Poćetkom marta prošle godine, posle zahuktale inicijative – na čijem su čelu stajali patrijarh Irinej, ministarka Zorana Mihajlović i gradonačelnik Beograda Siniša Mali – da urna s Teslinim zemnim ostacima iz njegovog muzeja bude preneta u portu hrama Svetog Save na Vračaru, omaklo mi se jedno pismeno svetovno/duhovnog naslova „Tesla ne počiva u miru”. U njemu sam pokušao da objasnim gorenavedenima da ostave Teslu na miru, avaj, bilo je bezuspešno: „Potpisnici sporazuma odlučili su da naučniku, čije prezime nosi jedinica magnetnog fluksa, oduzmu pravo na večni boravak među ličnim stvarima i izumima kojima je sada okružen. Pogrešno su protumačili Teslino obrtno mangetno polje koje, fakat, periodično menja pravac i smer, ali kao princip rada motora naizmenične struje. Ne odnosi se na nasilno preseljenje. Nisu shvatili ni Teslin luk, ni veštačke munje, ni bežični prenos… nisu shvatili ni sijalicu koju Tesla drži. Neka ne eksperimentišu ni s njom, ona svetli samo u njegovoj ruci”.

I evo, posle samo petnaest meseci, nastavljase s maltretiranjem i urne, i Nikole Tesle, i Muzeja, i javnog mnjenja. Sada se kao razlog preseljenja urne navode satanizam i sekte, a sve na osnovu fotografije na kojoj nekolicina ljudi sedi na podu Teslinog muzeja, u blizini urne, i ćuti. Na fotografiji ćuti.

Šta su i o ćemu razgovarali ne znamo osim iz šture informacije koja nas obaveštava da su na podu umetnik na više instrumenata Robert Aiki Obri Lov, poznat kao Ličens, voditeljka Radija B92 Una Senić i fotografova leđa, vlasništvo Banimira Milovanovića. Sedeli su – kažu vesti, a fotografija dokumentovala – kao autori performansa upriličenog za festival Resonate održanog 14. aprila ove godine, a usput je s Ličensom urađen i intervju. Fotografija je osvanula na twitter nalogu festivala i nije promakla budnom oku sajber crkvenjaka koji i sami twittuju, fejsbuče i špijuniraju tuđe profile na društvenim mrežama. Kako nisu imuni na nova tehnološka dostignuća, rade to na laptopovima i pametnim telefonima najnovije generacije. Dok sede na zadnjim sedištima svojih skromnih džipova, audija, bmw-ova, mercedesa ili njima sličnih modela „propalih” firmi autoindustrije. A pozato je da je, kao i medEcina, najbolji automobil, nemački automobil.

„Preseljenje urne tražila je Crkva, u pitanju je inicijativa patrijarha zbog satanističkih obreda u tom muzeju, ako me već terate da kažem istinu…”, rekao je predsednik Beogradskog parlamenta Nikola Nikodijević. Onda je to što ga je teralo da kaže „istinu”, nateralo da objasni „da je reč satanizam iskoristio u afektu, da je mislio da to što je urna u muzeju a ne u crkvi nije u skladu s duhovnošću, tradicijom i pravima koje nalaže hrišćanstvo”. Kako se lako menja izjava! Mora da ga je neki đavo naterao da prvo izgovori: „…ako me već terate da kažem istinu…” Novinari, novinari, vi ste ti đavolčići.

Pošto se Nikola (svetovno prezime Nikodijević) tako dobro razume u satanizam i sekte, a posle nekog vremena dozove se pameti koja mu kaže: „Nikola, zabrljao si, menjaj temu“, onda se doseti da se razume i u duhovnost i tradiciju u svetlu hrišćanstva koje nalaže izmeštanje urne. U kom je to katehizisu, bogoslužbenim knjigama i crkvenom kalendaru pročitao da je Teslinim posmrtnim ostacima mesto među freskama, a ne u društvu izuma koje je podario čovečanstvu, a ljudima svetlo? I u crkvama i manastirima ima struje, zar ne duhovniče N. N.? Od Tesle sasvim dovoljno kao prilog napretku Crkve. Čak ni u njoj, pa ni uz božju pomoć, kompjuteri ne rade na sveću.

