Usred neprijatne rasprave sa Hrvatskom i krize koja komšijske odnose dovodi do pucanja i skoro otvorene mržnje, premijeru su i ovde osvežili staru muku. Zaštitnik građana je pisanim aktom zatražio smenu ministra odbrane.

Predsednik srpske vlade nije sklon kompromisima kad je u pitanju vršenje poslova vlasti. Ali za razliku od pre šest meseci, kad je posle katastrofe vojnog helikoptera ljutito presekao: „Ne dam svoje ministre”, sad je bio nešto mirniji. Rekao je da će videti i odlučiti.

Izvesno je da premijer ponovo „neće dati” Gašića. Kruševački biznismen i lokalni medijski gazda, koji je svoje porodične poslove razgranao svuda gde je to bilo moguće, nosi kafedžijski barjak koji nikako ne ide uz sistem odbrane: „Bata Santos”. Kafa je bila njegova prva poslovna ljubav, a Čarapani bar umeju da izaberu nadimak koji nije podložan promenama.

Radeći za grad, Bata je više radio za sebe, svoje firme, njihove ćerke i unuke. Sve to ne bi moralo da mu se uzme za zlo, ali je Gašić, navodno, trgovao uticajem i svoju političku moć realizovao kao unosan biznis, pa čak i udeljivao pare iz opštinskog budžeta preduzećima u vlasništvu familije.

Dok još nije bio ministar, ali i kad već jeste, Gašić je sve to opovrgavao, tvrdeći da mora da brine i o svojoj porodici. I on jako brine, jer je domaćin i porodični čovek, a da se pri tom nije lično mešao u tokove novca iz budžeta. Novac je tekao sam.

Premijer nikada nije javno obrazložio zašto je izabrao Gašića za ministra odbrane. Šta ga je preporučivalo, koja znanja ili dostignuća iz te ekstremno važne sfere, kako je tako ubedljivo pretekao sve moguće kandidate za taj resor? Kojim kvalitetima i idejama, kakvim programom?

Reklo bi se da je predsednik vlade prednost dao neupitnoj vernosti, a ne kreativnim moćima budućeg ministra, servilnoj odanosti prosečnog vojnika partije. Možda je Vučić tražio i našao kadrovski slabo tkivo odbrane, da u odbrani ne bi bilo otpora.

I nije ga bilo. Kod smanjenja ionako skromnih primanja pripadnicima vojske, ministar nije bio na njihovoj strani, pa je „slaba ličnost” srpske odbrane pomogla ideji o dodatnim restrikcijama u nemaštini. Nije mogao niti umeo da brani materijalne interese profesionalaca, zato što ih nije razumeo i zato što je čuvao svoje.

Ali, ključna drama njegove odbrambene karijere odigrala se u dva čina. Prvi je obračun Žandarmerije i pripadnika „Kobri” na Paradi ponosa. Vojni specijalci su se nekim čudom zatekli kao telesna straža premijerovog brata, a ministar je ignorisao zahteve da podatke o pozadini sukoba i pretvaranja vojnih snaga u privatno obezbeđenje dostavi na uvid nadležnom licu.

Drugi je afera sa helikopterom, koji je ministar podigao kao nenadležno lice, ignorišući proceduru i ulazeći samovoljno u lanac komandovanja kome inače ne pripada.

Ko zna šta je u pitanju: ministrovo neznanje ili opijenost onom vrstom vlasti koja mu je personalnom politikom udeljena bez valjanog obrazloženja. No, i to je nekako moglo da se zataška humanitarnim obzirima. Ministar je, na primer, imao najbolje namere, ma koliko one, kao takve, vodile u pakao. Sukob između visoke funkcije i minorne kompetencije nastaje neposredno posle toga. I to kad je javnost postavila pitanje odgovornosti za katastrofu: smrt sedam lica i uništenje letelice. U prvom saopštenju, koje je kasnije neko zgužvao, posada je optužena za sopstvenu smrt, uz navođenje visokog promila alkohola u krvi mrtvog pilota. Ipak se neko setio da je takva optužba sramna i nemoralna, pa ju je brzo povukao.

Tada je ministar Gašić dao antologijsku izjavu. Nije poznato je li to bila njegova kreacija ili je dobio precizne upute šta da kaže. Ali on je rekao da se „ne oseća nimalo odgovornim” za to što se dogodilo. I da mirno spava, pa da bi u sličnoj situaciji postupio isto.

