A saksofon, taj plemeniti instrument, čiji zvuci zadiru u najtananije dubine duše – kako je to maestralno umeo da izvede Miroslav Sedak-Benčić u pesmi „Ako znaš bilo što” – u rukama bivšeg američkog predsednika koji se proslavio aferom „Ovalni kabinet”, nije bio u stanju da odsvira bolje od onog što se na dvadesetogodišnjici masakra u Srebrenici čulo, a čulo se, tek poneki mediji su preneli, a većina prećutala Bilijevu samohvalu ličnog doprinosa tzv. miru na području koje je danas mračna istorija čovečanstva. Omaklo mu se da kaže „da je rat koji je poveo u Bosni i Hercegovini, a kasnije i na Kosovu i Metohiji nešto od najvažnijih aktivnosti koje je sproveo u delo dok je bio (i ostao najneinteligentniji) predsednik SAD”. Moniku Levinski nije pominjao. Nju i Ovalni kabinet ne može da karakteriše kao rat, to mu preduzeće više godi kao davanje časova iz solfeđa i duvanja u instrument.

Licemeran je i otužan bio svaki njegov pokušaj da konvencionalnim, ispraznim političko-diplomatskim, demagoškim rečnikom, podiđe skupu retorikom mirotvorca koji se istovremeno hvali ratnim pohodima. U pozivu liderima regiona da rade zajedno na miru i stabilnosti, naveo je i: „Možda neče funkcionisati kako je zamišljeno, ali videćemo šta će se desiti”. A šta će se desiti? Opet neki ludaci čije je ludilo podstrekavao saksofonskim pozivom u boj? Ili nešto još neinteligentnije?! „Molim vas”, kaže Bili, „da ne dopustite da ovaj spomenik nevinim žrtvama bude tek uspomena na jednu tragediju”. Spomenik već jeste uspomena na jednu tragediju, i ostaće to dok je sveta i veka, ali to mu nije niko došapnuo.

Klinton se ne libi i da kaže: „Počastvovani smo što možemo da delimo ovaj trenutak s vama”. Da je pametniji, nego što je lepši (a i to je diskutabilno!), nikada ne bi došao na mesto zločina, a još manje bio počastvovan zbog toga što deli tuđi bol za koji nema, ama baš nimalo, emocije. Da si hteo, Bili, da sprečiš pokolj ne bi se hvalio i ponosio svojim učestvovanjem u krvavom piru na prostorima hiljadama milja udaljenim od Monike i saksofona.

Mučno je nabrojati sve floskule jednog, po svemu, lakejskog šarlatana kojem je dolazak u Srebrenicu isto što i poljem preći. Usput, zahvalio se predsedniku vlade Srbije zbog hrabrosti koju je pokazao dolaskom u Srebrenicu, pa kao, kako sebe nazva, „prijatelj”, očekuje da isto to uradi i predsednik Srbije. Osetio se usamljen, šta li? (Da budu triling kečeva?!). A i ko je on da se bilo kome zahvaljuje, šta god ta zahvalnost nosila sobom i kako god bila konotirana?! Zvečalo je kao raštimovani saksofon u rukama deteta na početku prvog razreda osnovne muzučke škole.

Na kraju, zahvalio se Obami zbog toga što mu je omogućio da predvodi delegaciju Sjedinjenih Američkih Država, u kojoj je bila i Medlin (Madlen) Olbrajt. Pa, hvala ti, Obama.

Pošto ne zaslužuje više od ovih redova, ovde bih i završio storiju o opskurnoj inkriminisanoj ličnosti koja je još jednom delila lekcije o miru koji počinje i završava se u krvi. Taj koji je za dlaku izbegao, da posle Niksona bude drugi američki predsednik koji će u istoriju biti poslat impičmentom, mogao bi da svrati na Haiti, ili u Avganistan, Sudan, Srbiju, i na još neke ratno-turističke destinacije na koje je slao trupe pod okriljem svog koncepta humanitarnog rata, kako je sarkastično umeo da nazove svoje vojne poduhvate. Ukoliko sme. I neka ponese saksofon.

12. jul 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Na mestu zločina appeared first on Dejan Jeremić.

U prilog poboljšanju odnosa – moramo se podsetiti jučerašnje kolumne na temu pesmice koja govori o švabi i tra-la-la – jer Dačić je neizostavno morao da govori i o ciljevima Srbije, za koje reče da su nepromenjeni, i da streme Evropskoj uniji i, podrazumeva se, „negovanju tradicionalnih odnosa s Rusijom i Kinom”. Odnosi s Amerikom, očito, nisu tradicionalni, s obzirom na činjenicu da ih je Dačić u Vašingtonu „popravljao”.

