­snio da je u pi­ta­nju po­tez ko­ji ima za cilj da ru­ši Vu­či­ća. Še­šelj je, na­rav­no, ra­dio sa­mo ono što je uvek ra­dio, ali je us­peo da do­dat­no po­kva­ri i ona­ko ne pre­te­ra­no sr­dač­ne od­no­se sa Za­gre­bom. I on­da je do­šao na­log da se Še­šelj vra­ti u Hag, što je Vu­lin po­no­vo pro­gla­sio na­pa­dom na Vu­či­ća.

Pre­mi­jer se se­tio da je to mo­žda tač­no i da je Vu­lin pr­vi uka­zao na to, što je do­kaz da je on (Vu­lin) pa­met­ni­ji od pr­vog mi­ni­stra. Na ovu po­hva­lu Vu­lin ni­je re­a­go­vao, ni­je od­bio po­hva­le, a i za­što bi?

Ta­ko je stvo­re­na no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se di­vi Vu­či­ću. Na­pro­tiv, „ne­ko” ga stal­no ru­ši, na­rav­no uz Mi­ško­vi­ća i me­di­je, ko­ji su pod kon­tro­lom mo­ći iz­van ove dr­ža­ve. Ipak, Kir­bi ga je po­zvao da po­se­ti Va­šing­ton i ta­ko po­ten­ci­ra di­ho­to­mi­ju sa Ru­si­jom.

Oda­kle, ipak, Kir­bi­je­va te­za o ko­lek­tiv­noj ši­zo­fre­ni­ji? Ko je u ovoj dr­ža­vi de­le­gat ras­ce­plje­ne po­li­ti­ke, da­kle ko je dok­tor Dže­kil, a ko mi­ster Hajd?

Odav­de, iz­nu­tra, ne mo­že se vi­de­ti ko­lek­tiv­na di­le­ma iz­me­đu Evro­pe i Ru­si­je, na pri­mer. Či­ni se da je lju­di­ma uglav­nom sve­jed­no i da u Sr­bi­ji te­ško si­ro­ma­štvo i isto ta­kva le­tar­gi­ja idu za­jed­no. Baš nas bri­ga i za jed­ne i za dru­ge. Na­pro­sto, ne ose­ća­mo ono što pre­mi­jer tvr­di: da nam je bo­lje. Ni­je bez zna­ča­ja, ali Na­rod­noj ban­ci je baš kre­nu­lo. Eto na­ma ra­do­sti! Ta­mo su trud­be­nič­ke pla­te kod gu­ver­ner­ke Jor­go­van­ke u pro­se­ku po­ve­ća­ne za pre­ko 50.000 di­na­ra. Ta­kva vest mo­ra da uspo­ko­ji ši­zo­fre­nog lum­pen­pro­le­te­ra Sr­bi­na ko­ji je pred vi­še­go­di­šnjom di­le­mom: da li na pi­jac ili pred na­rod­nu kuj­nu!

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pobednicki-raskorak.lt.html, 14. april 2015.

The post Po­bed­nič­ki ras­ko­rak appeared first on Dejan Jeremić.

U prilog poboljšanju odnosa – moramo se podsetiti jučerašnje kolumne na temu pesmice koja govori o švabi i tra-la-la – jer Dačić je neizostavno morao da govori i o ciljevima Srbije, za koje reče da su nepromenjeni, i da streme Evropskoj uniji i, podrazumeva se, „negovanju tradicionalnih odnosa s Rusijom i Kinom”. Odnosi s Amerikom, očito, nisu tradicionalni, s obzirom na činjenicu da ih je Dačić u Vašingtonu „popravljao”.

Dačić negira pritisak Rusije koja, kaže on, „niti pritiska Srbiju da odustane od Evropske unije, niti Zapad traži da se Srbija distancira od Moskve”. To su, naravno, retoričke zavrzlame koje ne znače ništa više od slaganja reči i rečeničnih slogova redosledom prikladnim za određene prilike. A prilika je uvek.

„Mi se ne okrećemo Zapadu kao što se tumači poslednjih dana, već imamo svoje strateške ciljeve nepromenjene poslednje tri godine. Ukoliko ih je neko tek sada primetio, to je njegova greška. Dakle, s jedne strane je prijateljstvo s Rusijom, a s druge je opredeljenje ka EU”, Dačić reče i uteče. Ako je sve tako kako Dačić govori, zbog čega se prijateljstvo naglašava samo u slučaju pominjanja Rusije, a opredeljenje pri pominjanju Evropske unije?. Zar s Evropom nismo prijatelji, kao što smo s Rusijom ili, recimo, s Emiratima? A s Amerikom smo u svađi pa popravljamo odnose!? I niko nas ni na šta ne prisiljava i ne pritiska nas!? Jeftina retorika u skupa vremena.

