Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.

U prilog poboljšanju odnosa – moramo se podsetiti jučerašnje kolumne na temu pesmice koja govori o švabi i tra-la-la – jer Dačić je neizostavno morao da govori i o ciljevima Srbije, za koje reče da su nepromenjeni, i da streme Evropskoj uniji i, podrazumeva se, „negovanju tradicionalnih odnosa s Rusijom i Kinom”. Odnosi s Amerikom, očito, nisu tradicionalni, s obzirom na činjenicu da ih je Dačić u Vašingtonu „popravljao”.

Dačić negira pritisak Rusije koja, kaže on, „niti pritiska Srbiju da odustane od Evropske unije, niti Zapad traži da se Srbija distancira od Moskve”. To su, naravno, retoričke zavrzlame koje ne znače ništa više od slaganja reči i rečeničnih slogova redosledom prikladnim za određene prilike. A prilika je uvek.

„Mi se ne okrećemo Zapadu kao što se tumači poslednjih dana, već imamo svoje strateške ciljeve nepromenjene poslednje tri godine. Ukoliko ih je neko tek sada primetio, to je njegova greška. Dakle, s jedne strane je prijateljstvo s Rusijom, a s druge je opredeljenje ka EU”, Dačić reče i uteče. Ako je sve tako kako Dačić govori, zbog čega se prijateljstvo naglašava samo u slučaju pominjanja Rusije, a opredeljenje pri pominjanju Evropske unije?. Zar s Evropom nismo prijatelji, kao što smo s Rusijom ili, recimo, s Emiratima? A s Amerikom smo u svađi pa popravljamo odnose!? I niko nas ni na šta ne prisiljava i ne pritiska nas!? Jeftina retorika u skupa vremena.

Ministar je morao da pita Kerija i šta je mislio kada je pre izvesnog vremena rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre. I pitao ga je dodavši da „Rusija nikada nije od nas tražila da ne idemo u Evropsku uniju, niti nas je bilo čime ucenjivala”. A šta bi s Kerijevim odgovorom o vatrenoj liniji? Niti ga čusmo, niti videsmo, sumnjamo i da ga je bilo.

No, Dačić tera svoje: „Jednostavno rečeno, Rusija ničim ne ucenjuje Srbiju. Kod nas ne postoji dilema idemo li u EU ili evroazijski savez. Idemo u EU. To ni Rusija od nas ne traži. To je veštačka dilema”. Ok, možda bi mu rekao Keri; ok, kažemo i mi, ali čemu onda poboljšanje odnosa sa SAD ako ih niko nije kvario i u tom kvarenju nije učestvovao ruski pritisak?

O popravljanju i produbljivanju – o, koliko duboko! – odnosa, međusobnog poverenja i partnerstva sa SAD, Dačić razvejava zablude: „Da ne bude zablude, niti je američki državni sekretar nešto tražio od nas kao predsedavajućeg OEBS-u, niti to čini Moskva. SAD nisu za konfrontaciju već za deeskalaciju sukoba. Oko Ukrajine konstultujem se sa svima, i s Moskovom, i s Kijevom, i s Vašingtonom i Berlinom. Srbija nikada nije imala bolju poziciju i ja sam veoma zadovoljan”. Zavejan u zabludi.

Saznali smo (više puta) da niko ništa (!) od nas niti traži, niti zahteva, niti nas ucenjuje, niti pritiska, niti… jake su te niti sa svima koje je Dačić naveo. I pozicija Srbije nije nikada bila bolja pa sve mora, po svoje mišljenje, da trči od Vašingtona do Moskve preko Brisela i Kijeva. Na takvoj poziciji pozavideo bi svako. Naputovao bi se i nagledao belog sveta.

Ukoliko bih nastavio da navodim šta je Dačić sve rekao o odnosima s velikim silama, vratili bismo se na početak i pročitali sve isto na više načina: i Evropska unija i Zapad, i Rusija. I opredeljenje, i prijateljtsvo. I bla-bla, i bla-bla. Narodski rečeno, i jare i pare. U Moskvi bi rekli nevazmožno, u Vašingtonu impossible. Zamajavanje pričama o srpskoj političkoj nezavisnosti potrajaće do trenutka kada velikima ne dosadi floskula o ljubavnom trouglu Vašington-Beograd-Moskva. I nikako ne bi smelo nikoga da iznenadi ako bi jedan od velikih od Srbije zatražio da se i decidirano izjasni: s nama ili protiv nas? A tada će biti kasno i za jare i za pare. Neko će zameketati gratis, bez ijedne kinte.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158343-ni-jare-ni-pare.html, 28. februar 2015.