Dačić negira pritisak Rusije koja, kaže on, „niti pritiska Srbiju da odustane od Evropske unije, niti Zapad traži da se Srbija distancira od Moskve”. To su, naravno, retoričke zavrzlame koje ne znače ništa više od slaganja reči i rečeničnih slogova redosledom prikladnim za određene prilike. A prilika je uvek.

„Mi se ne okrećemo Zapadu kao što se tumači poslednjih dana, već imamo svoje strateške ciljeve nepromenjene poslednje tri godine. Ukoliko ih je neko tek sada primetio, to je njegova greška. Dakle, s jedne strane je prijateljstvo s Rusijom, a s druge je opredeljenje ka EU”, Dačić reče i uteče. Ako je sve tako kako Dačić govori, zbog čega se prijateljstvo naglašava samo u slučaju pominjanja Rusije, a opredeljenje pri pominjanju Evropske unije?. Zar s Evropom nismo prijatelji, kao što smo s Rusijom ili, recimo, s Emiratima? A s Amerikom smo u svađi pa popravljamo odnose!? I niko nas ni na šta ne prisiljava i ne pritiska nas!? Jeftina retorika u skupa vremena.

Ministar je morao da pita Kerija i šta je mislio kada je pre izvesnog vremena rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre. I pitao ga je dodavši da „Rusija nikada nije od nas tražila da ne idemo u Evropsku uniju, niti nas je bilo čime ucenjivala”. A šta bi s Kerijevim odgovorom o vatrenoj liniji? Niti ga čusmo, niti videsmo, sumnjamo i da ga je bilo.

No, Dačić tera svoje: „Jednostavno rečeno, Rusija ničim ne ucenjuje Srbiju. Kod nas ne postoji dilema idemo li u EU ili evroazijski savez. Idemo u EU. To ni Rusija od nas ne traži. To je veštačka dilema”. Ok, možda bi mu rekao Keri; ok, kažemo i mi, ali čemu onda poboljšanje odnosa sa SAD ako ih niko nije kvario i u tom kvarenju nije učestvovao ruski pritisak?

O popravljanju i produbljivanju – o, koliko duboko! – odnosa, međusobnog poverenja i partnerstva sa SAD, Dačić razvejava zablude: „Da ne bude zablude, niti je američki državni sekretar nešto tražio od nas kao predsedavajućeg OEBS-u, niti to čini Moskva. SAD nisu za konfrontaciju već za deeskalaciju sukoba. Oko Ukrajine konstultujem se sa svima, i s Moskovom, i s Kijevom, i s Vašingtonom i Berlinom. Srbija nikada nije imala bolju poziciju i ja sam veoma zadovoljan”. Zavejan u zabludi.

Saznali smo (više puta) da niko ništa (!) od nas niti traži, niti zahteva, niti nas ucenjuje, niti pritiska, niti… jake su te niti sa svima koje je Dačić naveo. I pozicija Srbije nije nikada bila bolja pa sve mora, po svoje mišljenje, da trči od Vašingtona do Moskve preko Brisela i Kijeva. Na takvoj poziciji pozavideo bi svako. Naputovao bi se i nagledao belog sveta.

Ukoliko bih nastavio da navodim šta je Dačić sve rekao o odnosima s velikim silama, vratili bismo se na početak i pročitali sve isto na više načina: i Evropska unija i Zapad, i Rusija. I opredeljenje, i prijateljtsvo. I bla-bla, i bla-bla. Narodski rečeno, i jare i pare. U Moskvi bi rekli nevazmožno, u Vašingtonu impossible. Zamajavanje pričama o srpskoj političkoj nezavisnosti potrajaće do trenutka kada velikima ne dosadi floskula o ljubavnom trouglu Vašington-Beograd-Moskva. I nikako ne bi smelo nikoga da iznenadi ako bi jedan od velikih od Srbije zatražio da se i decidirano izjasni: s nama ili protiv nas? A tada će biti kasno i za jare i za pare. Neko će zameketati gratis, bez ijedne kinte.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158343-ni-jare-ni-pare.html, 28. februar 2015.

The post Ni jare, ni pare appeared first on Dejan Jeremić.