Ministar je morao da pita Kerija i šta je mislio kada je pre izvesnog vremena rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre. I pitao ga je dodavši da „Rusija nikada nije od nas tražila da ne idemo u Evropsku uniju, niti nas je bilo čime ucenjivala”. A šta bi s Kerijevim odgovorom o vatrenoj liniji? Niti ga čusmo, niti videsmo, sumnjamo i da ga je bilo.

No, Dačić tera svoje: „Jednostavno rečeno, Rusija ničim ne ucenjuje Srbiju. Kod nas ne postoji dilema idemo li u EU ili evroazijski savez. Idemo u EU. To ni Rusija od nas ne traži. To je veštačka dilema”. Ok, možda bi mu rekao Keri; ok, kažemo i mi, ali čemu onda poboljšanje odnosa sa SAD ako ih niko nije kvario i u tom kvarenju nije učestvovao ruski pritisak?

O popravljanju i produbljivanju – o, koliko duboko! – odnosa, međusobnog poverenja i partnerstva sa SAD, Dačić razvejava zablude: „Da ne bude zablude, niti je američki državni sekretar nešto tražio od nas kao predsedavajućeg OEBS-u, niti to čini Moskva. SAD nisu za konfrontaciju već za deeskalaciju sukoba. Oko Ukrajine konstultujem se sa svima, i s Moskovom, i s Kijevom, i s Vašingtonom i Berlinom. Srbija nikada nije imala bolju poziciju i ja sam veoma zadovoljan”. Zavejan u zabludi.

Saznali smo (više puta) da niko ništa (!) od nas niti traži, niti zahteva, niti nas ucenjuje, niti pritiska, niti… jake su te niti sa svima koje je Dačić naveo. I pozicija Srbije nije nikada bila bolja pa sve mora, po svoje mišljenje, da trči od Vašingtona do Moskve preko Brisela i Kijeva. Na takvoj poziciji pozavideo bi svako. Naputovao bi se i nagledao belog sveta.

Ukoliko bih nastavio da navodim šta je Dačić sve rekao o odnosima s velikim silama, vratili bismo se na početak i pročitali sve isto na više načina: i Evropska unija i Zapad, i Rusija. I opredeljenje, i prijateljtsvo. I bla-bla, i bla-bla. Narodski rečeno, i jare i pare. U Moskvi bi rekli nevazmožno, u Vašingtonu impossible. Zamajavanje pričama o srpskoj političkoj nezavisnosti potrajaće do trenutka kada velikima ne dosadi floskula o ljubavnom trouglu Vašington-Beograd-Moskva. I nikako ne bi smelo nikoga da iznenadi ako bi jedan od velikih od Srbije zatražio da se i decidirano izjasni: s nama ili protiv nas? A tada će biti kasno i za jare i za pare. Neko će zameketati gratis, bez ijedne kinte.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158343-ni-jare-ni-pare.html, 28. februar 2015.

The post Ni jare, ni pare appeared first on Dejan Jeremić.

Ključ bi verovatno bio kod Nikolića, za kog BBC kaže da veoma često govori narodskim, jednostavnim jezikom zbog čega upada u nevolje. Takva konstatacija prestižne britanske medijske kuće je upravo diplomatska, onakva kakva Nikoliću nedostaje, jer diplomatija ne trpi prostakluk. Ono što BBC diplomatski navodi kao Nikolićev jednostavan narodski jezik, zamena je za prostotu.

Nikolić svakako nije mislio da je neophodno bukvalno zatvoriti lidere Evropske unije i Rusije, ali se rečnikom ključara tako ne obraća međunarodnoj zajednici. Tako se ne razgovara ni sa Andorom i Lihtenštajnom, ma koliko te zemlje bile male. Male, ali uređene i bogate. Nije ni Srbija velika, ali je sirota. Ne bi onda bilo dobro potencirati siromaštvo, ono siromaštvo koje ima veze s duhom. Bogatstvo duha je privilegovana kategorija. Nema cenu. Tu ne pomaže ni vinograd da prodaš.

Predsednik države misli da je Srbija kvalifikovana da bude posrednik u sporu nastalom ratnim stanjem u Ukrajini, a svoje misli potkrepljuje tvrdnjom da je Srbija završila prvu godinu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji i da, istovremeno, održava jake veze s Rusijom, kojoj odbija da uvede sankcije uprkos pritiscima iz Brisela. Jake veze s Rusijom, prevedene na narodski jezik znače – čvrsta ruka Kremlja i telefonska slušalica u Beogradu bez mikrofona.