Nije moguće da čovek, uz saznanje da se nalazi na čelu ogromnog sistema, najsloženijeg u državi, uopšte pomisli tako nešto. Bilo je časno da kaže kako je normalno da oseća odgovornost, da je njegova funkcija neuporedivo manje važna od izgubljenih života i da ga strašno muči savest. I da je odlazak sa dužnosti, koju nije najbolje razumeo, najmanje što može da učini.

Premijer, međutim, tada „nije dao” svog ministra, ali ne zato što je verovao u njegove sposobnosti, nego što je bio siguran u svoju nepogrešivost.

Danas još nema bilo kakve odgovornosti ni za zloupotrebu „Kobri” niti za tragično kidanje lanca komandovanja. Upotreba sistema odbrane kao partokratskog zabrana nedopuštena je i za društva sa mnogo manje proklamovanih sloboda. Zaštitnik građana je rekao svoje, a možemo i da pogodimo šta će reći zaštitnik Bratislava Gašića.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 29. septembar 2015.

The post Dobri vojnik Gašić appeared first on Dejan Jeremić.

Što se predsednika države tiče, on se svakako nada novom mandatu. Ako ga politička deca sve manje pitaju za savet – onda ništa. Hladovina će biti sve veća. U nekoliko intervjua poslednjih dana, predsednik Nikolić je pokušao da obrazloži model podele vlasti u Srbiji. Ohrabruje što se šef države oglašava i zanimljivo je da ima manje gafova kad izjave daje bez pomoći svojih savetnika.

I Nikolić je, naravno, emotivno i racionalno raspet između Istoka i Zapada, političke moći i margine istinske vlasti. Između svoje prošlosti, koju često objašnjava uverenjima koja se mogu i moraju promeniti pred snagom argumenata. On je već godinama u jakoj senci svog političkog čeda, Aleksandra Vučića, i nije sigurno da li iskreno želi da iz nje izađe. Ipak, da se njegova reč čuje u šizofrenim putevima srpske politike – nema sumnje da to iskreno želi.

Iz svoje pozicije svetovnog patrijarha, Nikolić ocenjuje srpsku vladu na primeru njenog predsednika: „Mislim da vlada nije jedinstvena, to će Aleksandar morati da rešava, ako stigne od ministarskih obaveza koje je preuzeo na sebe.” Tako predsednik govori za nedeljnik „Vreme”, uz poruku koja nije prikrivena čak ni elementarnom ezopovštinom. Dakle, malo je ministara čiji je kapacitet na nivou dramatičnog dela srpske istorije, pa premijer stalno mora negde da uskače.

Nikolić nije potpuno objasnio da li takav teret na Vučićeva leđa tovari on lično ili prvi ministar trpi posledice svog lošeg izbora. Svejedno, predsednik Srbije je protiv ministara koji su eksperti za sve i svašta i mogu da budu na čelu bilo kog resora. Takvih ima u ovoj vladi bar nekoliko, da sad ne potežemo imena. Šef države se dotakao i teme koja je neizbežna. To je dualizam u rukovođenju vojskom, ambijent koji može da vodi i u tragične konfuzije.

Za one ministre sile koji nisu čitali ili nisu dovoljno dobro razumeli Ustav, Nikolić je rekao da on (predsednik) komanduje vojskom i da takva funkcija i priroda posla ne trpe dvojnost. To je rekao u vezi sa odlukom da se ide u Moskvu, na Paradu pobede, ali i zbog drugih stvari. On nije rekao postoji li bilo kakva surevnjivost između njega i ministra odbrane Bratislava Gašića.

To su manje-više proizvoljne tabloidne verzije koje ne pomažu da se objasni nešto što se zove „linija komandovanja”, nego ozbiljnu državnu stvar svode na sukob ličnosti. Ipak, i to je malo verovatno, jer po prirodi stvari, predsednik i ministar teško mogu da se sretnu na liniji spora i sukoba. Jednostavno rečeno, predsednik komanduje, ministar nema operativnu nadležnost nad vojskom. Dakle, ne može da izdaje naređenja generalima, osim svojim pomoćnicima u ministarstvu. Inače, Gašić je debitant među ministrima, pa se na njega i ne odnosi Nikolićeva primedba o „univerzalnosti”.

