Usred neprijatne rasprave sa Hrvatskom i krize koja komšijske odnose dovodi do pucanja i skoro otvorene mržnje, premijeru su i ovde osvežili staru muku. Zaštitnik građana je pisanim aktom zatražio smenu ministra odbrane.

Predsednik srpske vlade nije sklon kompromisima kad je u pitanju vršenje poslova vlasti. Ali za razliku od pre šest meseci, kad je posle katastrofe vojnog helikoptera ljutito presekao: „Ne dam svoje ministre”, sad je bio nešto mirniji. Rekao je da će videti i odlučiti.

Izvesno je da premijer ponovo „neće dati” Gašića. Kruševački biznismen i lokalni medijski gazda, koji je svoje porodične poslove razgranao svuda gde je to bilo moguće, nosi kafedžijski barjak koji nikako ne ide uz sistem odbrane: „Bata Santos”. Kafa je bila njegova prva poslovna ljubav, a Čarapani bar umeju da izaberu nadimak koji nije podložan promenama.

Radeći za grad, Bata je više radio za sebe, svoje firme, njihove ćerke i unuke. Sve to ne bi moralo da mu se uzme za zlo, ali je Gašić, navodno, trgovao uticajem i svoju političku moć realizovao kao unosan biznis, pa čak i udeljivao pare iz opštinskog budžeta preduzećima u vlasništvu familije.

Dok još nije bio ministar, ali i kad već jeste, Gašić je sve to opovrgavao, tvrdeći da mora da brine i o svojoj porodici. I on jako brine, jer je domaćin i porodični čovek, a da se pri tom nije lično mešao u tokove novca iz budžeta. Novac je tekao sam.

Premijer nikada nije javno obrazložio zašto je izabrao Gašića za ministra odbrane. Šta ga je preporučivalo, koja znanja ili dostignuća iz te ekstremno važne sfere, kako je tako ubedljivo pretekao sve moguće kandidate za taj resor? Kojim kvalitetima i idejama, kakvim programom?

Reklo bi se da je predsednik vlade prednost dao neupitnoj vernosti, a ne kreativnim moćima budućeg ministra, servilnoj odanosti prosečnog vojnika partije. Možda je Vučić tražio i našao kadrovski slabo tkivo odbrane, da u odbrani ne bi bilo otpora.

I nije ga bilo. Kod smanjenja ionako skromnih primanja pripadnicima vojske, ministar nije bio na njihovoj strani, pa je „slaba ličnost” srpske odbrane pomogla ideji o dodatnim restrikcijama u nemaštini. Nije mogao niti umeo da brani materijalne interese profesionalaca, zato što ih nije razumeo i zato što je čuvao svoje.

Ali, ključna drama njegove odbrambene karijere odigrala se u dva čina. Prvi je obračun Žandarmerije i pripadnika „Kobri” na Paradi ponosa. Vojni specijalci su se nekim čudom zatekli kao telesna straža premijerovog brata, a ministar je ignorisao zahteve da podatke o pozadini sukoba i pretvaranja vojnih snaga u privatno obezbeđenje dostavi na uvid nadležnom licu.

Drugi je afera sa helikopterom, koji je ministar podigao kao nenadležno lice, ignorišući proceduru i ulazeći samovoljno u lanac komandovanja kome inače ne pripada.

Ko zna šta je u pitanju: ministrovo neznanje ili opijenost onom vrstom vlasti koja mu je personalnom politikom udeljena bez valjanog obrazloženja. No, i to je nekako moglo da se zataška humanitarnim obzirima. Ministar je, na primer, imao najbolje namere, ma koliko one, kao takve, vodile u pakao. Sukob između visoke funkcije i minorne kompetencije nastaje neposredno posle toga. I to kad je javnost postavila pitanje odgovornosti za katastrofu: smrt sedam lica i uništenje letelice. U prvom saopštenju, koje je kasnije neko zgužvao, posada je optužena za sopstvenu smrt, uz navođenje visokog promila alkohola u krvi mrtvog pilota. Ipak se neko setio da je takva optužba sramna i nemoralna, pa ju je brzo povukao.

