Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.

Od početka, priča o puštanju Šešelja na privremenu slobodu nije bila miomiris koji se lako prihvata, naročito ne u zemlji kakva je Srbija u kojoj animozitet prema Tribunalu u Hagu dostiže visok stepen rizika. Imam visok stepen tolerancije i svesti o suočavanju s ratnim zločinima koja god da ih je strana počinila, ali Hag je odavno postao poslednje mesto gde se pravda zadovoljava, zločin kažnjava primereno, a pravo primenjuje jednako prema svima. To nikako ne abolira osuđene čija je krivica dokazana, ali u holandskom gradu više razmišljaju kako će udovoljiti političkim pritiscima nego Justiciji.

Nisu sporne činjenice koje Tribunal navodi, a odnose se na Šešeljevo ponašanje na privremenoj slobodi. Ono je, u najmanju ruku, skandalozno. Ponašao se bahato, drsko, nevaspitano, geački, ratoborno, brutalno, ne menjajući ni za jotu svoj politički diskurs koji je pre dvanaest godina poneo sobom odlazeći u Hag. U Hagu smatraju da je vreme provedeno u Srbiji potrošio na divlje i neartikulisano ponašanje, diskreditovanje, vređanje, omalovažavanje i govor mržnje (dovoljno je podsetiti se šta je sve rekao o ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću!), što je pravosudne organe Međunarodnog trubunala nagnalo da preispitaju svoju odluku o privremenoj slobodi. Prethodno, javnosti u Srbiji nije bilo jasno pod kojim uslovima je Šešelj pušten, neprestano su iskrsavale poluinformacije i dezinformacije koje su mogle biti tumačene na više načina. Kao što su i tumačene.

Jedno je sigurno, Hag se nije odrekao Šešelja, što je bilo evidentno iz formulacije o puštanju na privremeno slobodu, te zbog toga nije jasno čemu čuđenje svih koji se tom „čudu” čude?! A čude se svi relevantni činioci državnog vrha, od predsednika vlade, preko zvanično neobaveštenog Rasima Ljajića, do onog Vulina koji se, podrazumeva se, oglasio čim je iz Haga stigla depeša. „Znao sam, rekao sam…”, podsećao je Vulin na svoje prošlogodišnje novembarske izjave, i dodao, a nešto i ponovio: „Žalbeno veće donelo je odluku da se Šešelj vraća u pritvor u Sheveningenu i na taj način pokušava da Srbiju uvuče u sukob između suda, tužilaštva ili koga god u Haškom tribunalu. Ova odluka je usmerena prvenstveno na destabilizaciju Srbije, rušenje vlade Aleksandra Vučića i direktno rušenje predsednika srpske vlade”.

Interesantno je pratiti s koliko se žara svi čude čudu neviđenom za koje su znali da će ih snaći, uzimajući u obzir i Šešeljevu narav i odluku Haga o privremenoj slobodi. Da li je moguće da je iko ovde mogao da pomisli da se Hag odrekao Šešelja i da ga neće zvati nazad?!?! Šešelj nije ni osuđen ni oslobođen, on je pušten da neko vreme provede u Srbiji do nove odluke Haga o njegovoj daljoj sudbini. Neki pravni akt, bio on oslobađajući ili osuđujući, mora biti donet, to je jasno i brucošima prava, a jedino mesto za takvo što je Hag. Ko god je ovde mislio da se Hag zauvek otarasio Šešelja – o čemu je čak i on govorio – doveo je i sebe i druge u zabludu zbog čega se država našla u stanju koje joj ne priliči, sva u strahu šta će biti ako državni organi budu primorani da primene silu i Šešelja otprave u Holandiju. Zar se to nije podrazumevalo?!