Naldežni u Teslinom muzeju, kao i pre godinu i više dana, još jednom su šokirani. „Ovde postoji služba koja 24 sata obezbeđuje muzej. Muzej funkcioniše na dostojanstven način. Kao i svi eksponati, urna se čuva i dostojanstveno tretira, po najvišim standardima”, izjavio je direktor muzeja Branimir Jovanović. I u Crkvi postoji služba, 24 sata budna da bdi nad Teslinim senima. Preko socijalnih mreža.

10. jun 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Mrtvozornici Teslinog duha i tela appeared first on Dejan Jeremić.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Sigurno ste videli pismo premijera Vučića pod naslovom „Moj odgovor Njima” („Blic”, 2. mart), u kome Vučić rezignirano ukazuje na to da njegova vlada nema podršku elite. Stvar je lična, objasnio je kasnije premijer. „Kada sam govorio o eliti, mislio sam na deo ljudi koji podržavaju ovakav kurs Srbije, ali koji zbog netrpeljivosti prema meni lično i stranci koju vodim imaju drugačiji odnos i prema državi.”

Imam utisak da bi se elita složila sa premijerom u tome da mu uskraćuje podršku, mada ne iz onih razloga koje premijer navodi. Evo kako ja to vidim.

Prvi problem vidim u vladinom odnosu prema prošlosti. I naravno, u manje-više jasno saopštenoj zabrani da se u medijima pominje Vučićeva radikalska prošlost. Uz valjano obrazloženje, odmah da dodam: tema je, kažu, budućnost, dosta je bilo optužbi i jalovih priča, gledajte, ljudi, jednom unapred! I taman mi počnemo da gledamo unapred, kad ono, ne prođe dan da neko od njih ne podseti narod da su za sve jade u ovoj zemlji krivi žuti. Koji su – šta? Prošlost.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Kad god, recimo, Zorana Mihajlović gnevno progovori o žutima, ugledam je u centrali G 17 plus, gde zajedno sa Dinkićem i žutima kroji politike koje su nam došle glave. Dok Vulina, i kad ćuti, vidim kod Mire Marković. Odmah tu, sa strane, vidim i Ćuruviju. A vidim i Dačića koji tera kosu na gore, kao Sloba Milošević, pa je posle šiša na kratko, kao Đinđić. Što ne bi bilo tako strašno da nam baš oni, okupanih biografija, ne tumače tuđe grehe. E, ne biva. Ili otvaramo Pandorinu kutiju – ili je ne otvaramo.

Mislim, ako hoćete da vas elita ozbiljno shvati.

Nekada prošlost i ne spomenu, kao pre nekoliko nedelja, kada je dolazio Toni Bler, a mi – zgranuti: pa zar nije taj čovek bombardovao Srbiju, zar mu Šešelj (autor) i Vučić (recenzent) ne napisaše knjigu, čiji me naslov sramota ovde da ponovim? I ko je onda kriv što elita škrguće zubima? Onaj ko je Blera doveo – ili oni koji pamte?

Drugi problem vidim u plagijatorima. Ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik plagirali su svoje doktorske disertacije. Dokaza o plagijatu dovoljno za pet, a ne za dva doktorska rada. Gradonačelniku, čak, inostrani izdavač izbacio plagirani rad iz časopisa. Za vladu to nije vest – ali za elitu jeste. Pa na kom smo mi to istom reformskom kursu i kako se taj kurs zove?

Kako god da se zove, omladina dobro razume poruku koju šalje vlada: srpska deco, postanite plagijatori! A potom – ministri i gradonačelnici. Ako se neko usudi da iznese dokaze o plagijatu, šta vas briga, premijer će stati na vašu stranu. Podviknuće na profesore, glasno, da cela Srbija čuje kako im poručuje: „Ništa gluplje od vašeg obrazloženja nisam čuo!”