Pročitala sam sve vesti o Kemalu Montenu do kojih sam došla. I ovdašnje novine pišu o njemu. Neko vreme provela sam ćuteći, sama u kući, a onda sam pozvala Ivonu. Već je znala. Fulvio joj je saopštio. Videla sam i šta je Bregović izjavio poredivši Kemu s velikim drvetom koje je palo. Ali grane se nisu i neće sasušiti, dopunila bih Bregu.

Nadam se da to što je Goran rekao za Kemala nije parafraza nečega i nekoga, da je njegova umotvorina, da nije kompilacija koju je pokupio iz delova nečije literature. Kažem ovo zbog toga što sam oduvek bila podozriva u vezi s njegovom muzikom za koju sam, i onda, govorila da je preopterećena ruralnim poskočicama. Bil sam u pravu, slagao si se. Nisam volela čobanski rok, pa to ti je. Nisi ni ti pa smo ipak bili i kod Hajdučke česme i na Hipodromu, i još na devet koncerata Bijelog dugmeta. Činilo smo to da bismo se upisali u istoriju, da nam ne bude žao ako propustimo ono što je tada bilo podignuto na nivo spektakla. Volela sam tek poneku njihovu pesmu. Možda onu za malu pticu.

I sve što je posle odsvirao, na čemu će steći svetsku slavu i koncertirati na svim kontinentima, bilo mi je otužno prepevavanje samog sebe, kupoprodaja svega što je iz muzičkog sveta pokrao pa mu vratio, i naplatio. Kao pijačni preprodavac tuđe robe, nakupac koji sveže kupljeno skupo proda kada je već gnjilo i usahlo. To sam mislila, a i govorila ti, i pre nego što sam zabrazdila u klasiku, životni poziv profesora klavira na prestižnom Konzervatorjiumu, ovde, daleko.

Nerviralo me i to što sam ga na Rok spektaklu, na Stadionu JNA, drugog dana septembra one godine, videla u sakou od lana na koji je nakačio bedževe Merilin Monro. Jeste, strašno me je to nerviralo jer sam ti samo nekoliko meseci, u komisionu kod Filozofskog fakulteta, kupila gotovo isti takav sako i zadenula na njegov rever bedž nesrećne Norme Džin, koja je volela više muškaraca istovremeno. Ukoliko ih je zaista volela. Džejms Doherti, Džo Di Mađo, Marlon Brando, Artur Miler, Džon F. Kenedi, pa i brat mu Robert, neke njene javne i tajne ljubavi. Jedan policajac, jedan bejzbol igrač, pa glumac, pisac, predsednik SAD, senator iste zemlje… i pilule za spavanje. Jaka doza. Možda ispijena protivno njenoj volji. Otšla je rekom bez povratka.

Svejedno, dopala mi se ta neobična devojka u ulogama fatalne lepotice za kojom su uzdisali muškarci jer više vole plavuše; imala sam neki poseban odnos prema toj plavuši koja traži način kako da se uda za milionera; svidela mi se simbolika sedam godina vernosti te neobične devojke kojoj iz rešetaka na trotoaru podzemni vazduh podiže haljinu; i na kraju, shvatila sam da volim to što neki vole vruće. Zbog toga sam ti na rever okačila bedž s njenim likom. Posle koncerta na stadionu, besno sam ti ga strgla. Ma, koncert nije ni bio završen, a bedž sam ti već skinula i izgazila.

Mnogo vremena i prostora u pismu zauzelo je moje objašnjenje zbog čega nikada nisam mirisala Bregovića. Zbog toga što mi je bila otužna njegova prepredenost i prenaglašene lažna naivnost i nevinost, i neprestano negiranje sopstvenog dela kojim je zapravo – a na vreme je shvatio da to tako treba da radi – davao veći značaj svemu što je uradio istovremeno pokušavajući da sve to obezvredi, ma eto, to je tek onako, bezveze, luk i voda… I okolo salata.

Izvini, neću više.

