Stvo­re­na je no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se divi Vu­či­ću. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Kir­bi ima vr­lo za­ni­mljiv stav pre­ma Sr­bi­ma. Na svoj na­čin, uz ne­što ezo­pov­skog ogra­đi­va­nja, de­fi­ni­sao nas je kao ši­zo­fren na­rod, na emo­tiv­noj i ra­ci­o­nal­noj gra­ni­ci iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ve­ro­vat­no bez do­bre ge­o­po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je i bez mo­ći da se opre­de­li­mo. 

Upr­kos po­u­zda­nim sa­zna­nji­ma da na­ve­de­no od­re­đe­nje ne mo­že bi­ti ko­lek­tiv­no svoj­stvo, mo­gu­će je da nas je go­spo­din Kir­bi do­ne­kle pro­bu­dio iz le­tar­gič­nog dre­me­ža. U stva­ri, gde smo to mi? Na­ša po­zi­ci­ja je za­ni­mlji­va, ri­zič­na, far­sič­na i dra­ma­tič­na i uglav­nom pro­iz­la­zi iz ne­do­stat­ka mo­ći da je spo­zna­mo.

Na­rav­no, i Is­tok i Za­pad, i jed­no i dru­go, ili ni jed­no ni dru­go, i sve dru­ge ne­do­u­mi­ce – pro­iz­la­ze iz na­šeg unu­tra­šnjeg po­li­tič­kog ustroj­stva. Re­klo bi se, iz vred­no­snog si­ste­ma ko­ji je na­kri­vo skle­pan na ap­strakt­nim ide­ja­ma i op­se­na­ma, na pro­jek­ci­ja­ma ko­je ni­su ostva­ri­ve ili su ma­glo­vi­te.

Da­kle, na si­ste­mu ko­ji je ve­ćin­ski mo­ćan, a ne zna šta bi sa tom sna­gom, osim da ču­va no­vi kult vo­đe iza ko­ga se za­kla­nja­ju par­tij­ski me­di­o­kri­te­ti. I iz to­ga pro­iz­la­zi vr­lo ne­pri­jat­na ste­ril­nost. Na­ša po­li­tič­ka kre­ta­nja su ome­đe­na in­te­re­si­ma i emo­ci­ja­ma, ali ak­tu­el­na po­li­tič­ka eli­ta (ako se to mo­že ta­ko na­zva­ti) ni­je u sta­nju da ih si­tu­i­ra ka­ko va­lja i ta vr­sta ori­jen­ta­ci­o­ne zbr­ke tra­je do­sta du­go.

Za­ni­mlji­vo, ali po­sle ni­za po­li­tič­kih ga­fo­va, a omak­ne mu se još po­ne­ki, To­mi­slav Ni­ko­lić je po­vu­kao ne­ko­li­ko zna­čaj­nih po­li­tič­kih po­te­za. Kao ustav­ni ko­man­dant voj­ske, mir­no i od­me­re­no je za­tra­žio is­tra­gu i od­go­vor­nost. Ni­je sti­gao da se do kra­ja ba­vi tom te­škom tra­ge­di­jom jer su ga oda­tle is­ti­snu­li ne­na­dle­žni i on je uglav­nom ću­tao.

Na­rav­no, još je la­men­ti­rao nad sud­bi­nom Sr­bi­je i svo­jom, po­vo­dom biv­šeg ku­ma Še­še­lja, pret­po­sta­vlja­ju­ći bož­je za­ko­ne ovo­ze­malj­skim, jer mu ovi dru­gi na­ru­ša­va­ju bla­že­ni baj­če­tin­ski mir. Do­neo je jed­nu do­bru od­lu­ku: da od­red srp­ske voj­ske ide u Mo­skvu na pa­ra­du po­bed­ni­ka. Ni­je se oba­zi­rao na ne­pri­jat­ne i ne­pri­stoj­ne pri­di­ke ni­žih či­nov­ni­ka sa Za­pa­da.