Sa tim se slažem od prvog dana, pošto mi je jasno da je pametnije obrazloženje moglo da stigne jedino iz centrale SNS-a. Možda baš iz onog ćoška gde se Zoran Babić, šef Vučićeve poslaničke grupe, pre neki dan poverio novinaru „Kurira” da bi voleo hirurški da ukloni podbradak (to mu je genetski, kaže), a da nema ništa protiv ni da ćerkama, kad porastu i ako to požele, plati silikone. Zar to nije pamet koja Srbiji treba – tašna, mašna, silikoni, pa mesto u stranci… Doktorat? Plagijat? Koga to zanima?

Ali, hajdemo dalje. Sve ovo da nestane, ostao bi treći problem: partijska država, majka botova, burazera, secikesa i polusveta. Što ne samo da nije problem, nego su problem oni koji o tome govore. Evo šta poručuje premijer: „Pošto stalno pričaju o partijskoj državi, želim da kažem da u Srbiji znam samo jednog partijskog direktora javnog preduzeća, to je direktor EPS-a.” Kako da ne, razmišljam. Pošto Bajatović u „Srbijagasu” radi kao časna sestra, a ne kao direktor. Dok je onaj vlasnik pečenjare „Fantazija” sasvim slučajno direktor „Kolubare” i član SNS-a. Krkobabića neću ni da pominjem, evo, neću, prestala sam.

A prestala sam zato što partijska država nije izum ovog premijera, neće njega istorija po tome pamtiti. Tu se on od žutih nimalo ne razlikuje. Ono po čemu se ovaj premijer razlikuje i po čemu ćemo ga pamtiti jeste to što je ukinuo „Utisak nedelje” i započeo ozbiljno ućutkivanje medija. To je novina. I to novina opasna baš za njega, jer se može desiti da ostane upamćen kao premijer koji nije ukinuo partijsku državu samo zato što je nije ni primetio, a niko iz medija nije smeo to da mu kaže.

On radi, mi pamtimo.

Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Slonovi-i-elita-imaju-nesto-zajednicko.lt.html, 26. mart 2015.

The post Slonovi i elita imaju nešto zajedničko appeared first on Dejan Jeremić.

U senci Blerovog boravka, predavanja i sklanjanja od očiju javnosti istrčavanjem kroz kujnu Poslaničkog kluba, ne tako daleko od Srbije ključa ukrajinska kriza. Ona ne bi morala da ima veliki uticaj na razvoj događaja u Srbiji, mađutim, u svetu, sve češće pominjanje države čiji smo podanici stavlja je u kontekst koji jednako koriste i Istok i Zapad. Otuda je Srbija izložena sve češćim pritiscima i jednih i drugih ne bi li se priklonila nekoj od strana.

Odgovor Beograda koji svi već znamo, a koji se ponavlja kao švaba tra-la-la, ne zadovoljava nikoga. Mi bismo u Evropu i na Zapad, ali bismo istovremeno i s majčicom Rusijom. Nešto slično onom principu po kojem umiljato jagnje dve ovce sisa. Srbija možda nema veću snagu do jagnjeće, ali ni ovi sa Zapada, a ni oni sa Istoka nisu ovce. Naprotiv, ponašaju se kao ljuti rogati rivali na brvnu.

Plastičnije, to izgleda tako što vojske SAD i NATO pakta defiluju na paradi u čast Dana nezavisnosti Estonije, tik uz granicu s Rusijom, dok u Ukrajini rat bukti i na internetu na kom se virtuelne vojske sukobljavaju komentarima i diskusijama; ukrajinski „botovi” ratuju protiv ruskih „trolova”.

Ministar inostranih poslova Ivica Dačić moraće da – koliko danas i u četiri oka – razgovara s državnim sekretarom Sjedinjenih Američkih Država Džimom Kerijem i priupita ga šta se krije u njegovoj izjavi o Srbiji na liniji vatre. Bez nagađanja Kerijeve izjave, citiraćemo je: „Kada je reč o Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Makedoniji i drugima – Gruziji, Moldaviji, Pridnjestrovlju – oni su na liniji vatre”. Izgovorio je Keri odgovarajući na pitanja senatora o sve većem uticaju Rusije u Evropi. Tako, vidimo, razmišlja Zapad.

