Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.

Ostalo je još dva dana do 2015. godine, i naravno, svako od nas, svako na svoj način pravi svoje bilanse.

„Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo.” Ova rečenica, inače lekovita ironijska autosugestija, lozinka junaka iz prvog Kustinog filma „Sjećaš li se Doli Bel”, mogla bi da pomogne. Ostalo je još dva dana do 2015. godine, i naravno, svako od nas, svako na svoj način pravi svoje bilanse.

Pa dobro, jesu li nam bilansi uopšte potrebni? Da li nam je dovoljna nemaštovita najluđa noć, Grandovo narodno veselje, iluzija da postoje razlozi za radost. I mamurluk koji dolazi posle svega, pa buđenje uz neizbežnu Nadu Macuru, koja nam savetuje da se od glavobolje lečimo rasolom ili kiselom čorbom. I da ne jedemo masno, životinjska mast desetkuje narod, koji bez nje ipak nije to što jeste.

Počeo bih donekle naopako, od 10 do 1, šta je to, po mom skromnom sudu, obeležilo godinu, koliko dramatičnu, toliko bizarnu, čudesnu, depresivnu, opasnu, jednu jedinu, neponovljivu u istoriji. Dakle, ovako!

10. Beograd na vodi. To, na vodi, moglo bi da bude i prvo u rangu. Ali nije, zato što ovde ima i važnijih utopija. Ne bih morao da budem skeptik, mada vodu trpim samo u česmi, flaši i kadi. No, moje sumnje dolaze od nedostatka odgovora bar na dva pitanja: šta će tamo da se radi? Ko će na vodi da živi?

9. Obrenovac u vodi. Dramatični maj: „Katastrofa biblijskih razmera”, kako je to slikovito rekao premijer. Igra prirode, javašluka i ljudske solidarnosti, nemoć pred stihijom i nemarom, neukusni politički marketing usred velikog povodnja. Potop sa kakvim-takvim srećnim krajem, ako tome kraja uopšte ima.

8. Šabac na granici vode. Više hiljada dobrovoljaca koji su nosili džakove. Loša organizacija odbrane. Drama sa političkim vodviljem. Premijer uzima od predsednika vlast nad vojskom, i određuje načelnika generalštaba za šefa nasipa. Prvi general danima obavlja posao komandanta bataljona, ali to podnosi sa visokim dostojanstvom koju je vlast pokušala da mu naruši. Ovde kraja nema.

7. Parada pobede, četiri dana pre roka. Putin, kao najveći prijatelj Srbije posmatrao je zaista odličan nastup srpskih vojnika. Parade postoje da bi se pokazala snaga ljudi njihovog oružja. U suštini, to je prilično skupa egzibicija. Pokazali smo skladne ešelone, odličan strojevi korak. Gost u čiju čast se koračalo bio je uglavnom dalek. Padala je kiša. Srpska politička elita je odbila kišobrane, pa smo konačno videli kako ministar Tasovac zaista izgleda.

6. „Južni tok”. Ostaju nam dve zavarene cevi, kao spomenik lakovernosti. Kroz njih će strujati košava. Valjaju nam polja sa vetrenjačama za jeftinu proizvodnju energije. Samo da nađemo odgovarajuću bedeviju sličnu Rosinante. Don Kihota i Sanča Pansa ovde ima na pretek.

5. Most kod Borče. Konačno, druga ćuprija na Dunavu. Na otvaranju premijer Kine Li, naš Vučić. Pozvali i Đilasa. Malo se čudio što je most bez pilona. Tu se našao i ambasador Bačević. Probao da kaže da most neće ni biti potreban kad se prokopa plovni kanal Beograd–Solun.

4. Kineski premijer na samitu u Beogradu. Probao hleb i so. Srbija se našla na putu svile, a predsednik vlade države od milijardu i trista miliona spavao u Hajatu. Do susreta sa predsednikom Nikolićem spavao mirno.

3. Upotreba Tarabića u dalekoistočne svrhe. Predsednik Nikolić afirmisao naš proročki folklor, govoreći o najezdi „žutih”, koji će se napiti vode sa Morave, a onda mogu u Institut za crevne bolesti.

I gost, kineski premijer Li se snašao. Pozvao je koloritnog srpskog domaćina da dođe u Kinu i napije se vode sa Jangcekjanga, posle Mekonga najzagađenije reke na svetu. U doba Tarabića, ako su postojali, Morava je bila pitka voda, ako je tekla. Tako simbolični poziv na rečni napoj, ima u sebi dokaza o nepoznavanju najvažnijih srpskih vodotokova. Otuda i onolike poplave.