To­ma će de­ve­tog ma­ja bi­ti na tri­bi­ni is­pred Kre­mlja, a naš od­red će de­fi­lo­va­ti u čast po­be­de nad fa­ši­zmom, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su mu slo­mi­li kič­mu. To je isto­ri­ja i ona ne sme da se po­no­vi, ali ni po­na­vlja­nje ni­je is­klju­če­no, na još go­ri na­čin.

Na­rav­no da Ni­ko­li­će­vo pred­sed­ni­ko­va­nje ne za­slu­žu­je ode i epo­ve, ali ono što va­lja ne mo­ra se pre­ću­ta­ti. Da li će Sr­bi­ja zbog to­ga ima­ti šte­te? Sve za­vi­si od tač­ke gle­di­šta. Ne­ke sva­ka­ko ho­će, ali i vaj­de bar zbog jed­ne do­bre do­ze sa­mo­po­što­va­nja. Ma ko­li­ko „evrop­ski put” bio bes­ko­nač­no da­lek, a mo­žda i ne­do­sti­žan, ne sme se od­u­sta­ti, bar zbog pu­to­va­nja sa­mog. Kad stig­ne­mo ta­mo, Evrop­ske uni­je mo­žda vi­še ne­će ni bi­ti, ali za Sr­bi­ju je pre­vas­hod­no va­žan mo­del iz­be­ga­va­nja izo­la­ci­je.

Na Za­pa­du, Ni­ko­lić ima re­pu­ta­ci­ju oko­re­log ru­so­fi­la i ta­mo se mi­sli ka­ko je to neo­t­klo­nji­vo. Ma­da je srp­ski pred­sed­nik vi­še pu­ta „sa po­la usta” obra­zla­gao i ne­mi­nov­nost kon­ti­nen­tal­nih in­te­gra­ci­ja. Vu­či­će­va ori­jen­ta­ci­ja je, bar na pr­vi po­gled ne­pri­ko­sno­ve­na. Za­pad je po­zdra­vio i po­dr­žao nje­gov od­luč­ni ko­per­ni­kan­ski obrt i ras­kid sa vred­no­snim okvi­rom ko­ji ga je dr­žao u ra­di­kal­skoj dog­mi de­ve­de­se­tih. Ali, slu­čaj „Še­šelj” je do­veo do neo­če­ki­va­nih šu­mo­va na re­la­ci­ji Bri­sel–Va­šing­ton–Vu­čić. Pa­ko­va­nje po­li­tič­ki is­tro­še­nog voj­vo­de i sla­nje u Be­o­grad ima­lo je pre sve­ga estrad­ne po­sle­di­ce. Da ni­je bi­lo Za­gre­ba i Vu­li­na. Ovaj po­to­nji je ob­ja­snio da je u pi­ta­nju po­tez ko­ji ima za cilj da ru­ši Vu­či­ća. Še­šelj je, na­rav­no, ra­dio sa­mo ono što je uvek ra­dio, ali je us­peo da do­dat­no po­kva­ri i ona­ko ne pre­te­ra­no sr­dač­ne od­no­se sa Za­gre­bom. I on­da je do­šao na­log da se Še­šelj vra­ti u Hag, što je Vu­lin po­no­vo pro­gla­sio na­pa­dom na Vu­či­ća.

Pre­mi­jer se se­tio da je to mo­žda tač­no i da je Vu­lin pr­vi uka­zao na to, što je do­kaz da je on (Vu­lin) pa­met­ni­ji od pr­vog mi­ni­stra. Na ovu po­hva­lu Vu­lin ni­je re­a­go­vao, ni­je od­bio po­hva­le, a i za­što bi?

Ta­ko je stvo­re­na no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se di­vi Vu­či­ću. Na­pro­tiv, „ne­ko” ga stal­no ru­ši, na­rav­no uz Mi­ško­vi­ća i me­di­je, ko­ji su pod kon­tro­lom mo­ći iz­van ove dr­ža­ve. Ipak, Kir­bi ga je po­zvao da po­se­ti Va­šing­ton i ta­ko po­ten­ci­ra di­ho­to­mi­ju sa Ru­si­jom.