Nedavni susret predsednika vlade Aleksandra Vučića s potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom, u Rusiji je posmatran popreko. Tamošnjem predsedniku taj susret nimalo se nije svideo pa je, prema tvrdnjama izvora bliskim ruskim medijima, Moskva odreagovala burno i Vučića častila „epitetom” zapadne marionete. Takvo je, vidimo, rusko razmišljanje, hladno, sibirsko.

Ako smo na liniji vatre, tu je sibirska studen da je ugasi. Ako smo u sibirskim smetovima, tu je vatrena linija da ih otopi. I kako god posmatrali situaciju, ona – ne valja. Srbija balansira kao artista po žici sve držeći ravnotežu da se ne sunovrati u ponor. Hoda po tankoj, crnoj liniji. Ukoliko bi joj se žica izmigoljila, neće biti ni vatre ni smetova da pruže ruku. Pretpostavlja se da su polaznici kursa Blerove kuhinje toga svesni. Takođe, pretpostavlja se da njegovo predavanje – za koje ministarka Zorana Mihajlović reče da nije bio tajni susret već razgovor uz kafu – nije ličilo na recept za istu tu kafu.

Ključno je, zapravo, ono što je, u prilog Blerovoj poseti, Mihajlovićeva rekla a odnosilo se na rad vlade. Izjavila je da je s Blerom razgovarano o tome kako sve vlade na svetu imaju ozbiljan problem u prvoj godini postojanja i često ta godina bude izgubljena. „Zato je na tom sastanku s Blerom najviše bilo reči o tome da srpska vlada prvu godinu nije izgubila, već je donela reformske zakone, napravila aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom i sada kreće u kapitalne investicije”, objasnila je Mihajlovićeva.

Blerova poseta, predavanje, vakela, ili kako god zvali taj kurs spremanja brze hrane, nije bilo ništa drugo do lobiranje Zapada i tapšanja polaznika tečaja po ramenima. Bler je, hvaleći rad vlade u prvoj njenoj godini, lukavo podilazio njenim članovima uveravajući ih da su jedna od retkih svetskih skupina kojoj je uspelo da, kao jednogodišnje dete, i prohoda i progovori. Blerovo perfidno zamajavanje deteta u pelenama.

Dok politički vrh ne pronađe koordinate u prostoru i vremenu i ne odluči šta će s onim što mu se nudi ili uskraćuje s onih strana sveta na kojima sunce izlazi i zalazi, nekakvi Blerovi muvaće se po srpskim kujnama i držati pridike o spravljanju zaprške. Za nju su, nema sumnje, stručni. Možemo se kladiti da je to tzv. ispijanje kafe s Blerom bilo ćutološko gledanje u patos i da mu niko nije rekao da je prosečna plata u Srbiji isplaćena u januaru bila 39.285 dinara i nominalno za 21,4 odsto niža od decembarske, a realno za 21,2 odsto. Mogao je to da mu kaže onaj ko je zadužen za rad i socijalnu poilitiku, npr. onaj Vulin, on voli u sve da se meša. I u svakakve da se kamuflira. Nebi bilo zgoreg proveriti njegovo prisutvo na predavanju, kao i negov identitet. Možda se kostimirao u kuvara? Možda u Tonija?

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158121-tanka-crna-linija.html, 26. februar 2015.

The post Tanka crna linija appeared first on Dejan Jeremić.

Sve je spremno za pobednički žur! Dvadeset dve kutije šampanjca, plastične čaše, kanapei, trubači, baloni & konfete. Javio sam i Đuri da blokira aerodrom – raportirao je Neša svom šefu te večeri, pred zatvaranje birališta. „Je li, Nešo, da li je tebi nekad uspelo da tri prsta raširiš u znaku mercedesa? Evo, ja pokušavam već dva dana i nikako mi ne uspeva“ – rekao je najveći sin naših naroda i naprednosti, otkrivajući šta je radio dosađujući se tokom izborne tišine. „A bilo bi baš super da pobedu proslavimo tako što ćemo svi raširiti tri prsta u znaku mercedesa?”