The post Ni jare, ni pare appeared first on Dejan Jeremić.

Ključ bi verovatno bio kod Nikolića, za kog BBC kaže da veoma često govori narodskim, jednostavnim jezikom zbog čega upada u nevolje. Takva konstatacija prestižne britanske medijske kuće je upravo diplomatska, onakva kakva Nikoliću nedostaje, jer diplomatija ne trpi prostakluk. Ono što BBC diplomatski navodi kao Nikolićev jednostavan narodski jezik, zamena je za prostotu.

Nikolić svakako nije mislio da je neophodno bukvalno zatvoriti lidere Evropske unije i Rusije, ali se rečnikom ključara tako ne obraća međunarodnoj zajednici. Tako se ne razgovara ni sa Andorom i Lihtenštajnom, ma koliko te zemlje bile male. Male, ali uređene i bogate. Nije ni Srbija velika, ali je sirota. Ne bi onda bilo dobro potencirati siromaštvo, ono siromaštvo koje ima veze s duhom. Bogatstvo duha je privilegovana kategorija. Nema cenu. Tu ne pomaže ni vinograd da prodaš.

Predsednik države misli da je Srbija kvalifikovana da bude posrednik u sporu nastalom ratnim stanjem u Ukrajini, a svoje misli potkrepljuje tvrdnjom da je Srbija završila prvu godinu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji i da, istovremeno, održava jake veze s Rusijom, kojoj odbija da uvede sankcije uprkos pritiscima iz Brisela. Jake veze s Rusijom, prevedene na narodski jezik znače – čvrsta ruka Kremlja i telefonska slušalica u Beogradu bez mikrofona.

Za Nikolića, predsednika države koja predsedava OEBS-om, upravo je predsedavajuća uloga nezgodacija, jer, kako kaže, „dva najveća partnera Srbije nalaze se u klinču, a to je za nju veliki izazov”. Taj veliki izazov dođe mu kao televizijski kviz, sve ili ništa. A trik-pitanje?

Ne znam šta o zaključavanju misle u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Kijevu, ali sumnjam da bi se bilo ko od njih podvrgao tretmanu pod katancem. Znam, reći će mnogi da je Nikolićeva izjava metafora, ali niko neće da ga propita definiciju te stilske figure. Nikolić se, inače, slikovito izražava, pamte se njegove narodske izjave o Tarabićima, prorocima, nepismenima, malim žutim ljudima, ispijanju moravske vode; o Evropi kao rupi na onom tepihu kojim je radikalski mahao pre nego što je otišao u garderobu, presvukao se i bacio ćilim s rupom (a taj odleteo) ne bi li danas mogao da govori o Moskvi i Briselu kao o dvoje dece, podjednako voljene da biste se jednog od njih odrekli. Metaforično.

Ono što je još rekao u intervjuu nema nikakve veze s metaforom, a rekao je da ima još vremena do ulaska u Uniju. Ima, sve vreme ovog sveta je pred Srbijom, nema potrebe da žuri. Ni u zbilji, ni u metafori. Još samo da počnu da otvaraju poglavlja, kojih ima „samo” 35, pa bog da nas vidi. Osim boga, i Vašington, Brisel, Moskva i Kijev.

Narodskim jezikom rečeno, batali ti, burazeru, petljanje u visoku politiku. To je ponor iz kog se neiskobelja posle igre rečima kojoj govornik nije vičan. Diplomatski nastup nije isto što i poljem preći, nije ni okopavanje vinograda, ni pečenje rakije, ni preimenovanje kuće na selu u predsedničku rezidenciju. To je, narodski rečeno, ozbiljna rabota, ne mlati se njom kao po gloginjama. I nije to onaj ćilim s ovećom rupom. Diplomatija je, što bi rekao narod, za učevan narod. Za svršene đake večernje škole, pristup zabranjen.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 23. januar 2015.

The post Ključar appeared first on Dejan Jeremić.