Oda­kle, ipak, Kir­bi­je­va te­za o ko­lek­tiv­noj ši­zo­fre­ni­ji? Ko je u ovoj dr­ža­vi de­le­gat ras­ce­plje­ne po­li­ti­ke, da­kle ko je dok­tor Dže­kil, a ko mi­ster Hajd?

Odav­de, iz­nu­tra, ne mo­že se vi­de­ti ko­lek­tiv­na di­le­ma iz­me­đu Evro­pe i Ru­si­je, na pri­mer. Či­ni se da je lju­di­ma uglav­nom sve­jed­no i da u Sr­bi­ji te­ško si­ro­ma­štvo i isto ta­kva le­tar­gi­ja idu za­jed­no. Baš nas bri­ga i za jed­ne i za dru­ge. Na­pro­sto, ne ose­ća­mo ono što pre­mi­jer tvr­di: da nam je bo­lje. Ni­je bez zna­ča­ja, ali Na­rod­noj ban­ci je baš kre­nu­lo. Eto na­ma ra­do­sti! Ta­mo su trud­be­nič­ke pla­te kod gu­ver­ner­ke Jor­go­van­ke u pro­se­ku po­ve­ća­ne za pre­ko 50.000 di­na­ra. Ta­kva vest mo­ra da uspo­ko­ji ši­zo­fre­nog lum­pen­pro­le­te­ra Sr­bi­na ko­ji je pred vi­še­go­di­šnjom di­le­mom: da li na pi­jac ili pred na­rod­nu kuj­nu!

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pobednicki-raskorak.lt.html, 14. april 2015.

The post Po­bed­nič­ki ras­ko­rak appeared first on Dejan Jeremić.

Od početka, priča o puštanju Šešelja na privremenu slobodu nije bila miomiris koji se lako prihvata, naročito ne u zemlji kakva je Srbija u kojoj animozitet prema Tribunalu u Hagu dostiže visok stepen rizika. Imam visok stepen tolerancije i svesti o suočavanju s ratnim zločinima koja god da ih je strana počinila, ali Hag je odavno postao poslednje mesto gde se pravda zadovoljava, zločin kažnjava primereno, a pravo primenjuje jednako prema svima. To nikako ne abolira osuđene čija je krivica dokazana, ali u holandskom gradu više razmišljaju kako će udovoljiti političkim pritiscima nego Justiciji.

Nisu sporne činjenice koje Tribunal navodi, a odnose se na Šešeljevo ponašanje na privremenoj slobodi. Ono je, u najmanju ruku, skandalozno. Ponašao se bahato, drsko, nevaspitano, geački, ratoborno, brutalno, ne menjajući ni za jotu svoj politički diskurs koji je pre dvanaest godina poneo sobom odlazeći u Hag. U Hagu smatraju da je vreme provedeno u Srbiji potrošio na divlje i neartikulisano ponašanje, diskreditovanje, vređanje, omalovažavanje i govor mržnje (dovoljno je podsetiti se šta je sve rekao o ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću!), što je pravosudne organe Međunarodnog trubunala nagnalo da preispitaju svoju odluku o privremenoj slobodi. Prethodno, javnosti u Srbiji nije bilo jasno pod kojim uslovima je Šešelj pušten, neprestano su iskrsavale poluinformacije i dezinformacije koje su mogle biti tumačene na više načina. Kao što su i tumačene.

Jedno je sigurno, Hag se nije odrekao Šešelja, što je bilo evidentno iz formulacije o puštanju na privremeno slobodu, te zbog toga nije jasno čemu čuđenje svih koji se tom „čudu” čude?! A čude se svi relevantni činioci državnog vrha, od predsednika vlade, preko zvanično neobaveštenog Rasima Ljajića, do onog Vulina koji se, podrazumeva se, oglasio čim je iz Haga stigla depeša. „Znao sam, rekao sam…”, podsećao je Vulin na svoje prošlogodišnje novembarske izjave, i dodao, a nešto i ponovio: „Žalbeno veće donelo je odluku da se Šešelj vraća u pritvor u Sheveningenu i na taj način pokušava da Srbiju uvuče u sukob između suda, tužilaštva ili koga god u Haškom tribunalu. Ova odluka je usmerena prvenstveno na destabilizaciju Srbije, rušenje vlade Aleksandra Vučića i direktno rušenje predsednika srpske vlade”.