– Odlična ideja – rekao je Neša i ostatak večeri proveo u vežbanju sa elementima joge, ali je dogurao najdalje do širenja prstiju u znaku „sitroena”. Zatim je uspeo da celim telom napravi znak „pežoa”, a kada je stao pred ogledalo ukapirao je da pojavom najviše asocira na znak „ferarija“. Ali „mercedes” – to nikako ne ide! Mnogo težak znak.

– Predsedniče, predsedniče, imam strašnu ideju. Da iza nas tokom vašeg pobedničkog obraćanja bude ogromna maketa „Beograda na vodi” i neki natpis koji će da ukaže građanstvu da će u Srbiji od danas da bude banja! – pričao je ushićeno Neša. „Odlično, Nešo, svaka čast. Iznad makete napiši: Evo je banja“ – rekao je predsednik. I Neša je prionuo na posao.

– Nešo, bre, pa ne piše se to spojeno! Moraš da razdvojiš, dakle: Evo, razmak, je, razmak, banja! Kapiraš! Jednostavno: Evo je banja – bio je malo ljut predsednik zbog uočenih pravopisnih grešaka.

I onda su se u 21 sat sa prvim rezultatima ispred panoa sa natpisom: „Evo je banja“ pojavili jedan do drugog: „Siniša, Zoka, Jaca, Neša, onaj Bratislav iz Kruševca, onaj Saša iz Zaječara, onaj Fratini iz Rima, onaj Guzenbauer iz Like, onaj Velja od Čačka i onaj Vuk Drašković”. Dok su trubači svirali „Ko to kaže, ko to laže, Siniša je Mali…“ i druge hitove.

Onda je Neša S. uzeo da otvara šampanjce, ali je srpsko tajno oružje, čepovi, letelo u pravcu pobednika postrojenih ispod natpisa: „Evo je banja”. I pogađalo ih jednog po jednog u čelo. Nastala je panika.

– Jesam li vam rekao da ekstremisti, eksministri i eksgradonačelnik spremaju ukrajinski scenario. Počelo je – rekao je glavni i odgovorni pobednik u ležećem položaju ispod panoa: „Evo je banja“. Odmah je zakazana vanredna konferencija za štampu u 22 sata.

– Još kada je moj bivši kum ekskluzivno otkrio da je Mićunović Dragoljub jahao popa, meni je bilo jasno da je taj spreman na sve. Vidite ovu sliku – Mićunović Dragoljub u ležećem stavu sa snajperom… – mahao je slikom Mićunović Dragoljuba na krovu neke zgrade, prilično jeftinom fotomontažom, ali u koju verujemo.

– A vidite ovo! Eksgradonačelnik ekstremista sa šlemom postrojava vojsku za odsudni juriš na institucije sistema – mahao je posle još jednom nešto skupljom fotomontažom. U koju takođe verujemo.

– Čekajte, čekajte… Pa ovo eksgradonačelnik ekstremista sa plavim šlemom, koji mu, istina, ne stoji baš nešto, obilazi gradilište Mosta na Adi?

– E, kako ste vi novinari naivni! U pitanju je čista vojna vežba pod maskom obilaska građevinskih radova! – citirao je nesvesno Čvorović Iliju. Ispod natpisa: „Evo je banja”.

Ovo sve nije bilo, ali će da bidne. Šta, ne verujete da će da bude banja?

– Je li, Nešo, da li je tebi nekad uspelo da tri prsta raširiš u znaku mercedesa? Evo, ja pokušavam već dva dana i nikako mi ne uspeva – rekao je najveći sin naših naroda i naprednosti.

Autor je kolumnista dnevnog lista „Danas”

Preuzeto sa: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/evo_je_banja.890.html?news_id=277848, 14. mart 2014.

The post Evo je banja appeared first on Dejan Jeremić.