Šešelj je provocirao i izazivao i Haške i domaće institucije, začikavajući i jedne i druge više puta ponoviljenim odbijanjem povratka, i da mu ne pada na pamet da se vraća tamo odakle je privremeno pušten, odbijajući svaku milu i prizivajući silu. Sad se tome svi zabezeknuto čude. Šta može da destabilizuje vladu koja za sebe tvrdi da je jaka kao kremen kamen i da niko nije jači od države. Šešelj? Loš vic. Umete vi to bolje. Ako se Vulin i društvo plaše radikalske odbrane svog vojvode, to bi govorilo o njihovoj nesposobnosti i nespremnosti da Šešelju izađu na crtu.

Vojislav Šešelj je u novembru prošle godine došao s povratnom kartom koja, evo ovih dana, treba da bude overena za smer povratka. Jedini smer koji je na toj karti još ostao validan. U srpskoj javnosti Hag odavno ima tretman političke instutucije s kojom se država obavezala da sarađuje. Izgleda, ipak, da nekim odvdašnjim kondukterima Šešeljevo putovanje tamo i nazad znači samo i jedino zaustavljanje „zahuktale” srpske lokomotive koja brzim prugama juri ka Evropi. Lokomotiva juri, a Hag skida pragove s pruge, što ovi iz vagona tumače kao napad na mašinovođu. A onaj Vulin, on je od konduktera avanzovao do ložača lokomotive i – lica crnog kao u rudara – u njen kotao tovari ugalj.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/51542/povratna-karta-za-jedan-smer, 30. mart 2015.

The post Povratna karta za jedan smer appeared first on Dejan Jeremić.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Sigurno ste videli pismo premijera Vučića pod naslovom „Moj odgovor Njima” („Blic”, 2. mart), u kome Vučić rezignirano ukazuje na to da njegova vlada nema podršku elite. Stvar je lična, objasnio je kasnije premijer. „Kada sam govorio o eliti, mislio sam na deo ljudi koji podržavaju ovakav kurs Srbije, ali koji zbog netrpeljivosti prema meni lično i stranci koju vodim imaju drugačiji odnos i prema državi.”

Imam utisak da bi se elita složila sa premijerom u tome da mu uskraćuje podršku, mada ne iz onih razloga koje premijer navodi. Evo kako ja to vidim.

Prvi problem vidim u vladinom odnosu prema prošlosti. I naravno, u manje-više jasno saopštenoj zabrani da se u medijima pominje Vučićeva radikalska prošlost. Uz valjano obrazloženje, odmah da dodam: tema je, kažu, budućnost, dosta je bilo optužbi i jalovih priča, gledajte, ljudi, jednom unapred! I taman mi počnemo da gledamo unapred, kad ono, ne prođe dan da neko od njih ne podseti narod da su za sve jade u ovoj zemlji krivi žuti. Koji su – šta? Prošlost.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Kad god, recimo, Zorana Mihajlović gnevno progovori o žutima, ugledam je u centrali G 17 plus, gde zajedno sa Dinkićem i žutima kroji politike koje su nam došle glave. Dok Vulina, i kad ćuti, vidim kod Mire Marković. Odmah tu, sa strane, vidim i Ćuruviju. A vidim i Dačića koji tera kosu na gore, kao Sloba Milošević, pa je posle šiša na kratko, kao Đinđić. Što ne bi bilo tako strašno da nam baš oni, okupanih biografija, ne tumače tuđe grehe. E, ne biva. Ili otvaramo Pandorinu kutiju – ili je ne otvaramo.

Mislim, ako hoćete da vas elita ozbiljno shvati.

Nekada prošlost i ne spomenu, kao pre nekoliko nedelja, kada je dolazio Toni Bler, a mi – zgranuti: pa zar nije taj čovek bombardovao Srbiju, zar mu Šešelj (autor) i Vučić (recenzent) ne napisaše knjigu, čiji me naslov sramota ovde da ponovim? I ko je onda kriv što elita škrguće zubima? Onaj ko je Blera doveo – ili oni koji pamte?