Ipak, pre helikopterske katastrofe ministar Gašić je neposredno (i neovlašćeno) pozvao generala Bandića i izdao mu naređenje. Bio je to neočekivani susret političkog diletantizma i vojničkog profesionalizma. Bandić je znao da se takvi zahtevi odbijaju i vraćaju na pravu adresu, ali je ipak odlučio da se leti. Da mu sad ne stajemo na muku, taj vrhunski oficir je i dalje u teškom procepu zbog nastojanja da brzinu delovanja (spasavanja) pretpostavi proceduri. Istog dana, kad se desilo najgore, javno je priznao svoju odgovornost za odluku. Nije se sakrivao iza bilo koga.

Odgovornost je odmah priznao i general Ljubiša Diković. Rekao je: „Odgovornosti ima, ali se ona ne može deliti. Svako je nosi, u skladu sa svojim ovlašćenjima.”

Taj časni oficir je svoj položaj stavio na raspolaganje predsedniku i kad su poginuli mineri na Kopaoniku. Rekao je: „Ja sam odgovoran, spreman sam na sve posledice.”

Ne znam da li je Diković „Nikolićev” ili ne. Ne verujem da bilo kome pripada, bar ne na način koji uz vojnički stav podrazumeva servilnost. Ipak, on je imao problema (sa ministrom odbrane) kad je rekao da u slučaju helikopterske nesreće nije poštovana procedura i da nije u redu da onaj od koga mora sve da počne (načelnik Generalštaba) poslednji sazna šta se dogodilo.

Tako je srpski general sa četiri zvezdice biranim rečima pokušao da obrazloži tragični ministrov amaterizam. Nije vredelo, jer je Bratislav Gašić više puta ponovio da ne oseća „ama baš nikakvu odgovornost” za nesreću. Pa ni moralnu. Šta je uopšte to?

Uzgred, Gašić je jedan od zaštićenih vlasnika resora. Može mu se, on je servilni vojnik stranke. I ministar Selaković se pokazao u negiranju moralne odgovornosti za ministre Gašića i Lončara, govoreći kako u ovom slučaju savest nije sporna, ocenjujući etički sklop svojih kolega besprekornim.

Na otvorenoj svečanosti u Kolubari predsednik Vlade je najavio brzu rekonstrukciju vlade. „Biće kratko i slatko!”

Nisam siguran ko odlazi, ali naslućujem nedodirljive. Što se predsednika države tiče, on se svakako nada novom mandatu. Ako ga politička deca sve manje pitaju za savet – onda ništa. Hladovina će biti sve veća.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 12. maj 2015.

The post Lekcije iz senke appeared first on Dejan Jeremić.

Nabijanje zaštitinika građana i viteza Legije časti Saše Jankovića na medijski kolac, bez dileme, ne jenjava. Ako ikakve dileme ima, ona se odnosi na pitanje izdržljivosti: ko će duže istrpeti pritisak, Janković ili kolac. Kampanji protiv Jankovića, koja danima puni novinske stupce, pridružili su se i urednica dnevnog lista „Politika” Ljiljana Smajlović i ministar odbrane Bratislav Gašić. Prva kao samoproglašena „savest” javnosti, drugi kao zaštićeno građansko lice na službi u Ministartsvu odbrane.

Prva se oglasila kao zaštitnica porodice Gojković čiji je sin Predrag, prema onom što su policija i pravosudni organi utvrdili pre 22 godine, izvršio samoubistvo u stanu Saše Jankovića. Smajlovićeva traga za senima prošlosti dodajući crve sumnje već sumnjivom progonu kojem je nedeljama Janković izložen. U kolumni koju je objavila u listu koji uređuje postavlja pitanja na koja već ima odgovore koje ne izgovara glasno, ali se ne usteže ni da ih, između redova, bizarno provuče spočitavajući pri tom moguću Jankovićevu krivicu za tragediju porodice Gojković.

Zbog načina na koji se u javnosti o tragediji spekuliše, porodica Gojković, čiji se sin 1993. godine ubio u stanu svog prijatelja Saše, dovoljno je potresena pa joj još jedno dolivanje ulja na vatru nije potrebno. Pojedini mediji, Smajlovićeva i Gašić neumorno rade na tiganju utrkujući se ko će iz ključalog ulja pakla prvi izvući Jankovića i uprti u njega prst.