2. Ne bih pred praznike obaveštavao vlasti o tome da je udar na plate i penzije ustavno nedopušten. Kad se ministar Selaković pribere od pregovora sa advokatima, možda će im reći. Na drugom mestu je ipak srpski parlament. Po oprobanom modelu apsolutne vladavine većine, predsedavajući samo u retkim slučajevima dopušta pripadniku opozicije da započne rečenicu. I šta biva? Dobijamo čistu glagolsku literaturu, retoriku koju je lično dramatizovao neki lučki radnik. Životinjsku farmu.

A nekada je bilo još gore. Opozicija na čelu sa Šešeljem sipala je vodu na koga stigne, vojvoda je čupao kablove, čak se u istoj sali potukao sa Slobodanom Krapovićem i prošao prilično loše.

Sada vlast, koju je Šešelj začeo, ne dopušta da opozicija liči na njih dok su bili opozicija.

1. Apsolutno prvo mesto za Marijanu Milosavljević, novinarku dostojnu poeme, koja je koleginici dala bubreg. Vrhunac epskog i lirskog dobročinstva koje je vrednije od života i dokida strah od smrti. Pred tim činom sve drugo zastaje, to je ovogodišnja slava davanja nade i radosti, najvažnije pobede, hiljadostruko važnija od složnog koraka pred Putinom na kiši.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Poema-za-Marijanu.lt.html, 30. decembar 2014.

The post Poema za Marijanu appeared first on Dejan Jeremić.

Iako ćemo sa obe strane dobijati sve više packi, držaćemo se samoproklamovane neutralnosti uljuljkujući se da je to što smo ćuškani sa obe strane u najboljem interesu Srbije. Umesto da pojednostavi svoju poziciju tako što će se oslobađati suvišnih dilema, Srbija sama sebi otežava život postavljajući ciljeve koji komplikuju njen ionako nezahvalan međunarodni položaj.

Počeli smo sa evroatlantskim integracijama. Godine u kojima smo se Rusima zahvaljivali zarad podrške Kosovu učinile su da NATO potpuno nestane sa radara srpske spoljne politike. Moskva je vešto ostvarila svoj cilj: prvo skrivenim diplomatskim upozorenjima, potom otvorenim pretnjama da bi Srbija u NATO-u bila „katastrofa”.

Danas smo svedoci otvaranja novog ciklusa. Pošto je doprinela ukidanju „atlantske” komponente srpskih usmerenja, Rusija sada sve otvorenije „savetuje” da i „evropska” komponenta nije baš neki izbor i da bi Srbija budućnost trebalo da traži na Istoku.

Praveći se da sve takve poruke ne vidimo i ne čujemo, lako bi mogli da doguramo da nam u Moskvi jednog dana otvoreno priprete da odustanemo od EU. Možda preterujem, možda Rusija zaista nema ništa protiv toga da uđemo u EU, kao što kaže, ali uvek je bolje biti obazriv nego se suočiti sa svršenim činom kao povodom „Južnog toka”.

Kao i u mnogim drugim oblastima, vlasti su uverene da i u diplomatiji povlače velemajstorske poteze koji će prosto zaseniti svet svojim vizionarstvom, strateškom pronicljivošću, taktičkom perfekcijom, interesnom genijalnošću.

Tako smo jedno vreme vodili politiku poznatu po formuli „i Kosovo i EU”. Istina, retorički tragovi ove tvorevine još su tu, ali svakome ko nije slep kod očiju valjda je jasno da od Kosova nema ništa, da će morati da se menja Ustav i da je to preduslov ulaska u EU. Briselski sporazum je čitulja dualističke mantre „i Kosovo i EU”.

Sada smo se bez sopstvene zasluge našli pred novom dilemom. Ukrajinska kriza uvela je svet u neku novu varijantu hladnog rata. I Rusija i Zapad zahtevaju disciplinu postrojavajući svoje saveznike. Nema tu mnogo mrdanja.

Na Zapadu ističe strpljenje za našu neutralnu poziciju. Srbiji je bilo dobro dok se krila ispod kišobrana nemačke kancelarke koja je izbegavala ozbiljnu konfrontaciju sa ruskim predsednikom.