Drugi problem vidim u plagijatorima. Ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik plagirali su svoje doktorske disertacije. Dokaza o plagijatu dovoljno za pet, a ne za dva doktorska rada. Gradonačelniku, čak, inostrani izdavač izbacio plagirani rad iz časopisa. Za vladu to nije vest – ali za elitu jeste. Pa na kom smo mi to istom reformskom kursu i kako se taj kurs zove?

Kako god da se zove, omladina dobro razume poruku koju šalje vlada: srpska deco, postanite plagijatori! A potom – ministri i gradonačelnici. Ako se neko usudi da iznese dokaze o plagijatu, šta vas briga, premijer će stati na vašu stranu. Podviknuće na profesore, glasno, da cela Srbija čuje kako im poručuje: „Ništa gluplje od vašeg obrazloženja nisam čuo!”

Sa tim se slažem od prvog dana, pošto mi je jasno da je pametnije obrazloženje moglo da stigne jedino iz centrale SNS-a. Možda baš iz onog ćoška gde se Zoran Babić, šef Vučićeve poslaničke grupe, pre neki dan poverio novinaru „Kurira” da bi voleo hirurški da ukloni podbradak (to mu je genetski, kaže), a da nema ništa protiv ni da ćerkama, kad porastu i ako to požele, plati silikone. Zar to nije pamet koja Srbiji treba – tašna, mašna, silikoni, pa mesto u stranci… Doktorat? Plagijat? Koga to zanima?

Ali, hajdemo dalje. Sve ovo da nestane, ostao bi treći problem: partijska država, majka botova, burazera, secikesa i polusveta. Što ne samo da nije problem, nego su problem oni koji o tome govore. Evo šta poručuje premijer: „Pošto stalno pričaju o partijskoj državi, želim da kažem da u Srbiji znam samo jednog partijskog direktora javnog preduzeća, to je direktor EPS-a.” Kako da ne, razmišljam. Pošto Bajatović u „Srbijagasu” radi kao časna sestra, a ne kao direktor. Dok je onaj vlasnik pečenjare „Fantazija” sasvim slučajno direktor „Kolubare” i član SNS-a. Krkobabića neću ni da pominjem, evo, neću, prestala sam.

A prestala sam zato što partijska država nije izum ovog premijera, neće njega istorija po tome pamtiti. Tu se on od žutih nimalo ne razlikuje. Ono po čemu se ovaj premijer razlikuje i po čemu ćemo ga pamtiti jeste to što je ukinuo „Utisak nedelje” i započeo ozbiljno ućutkivanje medija. To je novina. I to novina opasna baš za njega, jer se može desiti da ostane upamćen kao premijer koji nije ukinuo partijsku državu samo zato što je nije ni primetio, a niko iz medija nije smeo to da mu kaže.

On radi, mi pamtimo.

Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Slonovi-i-elita-imaju-nesto-zajednicko.lt.html, 26. mart 2015.

The post Slonovi i elita imaju nešto zajedničko appeared first on Dejan Jeremić.

Ko je od tandema koji je godinama drmao srpskim političkim vrhom očekivao više, taj se ili preziva Tadić ili Krstić, ili se zove Boris ili Nebojša. Ma, šta pričam. Ni takvi ne mogu očekivati više od sebe. Sramota je njihov maksimum.

Boris Tadić, ta bleda figura političkog života, imao je pred sobom i za sobom osam dugih godina za otkrivanje pozadine atentata, ali ih je uludo utrošio na račun onih koji su ga izabrali. Da li je glumac u pokušaju išta uradio da slika atentata dobije svoje naličje, nije pitanje, jer u istoj rečenici postoji i odgovor: uradio je ništa!

