Najpre generalni sponzor, „Svislajon” Gornji Milanovac, da gledanje bude slađe. Pre špice, arhivski materijal. Potom špica. U njoj cela familija, otac Bajić, sin mu, kćer i zet. Samo što taj nije Bajić, nego Jočić. Na pijaci smo, ili nekom saboru, vašaru, poselu, nevažno, važno je da je 18. april 1941. godine i da Milisav (sin Dragan) obrće neko šilježe na ražnju, zove ga sestra, mora u podrum kod oca.

Total. Stigao predsednik opštine u selo. Total traje, ovaj silazi s kola, odlazi na stepenice, još ne vidimo ko je čovek, osim što je predsednik. U totalu. On javlja da je kralj Petar – koji je u prethodnoj epizodi povraćao u Crnoj Gori – pobegao iz zemlje. Smučilo mu se, valjda, pa otišao. Predsednik opštine kaže da ponovo dolaze crni dani i da kapitulaciju nema ko da potpiše. Narod kliče: „Proći će kao 1918-e!”

Milisavljev serijski otac (Boda Ninković) i on, sin Dragan, vrzmaju se međ’ kacama i turšijom. Daj „šarca”, kaže Boda, sin Dragan daje; daj puškomitraljez, sin Dragan daje; daj puške, sin Dragan daje. Boda sve to trpa u nekakvu rupu. Arsenal vredan divljenja. „Ponovo je došlo vreme da je Srbinu važnija puška od ‘leba”, kaže Boda. Neće on da položi oružje, hoće da se bori. Pomera kacu s kupusom, ispod nje rupa, u rupi novac. Ima tu i zlatnika, „kajzera”. A pištolji? Zamalo da ih sin Dragan zaboravi. I oni završiše u rupi, s onim dugim cevima.

Sad kupaju neku devojčicu. Ne njih dvojica, nego majka Vida i Milisavljeva sestra. Devojčica nosi medaljon oko vrata i, ni za živu glavu, neće da im ga da, hoće samo Milisavu. Pođe sestra po Milisava, on dolazi, devojčica mu daje medaljon i spremna je za kupanje. Milisav i sestra mu, gledaju medaljon, u njemu dve fotografije – na prvoj devojčica s majkom, na drugoj njen otac.

A on, njen otac, 20. aprila u Beogradu, po mraku beži od Nemaca, trojica ga jure, pucaju, on beži, oni pucaju. Ne znamo da l’ ga ubiše. Po istom mraku, i u istom gradu, grupa civila upada u jednu kuću. Ilegalci su, otpisani. Kuća je vlasništvo nekog buržuja, tako bar ilegalci tvrde. Malo, kao, opljunu po toj buržoaziji, ali im se, ipak, ostaje da u toj kući zanoće. Pri plamenu sveće, jedan priča i razvlači nekakvu mapu: „Crno je fašistička čizma, crveno je proleterski Sovjetski Savez”. Ovi ostali klimaju glavom, ukapirali su ko je u kojoj boji. Ovaj nastavlja, prenosi poruku Kominterne: „Monarhija je izdala zemlju i narod. Sutra, svi po nalogu Partije, idete u svoje zavičaje na zadatke. Ja ostajem u Beogradu”. Ne ide mu se iz grada, ima plaćen Bus plus, šteta da mu propadne. Onda kaže: „Majstore, podeli oružje”, i odlazi da zaliva pljuvačkom buržujske predmete po kući. Kad, ono, pucanj!

Ko je pucao? Jednom od onih „majstora”, kojima je podeljeno oružje, tresle se ruke. Taj kaže da mora hitno u toalet (da nije buržujska kuća, bio bi poljski nužnik), da promeni „pampers”. Tvrdo, bato?! Dramatika, čista ništica. Onaj što dugoročno ima plaćen gradski prevoz u Beogradu seiri neke parole nad buržoaskim ukrasima.