Tada je ministar Gašić dao antologijsku izjavu. Nije poznato je li to bila njegova kreacija ili je dobio precizne upute šta da kaže. Ali on je rekao da se „ne oseća nimalo odgovornim” za to što se dogodilo. I da mirno spava, pa da bi u sličnoj situaciji postupio isto.

Nije moguće da čovek, uz saznanje da se nalazi na čelu ogromnog sistema, najsloženijeg u državi, uopšte pomisli tako nešto. Bilo je časno da kaže kako je normalno da oseća odgovornost, da je njegova funkcija neuporedivo manje važna od izgubljenih života i da ga strašno muči savest. I da je odlazak sa dužnosti, koju nije najbolje razumeo, najmanje što može da učini.

Premijer, međutim, tada „nije dao” svog ministra, ali ne zato što je verovao u njegove sposobnosti, nego što je bio siguran u svoju nepogrešivost.

Danas još nema bilo kakve odgovornosti ni za zloupotrebu „Kobri” niti za tragično kidanje lanca komandovanja. Upotreba sistema odbrane kao partokratskog zabrana nedopuštena je i za društva sa mnogo manje proklamovanih sloboda. Zaštitnik građana je rekao svoje, a možemo i da pogodimo šta će reći zaštitnik Bratislava Gašića.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 29. septembar 2015.

The post Dobri vojnik Gašić appeared first on Dejan Jeremić.

Malo je nade da nas čeka etnička idila. Ali, i kad poleti kamen, valja razgovarati.

Vučić je pružio ruku mira Bakiru Izetbegoviću i Bakir kaže da će je prihvatiti. Ispada da jedino od volje Izetbegovića mlađeg zavisi hoće li ruku srpskog premijera dočekati makar privid prijateljskog stiska.

No nama ili njima svejedno „valja preko rijeke,” kako je to davno rekao pesnik Mak Dizdar, te se od susreta u Beogradu, gde će ruke manje ili više iskreno biti pružene, ne treba očekivati nikakav istorijski preokret. Dakle, ništa izvan protokolarnog okvira, nikakva srdačnost i napadna liderska ljubav.

Ni taj samit u Beogradu neće mnogo pomoći da se prestane sa stalnim doziranjem dnevne politike u sećanju na zločine, sa arogantnim određivanjem pijemonta zlodela i pokušajima da se sklonost ka činjenju zla odredi kao etničko svojstvo. Pogotovo je nepodnošljivo stalno insistiranje na matematici zločina, licitiranje sa brojevima, strastveno dokazivanje čiji su zločini bili veći, a čiji zločinci bolji.

Nekakvo pomirenje ne znači ni solidarnu podelu zlodela na ravne časti, niti brzi zaborav za žive rane. Pomirenje je evolucija, a ne beskonačna obnova dženaza i razgorevanje sukoba uz pokušaje atentata nad grobovima. Onda tu i nema govora o poštovanju žrtava, nego o prljavoj nekrofilnoj politici, o ratnim trubama nad onima koji su pod takvim trubama i nestali.

Ko još nije pročitao „Travničku hroniku” Ive Andrića neka je uzme u šake. Tamo je ispisan deo istorije budućnosti „tamnog vilajeta”, kako se stvara atmosfera sukoba, odakle dolazi rulja i šta od nje postaje i kako se sve miri posle svega. Uglavnom nikako, nego se nešto od najgoreg uglavnom ponovi. Ne verujem da ju je Bakir pročitao, a sumnjam i da je Mile Dodik imao vremena.

Tako je neumorni Mile najavio referendum, koji, kako stvari stoje, neće imati nikakvu realnu snagu, ali on će ga svejedno raspisati kako bi „utvrdio ’Dejton’”. Inače je taj čovek posebnog kova, uglavnom levo smetalo u svakom skladu, isto kao i Bakir i njegovo militarno okruženje sa svoje strane. Ne znam kolika je Vučićeva snaga da ih stalno iznova miri i dokazuje ono što oni inače ne mogu da vide. „Ruka pomirenja” bez pacifikovanog Dodika i pritvornog Bakira mogla bi da bude samo vid estradno-folklornog patosa, alibi zbog nemoći da se zna šta je to pravo što valja uraditi.