Gostujući na Televiziji B 92, Tadić je izjavio da bi „voleo da se otklone sve nedoumice u vezi s atentatom, ali da će to, kako godine odmiču, biti sve teže”. Ma, da li? Dve trećine vremena koje je proteklo od ubistva Đinđića, Tadić je proveo u fotelji predsednika države. A godine su prolazile, tekle i protekle. I, kaže on, biće sve teže. Da ponovim, sramotno.

Tadić se, kao i većina sadašnjih i bivših članova Demokratske stranke, Đinđića seti samo kad mu neko došapne da u kalendaru piše 12. mart. I onda se oglasi teorijom koju – dok je mogao i za to imao priliku – nije sproveo u praksi. Tadićevo angažovanje na pozadini Đinđićevog ubistva meri se angstremima, pa je svaki njegov pokušaj da svakog 12. marta, istim redosledom reči u rečenici, opere lični neuspeh i neuspeh svoje politike samo izanđalo ponavljanje već viđenog.

Pisao sam već o tome, ali nije zgoreg ponoviti (kad može Tadić, zašto ne bih mogao ja!) da je twitter osmišljen da bi ga Krstić koristio u nedostatku prostorije s pločicama i sanitarnom keramikom. Sve ove godine, Krstić je proveo na twitter-u, jedinom mestu na kom može nekažnjeno da ne koristi toalet-papir. On tamo i spava. Čak ga i citiraju! Citiraju kako spava. Oni s manjkom pločica u svom kupatilu.

Zagađenje duša i političke misli traje od trenutka kada je dvojac iz gimnazijskih dana doneo vesla u Predsedništvo Srbije. I dalje veslaju. Mašu u prazno. Jedan od njih, ovaj kojem je neko došapnuo da je holivudski šarmantan, uspeo je da demontira i stranku i sistem vrednosti do te mere da u stolicu u kojoj je sedeo dovede proizvođača prepečenice iz Bajčetine. Ovaj drugi, kojem niko ništa nije šaputao, šapuće sam sebi uveren da je to što se zadesio u Idolima dovoljno da kvazioproštaj od Vlade Divljana završi rečenicom: „Ostalo je istorija”. Originalno je, od Krstića je.

Sve prethodno je prazna slama, i mlaćenje po njoj.

Bivši predsednik države i Demokratske stranke i njegov bivši savetnik i bivši član VIS Idoli, nedostojni su bilo kakvog obraćanja javnosti koje ih dovodi u vezu s Đinđićem i Divljanom. Neuspešno prikriven, njihov animozitet spram dvojice ljudi koji su im bili šefov završava kao promašen pokušaj dodvoravanja senima dvojice pokojnika, u narodu poznat kao blasfemija.

Pokušavajući da ostanu prisutni u javnosti, Tadić i Krstić svakim svojim istupanjem nadograđuju sliku o sebi koju niko – ko drži do higijene – ne bi okačio iznad sanitarnog čvora. Stradale bi pločice. Prikazivanje sebe u svetlu koje im ne pripada naziva se lažno predstavljanje a ono je, izučava se na studijama prava, krivično delo. Krivica po dva osnova: za činjenje i ne činjenje. Za to što, svaki na svoj način, preglumljuje ulogu koju je sam sebi dao. Jedan u televizijskom šou-nastupu, drugi na socijalnoj mreži estradnom metodom. Njihova slika čita se kao rendgentski snimak. Skorzirana je i ima naličje. Zove se negativ.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/49719/kolumna-lazni-idoli, 13. mart 2015.

The post Lažni idoli appeared first on Dejan Jeremić.

Da li se sećate kako je Hitler javno bio nezadovoljan i kako je vikao na sve oko sebe – saradnike, generale, ministre, pa i na narod? Da li se sećate šta im je obećavao? Da li se sećate čime se sve služio i šta je na kraju postigao? Da li je On to opsednutom takvim nemačkim radom, redom i disciplinom? Ono što On priča i radi, naime, nema nikakve veze sa današnjom Nemačkom. U Nemačkoj su, na primer, nastavnici i profesori stub društva. Etalon, uvažavani i poštovani u zajednici. Penzioneri uživaju u putovanjima i izlascima u kafiće. Elita nikada nije uz Vladu, nema većih kritičara nemačke politike od nemačkih intelektualaca.