Interesantno je pratiti s koliko se žara svi čude čudu neviđenom za koje su znali da će ih snaći, uzimajući u obzir i Šešeljevu narav i odluku Haga o privremenoj slobodi. Da li je moguće da je iko ovde mogao da pomisli da se Hag odrekao Šešelja i da ga neće zvati nazad?!?! Šešelj nije ni osuđen ni oslobođen, on je pušten da neko vreme provede u Srbiji do nove odluke Haga o njegovoj daljoj sudbini. Neki pravni akt, bio on oslobađajući ili osuđujući, mora biti donet, to je jasno i brucošima prava, a jedino mesto za takvo što je Hag. Ko god je ovde mislio da se Hag zauvek otarasio Šešelja – o čemu je čak i on govorio – doveo je i sebe i druge u zabludu zbog čega se država našla u stanju koje joj ne priliči, sva u strahu šta će biti ako državni organi budu primorani da primene silu i Šešelja otprave u Holandiju. Zar se to nije podrazumevalo?!

Šešelj je provocirao i izazivao i Haške i domaće institucije, začikavajući i jedne i druge više puta ponoviljenim odbijanjem povratka, i da mu ne pada na pamet da se vraća tamo odakle je privremeno pušten, odbijajući svaku milu i prizivajući silu. Sad se tome svi zabezeknuto čude. Šta može da destabilizuje vladu koja za sebe tvrdi da je jaka kao kremen kamen i da niko nije jači od države. Šešelj? Loš vic. Umete vi to bolje. Ako se Vulin i društvo plaše radikalske odbrane svog vojvode, to bi govorilo o njihovoj nesposobnosti i nespremnosti da Šešelju izađu na crtu.

Vojislav Šešelj je u novembru prošle godine došao s povratnom kartom koja, evo ovih dana, treba da bude overena za smer povratka. Jedini smer koji je na toj karti još ostao validan. U srpskoj javnosti Hag odavno ima tretman političke instutucije s kojom se država obavezala da sarađuje. Izgleda, ipak, da nekim odvdašnjim kondukterima Šešeljevo putovanje tamo i nazad znači samo i jedino zaustavljanje „zahuktale” srpske lokomotive koja brzim prugama juri ka Evropi. Lokomotiva juri, a Hag skida pragove s pruge, što ovi iz vagona tumače kao napad na mašinovođu. A onaj Vulin, on je od konduktera avanzovao do ložača lokomotive i – lica crnog kao u rudara – u njen kotao tovari ugalj.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/51542/povratna-karta-za-jedan-smer, 30. mart 2015.

The post Povratna karta za jedan smer appeared first on Dejan Jeremić.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Sigurno ste videli pismo premijera Vučića pod naslovom „Moj odgovor Njima” („Blic”, 2. mart), u kome Vučić rezignirano ukazuje na to da njegova vlada nema podršku elite. Stvar je lična, objasnio je kasnije premijer. „Kada sam govorio o eliti, mislio sam na deo ljudi koji podržavaju ovakav kurs Srbije, ali koji zbog netrpeljivosti prema meni lično i stranci koju vodim imaju drugačiji odnos i prema državi.”

Imam utisak da bi se elita složila sa premijerom u tome da mu uskraćuje podršku, mada ne iz onih razloga koje premijer navodi. Evo kako ja to vidim.