Preduzeće za koje se naivno verovalo da je odavno u stečaju moglo bi ponovo da proradi sa svim pratećim elementima među kojima su i Jovan Krkobabić, Dragan Marković Palma i Aleksandar Vulin. Takva mogućnost je izvodljiva bez obzira na to što su neki eventualni budući faktori nove vlasti arheolozima pobegli sa iskopina a radnicima gradske čistoće iz kontejnera.

U predizbornoj kampanji – u kojoj borbeno kao na frontu – izgovara parole, floskule i obećanja koja se ne mažu na hleb, Dačić maše i ključem: „Ja sam pokazao narodu ključ vrata Evrope koji sam dobio, ključ koji pripada tom narodu. Neka ostali pokažu ključeve, mnogo je još vrata koja Srbija treba da otvori”. Ključ, simbol pregovora sa Evropskom unijom, videli smo u svoj svojoj veličini, nije ništa manji od ustanove zatvorenog tipa u kojoj ovde obitavaju milioni, najviše zahvaljujući preduzeću koje bi trebalo da je odavno u stečaju. Ostali ključevi koje Dačić pominje privatno su vlasništvo njegovih kolega po profesiji. Uglavnom iste robne marke – „audi”, „mercedes”, „bmw”. Izvorno srpski proizvodi.

Gde su srpski proizvodi, tu su srpske zemlje. I podzemlje. Pre svega rudnici. Iz jednog takvog pojavila se Zorana Mihajlović (i nikako da iz njega izađe), obećava da će… nevažno, sve obaćeva. A šlem ne skida. Zaštitini znak kampanje, nešto poput: što je sigurno, sigurno je.

Sigurno je i da njen šef ponavlja mantru o borbi protiv korupcije, kriminala i primitivizma kao pošasti koje su uništile Srbiju: „Hoćemo pristojnu i normalnu Srbiju bez blata, primitivizma, u kojoj ćemo znati šta je naš posao, kako da napravimo bolju zemlju. Naš posao je pre svega da obezbedimo normalan život u zemlji, da garantujemo punu političku stabilnost za sve ljude u našoj zemlji”. Naše, zemlja, bolje, normalno… česti usklici u Vučićevoj retorici. Blato? Bilo ga je, ima ga, biće ga. Primitivizam? On je izdanak blata. Onog blata koje u službi vođe blati sve što mu se nađe na putu. Vučićevom. Blatnjavom. Primitivizam je dominantna pojava u blatnjavoj predizbornoj kampanji. U tome prednjače svi koji se Vučiću dodvoravaju a medijski satanizuju ono malo preostale opozicije. Ruže, vređaju, lažu, klevetaju, insinuiraju.

A kad ga niko ništa ne pita, on se javi, to mu je u opisu predizbornog posla. Mlađan Dinkić ide Srbijom u potrazi za proizvodima koje će reklamirati pokušavajući da dokaže da ih ne bi bilo da im nije njega. Posle krastavaca, paprika, ženskih čarapa, lokomotiva i vagona, red je došao na jabuke: „Evo, naprimer, po jedna jabuka za svakog đaka uz užinu, to je preko deset tona jabuka dnevno, pa da nam deca jedu zdravu hranu proizvedenu u Srbiji i da poljoprivrednicima bude bolje, a ne da bacaju jabuke. To su male stvari koje mogu odmah da se urade, da bi ljudi u svim regionima osetili da žive makar malo bolje”. Bolje, zdravo, Srbija, proizvodnja… česti usklici u Dinkićevoj retorici. Maline su sledeći artikal iz Dinkićevog proizvodnog programa? Možda šljiva? Suva. A blato? Ono je mulj, kaljuga, vuče na vlagu. Primitivizam rezervisan za neke izvođače njegovih pesama.

U ime borbe protiv blata i primitivizma odgledaću još jedan blok televizijskih vesti – predizborni program. Obezbeđen sam HTZ opremom. Gumenim čizmama i šlemom. A lavor? Naravno.

Objavljeno na: http://kolumnista.com/author/dejan/, 8. mart 2014.

The post Ključ primitivizma appeared first on Dejan Jeremić.