Nedavni samit G-20 u Brizbejnu definitivno je promenio pozicije. Angela Merkel otvoreno saopštava da joj je dosta neispunjenih obećanja Vladimira Putina i da je spremna za novo pooštravanje sankcija. Kremlj uzvraća propagandnom kampanjom pokušavajući da simpatizere Rusije ubedi da se odreknu tvrde linije Berlina i Vašingtona. Njihovi kontakti će se nastaviti, ali jasno je da se Berlin priprema za dugotrajan sukob.

Ukoliko se ukrajinska kriza produži, a svi su izgledi da hoće, obe strane će sve tvrđe od Srbije tražiti da se izjasni s kim hoćete, jer to što vi hoćete igru na dve stolice – e, to neće moći.

Šta radi Srbija u ovoj više nego neugodnoj situaciji? Diplomatija ponovo prebrojava one „stolice oslonca” naše spoljne politike, a onda ponudi hibridno rešenje „i Rusija i EU”.

Što se Rusije tiče, saradnja može da se brani istorijom, panslovenstvom, pravoslavljem, gasom, izvozom mog omiljenog futoškog kupusa, ali kao da ništa nije naučeno na primeru „i Kosovo i EU”.

Moskva ima svoj rezon: ovo je bogomdana prilika da vas pridobijemo uz sebe. Dobro, jeste zabrljali zbog „normalizacije” odnosa sa Prištinom, jeste nas na taj način izbacili iz igre, ali eto, prilike da pokažemo ko su i kako se zaštitnički ponašaju pravi prijatelji. Dobro, nema ,,Južnog toka”, ali dogovorićemo se oko cene gasa. Na časnu reč.

Brisel ima svoju logiku: ako ste odabrali EU, kao što svakodnevno ponavljate, onda morate da poštujete pravila kluba čiju ste pristupnu kartu već potpisali dobijanjem statusa zemlje kandidata. Niko vas nije terao da se kandidujete.

Možemo mi junački da tvrdimo da niko Srbiji neće naređivati, što je, takođe, opcija, ali oni tamo u EU ne misle da je to naređivanje. Oni jednostavno smatraju da krizna vremena određuju stepen hitnosti.

Srbija se na tom opasnom raspeću ponaša kao povodljivo dete. Čas je oduševljena kada je po glavi pomiluje tetka Angela, čas je presrećna što na poklon od ujka Vladimira dobije babuške.

Bliskost sa tetkom nervira ujku, dodvoravanje ujki ne dopada se tetki. Iako ćemo sa obe strane dobijati sve više packi, držaćemo se samoproklamovane neutralnosti uljuljkujući se da je to što smo ćuškani sa obe strane u najboljem interesu Srbije.

Uzalud ćemo prstom ukazivati na interesni cinizam politike velikih: na francuske vojne brodove koji će, možda u sastavu ruske Crnomorske flote, biti ukotvljeni na anektiranom Krimu. Ili na najoštrije američke sankcije Rusiji koje se ne odnose na projekat Ekson–Mobila da zajednički sa „Rosnjeftom” eksploatiše naftu u Karskom moru na Arktiku.

Slutim da ćemo ponovo, kao povodom Kosova, gubiti vreme. Računaćemo barem na pet godina, onih za koje je komesar EU za susedstvo i pregovore o proširenju Johanes Han rekao da neće biti primanja novih članica.

Kako onda Srbija da se ponaša oko sankcija prema Rusiji? Isti taj Han prvo je rekao da sankcije protiv Rusije nikako nisu povezane sa perspektivama evrointegracija Srbije. Potom je izjavio da su sankcije Rusiji „obaveza” Srbije, da bi posle razgovora u Beogradu rekao da na tu temu niko ne vrši pritisak na Srbiju.

Znam da Srbiji nije garantovan ulazak u EU, niti bi Srbija dobila neke kompenzacije za pridruživanje sankcijama Rusiji kao što teško da će dobiti ozbiljnije zapadne investicije da osigura svoju energetsku bezbednost.

Pamtim kada su u Briselu govorili da su Kosovo i EU dva paralelna koloseka. Posle je formula „i Kosovo i EU” poslata u arhiv. Preti da se ponovi. Šta znači kada Han „podseća” da brzina pristupanja Uniji zavisi od zemlje kandidata? Znači da mi odlučujemo o „brzini”.