Prvi problem vidim u vladinom odnosu prema prošlosti. I naravno, u manje-više jasno saopštenoj zabrani da se u medijima pominje Vučićeva radikalska prošlost. Uz valjano obrazloženje, odmah da dodam: tema je, kažu, budućnost, dosta je bilo optužbi i jalovih priča, gledajte, ljudi, jednom unapred! I taman mi počnemo da gledamo unapred, kad ono, ne prođe dan da neko od njih ne podseti narod da su za sve jade u ovoj zemlji krivi žuti. Koji su – šta? Prošlost.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Kad god, recimo, Zorana Mihajlović gnevno progovori o žutima, ugledam je u centrali G 17 plus, gde zajedno sa Dinkićem i žutima kroji politike koje su nam došle glave. Dok Vulina, i kad ćuti, vidim kod Mire Marković. Odmah tu, sa strane, vidim i Ćuruviju. A vidim i Dačića koji tera kosu na gore, kao Sloba Milošević, pa je posle šiša na kratko, kao Đinđić. Što ne bi bilo tako strašno da nam baš oni, okupanih biografija, ne tumače tuđe grehe. E, ne biva. Ili otvaramo Pandorinu kutiju – ili je ne otvaramo.

Mislim, ako hoćete da vas elita ozbiljno shvati.

Nekada prošlost i ne spomenu, kao pre nekoliko nedelja, kada je dolazio Toni Bler, a mi – zgranuti: pa zar nije taj čovek bombardovao Srbiju, zar mu Šešelj (autor) i Vučić (recenzent) ne napisaše knjigu, čiji me naslov sramota ovde da ponovim? I ko je onda kriv što elita škrguće zubima? Onaj ko je Blera doveo – ili oni koji pamte?

Drugi problem vidim u plagijatorima. Ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik plagirali su svoje doktorske disertacije. Dokaza o plagijatu dovoljno za pet, a ne za dva doktorska rada. Gradonačelniku, čak, inostrani izdavač izbacio plagirani rad iz časopisa. Za vladu to nije vest – ali za elitu jeste. Pa na kom smo mi to istom reformskom kursu i kako se taj kurs zove?

Kako god da se zove, omladina dobro razume poruku koju šalje vlada: srpska deco, postanite plagijatori! A potom – ministri i gradonačelnici. Ako se neko usudi da iznese dokaze o plagijatu, šta vas briga, premijer će stati na vašu stranu. Podviknuće na profesore, glasno, da cela Srbija čuje kako im poručuje: „Ništa gluplje od vašeg obrazloženja nisam čuo!”

Sa tim se slažem od prvog dana, pošto mi je jasno da je pametnije obrazloženje moglo da stigne jedino iz centrale SNS-a. Možda baš iz onog ćoška gde se Zoran Babić, šef Vučićeve poslaničke grupe, pre neki dan poverio novinaru „Kurira” da bi voleo hirurški da ukloni podbradak (to mu je genetski, kaže), a da nema ništa protiv ni da ćerkama, kad porastu i ako to požele, plati silikone. Zar to nije pamet koja Srbiji treba – tašna, mašna, silikoni, pa mesto u stranci… Doktorat? Plagijat? Koga to zanima?

Ali, hajdemo dalje. Sve ovo da nestane, ostao bi treći problem: partijska država, majka botova, burazera, secikesa i polusveta. Što ne samo da nije problem, nego su problem oni koji o tome govore. Evo šta poručuje premijer: „Pošto stalno pričaju o partijskoj državi, želim da kažem da u Srbiji znam samo jednog partijskog direktora javnog preduzeća, to je direktor EPS-a.” Kako da ne, razmišljam. Pošto Bajatović u „Srbijagasu” radi kao časna sestra, a ne kao direktor. Dok je onaj vlasnik pečenjare „Fantazija” sasvim slučajno direktor „Kolubare” i član SNS-a. Krkobabića neću ni da pominjem, evo, neću, prestala sam.

A prestala sam zato što partijska država nije izum ovog premijera, neće njega istorija po tome pamtiti. Tu se on od žutih nimalo ne razlikuje. Ono po čemu se ovaj premijer razlikuje i po čemu ćemo ga pamtiti jeste to što je ukinuo „Utisak nedelje” i započeo ozbiljno ućutkivanje medija. To je novina. I to novina opasna baš za njega, jer se može desiti da ostane upamćen kao premijer koji nije ukinuo partijsku državu samo zato što je nije ni primetio, a niko iz medija nije smeo to da mu kaže.