Srbija je februara 2012. uz fanfare najavila da će 2015. predsedavati Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, ali nestišana ukrajinska kriza čini da bi Beograd trebalo da bude srećan ako se na kraju jednogodišnjeg mandata ne budu oglasila crkvena zvona na opelu srpskoj diplomatiji.

Ono što je slavljeno kao prilika za afirmaciju na međunarodnoj diplomatskoj sceni, sticajem loših okolnosti pretvorilo se u težak izazov da Srbija veštim balansiranjem približi ili pomiri oštro suprotstavljene stavove Zapada i Rusije oko Ukrajine.

Dok god su podele oštre kakve jesu, dok god ne bude prvih znakova otopljavanja u novom hladnom ratu, isturena pozicija predsedavajućeg nosi ogroman rizik da se Beograd zameri i jednoj i drugoj strani. Pozitivan izazov lako može da se pretvori u negativan.

Govorimo o Srbiji kao mostu spajanja. Ne zaboravimo da je u ratnim vremenima most gotovo obavezna meta granatiranja sa obe strane. Srbija, sa svim iskustvima u regionalnim konfliktima, ističe da će delovati kao pošten posrednik i da će na nepristrastan i transparentan način koristiti prednosti koje OEBS nudi kao organizacija koja okuplja 57 država.

U pravu je generalni sekretar OEBS-a Lamberto Zanijer kada kaže da Srbija ima dobre šanse da odigra pozitivnu ulogu, jer ima tradicionalno dobre odnose s Moskvom, dok je istovremeno fokusirana na evropsku perspektivu.

Ali, budimo realni. OEBS nema dovoljno efikasne mehanizme delovanja u svetskim zbivanjima. Srbija nema gotovo nikakav način da utiče na ključne aktere ukrajinske krize. Nije to konstatacija pesimizma, već realnosti.

Da li iko očekuje da će Vašington, Brisel, Kijev i Moskva menjati svoje stavove po uputstvima koja im nudi Beograd? Nama je, što se imidža tiče, veoma važno da u najboljoj volji, potpuno neutralno, pokušamo da približimo stavove učesnika ukrajinske krize, ali mislim da je to maksimum angažmana. Svako „posvećenije” insistiranje na stavovima jedne, odnosno druge strane, nosi taj veliki rizik da se zamerimo.

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je juče na prvom ovogodišnjem sastanku Stalnog saveta OEBS-a, kojom je i formalno počelo predsedavanje Srbije, ponovio da će prioritet biti ukrajinska kriza, zamrznuti konflikti u svetu i podsticanje saradnje na zapadnom Balkanu.

Očekuje se da OEBS pruži nekakav doprinos rešavanju krize koja je odnose velikih sila srozala na najniži nivo poslednje tri i po decenije. Takvu diplomatsku saglasnost – u stilu da je mir bolji od rata – lako je ostvariti, ali pitanje je da li su mogući neki opipljiviji rezultati. Oko poštovanja primirja, o povlačenju snaga, otvaranju novih rundi pregovora?

Ne mislim da krnjim poziciju predsedavajućeg kojom se Srbija toliko ponosi, ali stvari treba spustiti na zemlju. Očekivanja da će OEBS napraviti neki prodor povodom ukrajinske krize su nerealna. Očekivanja da bi Srbija mogla da bude akter prodora još su nerealnija.

Ne vidim nikakvu potrebu da toliko uživamo u poziciji koja s vremena na vreme pripada svim članicama OEBS-a. Kao što srpski predsedavajući Generalne skupštine UN nije mogao da napravi ništa spektakularno za svoju zemlju – to se i ne očekuje jer bi predstavljalo zloupotrebu – tako će se i ovo predsedavanje završiti. Dačić će imati priliku da češće viđa kolege s kojima se retko sreće, možda će popraviti i svoj engleski, i to je otprilike to. Pod uslovom, ponavljam, da Srbiju predsedavanje ne ponese, da ne umisli da ko zna šta može u ovim teškim vremenima pa na kraju izađe kratkih rukava.

Da bi se provukla između Scile i Haribde, da bi pametnim ponašanjem ojačala svoj status u svetu – što je moguće – Srbija pred sobom ima sledeće varijante: prva je da zbog preteranih posredničkih ambicija dobijamo žute kartone i sa jedne i sa druge strane – što znači da bi kraj 2015. dočekali prepuni rana i ožiljaka.