Za Nikolića, predsednika države koja predsedava OEBS-om, upravo je predsedavajuća uloga nezgodacija, jer, kako kaže, „dva najveća partnera Srbije nalaze se u klinču, a to je za nju veliki izazov”. Taj veliki izazov dođe mu kao televizijski kviz, sve ili ništa. A trik-pitanje?

Ne znam šta o zaključavanju misle u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Kijevu, ali sumnjam da bi se bilo ko od njih podvrgao tretmanu pod katancem. Znam, reći će mnogi da je Nikolićeva izjava metafora, ali niko neće da ga propita definiciju te stilske figure. Nikolić se, inače, slikovito izražava, pamte se njegove narodske izjave o Tarabićima, prorocima, nepismenima, malim žutim ljudima, ispijanju moravske vode; o Evropi kao rupi na onom tepihu kojim je radikalski mahao pre nego što je otišao u garderobu, presvukao se i bacio ćilim s rupom (a taj odleteo) ne bi li danas mogao da govori o Moskvi i Briselu kao o dvoje dece, podjednako voljene da biste se jednog od njih odrekli. Metaforično.

Ono što je još rekao u intervjuu nema nikakve veze s metaforom, a rekao je da ima još vremena do ulaska u Uniju. Ima, sve vreme ovog sveta je pred Srbijom, nema potrebe da žuri. Ni u zbilji, ni u metafori. Još samo da počnu da otvaraju poglavlja, kojih ima „samo” 35, pa bog da nas vidi. Osim boga, i Vašington, Brisel, Moskva i Kijev.

Narodskim jezikom rečeno, batali ti, burazeru, petljanje u visoku politiku. To je ponor iz kog se neiskobelja posle igre rečima kojoj govornik nije vičan. Diplomatski nastup nije isto što i poljem preći, nije ni okopavanje vinograda, ni pečenje rakije, ni preimenovanje kuće na selu u predsedničku rezidenciju. To je, narodski rečeno, ozbiljna rabota, ne mlati se njom kao po gloginjama. I nije to onaj ćilim s ovećom rupom. Diplomatija je, što bi rekao narod, za učevan narod. Za svršene đake večernje škole, pristup zabranjen.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 23. januar 2015.

The post Ključar appeared first on Dejan Jeremić.

Srbija je februara 2012. uz fanfare najavila da će 2015. predsedavati Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, ali nestišana ukrajinska kriza čini da bi Beograd trebalo da bude srećan ako se na kraju jednogodišnjeg mandata ne budu oglasila crkvena zvona na opelu srpskoj diplomatiji.

Ono što je slavljeno kao prilika za afirmaciju na međunarodnoj diplomatskoj sceni, sticajem loših okolnosti pretvorilo se u težak izazov da Srbija veštim balansiranjem približi ili pomiri oštro suprotstavljene stavove Zapada i Rusije oko Ukrajine.

Dok god su podele oštre kakve jesu, dok god ne bude prvih znakova otopljavanja u novom hladnom ratu, isturena pozicija predsedavajućeg nosi ogroman rizik da se Beograd zameri i jednoj i drugoj strani. Pozitivan izazov lako može da se pretvori u negativan.

Govorimo o Srbiji kao mostu spajanja. Ne zaboravimo da je u ratnim vremenima most gotovo obavezna meta granatiranja sa obe strane. Srbija, sa svim iskustvima u regionalnim konfliktima, ističe da će delovati kao pošten posrednik i da će na nepristrastan i transparentan način koristiti prednosti koje OEBS nudi kao organizacija koja okuplja 57 država.

U pravu je generalni sekretar OEBS-a Lamberto Zanijer kada kaže da Srbija ima dobre šanse da odigra pozitivnu ulogu, jer ima tradicionalno dobre odnose s Moskvom, dok je istovremeno fokusirana na evropsku perspektivu.

Ali, budimo realni. OEBS nema dovoljno efikasne mehanizme delovanja u svetskim zbivanjima. Srbija nema gotovo nikakav način da utiče na ključne aktere ukrajinske krize. Nije to konstatacija pesimizma, već realnosti.

Da li iko očekuje da će Vašington, Brisel, Kijev i Moskva menjati svoje stavove po uputstvima koja im nudi Beograd? Nama je, što se imidža tiče, veoma važno da u najboljoj volji, potpuno neutralno, pokušamo da približimo stavove učesnika ukrajinske krize, ali mislim da je to maksimum angažmana. Svako „posvećenije” insistiranje na stavovima jedne, odnosno druge strane, nosi taj veliki rizik da se zamerimo.