On radi, mi pamtimo.

Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Slonovi-i-elita-imaju-nesto-zajednicko.lt.html, 26. mart 2015.

The post Slonovi i elita imaju nešto zajedničko appeared first on Dejan Jeremić.

I tada je prašine u porti bilo dovoljno da se nije dalo sagledati čime su neki od tih crkvenih velikodostojnika zaslužili orden. Za svakim od njih vukli su se repovi za koje se ne bi moglo reći da imaju uporište u moralu, što će kasnije rezultirati prevremenim penzionisanjem (prave reči su: ražalovanje, razrešenje dužnosti i titula) nekih poput Vasilija Kačavende.

Da ne bih ponavljao ono što sam u avgustu pre gotovo tri godine pisao na temu deljenja ordenja crkvenim glavama, čitalac će biti prinuđen da kolumnu o tom događaju pronađe pod naslovom „Milosrdni anđeo”. Ni tada, kao ni sada, nije odveć jasno koji kriterijumi preovlađuju prilikom odluke da nekom na reveru (uglavnom na mantijama) zaleprša „Beli anđeo”.

Nije se čuo zvaničan stav Crkve, što govori o prećutnoj saglasnosti s Filaretovom odlukom, koji poput predsednika Republike, kači medaljone po sopstvenom nahođenju. Jedan kolega novinar pokušao je da od Filareta dobije odgovor o kriterijumima, ali je dobio nešto što je ispod svakog kriterijuma: „Šta se to tebe tiče? Ajde, gubi se!”, sasuo je Filaret novinaru. Možda je kolega pobožan, verujući čovek pa ga posebno interesuje tematika, a ružno ponašanje božjeg pastira na zemlji svakako ne ostavlja dobar utisak na stado.

Filaret ne dozvoljava da javnost bude upućena u razlog, povod i značaj dela kojima se rukovodio pri odluci da odlikuje Vojislava Šešelja. Možda misli da svetovno ne bi trebalo da ima upliv u duhovno, da novinar nema pravo da zaviruje pod oltar, iza ikonostasa i ispod mantija. To u obrnutoj situaciji često nije slučaj, crkveni zvaničnici i te kako umeju da brljaju prstima po državnim poslovima, da drže pridike, i da mantraju kandilima na političkim skupovima.

A i političari im idu naruku odlazeći na poklonjenje i po blagoslov i kada ih niko iz Crkve ne zove. Pomodno dodvoravanje crkvenim dverima otužno je maslo kojim se služe oni koji ubiraju jeftine biračke glasove, a zapravo svojim blindiranim automobilima samo prave gužvu na – „audijima”, „mercedesima” i „džipovima” u vlasništvu srpskih episkopa – prenatrpanom parkingu ispred Patrijaršije. Budu malo u audijenciji, omirišu tamjan, okade se, obavezno prekrste (čak tri puta!), izađu, sednu u „blindu” i promrmljaju: Amin!

Posle toga, takvi mogu na listu Filaretovih prioriteta koji će odrediti redosled budućih nosilaca crkvenog ordena, pošteno, po redu, i sve po spisku. Vojislav Šešelj je jedan od onih koji je na taj spisak upisan i sad se pred ogledalom šepuri s novom značkom na sakou. Istini za volju, trebalo bi naglasiti da su se neke vladike, doduše ne javno, ogradile od Filaretovog ceremnonijalnog odlikovanja haškog vojvode, a jedan od njih glasno se pita da li vladika mileševski ima odobrenje Sinoda za takvo delanje.

Institucija eparhijskog ordena novijeg je datuma i prema tumačenju verskog analitičara Živice Tucića, „orden je stvar eparhije koja ga dodeljuje, tačnije odabir dobitnika spada u domen te eparhije”. Tucić, međutim, dodaje i da misli „da u Patrijaršiji treba da postoji kancelarija kojoj bi svaka eparhija koja ima ordenje trebalo da prijavljuje kome želi da ga dodeli”.