Druga je da se ponašamo kao sabirni dokumentacioni centar u koji će se slivati razne ideje, predlozi i inicijative, da kao dispečeri i arhivari nudimo usluge dobre volje ko god to od nas zatraži – što je jedini način da kraj predsedavanja dočekamo što manje ozleđeni. Teoretski, postoji i treća varijanta, da se svrstamo na jednu stranu, ali to je nepoželjna fikcija.

Naravno da se zalažem za drugu opciju. Srbija ne samo da nema dovoljan medijatorski kapacitet već su zainteresovani akteri ukrajinske krize, pre svega EU, Rusija i Ukrajina, zainteresovaniji za direktne kontakte, kao što pokazuju pregovori u Minsku.

Lako je Tanjugu da balansira tako što će u istom danu, u razmaku od 12 minuta, preneti šta od srpskog predsedavanja očekuju američke, ukrajinske i ruske diplomate u Beogradu. Drugo je pitanje kako će srpski zvaničnici pomiriti njihove ukrštene stavove.

Moguće da je zvanična Srbija pridavala preterani značaj funkciji predsedavajućeg OEBS-a, kao što verujem da 2011. ne bi jurila da je znala da će izbiti ukrajinska kriza. No, šta je tu je. Zato otrežnjujuće deluje Dačićeva izjava: „Nemamo pretenzije da ćemo rešavati svetske krize.”

Istovremeno, što je dodatno umanjenje rizika, vlasti u Beogradu odlučile su da ne predsedavaju trilateralnom grupom Ukrajina–Rusija–OEBS, prepuštajući tu delikatnu ulogu prethodnom predsedavajućem, Švajcarskoj.

Ostale teme koje je Srbija predstavila kao prioritete – jačanje regionalne saradnje na zapadnom Balkanu ili borba protiv terorizma – ostavljaju dovoljno prostora da Beograd konstruktivnošću zadovolji svoje diplomatske ambicije.

Predsedavanje će zahtevati maksimum diplomatskog takta i znanja. Ne vidim zašto premijer Aleksandar Vučić u tom delikatnom procesu očekuje veliku podršku predsednika Tomislava Nikolića. Ništa lično.

Boško Jakšić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Kako-preziveti-predsedavanje-OEBS-om.lt.html, 17. januar 2015.

The post Kako preživeti predsedavanje OEBS-om appeared first on Dejan Jeremić.

Užasavajuće je ono što se dogodilo u Francuskoj, užasavajuće je to što i naša pisma počinju razgovorom o toj temi. Granice ljudskog bezumlja mere se kosmičkim aršinima, plaši me da čovečanstvo, kojim kao da rukovodi neka nevidljiva i nedodirljiva ruka, neumitno tone u crne rupe tog beskraja. Kao da je ceo svet nesvestan posledica, da je imun na mogućnost apokalipse koja ga može snaći, tren o tome odlučuje. Imperativ koji mora ispuniti jeste: stati na put događajima poput onih u Francuskoj, Siriji, Gazi, Libiji… Nema strane sveta na kojoj se ne odvija neki rat, u kojem se žrtve broje desetinama, stotinama, hiljadama. U senci ubistva francuskih karikaturista ostala je stravična slika masakra u Nigeriji u kojoj je ubijeno 2.000 ljudi! Ubijeni su uglavnom deca, žene i stariji, nemoćni! Da li smo – kao što je ceo svet, makar i na jedan dan, prihvatio da bude Šarli Ebdo – da li smo isto tako spremni da izađemo na ulice i trgove i kažemo da smo svi Nigerijci?!

Liberté, Égalité, Fraternité ili Liberté, Égalité, Fraternité, ou la mort?

Znam da je za vas novinare loša vest – najbolja vest, i da se na tom temelju grade tiraži, slušanost i gledanost medija, njihova popularnost. Znam i da su novinari kadri da predimenzioniraju događaj, da nakite, da raspale strasti, da su, ako je to u interesu njihove zemlje, njihovog režima, ili moćnog kapitala, spremni i na laž. Odvratnu, prljavu laž, jednaku snazi terora, laž kojom izriču presude. Rat se odavno ne gubi i dobija na bojištima i u rovovima. On je medijska igra na život i smrt, ratom upravljaju medijski moguli veštije i moćnije od generala. Žrtve su brojevi u novinskim biltenima, kolateralna šteta, ratovi su samo produžena ruka novinskog stupca i televizijske slike koji icrtavaju topografske karte. Mediji su, u to sam se uverila toliko puta, najjača vojna sila koju je svet video. Oni su direktan prenos umiranja.