I onda su se, posle toliko godina opreza, pojavili otvoreni pozivi na oružje „zbog Dodikovog referenduma”. Izvesni Emir Suljagić, zamenik ministra odbrane Federacije BiH, preti krvoprolićem u Republici Srpskoj.

Zamislite ministarstvo odbrane čiji čovek preti oružjem teritoriji koju inače smatra delom svoje države!

O čemu se zapravo ovde radi? Naravno, nije samo u pitanju taj Dodikov referendum, ma kako bila formulisana demokratska dilema u njemu. Teško je verovati da bilo kakav rezultat tog izjašnjavanja može bilo šta da promeni u „integritetu” Bosne i Hercegovine, kako tvrdi Suljagić, pa bi on, kako najavljuje, sve to branio novim ratom. BiH inače od „Dejtona” kuburi sa samoodređenjem, državni integritet je tamo predmet višestruke disperzije. To je samo ono o čemu se dogovaraju etničke celine i ništa više od toga. Od referenduma su opasniji pokušaji unitarizacije Bosne i Hercegovine, koja nije moguća bez dokidanja „Dejtona”, pri čemu bi takav rasplet vodio do opasne, skoro fatalne krize.

Najbolje je da ostane kako jeste, da se čuva krhka državnost vilajeta i još lomljivija samosvojnost etničkih celina. Pre svega Srpske, jer je to područje najosetljivije na etničke potrese, osetljivo i na zapaljive ocene da to nije ništa drugo nego „zločinačka tvorevina”.

Valjalo bi da Vučić sa svojim gostima popriča malo i o ekstremizmu, koji se i na Balkanu sve više povezuje sa opasnom idejom globalnog džihada. Prema nekim podacima, u fanatizovanim jedinicama Islamske države ima 700–1.500 regrutovanih džihadista sa Balkana. Neki se vraćaju, regrutuju nove i ponovo odlaze tamo gde, kako kažu, uz Alahovu pomoć „grade novi svet”. I Srbija je na nekom sajtu proglašena njihovom metom, a nedaroviti pesnik njihove verzije propagande napisao je opskurnu poemu o Srbiji, koja će, kako stihovi govore, postati deo kalifata. I to silom, što Srbiji neće biti prijatno, niti će joj se dopasti.

Ova pretnja nije sasvim nova. Još pre dve godine Balkan i čitava srednja Evropa projektovani su kao delovi novih islamskih država, u kojima bi se živelo po šerijatskim zakonima.

Da li bi sve to moralo da nas uplaši? Islamska država računa na svoje fanatike u Srbiji, ali nema moći koja bi pretvorila Srbiju u crni kalifat. Tako da razloga za strah nema. Naše službe znaju gde su centri za regrutovanje ratnika i ima dovoljno snaga i za brzo razbijanje većih grupacija. Ali, one u svojim formacijama ne mogu da stignu do Srbije, niti ovde mogu da ih oforme.

Realnija je strepnja od krupnih i nemerenih reči u BiH. Malo je nade da nas čeka etnička idila. Ali, i kad poleti kamen, valja razgovarati. Ako pukne, onda je dockan.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 21. jul 2015.

The post Bure trotila appeared first on Dejan Jeremić.

Što se predsednika države tiče, on se svakako nada novom mandatu. Ako ga politička deca sve manje pitaju za savet – onda ništa. Hladovina će biti sve veća. U nekoliko intervjua poslednjih dana, predsednik Nikolić je pokušao da obrazloži model podele vlasti u Srbiji. Ohrabruje što se šef države oglašava i zanimljivo je da ima manje gafova kad izjave daje bez pomoći svojih savetnika.