Evo nas u nekom zatvoru. Žica. Logor. Muzika (iz ofa). Dovode potpukovnika Jugoslovenske vojske (Radko Polič) onim kamionom u koji su ga utovarili na početku epizode „Pukovnik”. Je l’ uspevate da pohvatate fabulu? Ok, nastavljamo. Zarobljenike pregleda lekar, jedan Radku iza leđa kaže da Srbe odvajaju, a Slovence i Hrvate puštaju. Radko je Slovenac. U seriji, a i inače. Nemački oficir utvrđuje njegov identitet, šprehaju na Nemačkom. Nemac traži ausvajs, udara pečat: „Slobodni ste”. Radko odlazi. Onda se Nemac bezrazložno dernja da ga čuju svi Srbi, Hrvati i Slovenci: „Los, los, šnel, šnel…” Urla. Čemu dranje, ničim neizazvano? Mislim, nije bilo neke dramaturške potrebe za nacističkim gnevom u, inače, mirnoj epizodi.

Arhiva. Sve isto kao i prethodno: zarobljeni srpski vojnici. Šta tu traži arhiva, bog-te-pita?! Posle arhive, podrazumevaju se reklame. Najava za „Šou svih vremena”. Pa, zar to već ne gledamo? Sad, reklama za margarin – „Dijamant, ili ništa”, što je zamena za „U sve se meša”. Onda reklama za albume i samolepljive sličice fudbalera Zvezde i Partizana. Je l’ to sad neka simbolika?

Dočekasmo 21. april, dva dečaka stoje uz zid seoske kuće, jedan od njih svira svirajče, ovaj drugi ne svira, on sluša. Razgovaraju nešto – kad prvi prestane da svira – uglavnom ništa važno. Onaj opet svira. Odlaze. S prozora ih zove strina, Đorđe, Radojica, tako se zovu. Ne haju, odoše. Strina Živana u sobi sa starinom koja ruča. Replike. Strina plače. Replike, opet. Smušen dijalog, pa psovanje pseće matere Nemačke ili tome slično (u originalu – pas im mater Nemačku). Ljut je, čiča, kao puška. Ali, kad priča ne zavrće u dijalektu i narečju k’o ostali seljani, čini se kao da je ras’o na velegradskoj kaldrmi, ili mu ide književni srpski od ruke. I jezika. Ili mu je, može biti, istekla povlastica za Bus plus pa se odselio na selo.

Opet smo tamo gde smo bili na početku. Samo što ne agituje predsednik optine, nego neki učeniji, mislim da je student. Govori protiv kralja i krune, industrijalaca, fabrikanata, trgovaca i buržoazije uopšte. Seoski miting. Okupljenom narodu kaže: „Ali, tu je junački Sovjetski Savez, majčica Rusija. I samo komunisti i Rusija mogu da spasu Srbe”. Našao pred kim će to da priča. Slušao ga pop, pa veli: „Samo bog to može”. A i on našao pred kime će to da priča. Uaaaaaa!!!! Zamal’ ga ne obesiše. Nekrsti.

Noć. Vojska u avliji večera. Mislim, srpska vojska. Jedan neće da jede, doktor mu zabranio. Ne jede petkom. Tu je i Draža, puši na muštiklu. Stižu neki, vode dvojicu vezanih. Muslimani? Jesu. Ovi koji ih sprovode kažu da su muslimani priznali sve, da špijuniraju srpsku vojsku. U otadžbini. Draža naređuje: „Odvezuj!” Milorad Mandić Manda prenosi naređenje: „Odvezuj!” Ovežu ih. Uvode ih u kuću, Draža pita da li su žedni. Jesu. „Jeste li gladni? Ima jagnjetine, možete slobodno da jedete”, kaže im Draža. Nisu gladni. Njih dvojica su otac i sin, Esad i Esad. Drugi je, mlađi Esad, gluvonem. Draža im kaže da su njegovi mnogo ljuti zbog popaljenih srpskih sela. „Nismo mi, dina mi, i naše su zapalili”, pravda se Esad senior. Ne zna ko im je zapalio selo.

Majore, je l’ mu verujete? Major veruje samo svojoj majci. A, vi, ostali, da li mu verujete? Ni ostali mu ne veruju. E, ali Draža mu veruje, vidi da je Esad čestit čovek i dobar domaćin, kaže mu da su oni isto, dve voćke sa istog drveta (aludira na Srbe i muslimane), da moraju jedni drugima da čuvaju leđa, i u to ime oslobađa ga, i sina Esada, takođe. Šalje ih kući. Onoj spaljenoj. Kaže im: „Rat sav šljam istera na površinu”. I tu sad moram da napravim pauzu za jednog pesnika:

„Rat je”, kaže Persi Biš Šeli, „državnika igra, uživanje popova, šala sudija, plaćenih ubica, zanat, a za kraljevske ubice, čiji je presto sraman kupljen izdajstvom i krvlju, hleb nasušni i oslonac njihove vlasti.”