Svoje angažovanje na „pomaganju” u naknadnoj „istrazi” samoubistva Smajlovićeva objašnjava: „Imam samo jedno objašnjenje: posredi je politika. Građanska Srbija brani Jankovića jer je ušao u direktan sukob s Vučićem, jer se, kako na ‘Peščaniku’ likuje jedan žustar Jankovićev branitelj, ‘direktno suprotstavio Vučić Aleksandru’. Ovde je reč o političkoj odbrani čoveka koji uz ostale igra i političku ulogu. U takvim okolnostima, Gojkovići nemaju šansku. U najboljem od svih mogućih svetova, njihove bi interese branio zaštitnik građana, ali ombudsman je trenutno preokupiran slučajem Saše Jankovića”.

Nizak, blasfemičan udarac kojim se želi da objasni Jankovićeva uloga u samoubistvu počinje rečima: posredi je politika. Sve je politika. I ono što Smajlovićeva piše samo je jedan u nizu političkih pamfleta koji se štancuju kao upotrebna vrednost za diskreditaciju ombudsmana koji se, gle, čuda!, usudio da proverava i rad bezbednosnih službi! Smajlovićeva pominje i građansku Srbiju, kojoj očigledno ne pripada, jer se o nju ograđuje i svrstava u red hajkača koji bi „vampira” da dotuku kocem.

Ministar Gašić takođe zagovara tvrdu struju koja se, kao lažni zaštitnik porodice Gojković, ustremila na Jankovića. Gašič poziva Jankovića „da prestane sa iznošenjem neistina i poluistina o Vojno-bezbednosnoj agenciji, čiji predani rad i učinak na bezbednosnoj zaštiti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije to zaista ne zaslužuje”. On smatra i „da je odgovornost reč koju zaštitnik građana treba da postavi i kada je u pitanju odgovornost Saše Jankovića, a ne samo Ministarstva odbrane i VBA”. Odgovornost za šta? Evo odgovora:

„Odgovorite Vi meni, godspodine Jankoviću, kako je ubijen Predrag Gojković. Znali ste da po Vašim medijima tražite odgovornost za pad helikoptera, što nije u Vašoj nadležnosti. Sada ja, kao običan građanin, tražim od Vas odgovore, kako bi građani Srbije, posle 23 godine, saznali istinu o ubistvu Predraga Gojkovića”, naveo je Gašić u otvorenom pismu.

Gašić je svojim otvorenim pismom već „obavio” novu „istragu”, utvrdio činjenice i samoubistvo Predraga Gojkovića proglasio ubistvom. Bez suda i sudije. Tražeći od Jankovića odgovore „kako bi građani Srbije saznali istinu o ubistvu Gojkovića”, Gašić ne samo da „zna” da je Gojković ubijen nego izgleda „zna” i ko zna počinioca „ubistva”. Nije teško zaključiti u kom se smeru kreću insinuacije.

Smajlovićeva i Gašić, nažalost, nisu jedini koji donose zaključke, presuđuju i potpiruju vatru koja preti da požarom sagori zaštitnika građana. Smajlovićeva na kraju svog pamfleta čak i konstatuje: „Ali što se zaštitnika građana tiče, stvari su jasne. Dok Gojkovići ne dobiju valjane odgovore na svoja sasvim legitimna pitanja, svi moramo da budemo Gojkovići”. I ovo je bilo ispod pojasa, malo originalnosti ne bi škodilo, jer neodoljivo podseća na plakate kojima je ne tako davno bio oblepljen Beograd – Svi smo mi Ratko Mladić. A o kojim stvarima Smajlovićeva piše? Na koje stvari misli? Koje su to stvari jasne?! I šta su stvari? Istina, kao ni samoubistvo, nije stvar. Stvar je najčešća poštapalica kojom se, u nedostatku reči i znanja, služe sumnjivo pismeni, nišči duhom. Stvar je kolac kojim mašu.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 6. maj 2015.

The post Lov na „vampire” appeared first on Dejan Jeremić.

Nismo iznenađeni informacijom jer je od kobne noći do danas voda išla isključivo na vodenicu koja je oklevetala članove posade i abilorala neka „druga” lica. Podsetimo šta smo o tom slučaju pisali 16. marta u kolumni „Crna kutija”, a odnosilo se na odgovornost za tragediju: „…posle izjava u čijem se podtekstu čita i slavljenje herojstva posade, ali i istavljanje mogućnosti njenog greha, ne bi trebalo previše očekivati da će neko sam i časno preuzeti odgovornost na sebe i povući se s funkcije”.