Ima, ipak, nečeg lepog u podsećanju na vreme Hajdučke česme i Hipodroma. Nepunih godinu dana pre koncerta u Topčideru upoznala nas je moja drugarica Lela. Predstavila te kao druga nekog njenog dečka kog još nisam upoznala, mada sam tada sumnjala da ste vas dvoje nešto već imali, mislim, zajedničko. Prevarila sam se. Bila je zaista devojka tvog najboljeg druga, tvog imenjaka s nadimkom Gen. (Stvarno, za sve ove godine nikada te nisam pitala, zašto Gen?). To upoznavanje mi je maglovito, ne sećam se baš svakog detalja, valjda zbog treme, uzbuđenosti, zbog nečega što je trebalo da se dogodi, a slutilo se. Sećam se samo da je bilo u „Centrali”, u Čika Ljubinoj, u lokalu ispod nivoa trotoara, i ispod svakog nivoa finog gradskog sveta. A nama je baš to mesto, grafitima išaranih zidova, oslikano crtežima stalnih gostiju naših godina, nama je baš ono bilo udobno. Prvo zajedničko ispijanje pića, prvi razgovor, prvi dodir očima.

I još bezbroj takvih.

Ali, u tom bezbroju, ubrzo nakon trećeg izlaska, jedne večeri zazvonio mi je telefon. Onaj crni, klasičan, težak kao tuč, preglasan da ga je i komšiluk čuo, digao je te večeri paniku. Javila sam se, uljudno a ženski. „Halo!”

„Ćao, ja sam”.

„Ko si ti?”

„Central, čika Ljuba, grafit, crtež…, zovi me kako god želiš”.

Nisam dozvolila da čuješ kikotanje, rukom sam prekrila mikrofon i ćutala.

„Čuješ li me ili sam pogrešio broj?”

„Da, da… čujem te, reci”.

Uh, to moje „reci” nerviralo te godinama kasnije. Ali rekao si.

„Ako nemaš nikakve obaveze večeras, svrati do mene”.

Šok! Istovremeno i misao: Opa! dečko ne gubi vreme.

„A šta ako imam obaveze?”

„Onda, ništa. Želim ti lep provod”.

Zamalo da zabrljam.

„Šalim se, ne radim ništa. Uglavnom se smaram kod kuće. Imaš neki predlog?”

„Već sam rekao. Ako te ne mrzi, svrati”.

„Da svratim, gde? Imaš neku adresu na koju se svraća?”

„Izvini, apstrahovao sam činjenicu da nisi nikada bila kod mene.”

Čuj, apstrahovao je. Kad tada nisam pala s kanabeta u koji sam se zavalila s telefonom u krilu i slušalicom stisnutom desnim ramenom.

„Ajd, reci adresu. Možda i svratim, videću. Mada… kasno je.”

„Kasno? Pa tek je pola devet. Uostalom, za dolazak kod mene nikada nije kasno”.

A, tu si tico! Nikada nije kasno. To sam zapamtila za vjek vjekova. Neizbrisivo.

„Pišem…”

„Piši…”

„Ako dođem za sat, došla sam. Ako me nema, znači da me nema”.

Pauza. Izgleda da sam uhvatila raskorak u tvojim mislima. A onda, kao usput, interesujem se šta je povod, da li će kod tebe biti još neko.

„Ili, planiraš sedeljku udvoje?”

„Ne, biće nas šestoro”

„Dolazi ti društvo, neki tvoji prijatelji?”

„Ne”.

„?!?!… kako onda… kako šestoro?”

„Bićemo ti, ja i Bitlsi…”

Klik.

Ne, nisam te večeri otišla kod tebe, doletela sam.

Mama me gledala u čudu dok sam istrčavala iz kupatila umotana samo u peškir i uskakala u farmerice (s naglaskom na – tesne), ogroman džemper s rol- kragnom i, naravno, bez šminke, u perjanoj jakni izletela na ulicu i čekala taksi. Cvokotala sam od hladnoće, bila je studena noć, mrklo nebo, modrocrno i mesec kao bela grudva; zvezdano i bistro, ledeno kao santa. I zvezdama je bilo hladno.

Bila je to – u mom dotadašnjem kratkom životnom veku – uistunu, najtoplija noć.

Ines,

četvrtak, 22. januar 2015.

negde daleko

The post Topla ledena noć appeared first on Dejan Jeremić.

Iz tvog pisma saznajem da su uhapšeni roditelji dečaka koji su napali Rašu Popova, a danas pročitah vest da je pronađen šestogodišnji brat dvojice napadača. Roditelji izgubili šestogodišnje dete! Takva stvarnost muti mi razum, ne razumem ljude koji maloletnu decu navode na blud, prosjačenje, krađe i razbojništva a da pri tom ne znaju gde im se deca nalaze. Policija ih skuplja po ulicama, ali još nije pokupila i napadače na Rašu. Sve to zajedno, vređa mi inteligenciju.