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je juče na prvom ovogodišnjem sastanku Stalnog saveta OEBS-a, kojom je i formalno počelo predsedavanje Srbije, ponovio da će prioritet biti ukrajinska kriza, zamrznuti konflikti u svetu i podsticanje saradnje na zapadnom Balkanu.

Očekuje se da OEBS pruži nekakav doprinos rešavanju krize koja je odnose velikih sila srozala na najniži nivo poslednje tri i po decenije. Takvu diplomatsku saglasnost – u stilu da je mir bolji od rata – lako je ostvariti, ali pitanje je da li su mogući neki opipljiviji rezultati. Oko poštovanja primirja, o povlačenju snaga, otvaranju novih rundi pregovora?

Ne mislim da krnjim poziciju predsedavajućeg kojom se Srbija toliko ponosi, ali stvari treba spustiti na zemlju. Očekivanja da će OEBS napraviti neki prodor povodom ukrajinske krize su nerealna. Očekivanja da bi Srbija mogla da bude akter prodora još su nerealnija.

Ne vidim nikakvu potrebu da toliko uživamo u poziciji koja s vremena na vreme pripada svim članicama OEBS-a. Kao što srpski predsedavajući Generalne skupštine UN nije mogao da napravi ništa spektakularno za svoju zemlju – to se i ne očekuje jer bi predstavljalo zloupotrebu – tako će se i ovo predsedavanje završiti. Dačić će imati priliku da češće viđa kolege s kojima se retko sreće, možda će popraviti i svoj engleski, i to je otprilike to. Pod uslovom, ponavljam, da Srbiju predsedavanje ne ponese, da ne umisli da ko zna šta može u ovim teškim vremenima pa na kraju izađe kratkih rukava.

Da bi se provukla između Scile i Haribde, da bi pametnim ponašanjem ojačala svoj status u svetu – što je moguće – Srbija pred sobom ima sledeće varijante: prva je da zbog preteranih posredničkih ambicija dobijamo žute kartone i sa jedne i sa druge strane – što znači da bi kraj 2015. dočekali prepuni rana i ožiljaka.

Druga je da se ponašamo kao sabirni dokumentacioni centar u koji će se slivati razne ideje, predlozi i inicijative, da kao dispečeri i arhivari nudimo usluge dobre volje ko god to od nas zatraži – što je jedini način da kraj predsedavanja dočekamo što manje ozleđeni. Teoretski, postoji i treća varijanta, da se svrstamo na jednu stranu, ali to je nepoželjna fikcija.

Naravno da se zalažem za drugu opciju. Srbija ne samo da nema dovoljan medijatorski kapacitet već su zainteresovani akteri ukrajinske krize, pre svega EU, Rusija i Ukrajina, zainteresovaniji za direktne kontakte, kao što pokazuju pregovori u Minsku.

Lako je Tanjugu da balansira tako što će u istom danu, u razmaku od 12 minuta, preneti šta od srpskog predsedavanja očekuju američke, ukrajinske i ruske diplomate u Beogradu. Drugo je pitanje kako će srpski zvaničnici pomiriti njihove ukrštene stavove.

Moguće da je zvanična Srbija pridavala preterani značaj funkciji predsedavajućeg OEBS-a, kao što verujem da 2011. ne bi jurila da je znala da će izbiti ukrajinska kriza. No, šta je tu je. Zato otrežnjujuće deluje Dačićeva izjava: „Nemamo pretenzije da ćemo rešavati svetske krize.”

Istovremeno, što je dodatno umanjenje rizika, vlasti u Beogradu odlučile su da ne predsedavaju trilateralnom grupom Ukrajina–Rusija–OEBS, prepuštajući tu delikatnu ulogu prethodnom predsedavajućem, Švajcarskoj.

Ostale teme koje je Srbija predstavila kao prioritete – jačanje regionalne saradnje na zapadnom Balkanu ili borba protiv terorizma – ostavljaju dovoljno prostora da Beograd konstruktivnošću zadovolji svoje diplomatske ambicije.

Predsedavanje će zahtevati maksimum diplomatskog takta i znanja. Ne vidim zašto premijer Aleksandar Vučić u tom delikatnom procesu očekuje veliku podršku predsednika Tomislava Nikolića. Ništa lično.

Boško Jakšić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Kako-preziveti-predsedavanje-OEBS-om.lt.html, 17. januar 2015.

The post Kako preživeti predsedavanje OEBS-om appeared first on Dejan Jeremić.