Kada Habermas „izađe iz jazbine“ i progovori, zaćute i ptice – svi slušaju šta ima da kaže. Kada se oglasi predsednik Ustavnog suda i kaže gospođi Merkel da građani ne moraju da znaju nemački jezik ako plaćaju svoje račune, ona zaćuti i više nikada ne spomene šta ona misli o multikulturalnosti Nemačke. Da li ste ikada nešto slično čuli od Njega? Ne, naravno. On je obećavao i obećava nešto sasvim drugačije od onoga što se u stvarnosti događa i ka čemu idemo.

Svakim danom postaje sve očiglednije da je Njegov cilj da izazove kontrolisane unutrašnje sukobe, pobune i nemire, da bi imao opravdanje zašto ništa nije uradio od onog što je obećao plebsu kako bi osvojio vlast i dobio moć. On izaziva sve i svima u Srbiji gura prst u oko. Na Zapadu se smeška, međunarodnim moćnicima se ulaguje i snishodljivo obraća. O Njemu možete javno da čujete samo hvalospeve i bespogovornu spremnost Njegovih izabranika da izvrše Njegova naređenja (tvoja reč – naša zapovest), ali Njega to ne zadovoljava. On šizi zato što mu stalno treba slabiji neprijatelj koga će nemilosrdno i svim silama poraziti da bi nahranio svoju patološku mržnju. Njemu treba „okidač“ i „opravdanje“ za sprovođenje brutalne diktature. Da i On, konačno, prodiše punim plućima! Da pokaže Šešelju da je bolji od njega. I svima kod kuće da pokaže! Za stolom samo On da govori! Svi da rade šta On kaže i kako On kaže.

Naravno, On će redovno da izvršava sve međunarodne zahteve da bi imao odrešene ruke na domaćem terenu. Svet sa Njim neće imati nikakav problem, jer se seća da je NATO bombardovanje započeto raketiranjem Njegove ministarske kancelarije. On odlično zna da je Njegov stvoritelj Šešelj onoliko bio u Hagu. Ispratio ga je u zatvor u kome je sada i Mladić koga je do nedavno smatrao većim od Đinđića pa je na ulicama demonstrirao da bi bulevar na Novom Beogradu nosio Ratkovo, a ne Zoranovo ime. Naizgled, On je sve to odbacio. Promenio se. Naučio je. O tome ne treba i ne smemo ni da pričamo. A i zašto bi?! Onoga ko je Njega lično bombardovao – Blera – sada ima za savetnika. Političko-duhovnog oca Šešelja se odrekao. Mladića ne spominje kao da nije ni postojao, a Đinđića ne ispušta iz usta. Odgovor na pitanje – zašto – pronaći ćete svuda oko sebe. On radi isto ono što nije uspeo sa Šešeljem i Mladićem, zbog Blera, Đinđića, pobunjenih građana. Nekadašnji paravan – patriotizam i rat za odbranu srpstva – zamenio je reformama. Međutim, njegov cilj je ostao isti: On je glavni, On je gazda, On je moć, On sve može i sme, Njega se svi plaše, sve je Njegovo… Ko ne misli tako taj kleveće i laže.

Zato ne nasedajte na Njegove provokacije, ne prihvatajte strah koji pokušava da utera, ignorišite ga, smejte mu se, klimajte mu glavom da misli da vas ima, a zapravo pružajte pasivni, kreativni i nenasilni otpor gde god možete – na mikro-planu – to je jedino protiv čega On i oni slični njemu nemaju nikakvu moć. Džaba mu aparat i naredbe ako nema realizaciju na terenu.