I Nikolić je, naravno, emotivno i racionalno raspet između Istoka i Zapada, političke moći i margine istinske vlasti. Između svoje prošlosti, koju često objašnjava uverenjima koja se mogu i moraju promeniti pred snagom argumenata. On je već godinama u jakoj senci svog političkog čeda, Aleksandra Vučića, i nije sigurno da li iskreno želi da iz nje izađe. Ipak, da se njegova reč čuje u šizofrenim putevima srpske politike – nema sumnje da to iskreno želi.

Iz svoje pozicije svetovnog patrijarha, Nikolić ocenjuje srpsku vladu na primeru njenog predsednika: „Mislim da vlada nije jedinstvena, to će Aleksandar morati da rešava, ako stigne od ministarskih obaveza koje je preuzeo na sebe.” Tako predsednik govori za nedeljnik „Vreme”, uz poruku koja nije prikrivena čak ni elementarnom ezopovštinom. Dakle, malo je ministara čiji je kapacitet na nivou dramatičnog dela srpske istorije, pa premijer stalno mora negde da uskače.

Nikolić nije potpuno objasnio da li takav teret na Vučićeva leđa tovari on lično ili prvi ministar trpi posledice svog lošeg izbora. Svejedno, predsednik Srbije je protiv ministara koji su eksperti za sve i svašta i mogu da budu na čelu bilo kog resora. Takvih ima u ovoj vladi bar nekoliko, da sad ne potežemo imena. Šef države se dotakao i teme koja je neizbežna. To je dualizam u rukovođenju vojskom, ambijent koji može da vodi i u tragične konfuzije.

Za one ministre sile koji nisu čitali ili nisu dovoljno dobro razumeli Ustav, Nikolić je rekao da on (predsednik) komanduje vojskom i da takva funkcija i priroda posla ne trpe dvojnost. To je rekao u vezi sa odlukom da se ide u Moskvu, na Paradu pobede, ali i zbog drugih stvari. On nije rekao postoji li bilo kakva surevnjivost između njega i ministra odbrane Bratislava Gašića.

To su manje-više proizvoljne tabloidne verzije koje ne pomažu da se objasni nešto što se zove „linija komandovanja”, nego ozbiljnu državnu stvar svode na sukob ličnosti. Ipak, i to je malo verovatno, jer po prirodi stvari, predsednik i ministar teško mogu da se sretnu na liniji spora i sukoba. Jednostavno rečeno, predsednik komanduje, ministar nema operativnu nadležnost nad vojskom. Dakle, ne može da izdaje naređenja generalima, osim svojim pomoćnicima u ministarstvu. Inače, Gašić je debitant među ministrima, pa se na njega i ne odnosi Nikolićeva primedba o „univerzalnosti”.

Ipak, pre helikopterske katastrofe ministar Gašić je neposredno (i neovlašćeno) pozvao generala Bandića i izdao mu naređenje. Bio je to neočekivani susret političkog diletantizma i vojničkog profesionalizma. Bandić je znao da se takvi zahtevi odbijaju i vraćaju na pravu adresu, ali je ipak odlučio da se leti. Da mu sad ne stajemo na muku, taj vrhunski oficir je i dalje u teškom procepu zbog nastojanja da brzinu delovanja (spasavanja) pretpostavi proceduri. Istog dana, kad se desilo najgore, javno je priznao svoju odgovornost za odluku. Nije se sakrivao iza bilo koga.

Odgovornost je odmah priznao i general Ljubiša Diković. Rekao je: „Odgovornosti ima, ali se ona ne može deliti. Svako je nosi, u skladu sa svojim ovlašćenjima.”

Taj časni oficir je svoj položaj stavio na raspolaganje predsedniku i kad su poginuli mineri na Kopaoniku. Rekao je: „Ja sam odgovoran, spreman sam na sve posledice.”

Ne znam da li je Diković „Nikolićev” ili ne. Ne verujem da bilo kome pripada, bar ne na način koji uz vojnički stav podrazumeva servilnost. Ipak, on je imao problema (sa ministrom odbrane) kad je rekao da u slučaju helikopterske nesreće nije poštovana procedura i da nije u redu da onaj od koga mora sve da počne (načelnik Generalštaba) poslednji sazna šta se dogodilo.