Pošto smo od pesnika nešto naučili, da privodimo kraju. Esad i sin ljube Draži ruku, odlaze, prate ih dvojica vojnika na putu u slobodu. Ali! Jedan vadi kamu, presuđuje ocu Esadu, drugi srpski vojnik zaprepašćen, pita ga: „Šta to uradi, budalo?”. Puštaju glovonemog, mlađeg Esada. A koljač će: „Mali neka ide, ionako ne može nikome da kaže. A i nije za pričanje”. I nije.

I bi kama.

8. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Zakon kame appeared first on Dejan Jeremić.

Takve zvezde mogu da budu i do 500 puta veće od Sunca i čak 1.000 puta sjajnije.

Objavljeno na: Nedeljno popodne RTS 1, „Razbiriga”, 18. januar 2015.

The post Superzvezda appeared first on Dejan Jeremić.

Pijaca, nadomak centra velegrada. Dve žene se svađaju. Dve, od kojih su obe plavuše. I jedna i druga pokušavaju da glasom nadjačaju sagovornicu. Padne tu i poneka uvreda. Pominju neke muškarce, jedna drugu guraju. Biće tuče? Biće. Hvataju jedna drugu za kosu, čupaju nemilosrdno. Samo da neka od njih dve nema periku, propašće šarada. Ciče, vrište, psuju, pominju jedna drugoj familiju, tri kolena unazad. Promrzli pijačni prodavci i kupci posmatraju, čude se, neki se i osmehuju.

Mediji. Dve žene, reklo bi se, kulturne, repliciraju jedna drugoj. Ne bi se, na prvu loptu, dalo zaključiti da se prepiru, ali ništa ne sluti ni na prijateljsko ćaskanje. Obe su plavuše i nemaju perike. Pominju nekog muškarca, ali familiju ostavljaju na miru. Ne ciče, ne vrište, ne psuju. Samo polemišu. No, nisu daleko od pijačarenja.

Prva plavuša poručuje drugoj da bi neko trebalo da joj (toj drugoj) kaže da je kampanja tabloida protiv muškarca kog (ova prva) brani, a on je i predsednik države, u kojoj učestvuje (ova druga), bazirana na najperfidnijim lažima i besmislenim konstrukcijama.

Druga plavuša demantuje sve što tvrdi ona prva, i u svoju odbranu kaže da nema ambicije da se kandiduje za ulogu onog muškarca i da bude predsednica umesto predsednika. Kaže i da joj to neko namešta. Pritom dodaje i: „Svašta. Iskreno, smeta mi i krivo mi je. Nikad o tome nisam razmišljala, niti me zanima. Ali, izgleda da je bolje praviti priču.” Jeste, bolje je.

Prva plavuša, opet. Ona misli da je u jednom intervjuu druga plavuša pokazala nedostatak osnovnog vaspitanja usudivši se da, po ko zna koji put, negativno ocenjuje rad onog muškarca, kog zastupa prva plavuša, a koji se zove predsednik Republike. Prva plavuša dodaje i da kad se lošem čoveku da vlast koju nije zaslužio ili osvojio, on prvo ubija oca. A, pa pominje se, znači, i familija. Dakle, rodoslov ipak igra određenu ulogu u ovoj priči. Onaj muškarac je otac drugoj plavuši? Ili sam možda pomešao rodbinske veze?!

Da joj ne ostane dužna, druga plavuša poseže za sportskim fer plejom: „I šta sad ako kažem da Zvezda nema energije dok igra? Je l’ to znači da hoću da budem fudbaler? I na kraju, ko sam ja da budem zadovoljna ili ne radom predsednika. Građani o tome odlučuju”. Stvarno, ko je ona? Da nije zaista Zvezdin fudbaler?