Četiri dana kasnije, 20. marta u kolumni „Istina i odgovornost, šta je to?” pisali smo o mišljenjima vojnog analitičara Aleksandra Radića i nekadašnjeg aktivnog oficira i aktuelnog kolumniste lista „Politika” Ljubodraga Stojadinovića, koji su bili „saglasni da odgovornost političara za pad helikoptera postoji i da je na delu agresivno spinovanje i prebacivanje odgovornosti što na Vojsku, što na više sile”. Stojadinović je komentarisao i istup predsednika vlade Aleksandra Vučića u odbrani ministara Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara: „Ministri nisu njegovi baštovani. Odgovornost je neizbežna i jedno od bitnih dostignuća političkog društva. Stvara se politički pritisak jer je premijer poručio – ‘Ja ne dam da oni budu odgovorni’. Mislim da ima odgovornosti ministara, itekako”.

Tužilaštvu nisu bile interesantne one više sile na koje su mislili Radić i Stojadinović (elementarna nepogoda, vremenski uslovi, magla…), ali jesu neka „druga” viša isla i posada helikoptera, pa su otuda pilot i njegova posada – kojom se njihov komandanta Predrag Bandić diči a vojni vrh njene članove proglasio herojima – istovremeno postali žrtve i pada helikoptera i adminsitracije. Zakljućiti da su heroji odgovorni za tragediju nije čak ni oksimoron, to je sramotno sramna kvalifikacija.

I na tu kvalifikaciju čekao se 21 dan, probijeni su svi obećani rokovi i termini za objavljivanje izveštaja dveju komisija, javnost još ne zna istinu, a sva je prilika da je nikada neće ni saznati. Cinično i uvredljivo zvuči saznanje da će podaci iz izveštaja biti dostupni javnosti jer su se u vezi s tim saglasili i Tužilaštvo i Ministarstvo odbrane. Kao da se neko smilovao nad glasom javnosti pa joj čini uslugu time što će ono što joj duguje učiniti dostupnim!?

Sedam nepovratno izgubljenih života, kako se to iz nalaza Tužilaštva da zaključiti, leži na duši ljudi koji su herojski činili sve da spasu jedan novi život. To nikako nije dobar početak priče o odgovornosti za tragediju. Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se pretpostavilo šta o tome misle porodice poginulih.

Osim što je informacija o odgovornosti posade više nego bolna, ona je i utoliko više blasfemična jer je najlakše okriviti one koji ne mogu da se brane. Govoriti o savesti onih koji su se sakrili u senku tragedije takođe je u domenu blasfemije. Ali, kao što smo već i pretpostavljali, ovo je samo još jedan „trijumf samostalnog” rada pravosudnih organa. S naglaskom na samostalnost. I današnji dan, kao i onaj crni petak 13. kada je helikopter pao, jednako je ružan i tužan. Za sve osim za one koji su podvijene repove sakrili pod nečije zaštitničke skute. A ti, Vojsko, ostav i na mestu voljno!

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/52040/kolumna-sramotno-sramno, 3. april 2015.

The post Sramotno sramno appeared first on Dejan Jeremić.

Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu.

Udes vojnog helikoptera kod Surčina, polako zalazi u senku novih senzacija. Žrtve su sahranjene uz počasti i govore koji se u takvim prilikama drže, uz vatrena obećanja da niko neće biti zaboravljen.

Takva vrsta posmrtne lirike, kao uzaludna poezija upućena živima, ne dopire do važnog odgovora: šta se zaista dogodilo? Da li je, uz malo pameti, manje sujete i nešto logike mogla da bude izbegnuta sedmostruka smrt u akciji spasavanja života?

Samo dan posle rušenja nemačkog aviona u Alpima, tužilac je obavestio javnost o uzrocima katastrofe. Vazduhoplovi padaju i izvesno je da ne postoji model za apsolutno izbegavanje nesreća.

Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu. Ako je u opticaju bizarni paravan koji se prepoznaje pod „vojnom” ili „državnom” tajnom, morao bi neko da nam to pojasni. Gde je tajna? Izvesno je da u ovom slučaju takvih misterija nema, tako i Šabić reče, mada, ko bi ga znao. U prvim časovima posle udesa, premijer je energično branio ministre odbrane i zdravlja, uz dirljivu odluku „da ih neće dati”, i da njihovu odgovornost, čak i da je ima, „prihvata na sebe”.