Orden je oduvek bio priznanje za posebne zasluge, a njegov novi vlasnik ličnost od integriteta, časti i poštenja, visokomoralna i nekompromitovana jedinka za kojom se ne vuku repovi kao, po prašini, mantije nekih od odlikovanih. Šešelj svakako da ne pripada takvoj kategoriji.

Čaršija već petnaest godina zucka o Šešeljevom poklonu vladici Filaretu, kada je Šešelj bio potpredsednik vlade. Za kariranim kafanskim stolovima priča se da mu je tada poklonio džip „pajero”, što je Filaret kasnije demantovao, jednako drsko kao i posle dodele ordena Šešelju: „E nije mi on poklonio, nego Slobodan Milošević, pa crknite!”

Za jednog popa i previše pozivanja na crkavanje i upokojenje, ali poznavajući, sada već profanisanu, ličnost koja rukovodi Mileševom, takvo glagoljanje nije deo zvaničnog crkvenog repertoara. Takvo ophođenje, a posebno kada dolazi od pritvoreno bogougodnih, ravno je skandaloznom. Šta o tome misli pastva, verovatno će ostati tajna, kao zavet ćutanja. A proniknemo li dublje u njene misli, zasigurno ćemo naići na osudu i gnušanje.

Iako sam siguran da bi mnogi stali u red za kićenje ordenjem, ne bih savetovao nikome da prihvati Filaretovo dobročinstvo u obliku kovanog gvožđa ukrašenog đinđuvama. Tu nisu čista posla, tu ne stoluje anđeoski mir. Tu je neko samovoljno umešao prste nečastivog. Tamno, mračno i zloslutno, đavolski.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/155423-necastivi.html, 30. januar 2015.

The post Nečastivi appeared first on Dejan Jeremić.

Ostalo je još dva dana do 2015. godine, i naravno, svako od nas, svako na svoj način pravi svoje bilanse.

„Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo.” Ova rečenica, inače lekovita ironijska autosugestija, lozinka junaka iz prvog Kustinog filma „Sjećaš li se Doli Bel”, mogla bi da pomogne. Ostalo je još dva dana do 2015. godine, i naravno, svako od nas, svako na svoj način pravi svoje bilanse.

Pa dobro, jesu li nam bilansi uopšte potrebni? Da li nam je dovoljna nemaštovita najluđa noć, Grandovo narodno veselje, iluzija da postoje razlozi za radost. I mamurluk koji dolazi posle svega, pa buđenje uz neizbežnu Nadu Macuru, koja nam savetuje da se od glavobolje lečimo rasolom ili kiselom čorbom. I da ne jedemo masno, životinjska mast desetkuje narod, koji bez nje ipak nije to što jeste.

Počeo bih donekle naopako, od 10 do 1, šta je to, po mom skromnom sudu, obeležilo godinu, koliko dramatičnu, toliko bizarnu, čudesnu, depresivnu, opasnu, jednu jedinu, neponovljivu u istoriji. Dakle, ovako!

10. Beograd na vodi. To, na vodi, moglo bi da bude i prvo u rangu. Ali nije, zato što ovde ima i važnijih utopija. Ne bih morao da budem skeptik, mada vodu trpim samo u česmi, flaši i kadi. No, moje sumnje dolaze od nedostatka odgovora bar na dva pitanja: šta će tamo da se radi? Ko će na vodi da živi?

9. Obrenovac u vodi. Dramatični maj: „Katastrofa biblijskih razmera”, kako je to slikovito rekao premijer. Igra prirode, javašluka i ljudske solidarnosti, nemoć pred stihijom i nemarom, neukusni politički marketing usred velikog povodnja. Potop sa kakvim-takvim srećnim krajem, ako tome kraja uopšte ima.