Niko ne može da vas natera da uradite ono što nećete, snalazite se i budite maštoviti kako ćete opstruisati Njegovu nameru da od vas učini pione za svoje morbidne ciljeve. To je čovek koji vas ubeđuje da vašu decu treba da vaspitavaju i obrazuju nastavnici sa nedostojnim platama. To je čovek koji je najranjivijima među nama, penzionerima, oduzeo deo od najmanjeg što imaju i što im pripada. To je čovek koji govori da smo mi neradnici, iako On ima samo radni staž na političkim i lezilebovićevskim funkcijama. On je vrhunski student i pravnik iako nema nikakav profesionalni rezultat. Naprotiv, iza njegovog angažmana još se puše leševi i zgarišta. Njemu su, kao i svakom totalitaristi, potrebni samo „zdravi, jaki i poslušni“. Pamet mu ne treba, jer je On najpametniji, valjda je to jasno iz svih njegovih nastupa i ponašanja.

Ne služite mu i ne opslužujte ga. Ne dozvolite sebi da budete Njegovi poslušnici, jer ćete sebi učiniti najgoru moguću uslugu. Tako ćete mu omogućiti da vas ima u šaci i da vas eliminiše kad god bude poželeo. Sila je jedino što On razume, ali pošto ne oseća da mu se iko ozbiljno suprotstavlja – On je u lavirintu svog ludila iz koga nema izlaza. Zato Njemu nikako ne treba ponuditi izlaz, ne sme mu se dozvoliti razlog da bi mogao da opravda i otvoreno demonstrira svoju brutalnost koju smo imali prilike da vidimo i osetimo. Ovo što On sada radi nije ništa u odnosu na ono šta On može i šta bi On želeo. Tempiranoj bombi se ne sme dozvoiliti da eksplodira tamo gde bi mogla bilo kome da naudi.

Nikada ne zaboravite, Srbija je nastala da bi njeni građani živeli slobodno i bez straha od okupatora i tirana, da bi i rob u njoj postao slobodan. Mnogi naši preci su izgunuli da bi imali svoju državu. Mnogo puta smo prevareni. Naša sloboda nikada nije bila u potpunosti osvojena, ali ako se ne osvestimo i predamo – sve će biti uzaludno. Bićemo nedostojni da imamo svoju državu i da je ikada po svojoj meri uredimo. Mi smo ljudi koji vole slobodu, koji vole da budu dobri domaćini, da imamo prijatelje, da gostimo i budemo ugošćeni. Želimo da lepo živimo od svog rada. Mi imamo kvalitetne ljude, oni su marginalizovani ili primorani da napuste svoju zemlju. Svoju zemlju moramo da oslobodimo od lopova i prevaranata da bi se najbolji među nama pitali o našim problemima i da bi najpametniji i najsposobniji donosili odluke o našoj sadašnjosti i budućnosti. Mi preziremo i gnušamo se svakoga ko hoće da nas drži u šaci. Ne, mi nismo Nemci i nikada nećemo i ne treba da budemo. Ni Švajcarci, ni Finci. Mi konačno moramo da ostvarimo ono što jesmo, a On ne zna šta je to. On je tek prva generacija među nama i moraće još mnogo da uči.

Zato, polako i pametno, najjačim oružjem koje imamo: humorom i kreativnošću, sa punom svešću da nam oni koji su nas već izneverili ne mogu pomoći, i da nam niko ne može oduzeti ono što ne damo. „Nedostižan cilj neranjiva je snaga“. Proći će i Njegovo vreme, krastu treba pustiti da otpadne.

Nune

Objavljeno na: https://www.facebook.com/notes/nune-popovi%C4%87/za%C5%A1to-i-kakav-otpor-treba-i-ne-treba-pru%C5%BEiti-njemu/725532777566603, Beograd, 4. mart 2015.

The post Zašto i kakav otpor treba i ne treba pružiti Njemu appeared first on Dejan Jeremić.