Mogao bi to da bude viteški gest prvog ministra, ali to već postaje manir: gospodin Vučić je sklon da svaku odgovornost primi na sebe, uglavnom u uverenju da odgovornosti nema. A ako je ima, premijer nema kome da odgovara.

To je taj dobro izračunati, ali prilično agresivan i često patetični otklon od neizbežnog objašnjenja. O čemu se zapravo radi? Izgleda da su neke političke odluke, ma kakvi bili njihovi motivi i povodi, poremetile čisto vojničku proceduru. Na onoj nesrećnoj konferenciji za štampu čuli smo bar dve nelogičnosti koje dodatno komplikuju odnos politike i sile. Komandant eskadrile je rekao da je u akciju spasavanja poslat „jedan od najispravnijih helikoptera”. Komparacija pojma ispravnosti (ispravan, ispravniji, najispravniji) naprosto nije dopuštena pre poletanja, ali čovek je, u nedovoljno dobroj formulaciji ipak rekao istinu.

Izjavu dostojnu pažnje dao je general Predrag Bandić, ali je odgovornost primio na sebe. On je objasnio da je helikopter poleteo „na zahtev ministra odbrane”. Ministar odbrane ne komanduje vojskom, to je posao predsednika države, preko generala Dikovića, i Živaka. Ne verujem da je ministrov zahtev Bandić prihvatio kao naređenje, on je pouzdan vojnik, ali je možda požurio u nastojanju da akcija bude izvedena što pre.

Predsednik, premijer i vrh vojske saznali su šta se zbilo, ali su nadležnost za obraćanje javnosti ostavili tužiocu. Premijer je malo ublažio svoju izjavu o „nedavanju” ministara, pa je dopustio kako je moguće da svako odgovara u skladu sa svojom ulogom u tragičnom udesu.

Udes kod Surčina samo je povod za razumevanje šireg konteksta u običaju državnih vlasti da koriste vojsku kao sigurni adut u stvaranju idilične slike o sebi. To nije odlika samo ove grupe ljudi koji imaju najveću moć. Više od 20 godina vojska je na margini društva, ona u svojoj tradiciji još nosi recidive porekla, raspada i poraza. Sve političke garniture ulagale su u oružanu silu samo onoliko energije i novca koliko je bilo potrebno za čuvanje vlasti i privid o reformi sistema odbrane.

Tako je profesionalizacija vojske obeležena amaterizacijom ministarstva odbrane, ljudi prosečnih sposobnosti dovođeni su za ministre i odatle odlazili bez orijentacije i poimanja kakvu su štetu napravili. Osim Davinića, koji je bar pazario satelit, niko ništa nije kupio, niti ulagao. Kao ministar odbrane Tadić je u Birčaninovu doveo svoju partijsku omladinu i parazitsku stranačku vojsku, pa je sve to ličilo na skupu parodiju i razdragani amaterski festival.

Dakle, ništa nije počelo sa Gašićem, čovekom koji možda nije ni kriv ni dužan, jer naprosto nije usklađen sa sistemom gde su ga poslali da radi. U redu je, ne mora on sve da zna, ali među saradnicima Gašić ima više njih koji ne mogu da mu pomognu. Odgovornost ministra jeste i u pokušajima da izdaje komande za koje nije nadležan, ali pre svega zbog tehnološkog, finansijskog i socijalnog statusa vojske. Zbog nedovoljno snage da vitalne interese vojske zaštiti u državi i pred njom. Pred parlamentom, premijerom i predsednikom, pre svega.

Da bi „jedan od najispravnijih” helikoptera pao, neizbežna je akumulacija mnogo problema koji godinama nisu rešavani. To nije obična nesreća, nego sindrom. Pripadnici vojske nerado govore o simboličnoj tehnološkoj koroziji borbenih sistema, pre svega u vazduhoplovstvu. Da nije tako, ne bi bila udarna vest svojevremena odluka Vladimira Putina da našoj vojsci pokloni akumulatore za „migove”.

A da javimo Moskvi da su i gume kod „dvadeset devetki” u jako lošem stanju!

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pad-u-zaborav.lt.html, 31. mart 2015.

The post Pad u zaborav appeared first on Dejan Jeremić.