Toj zapuštenoj i napuštenoj deci roditelji su pružili samo jednu mogućnost – ulicu. I to onaj njen najgori deo asfalta. Jedino što su vaspitanjem stekli jesu prevara, bezakonje, tuča, pa i ubistva. Podrazumeva se da ta i takva deca ne pohađaju nijednu vaspitnu ustanovu, škola je daleko od asfalta kojim haraju.

Nego, već nekoliko dana nameravam da ti pišem o onom što sam pročitala a tiče se supruge predsednika Srbije, Dragice Nikolić. Bila je, porodično, sa svojim suprugom u zvaničnoj poseti Abu Dabiju. Rešila da vidi malo sveta i upozna šeika Muhameda bin Zajeda Al Nahjana, i sve njegove žene. Koliko se razumem u šeike, oni odvajkada imaju hareme. Ne znam da li je u međuvremenu taj običaj modifikovan. Ne piše da li je Dragica uspela sa svim tim damama da se rukuje. Poseta je obelodanjena na njenom Fejsbuk profilu u kontekstu hvalisanja i nezaboravnog susreta sa bin Muhamedom. U delu teksta jedno od njegovih imena je Nahjan, u drugom to ime ima još jedno slovo j, dakle – Najhjan. Da li je to isti čovek ili brat blizanac?

Ali ni to nije previše važno koliko činjenica da se predsednikova surpuga nije onoliko zahvaljivala šeJku. Da, da, šeik sa slovom j, kao milk-šejk u restoranima brze hrane. Uvredljivo za jednog šeika, ili, njegovog brata blizanca, više nisam sigurna ko je tu ko. Prijem upriličen u čast dolaska bračnog para Nikolić svet nije video. Nezapamćeno u istoriji naftonosnih polja. Tako bar piše na stranici njenog Fejsbuk profila. Kasnije, iz imenice šeik, to slovo j nestaje i tretira se kao nepostojano. Ali nije nestalo iz imena NaJhjan. To je pisala svojeručno ili joj je neko pomogao? Ništa ne razumem?!

A suprug dotične Dragice, Tomislav, ne razume kako to u Srbiji njegovu životnu saputnicu niko ne oslovljava kao prvu damu. U čemu je prva? U nepostojanom slovu j, konzumiranju milk-šejka sa šeJkom bin Muhamedom ili u potrebi da je se oslovljava kao da je rođena u dvorskoj svili i kadifi. Prazilučka logika. Čuj, prva dama. Još jedna uvreda mojoj inteligenciji.

Eto, muž Tomislav zamera naciji zbog toga što mu suprugu oslovljavaju krštenim imenom (je l’ krštena, ne znam?). Plašim se da će uskoro da se pobuni zbog male apanaže koju, po zakonu, njegova prva dama prima iz budžeta u iznosu od 50.000 dinara. Ko je smislio takvu zakonsku glupost? Zašto oporezovani plaćaju njen venčani list na kojem su njeno i ime njenog supruga? Da li je supruga predsednika države bračni status ili zanimanje? Sve me to pomalo kopka. That’s it.

Danas je 5. decembar i na današnji dan 1996. godine tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Bil Klinton za državnog sekretara postavio je Medlin (Madlen) Olbrajt. Bila je prva žena na toj funkciji u istoriji SAD. Prva dama državnog aparata. Nije nam se mnogo dopadala, osim, koliko se sećam, Velji Iliću početkom 2000-te godine kada je s delegacijom opozicije bio na sastanku s njom. Razlozi tog sviđanja su sasvim erotske prirode i sadržaja, ali to već pripada domenu prazilučke filozofije.

Na današnji dan 2003. godine Kina je prvi put ugostila kandidatkinje za Mis sveta. I, zaista, izabrana je prva dama svetske lepote. Bila je to 19-godišnja Rozana Dejvison, ćerka pevača Krisa de Bura, uz čiju smo „Lady In Red” plesali jednom davno.

Kada sam prvi put u životu srela damu bila je to jedna gospođa od imena, auoritet koji zrači, persona kojoj sam samo mogla da zavidim i da joj se divim. I da poželim da jednom budem nalik njoj. Da se razumemo, to ne znači da bih ikada volela da budem prva dama.

Možda i bih, ali samo u slučaju da budem nečija prva Lady In Red.

Ines,

petak, 5. decembar 2014.

negde daleko

The post Prva dama u crvenom appeared first on Dejan Jeremić.