8. Šabac na granici vode. Više hiljada dobrovoljaca koji su nosili džakove. Loša organizacija odbrane. Drama sa političkim vodviljem. Premijer uzima od predsednika vlast nad vojskom, i određuje načelnika generalštaba za šefa nasipa. Prvi general danima obavlja posao komandanta bataljona, ali to podnosi sa visokim dostojanstvom koju je vlast pokušala da mu naruši. Ovde kraja nema.

7. Parada pobede, četiri dana pre roka. Putin, kao najveći prijatelj Srbije posmatrao je zaista odličan nastup srpskih vojnika. Parade postoje da bi se pokazala snaga ljudi njihovog oružja. U suštini, to je prilično skupa egzibicija. Pokazali smo skladne ešelone, odličan strojevi korak. Gost u čiju čast se koračalo bio je uglavnom dalek. Padala je kiša. Srpska politička elita je odbila kišobrane, pa smo konačno videli kako ministar Tasovac zaista izgleda.

6. „Južni tok”. Ostaju nam dve zavarene cevi, kao spomenik lakovernosti. Kroz njih će strujati košava. Valjaju nam polja sa vetrenjačama za jeftinu proizvodnju energije. Samo da nađemo odgovarajuću bedeviju sličnu Rosinante. Don Kihota i Sanča Pansa ovde ima na pretek.

5. Most kod Borče. Konačno, druga ćuprija na Dunavu. Na otvaranju premijer Kine Li, naš Vučić. Pozvali i Đilasa. Malo se čudio što je most bez pilona. Tu se našao i ambasador Bačević. Probao da kaže da most neće ni biti potreban kad se prokopa plovni kanal Beograd–Solun.

4. Kineski premijer na samitu u Beogradu. Probao hleb i so. Srbija se našla na putu svile, a predsednik vlade države od milijardu i trista miliona spavao u Hajatu. Do susreta sa predsednikom Nikolićem spavao mirno.

3. Upotreba Tarabića u dalekoistočne svrhe. Predsednik Nikolić afirmisao naš proročki folklor, govoreći o najezdi „žutih”, koji će se napiti vode sa Morave, a onda mogu u Institut za crevne bolesti.

I gost, kineski premijer Li se snašao. Pozvao je koloritnog srpskog domaćina da dođe u Kinu i napije se vode sa Jangcekjanga, posle Mekonga najzagađenije reke na svetu. U doba Tarabića, ako su postojali, Morava je bila pitka voda, ako je tekla. Tako simbolični poziv na rečni napoj, ima u sebi dokaza o nepoznavanju najvažnijih srpskih vodotokova. Otuda i onolike poplave.

2. Ne bih pred praznike obaveštavao vlasti o tome da je udar na plate i penzije ustavno nedopušten. Kad se ministar Selaković pribere od pregovora sa advokatima, možda će im reći. Na drugom mestu je ipak srpski parlament. Po oprobanom modelu apsolutne vladavine većine, predsedavajući samo u retkim slučajevima dopušta pripadniku opozicije da započne rečenicu. I šta biva? Dobijamo čistu glagolsku literaturu, retoriku koju je lično dramatizovao neki lučki radnik. Životinjsku farmu.

A nekada je bilo još gore. Opozicija na čelu sa Šešeljem sipala je vodu na koga stigne, vojvoda je čupao kablove, čak se u istoj sali potukao sa Slobodanom Krapovićem i prošao prilično loše.

Sada vlast, koju je Šešelj začeo, ne dopušta da opozicija liči na njih dok su bili opozicija.

1. Apsolutno prvo mesto za Marijanu Milosavljević, novinarku dostojnu poeme, koja je koleginici dala bubreg. Vrhunac epskog i lirskog dobročinstva koje je vrednije od života i dokida strah od smrti. Pred tim činom sve drugo zastaje, to je ovogodišnja slava davanja nade i radosti, najvažnije pobede, hiljadostruko važnija od složnog koraka pred Putinom na kiši.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Poema-za-Marijanu.lt.html, 30. decembar 2014.

The post Poema za Marijanu appeared first on Dejan Jeremić.