I opet prva plavuša. Ona smatra da je konstatacija ove druge kojom je povredila integritet onog muškraca, prosedog, a koja kaže (ta druga) da bi volela da je on (taj prosedi) energičniji, da je, dakle, to što je rekla (ta druga) nedostatak ljudske i profesionalne širine. Prva zamera drugoj i to što ova druga uzdiže sebe, pa pita (prva pita drugu) šta je njen motiv: „Da se pridruži orkestriranoj kampanji protiv prosedog muškarca?” Nastavlja da pita: „Dirigent je dao znak?” Tu se sad, u dramskom zapletu, pojavljuje još jedan muškarac. Ima ulogu dirigenta. Mogla bi da usledi operetska završnica pod dirigentskom palicom drugog muškarca. On nije prosed. A uskoro bi mogao da bude.

Druga plavuša, šta će, brani se opaskom da neki ne znaju šta bi joj zamerili pa je napadaju zato što je žena. A ova prva, takođe žena, zamera joj to što napada prosedog zbog toga što je muškarac. Doduše, taj ima manjak energije, ali ipak je muško. Kao što je to i dirigent, kog zastupa ova druga, ali taj poseduje višak energije. E, to se zove potencijal.

Šta sam ono hteo da kažem? Zbunjuje me komšijsko dete koje uči neku pesmicu i ponavlja je već pola sata, a zidovi tanki, nova gradnja, štedelo se na materijalu. Dete nije ništa krivo, ono uči pesmicu pred nastavak školske godine. Priznajem da me zvuci iz susednog stana dekoncentrišu, pa bih ovde završio. Samo časak, ostanite uz ovaj tekst i budite tihi da bih mogao da čujem bar neki stih školske pesmice.

Ništa naročito, ne pominju se nikakvi muškarci, samo neke ptice. Recituje dete. Dve su vrane gakale i po polju skakale…

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/154036-pijacni-barometar.html, 17. januar 2014.

The post Pijačni barometar appeared first on Dejan Jeremić.

Zakon kaže da bi taj, ta ili ti – s obzirom da postoji sumnja da je više takvih osoba – mogli da zaglave robiju i do 15 godina. Istraga je počela, Stefanović kaže da se „događalo da se u pojedinim medijima pojave informacije koje su imale oznaku poverljivosti”, i dodaje: „Sprovešćemo istragu da bismo proverili da li informacije cure i s kog nivoa, pošto su dostupne većem broju ljudi. Ne moraju da budu ministri, već ljudi koji pripremaju te informacije”.

Stefanović ne navodi broj onih koji će biti pod istragom, to je, kao i njihova imena, za sada strogo poverljivo, ali zna se da je predsednik vlade Aleksandar Vučić na sednicama, u više navrata, govorio da odluke Kabineta, čak i one poverljive, dospevaju u javnost. Čim tajnu zna više od jedne osobe, to više nije tajna. I dve su previše. A kako se iz navedenog da protumačiti, državne tajne znalo je mnogo više od dve individue.

Očigledno da se/su neko/neki oglušio/oglušili o Vučićeve savete da ne širi/šire abrove po čaršiji i ne iznosi/iznose u javnost ništa od onoga za šta on ne da befel posle kojeg javnost može da zna. Vlada ima mnogo zaposlenih, i previše, pa će istraga utoliko biti otežana, ali se krug onih koji gvirkaju po papirim s pečatom tajnosti može svesti na razumnu meru. Ili, možda, ne može?!

Kako prihvatiti činjenicu da u vladi sedi prodana duša? Kako u timu – koji je ne tako davno, ovog proleća, nazvan Bajernom iz Beograda – može da postoji takav igrač? A tim je nazvan po onom čuvenom nemačkom klubu kojeg je Zvezda odrala u Kupu šampiona usred Minhena (2:1)! U revanšu, u Beogradu, bilo je nerešeno (2:2) zahvaljujući Augentaleru, halfu nemačkog tima koji je loptu zakucao u sopstvenu mrežu. Posle su ga umalo u Minhenu linčovali kao izdajnika nacije. Ali, to je lepši deo srpske (fudbalske) istorije.

Danas, kada se navršava 126 godina od rođenja Aleksandra I Karađorđevića (Ujedinitelja), neko podriva temelje rođene države. A igra u Bajernu iz Beograda. Ko bi to mogao biti? Muško? Žensko? Nešto treće? Ili, muškarac maskiran u ženu? Žena maskirana u muškarca? Nešto treće koje se maskira čas u ženu, čas u muškarca? To mu već dođe nešto nalik tansvestiji.