Nažalost (još jedna ružna reč kojom počinjem rečenicu), stigla je i vest da je preminula Anita Ekberg, glumica koja je odbila da autoru prve verzije filma „Lice s ožiljkom”, neodoljivom Hauardu Hjuzu koji je jurio za Džindžer Rožers sedam godina dok je nije stigao (kažu da je jednu noć proveo i s Merilin Monro!), njemu je odbila da ispinu želju i promeni prezime za koje je on tvrdio da se teško izgovara; žena kojoj je prvu filmsku ulogu isposlovao Džon Vejn, ljubavnica Marčela Mastrojanija, Garija Kupera, Jula Brinera, Erola Flina i Frenka Sinatre; Felinijeva muza, njegova Silvija u raskošnom kostimu (nagrađenom Oskarom) bosonoga, zavodnički, gazi vodu Fontane di Trevi u susret slatkom životu. Na retrospektivi italijanskih filmova Felinijev „Sladak život” prikazan je onog dana uoči njene smrti. Sudbina, predskazanje ili uvod u slast nekog boljeg života, ne znam, ne mogu i ne umem da objasnim.

Osim svakodnevnih poseta bioskopskim projekcijama italijanskih filmova, druženja s Ivonom i poseta Fulvijevim knjižarama, predavanja na Konzervatorijumu i svakodnevnog vežbanja, nastojim da vreme provedem u kućnom miru ušuškana u tišinu dnevne sobe kojom, poslednjih dana, promiču zvuci – upravo je slušam – Santanine gitare. Corazón Espinado!

To što radim moja je potreba, način na koji ostajem i opstajem. Najpre ponekad, i samo ponekad, a sada sve češće, javi mi se prošlost koja zove natrag. I onda pobegnem od sebe, u sebe.

Jave mi se Bojićevi stihovi, oni koje si nadahnuto, poprilično naliven crvenim vinom, recitovao na zidu Kalemegdanske tvrđave, skraćivao mi život svakim korakom za koji sam mislila da će te odvući u bezdan mraka vekovima starog kamenja. Uvek su me te zidine podsećale na neko mučilište u kome je davno ugrađeno hiljade kostura, uprkos savremenoj istoriji koju ispisuju svi zaljubljeni parovi koji su bar jednom kročili u tamu utvrđenja.

Da, recitovao si Bojića, pijan, bez zaplitanja jezikom. Najlepše si recitovao posle dobrog vina. „Crvena kapljica po kapljica, krvna zrnca, neprevaziđen stih…”, pravdao si pijanstvo dokazujući da maligani ne mogu da umanje tvoje interpretacije Staneskua, Pope, Miljkovića, Prevera… I Bojića, naravno. Kao da čujem…

 ***

Ja hoću da radim ne gubeći vreme,

Da ne kukam posle kako nemam sreće,

Kako je za borbu slabo moje pleće

I kako su ljudi stene, gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,

Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.

Ja hoću da stvorim puno snage delo.

Ne plaši me moja vlastita Golgota.

 …

***

Hrabro, ivicom kamene utvrde, iznad ponora u beogradskoj noći, pomalo da me fasiniraš, više zbog samopouzdanja. Da nad provalijom dokažeš da si jači, spremniji, hrabriji od dubine koja magično vuče sebi. Ako kažem da si mi i tada, kao mnogo puta pre i kasnije, bio smešan, neću reći ništa novo.

Ako ti kažem da sam sigurna u tvoju smelost, da sam se uverila da si bez straha ušao u kovitlac života, veruj da boljeg, pažljivijeg i vernijeg slušaoca tvojih pesničkih večeri nisi imao. Bilo je iskreno, zavodljivo i kristalno bistro, kao Santanina Corazón, kao slatka voda života u Fontani di Trevi.

Ines,

ponedeljak, 12. januar 2014.

negde daleko

The post La dolce vita appeared first on Dejan Jeremić.