Tako je srpski general sa četiri zvezdice biranim rečima pokušao da obrazloži tragični ministrov amaterizam. Nije vredelo, jer je Bratislav Gašić više puta ponovio da ne oseća „ama baš nikakvu odgovornost” za nesreću. Pa ni moralnu. Šta je uopšte to?

Uzgred, Gašić je jedan od zaštićenih vlasnika resora. Može mu se, on je servilni vojnik stranke. I ministar Selaković se pokazao u negiranju moralne odgovornosti za ministre Gašića i Lončara, govoreći kako u ovom slučaju savest nije sporna, ocenjujući etički sklop svojih kolega besprekornim.

Na otvorenoj svečanosti u Kolubari predsednik Vlade je najavio brzu rekonstrukciju vlade. „Biće kratko i slatko!”

Nisam siguran ko odlazi, ali naslućujem nedodirljive. Što se predsednika države tiče, on se svakako nada novom mandatu. Ako ga politička deca sve manje pitaju za savet – onda ništa. Hladovina će biti sve veća.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 12. maj 2015.

The post Lekcije iz senke appeared first on Dejan Jeremić.

Nabijanje zaštitinika građana i viteza Legije časti Saše Jankovića na medijski kolac, bez dileme, ne jenjava. Ako ikakve dileme ima, ona se odnosi na pitanje izdržljivosti: ko će duže istrpeti pritisak, Janković ili kolac. Kampanji protiv Jankovića, koja danima puni novinske stupce, pridružili su se i urednica dnevnog lista „Politika” Ljiljana Smajlović i ministar odbrane Bratislav Gašić. Prva kao samoproglašena „savest” javnosti, drugi kao zaštićeno građansko lice na službi u Ministartsvu odbrane.

Prva se oglasila kao zaštitnica porodice Gojković čiji je sin Predrag, prema onom što su policija i pravosudni organi utvrdili pre 22 godine, izvršio samoubistvo u stanu Saše Jankovića. Smajlovićeva traga za senima prošlosti dodajući crve sumnje već sumnjivom progonu kojem je nedeljama Janković izložen. U kolumni koju je objavila u listu koji uređuje postavlja pitanja na koja već ima odgovore koje ne izgovara glasno, ali se ne usteže ni da ih, između redova, bizarno provuče spočitavajući pri tom moguću Jankovićevu krivicu za tragediju porodice Gojković.

Zbog načina na koji se u javnosti o tragediji spekuliše, porodica Gojković, čiji se sin 1993. godine ubio u stanu svog prijatelja Saše, dovoljno je potresena pa joj još jedno dolivanje ulja na vatru nije potrebno. Pojedini mediji, Smajlovićeva i Gašić neumorno rade na tiganju utrkujući se ko će iz ključalog ulja pakla prvi izvući Jankovića i uprti u njega prst.

Svoje angažovanje na „pomaganju” u naknadnoj „istrazi” samoubistva Smajlovićeva objašnjava: „Imam samo jedno objašnjenje: posredi je politika. Građanska Srbija brani Jankovića jer je ušao u direktan sukob s Vučićem, jer se, kako na ‘Peščaniku’ likuje jedan žustar Jankovićev branitelj, ‘direktno suprotstavio Vučić Aleksandru’. Ovde je reč o političkoj odbrani čoveka koji uz ostale igra i političku ulogu. U takvim okolnostima, Gojkovići nemaju šansku. U najboljem od svih mogućih svetova, njihove bi interese branio zaštitnik građana, ali ombudsman je trenutno preokupiran slučajem Saše Jankovića”.

Nizak, blasfemičan udarac kojim se želi da objasni Jankovićeva uloga u samoubistvu počinje rečima: posredi je politika. Sve je politika. I ono što Smajlovićeva piše samo je jedan u nizu političkih pamfleta koji se štancuju kao upotrebna vrednost za diskreditaciju ombudsmana koji se, gle, čuda!, usudio da proverava i rad bezbednosnih službi! Smajlovićeva pominje i građansku Srbiju, kojoj očigledno ne pripada, jer se o nju ograđuje i svrstava u red hajkača koji bi „vampira” da dotuku kocem.