Mnogi su tu sumnjivi, neka gospoda stvarno liči na brkate žene, kao što neke dame odaju utisak nesalomljivog Ramba. Ima tu i kojekakve dečurlije, zalutale u zgradi koja čuva najveće tajne. Došla deca da tu odrastu uz starije, iskusnije, brkate i nesalomljive. Ima ih koji broje zrele godine, ali, avaj, imaju produženo detinjstvo.

Kandidata je, dakle, dovoljno za jedan ozbiljan istraživački (istražni) postupak. Najpre bi trebalo pretresti sve fioke svih zaposlenih na koje se sumnja. I njihove garderobere. Ko zna u šta su neki spremni da se kamufliraju samo da bi dospeli do važnih papira. I u saksije da se pogleda. Možda neko tamo glumi lisnati fikus. Da sam na Vučićevom mestu, ja bih to sve postrojio, viknuo: „Tišina, tamo”, i na parove razbroj s’, pa bi pevali lepše nego hor Bečkih dečaka.

Ko to sme da minira taktiku igre Bajerna iz Beograda, neovlašćeno. Golman li je, bek li je, half, vezni ili brzonogo krilo? Špic? To ćemo tek saznati. Ukoliko tim koji na tome radi ustanovi postojanje krtice u vladi. Ako ih je više, onda je to krtičnjak. A ako mene pitate, ja bih počeo od brojeva na dresovima. Možda ekonom vlade i ne sanja da isti dres postoji u više primeraka. Za početak da vidimo ko daje autogolove Vučićevom Kabinetu.

Meni je sumnjiv onaj Augentaler!

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/151930-strogo-poverljiva-krtica-u-vladi.html, 16. decembar 2014.

The post Strogo poverljiva krtica u vladi appeared first on Dejan Jeremić.

Beograd više nema bioskope. Ne onakve kakve mi poznajemo. Novo doba ugasilo je sva ona mesta na koja smo odlazili da u mraku dvorane odživimo živote filmskih junaka. Nema više takvog mraka hirurški precizno sečenog snopom iz kinematografa. Nema ni onog belog platna na kome su iscrtavani filmski kvadrati. Nema tog svetlomračnog užitka uprkos bojama koje današnji bioskopi imaju u ponudi.

Otvoriš li novine, bilo koje, na stranama – nekada rezervisanim za bioskopski repertoar – pročitaćeš brojeve telefona svih taksi udruženja, a bogu hvala ima ih; bolnica i apoteka, a nacija sve bolesnija; videćeš telefonske brojeve za pomoć u kući, od vodoinstalatera do dimničara (iščezlih zajedno s bioskopima); zaluta tu i repertoar pozorišta, ona su još živa; putokazi za poneki kulturni centar, muzej, galeriju ili izložbu. Ni b od bioskopa!

Umiranje bioskopa počelo je njegovim ubistvom. Najpre su ga secirali video-klubovi, piratska izdanja na kompakt diskovima, internet je bio poslednji stadijum njegove smrti kojoj je prethodila privatizacija ustanova kulture za početnike u trci sa životom. Za životom. E, ti poslednji, baš ti koji su od nekadašnjih hramova filmske umetnosti napravili deponiju u srcu grada bili su i njihovi grobari. Tamo gde smo nekada sedeli i otpatke semenki ostavljali da ih tetkice pometu posle prve jutarnje kafe, sada šetaju štakori, stanovnici podzemnog života grada. Gamižu pacovskim kanalima kojima su i bioskopi otišli u kanalizaciju civilizacije.

Bioskopske sale su, da se ne lažemo, razvaline. Derutne prostorije koje, osim mraka, nemaju ništa od arome nekadašnje slave. A ni taj mrak više nije onaj. Ovaj je gušći, memljiv, vonja na užeglo umorstvo s predumišljajem. Ines, ako bi ikada zakoračila u bilo koji od onih bioskopa u kojima smo studirali život, a da pri tom ne nagaziš pacova većeg od mačke, obavezno ponesi karanfilić. Bez njega si u takvoj sali mrtva kao bioskop.