Nećemo da se intenzivnije usaglašavamo sa spoljnom politikom EU? Ne moramo. Sigurno je samo da ćemo gubiti vreme. Zamerati se Rusima koji bi da nas privuku na svoju stranu. Zamerati se Evropljanima koji se oko toga baš i neće mnogo brinuti. Duplo golo. Brisel će se ionako više baviti Ukrajinom ili Sirijom.

Boško Jakšić

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Tetka-Angela-i-ujka-Vladimir.lt.html, 13. decembar 2014.

The post Tetka Angela i ujka Vladimir appeared first on Dejan Jeremić.

Može predsednik Vladimir Putin da objavi da je Rusija „prisiljena” da se povuče iz „Južnog toka” zbog odbijanja EU da podrži izgradnju gasovoda, ali to ovde nije dovoljno. Ništa ovi ministri nisu naučili. Umesto da se odmah rastrezne i suoče sa po nas surovom istinom da od „Južnog toka” nema ništa, oni jedan za drugim ponavljaju isti moleban: nije sigurno jer „Gasprom” nije zvanično obavestio Srbiju.

Može predsednik Vladimir Putin da objavi da je Rusija „prisiljena” da se povuče iz „Južnog toka” zbog odbijanja EU da podrži izgradnju gasovoda, ali to ovde nije dovoljno. Može veliki šef „Gasproma” Aleksej Miler da proglasi iznenadnu smrt projekta na kome se radilo osam godina, ali ni to srpskim ministrima ne deluje uverljivo.

Kao da je Rusija Britanija, pa je moguće da parlament odbaci odluku premijera o slanju trupa u inostranstvo. Putin je Rusija, i ono što on kaže je zakon.

Nema ovde nikakve zamerke Moskvi. Putin je po ko zna koji put pokazao kakav je pragmata i koliko je spreman da brani interese sopstvene zemlje. Ne zanima ga panslavizam ukoliko je unosniji posao sa neoosmanizmom. Kakve veze imaju pravoslavlje i islam sa gasom?

Sve zamerke idu na konto ovdašnje politike. Prvo na onu koja je iz zahvalnosti Rusiji za podršku „kosovskoj stvari” pristala na nepovoljne ugovore oko prodaje NIS-a. Potom na ovu koja je dočekala da joj se Putin ovako „zahvali” što je, kličući da „nikada” neće zavesti sankcije Rusiji, prihvatila da se zamera EU.

„Nijedna zemlja nije Rusiji toliko izašla u susret u vezi sa ’Južnim tokom’ kao Srbija”, piše „Frankfurter algemajne cajtung”. I nijedna od sedam članica EU zainteresovanih za „Južni tok” neće platiti cenu kao Srbija.

Da li nekom od srpskih političara sada pada na pamet da je Putin dobro znao šta će biti sa „Južnim tokom” dok je kisnuo na oktobarskoj paradi održanoj u njegovu čast?

Pritisnuti emotivnom nevericom, ministri jednostavno ne žele da se pomire sa istinom. Ivica Dačić se i dalje ,,nada dogovoru”. Aleksandar Antić, takođe, čeka da „vreme odgovori”. Čak i Zorana Mihajlović veruje da ovo nije „konačan kraj”.

„Nije fer ovo što radi EU”, lamentira Milorad Dodik pridružujući se Putinu, koji je Bugarsku i EU optužio za krah projekta. Zar Bugarska nije imala barem toliko interesa za  koliko i Srbija ili Mađarska?

Suočeni sa ciničnim „savetom” da se Srbija za eventualne odštete obrati Briselu, mnogi ovde i dalje neće da priznaju da nije EU svojim članicama „nametnula” nove uslove za zaustavljanje „Južnog toka”. Brisel je odavno zahtevao da se „Gasprom” uskladi sa antimonopolskim propisima Trećeg energetskog paketa EU koji stupa na snagu 1. januara 2015.

Za razliku od gasovoda „Opal”, koji vodi od „Severnog toka” preko Nemačke, Moskva nikada nije planirala da „Južni tok” gradi po tim pravilima niti je tražila da on bude izuzet od pravnih normi EU. Biće da je „Južni tok” od starta više korišćen kao sredstvo pritiska, a manje kao ekonomski opravdan projekat, koji Rusiji pod sankcijama postaje preskup.

Nema ovde krivaca. Ni „diplomatske pobede” EU. Ni Putinovog poraza. Nadvladali su interesi.