Ministar Gašić takođe zagovara tvrdu struju koja se, kao lažni zaštitnik porodice Gojković, ustremila na Jankovića. Gašič poziva Jankovića „da prestane sa iznošenjem neistina i poluistina o Vojno-bezbednosnoj agenciji, čiji predani rad i učinak na bezbednosnoj zaštiti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije to zaista ne zaslužuje”. On smatra i „da je odgovornost reč koju zaštitnik građana treba da postavi i kada je u pitanju odgovornost Saše Jankovića, a ne samo Ministarstva odbrane i VBA”. Odgovornost za šta? Evo odgovora:

„Odgovorite Vi meni, godspodine Jankoviću, kako je ubijen Predrag Gojković. Znali ste da po Vašim medijima tražite odgovornost za pad helikoptera, što nije u Vašoj nadležnosti. Sada ja, kao običan građanin, tražim od Vas odgovore, kako bi građani Srbije, posle 23 godine, saznali istinu o ubistvu Predraga Gojkovića”, naveo je Gašić u otvorenom pismu.

Gašić je svojim otvorenim pismom već „obavio” novu „istragu”, utvrdio činjenice i samoubistvo Predraga Gojkovića proglasio ubistvom. Bez suda i sudije. Tražeći od Jankovića odgovore „kako bi građani Srbije saznali istinu o ubistvu Gojkovića”, Gašić ne samo da „zna” da je Gojković ubijen nego izgleda „zna” i ko zna počinioca „ubistva”. Nije teško zaključiti u kom se smeru kreću insinuacije.

Smajlovićeva i Gašić, nažalost, nisu jedini koji donose zaključke, presuđuju i potpiruju vatru koja preti da požarom sagori zaštitnika građana. Smajlovićeva na kraju svog pamfleta čak i konstatuje: „Ali što se zaštitnika građana tiče, stvari su jasne. Dok Gojkovići ne dobiju valjane odgovore na svoja sasvim legitimna pitanja, svi moramo da budemo Gojkovići”. I ovo je bilo ispod pojasa, malo originalnosti ne bi škodilo, jer neodoljivo podseća na plakate kojima je ne tako davno bio oblepljen Beograd – Svi smo mi Ratko Mladić. A o kojim stvarima Smajlovićeva piše? Na koje stvari misli? Koje su to stvari jasne?! I šta su stvari? Istina, kao ni samoubistvo, nije stvar. Stvar je najčešća poštapalica kojom se, u nedostatku reči i znanja, služe sumnjivo pismeni, nišči duhom. Stvar je kolac kojim mašu.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 6. maj 2015.

The post Lov na „vampire” appeared first on Dejan Jeremić.

U Severnoj Koreji, u kojoj su, kao nekada u Kini, svi jednoobrazno obučeni, utegnuti u konfekciju vojne modne industrije, obožavane vođe dobijaju prefikse Veliki i Dragi, koji se, naravno, pišu velikim slovom kao da su prefiks stekli rođenjem. Što i jesu! U SFRJ, Josip Broz Tito pesmom je smeštan u herbarijum kao plava i bela ljubičica, a za ostale epitete koje mu je podanički narod delio bila bi potrebna omanja enciklopedija. Osim što je bio rosno sveće, Tito je bio najveći sin tadašnjih naroda i narodnosti, radnih ljudi i radničke klase, građana (koji su valjda bili obični džabalebaroši!) i seljaka, i poštene inteligencije. Nepoštena inteligencija delila je sudbinu dangubnih građana.

Slično je bilo i u zemljama tzv. Istočnog lagera, u Rumuniji gde su komunistički carevali Nikolae Čaušesku i njegova, ne sasvim pri pameti, supruga Elena. Ne znam rumunski pa ne znam ni šta su im građani pevali, ali da su dnevno mogli da gledaju samo dva sata televizijskog programa posvećenom bračnom paru Čaušesku, to znam. U Bugarskoj je dugo vladao Todor Živkov koji se ruskim predsednicima odazivao na crveni telefon, jedinstven model u svetu, slušalica – da, mikrofon – njet.