Grupa mladih umetnika, predvođenih Minom Đukić rediteljkom filma „Neposlušni” (odličan!), zaposela je pre dva dana bioskop „Zvezda” i ni za živu glavu neće napolje. Nezadovoljni stanjem u kulturi, s akcentom na nepostojanje bioskopa, njih dve stotine zaključalo se u ono što je od bioskopa ostalo dajući mu ono što je odavno izgubio – prisustvo duha bioskopskog života; daju mu veštačko disanje, reanimaciju, oživljavaju nadu.

Okupirali su „Zvezdu” metlama, četkama i zaštitnim maskama. I karanfilićem. Sređuju, čiste i ribaju ruinu ostavljenu na nemilost zubu nevremena. I pacovima. Jedan se dušebrižnik dosetio postojanja narodne milicije te je, kao savestan građanin, pomalo i kao predstavnik „Beograd filma”, Miroslav Cenić, pozvao organe reda da neposlušne izbace iz prostorija i oduzmu im alat korišćen za potrebe „okupacije”. Možda je trebalo i da ih apse? Nije šala s takvima. Do zuba naoružani krpama i metlama – uz to i maskirani (!) – opasni su po ostatak poslušnih kojima je do bioskopa koliko i bioskopu do pacova. Opasna je to horda, brojna, divlja. Njih dve stotine neposlušnih.

Dara Džokić među prvima je podigla glas i podržala mladež u naumu da istera svoje. Prethodno, Dara je primila nagradu „Raša Plaović” za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim scenama u prošloj sezoni. Zahvaljujući na nagradi, Dara je progovorila da se daleko čuje: „Posebno mi je važna vest o događaju u bivšem bioskopu ’Zvezda’. Ne rade bioskopi, zatvoreni su muzeji, a grupa mladih kreativaca je kao gradska gerila preuzela prostor za svoj program. Pozorišta se još drže i koristim ovu scenu za apel da podržimo te mlade ljude.”

A Darin Tirke čitav život je posvetio pozorištu i filmu, u nekima je glumio, u nekima sarađivao na scenariju. I onoliko pisao o bioskopima kao svojevrsnim domovima kulture, školama života, predskazujući njihovu smrt. Bilo je to bar neku deceniju pre nego što će prvi bioskop pasti za slobodu privatizacionog procesa u trange-frange transkacijama umorstva mraka bioskopskih dvorana i svetlosnih snopova posečenih na putu kroz bioskopsku tamu. Ni platna više nisu bela. Ispucala, iscepana, nagrižena paučinom, buđi i garežom.

S bioskopima je nestao jedan deo nas. Nestalo je jedno poglavlje istorije odrastanja i sazrevanja. Nestala je i ona intima koju ima samo mrak bioskopske sale, zaštitnika zaljubljenih, utočišta usamljenih, zaljubljenih u celuloid, nema danguba koje ubijaju vreme, slučajnih namernika promrzlih od studi koji bi se grejali žarom bioskopske vatre, nema gurkanja laktovima za preče pravo korišćenja naslona sedišta. Nema: „Izvini, da li možeš malo levo, od tvoje glave ništa ne vidim…”, „Ućutite molim vas, ne čujem šta govore glumci…”, „Da li biste bili ljubazni da skinete šešir, zaklanja mi pogled…”. S bioskopima je nestalo i zaboravljeno zanimanje – tapkaroš.

Jutro, je, još koji minut i biće pet sati.

Ines, voleo bih da kao nekada – kada bismo bioskopske ulaznice kupovali kod tapkaroša – sednemo u prvi red, na sedišta za koja smo još jedino mogli da od radnika zaboravljenog zanimanja pazarimo jedine dve neprodate karte, i da otpatke semenki guramo pod sedišta; da opet gledamo neki od onih filmova u kojima je više izrešetanih nego preživelih; da sedimo tako iskrivljenih vratova u prvom redu na projekciji nekog starog vesterna u kom se mnogo puca – recimo Pekinpoove „Divlje horde” – i da skupljamo čaure. Za uspomenu na ubijen bioskop.

I da, mada je prvi red nezgodno mesto za to, budemo malo neposlušni.

D.

nedelja, 23. novembar 2014.

Beograd

The post Neposlušni appeared first on Dejan Jeremić.