U te „kukavice” Vulinova stranka uvrstila je Novu stranku i njenog predsednika Zorana Živkovića navodeći „da je očekivano da će ta stranka kojom kao i dronovima neko upravlja u srpskom Parlamentu optužiti ministra Vulina koji jedini sme javno da kaže ono što svi znaju – a to je da SAD kontrolišu Tribunal i da ne oklevaju u pokušajima da destabilizuju zemlju kada nisu zadovoljni onima koji zemlju vode”. Jedini sme? Ovim se stranačkim stavom ozbiljno konkuriše neprikosnovenoj imenici, preti joj da postane zamenica.

Čekajte, je l’ to sada stav stranke, to o nastojanjima Sjedinjenih Američkih Država da destabilizuju Srbiju – a povod za takvo političko velikoumlje bilo je privremeno puštanje Vojislava Šešelja na slobodu – ili je samo Vulinov stav za koji je sam rekao da je njegov i ličan? Dakle, nije njegov, nije ličan, stranački je i zvaničan. Vulinovoj izjavi o Šešeljevom dolasku u zemlju, nasmejali su se mnogi, od građana koji od bakaluka mogu da kupe samo hleb i (možda) mleko, do najviših predstavnika vlasti. Ove druge, inače, ne viđamo često kako se smeju.

U saopštenju se još navodi da su „napadi počeli baš posle hrabrih izjava predsednika Pokreta socijalista i ministra u vladi Srbije i trajaće dokle god Aleksandar Vulin ima hrabrosti da govori istinu i pokreće teme koje niko drugi nije i neće”. I za takvo „nedelo” saopštenjem se optužuje Nova stranka koja sa svoja jedina dva poslanika (Zoran Živković i Vladimir Pavićević) predstavlja onu šačicu opozicije koja, osim hrabrog Vulina, ume i sme da kaže sve o svemu što smatra lošim. U ovo poslednje ubrojali su i predsednika PS-a.

Evo šta peče Vulinovu stranku koja je zbog toga pala u napast da joj neko ugrožava Če Gevaru: u Novoj stranci su kritikovali Vulinov rad navodeći „da je Ministartsvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja podelilo 1,8 miliona evra organizacijama socijalne zaštite koje ne ispunjavaju kriterijume konkursa”. Usput, zatražena je i njegova ostavka. Na funkciju Če Gevare.

Odbrana Vulinove hrabrosti svojim saopštenjem, tvrdnje Nove stranke ne negira decedirano, ali se bavi enologijom, somalijerstvom i grožđebalom a sve s namerom da pomene Živkovića u kontekstu bivšeg vlasnika vinograda i proizvođača vina kojih se odavno otarasio. Inače, vino je dobro, ne udara u glavu i preporučuje se čaša, dve, obavezno pre nego što se sroče odbrambena saopštenja. Da tumačenje takvih čitalac ne bi morao da sriče.

Vulinova hrabrost nadaleko je poznata. Hrabro plovi čamcem nabujalim rekama koje potapaju srpske gradove (videti u enciklopedijama pod: Obrenovac, Sava, spasavanje, plivanje, ronjenje…), podrazumeva se, u kostimu prikladnom za poplave kataklizmičnih razmera. Hrabro dođe u isti taj Obrenovac kad se ovaj osuši k’o barut i ubacuje stolice u kamion; ne preza da se, na sopstveni rizik, lati kose, oštre kao žilet, i – po cenu da se poseče do krvi – pokosi nabujalu ambroziju na obodu velikog grada. Potom hrabro uzme ono hladno oružje, vila se zove, opet po cenu da se izbode, i pokošenu livadu vilom oslobodi biljke, opasne po alergične.

O njegovoj hrabrosti mogle bi da se ispredaju priče, čitava predanja. Dodajmo tome i hrabro nadiranje po šahovskoj tabli s čije druge strane sedi predsednik vlade Aleksandar Vučić. Napad na predsednikovu konjicu, kralja i kraljicu, malo li je? I sve to pred očima javnosti i putnika u autobusu za Niš. Moglo bi i njegovoj hrabrosti još, ali bilo bi dosadno. Nije utvrđeno šta je od ovo dvoje više puta uradio: bio hrabar ili se kostimirao. Prestao sam da brojim u šta se sve kamuflirao. Poslednji put, čini mi se, bio je u plavom kombinezonu i borosanama. Šta je sledeće? Neće valjda u dron da se premetne?

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/149914-kad-porastem-bicu.html, 29. novembar 2014.

The post Kad porastem biću… appeared first on Dejan Jeremić.