Srbija je u „Južni tok” dosad uložila mnogo nade, energije i nekih 30 miliona evra, ali sve će se to nekako nadoknaditi pod uslovom da jednom za svagda izvuče pouku: s moćnima moraš da sarađuješ, ali ne moraš da im veruješ. Ti njih ne možeš da izigraš, oni tebe mogu, da ne trenu. Ne unosi emocije jer ne samo da ćeš izgubiti novac već ćeš ostati razočaran.

Srbija sada treba hladne glave da se usmeri da iz predstojećih procedura ukidanja važnosti međudržavnog sporazuma o izgradnji „Južnog toka” izvuče barem nešto što je suviše olako darivala „prijatelju”, a ne „partneru”.

Boško Jakšić, novinar „Politike”

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Moleban-za-gas.lt.html, 6. decembar 2014.

The post Moleban za gas appeared first on Dejan Jeremić.

S obzirom na to da je Bugarska (članica Evropske unije) blokirala podvodnu izgradnju gasovoda i da Rusi nisu dobili dozvolu za nastavak radova, ruski predsednik Vladimir Putin izjavljuje da Moskva odustaje od „Južnog toka” i najavljuje preusmeravanje gasovoda u druge regione sveta. Ruskim gasom grejaće se samo ruski prijatelji. Tadić je onomad mislio da pripada toj kategoriji miljenika Moskve. Onda je stavio paraf na papir na kom nema tragova zaštite srpskih interesa, makar nekog paragrafa u kom bi pisalo „šta će biti ako bude bilo…?”

Putinove reči potvrdio je (a kako drugačije?) izvršni direktor ruskog giganta „Gasprom” Aleksej Miler rekavši da je projekat izgradnje „Južnog toka” otkazan što dalje govori o životu projekta, on je, zapravo, mrtav. Izjavio je to Miler potvrđijući Putinove reči i Rusija se okrete Taipu Erdoganu, tj. Tirskoj koja jeste južno od Rusije, možda čak i južnije, ali svakako nije na onom jugu na kom je Srbija. Srbija je, za razliku do Turske, malo tužnije.

A pošto već pominjemo tokove, vide li negde neko onog Milana Bačevića, takođe bivšeg ministra rudarstva, prirodnih resursa i prostornog planiranja. I taj je imao neke prostornoplanirane ideje o izgradnji nekakvih tokova, južnijih od ruskog „Južnog”. Nekakav vodeni kanala na potezu Dunav – Morava – Vardar i sve tako do Soluna. Pa, gde se denu taj Bačević? Zagubio se negde na novoj državnoj funkciji ili je počeo da kopa kanal do Egejskog mora? Pre dva meseca pronađen je na mestu ambasadora u Kini, u zemlji s kojom je pravio famozne sporazume o kopanju kanala i ulaganju kineskih para u vrednosti – kako tada Bačević matematički precizno reče – deset hiljada milijardi evra!!! Čini mi se, možda grešim (!?), da je u toj izjavi bilo viška nekih nula.

No, vratimo se Tadiću i onoj nenapisanoj klauzuli. Ona je, kaže on, bila nemoguća zbog toga što je Srbija bila slabija ugovorna strana, inferioran partner čiji je naftni sektor bio pred kolapsom. A on potpisom ugovora s jačim strateškim partnerom pokušao da spasava domaći energetski sistem, upumpa investicije u njegov oporavak i dovede gas neophodan za rad privrede i život građana. I za centralno grejanje.

Da je kojim slučajem sada predsednik države – a nije slučajno da to nije – da li bi potpisao isti onakav sporazum, pitali su radoznali novinari sa željom da provere trenutni tok Tadićevih misli. Rekao je da je bilo više razloga „za” nego „protiv” potpisivanja, jer je sporazumom bilo neophodno verifikovati energetsku bezbednost Srbije. I njenih radijatora. Odgovor ne zadovoljava. Tadić je izbegao da kaže šta bi sada uradio da je kojim slučajem, a srećom nije, prvi čovek ove države. Između redova da se naslutiti da bi, moguće je, i danas istim naliv-perom, krasnopisom pečatirao sporazum bez klauzule. On, Boris Tadić, politički mrtav kao srpska grana „Južnog toka”.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/150661-kako-su-propali-srpski-tokovi.html, 5. decembar 2014.

The post Kako su propali srpski tokovi appeared first on Dejan Jeremić.