U Sovjetskom Savezu su Staljinovu, kao i u SFRJ Titovu, fotografiju kačili po zidovima umesto ikone – slave u to vreme behu inkriminisane manifestacije – kojima su se molili svi oni nabrojani, među kojima i radni i pošteni. Nepošteni i neradnici slavili su slavu, tajno.

I taman kad smo pomislili da je epidemija prošla, u Srbiji se pojavio Slobodan Milošević čiju su fotografiju kačili umesto Titove i u nemogućnosti da to urade lično, umesto njega ljubili uramljen i u staklo smešten njegov lik. Ima ih i danas koji njegove fotografije drže na zidu gostinjske sobe umesto Svetog Nikole. Staklo ne brišu, karmin na njemu je dokaz neizmerne ljubavi prema bivšem srpskom diktatoru. Pevali su i njemu, recimo: „Da živimo svi u slozi, Slobodane ti pomozi”, ili: „Slobodaneeeee, mili brateeee, tebe braća voleeee…. Pomozi naaaaam, Slobo, brateeee, ne možemo više izdržati doleeee”. Dole se rimuje s vole.

Očigledno da virus nije iskorenjen pa je zakoračio i u 21. vek te ne bi trebalo da čudi najnovije čudo na youtube kanalu koje se ovih dana prepričava u celoj zemlji. I na Kosovu i Metohiji, srcu Srbije. Slobodna umetnica iz beogradskog naselja Kumodraž, koja sebe naziva Marija MaXima, ispevala je pesmu i otpevala je gledajući direktno u svoj „pametan” telefon koji ima tu moć da snima, komponuje, montira, soli ručak i obavlja hemijsko čišćenje. Marija MaXima je svojeručno – niko joj nije pomogao (!) – napisala pesmu i svoje emocije podelila s građanstvom, poštenom inteligencijom i zaludnim narodom.

Najpre dramski nastup, narativni pristup delu: „On koji nam daje mir i odgovornost, koji se ne kaje, naša snaga i prevashodnost…”, ovde ćemo načas zastati. Prevashodnost? Šta je pesnikinja htela da kaže tim dubokomisaonim izrazom, da li je mislila na, npr., neophodnost ili tome slično, ili nije mislila. Tačan odgovor je pod C. I tako, u stavu mirno, ispred srpske zastave, u crnoj haljini i s „kajlom” od nepoznate legure (i od pet kila) oko vrata, MaXima recituje dalje: „…naš spas, glas, do Evrope, sveta, neka čuje cela planeta, Vučić Aleksandar”.

E, tu sad nastupa „dalapa” i recitacija koja nadanjuje poprima obeležje himnične ode. Ne bih da citiram, još manje da prepričavam tekst ostatka onog čega se pristojan svet stidi, a komšiluk olajava. Marijin suprug od stida pao u fras i zabranio joj izlazak u javnost, ali bruka je već pukla i „umetnica” će do daljeg ostati uz šporet i zapršku.

Ne bih se zakleo da je predsednik vlade oduševljen onim što je, nadam se, čuo i video, uprkos brojnim obavezama koje za svoju prevashodnost imaju nastavak (ne)započetih reformi, udaranje kamena temeljca za beogradske sojenice na vodi i rekonstrukciju vlade, „kratku, ali slatku”, kako on to nadahnuto pesnički u rimi reče. Marijino jodlovanje loša mu je reklama, još lošija usluga kojoj se smeje cela Srbija. Osim onog Vulina. Kladio bih se da bi i on, potajno, voleo da ga neko ovekoveči u nekom stihoklepanju. Nije isključeno da negde krišom pevuši Marijinu pesmu i smišlja kostim i koreografiju za hit o sebi. Neki gangnam stajl u liftu.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54743/kolumna-dramsko-pevacko-jodlujuca-oda-velikom-vodi-umesto-ikone-na-zidu, 30. april 2015.

The post Oda prevashodnosti appeared first on Dejan Jeremić.