I nema ničeg logičnijeg od manifestacije kojom se slavi kamen temeljac na vodi. Ponovićemo, Krstovdan je, posti se.

Osim što je u direktnom televizijskom prenosu rupa namenjena temeljcu zacementirana, od najvišeg zvaničnika ove zemlje doznali smo i da prostor za buduće Potemkinovo selo zvano velegrad na vodi „već danas izgleda divno”. Predeo pod tmurnim oblacima, okupan kišom, toliko je divan da prosto mami da mu se, gazeći blato i bare, narod divi i po ovakvom sivom, ružnom jesenjem danu. Divota krasote. Milina za oči. Melem za dušu. Bistro, čisto, kao voda za sanitarije.

I kao što to biva u poslednjih godinu i po dana, sve što se u Srbiji događa, događa se prvi put, i logično, naziva se istorijskim trenutkom, jer istorija nije postojala do 16. marta prošle godine, ona je učiteljica života koja je tek pre 18 meseci počela svoj radni vek. Imaće da gura o-ho-ho! do penzije. A istorijski to zvuči ovako: „Postavljanjem kamena tameljca za projekat ‘Beograd na vodi’ Srbija ispisuje nove stranice istorije”, jer „prestonica se kroz istoriju menjala na bolje, nekada i protiv volje zatucane većine”. Ko je većina u ovoj zemlji? Oni za koje istraživanja kažu da natpolovičnom većinom bezrezervno podržavaju svaki istorijski zarez aktuelne vlasti ili oni koji tu vlast ne zarezuju? I ko je u toj priči zatucan?

U poslanici izrečenoj nad rupom za temelje grada na vodi navedeno je i da je „danas postavljen kamen temeljac za prvi od dva miliona kvadrata, odnosno prva od milion lopata koje će Beogradu dati novi prostor za bolji život”. I za srećne ljude. Možda i za porodično blago?!

Rijaliti, upriličen za lopatu i cement, obogaćen je i pričama o Ajfelu, njegovom tornju i Kipu slobode, što bi trebalo da navede na zaključak da će „Beograd na vodi” biti ravan arhitektonskim remek-delima koja krase glavnu parisku džadu i njujoršku luku. A kamo su tu brazilski Isus, Kineski zid, Aleksandrijska biblioteka, piramide u Gizi, Semiramidini vrtovi, Kolos sa Rodosa, svetionik na Farosu, „mercedes” u „Ikarbusu” i wi-fi u avionima „Er Srbije”?

Osim gađanja peskom i brojem lopata, bilo je tu samohvale izražene i mnogim višecifrenim brojevima kojima su iskazivani investicije, profiti, procenti i godine. A bio je i Milo Dodik. Bez lopate. Ovaj Toma nije bio prisutan. Oteli mu lopatu.

Nije onaj Aristofan bio blesav. Usput je i napisao neke „Žabe”, „Ptice”, „Ose” i „Oblake”. Nije propustio da se naruga „demokratiji” ambicioznih političara, ratnih špekulanata, agresivnoj „demokratiji” ogrezloj u nepravdi i svireposti. Ismevao je i gomilu koja je nasedala demagogiji i smicalicama takve „demokratije”. Da je danas živ mogao bi da napiše još koju na istu temu. O kumulonimbusima, olovno teškim, gustim vodenim oblacima; o savskim galebovima pod njima, i nad vodom. I o žabama u močvari kojoj je udaren kamen temeljac.

27. septembar 2015.

The post Kamen temeljac na vodi appeared first on Dejan Jeremić.

Predlažem osnivanje ad hok Ustavnog suda koji bi ocenio rad Ustavnog suda. Ima organa u državi koji čuvaju ustavni poredak. Valjda se ta stvar još tako zove. Ustavni poredak je važna stavka u Ustavu i proizlazi iz njega. Decidirano je nabrojano ko je zadužen da ga čuva. Bez ustavnog poretka nastaje haos, a može i sa njim. To jeste arhaična sintagma. Ali, bez poretka nema države.

Šta je to, u stvari, poredak?

Poredak je nejasan, netačan, konfuzan i protivrečan pojam. Red je red, poredak u jezičkom smislu nije ništa. To je prosta složenica nastala iz deminutiva i još nečega. Da li je to redak, kao red u novinama, knjizi, pred poštom ili bankom, ili redak, kao Redak zver, čuvena pripovetka, na primer.

Poredak kao takav ipak određuje mesto svakog „subjekta“ u hijerarhiji vrednosti, u sistemu na relaciji između države i društva. Prava i dužnosti. Poštovanja ljudskih prava i normi koje ih podržavaju. Opstanak onoga što nas drži i čini građanima, čuvanje principa. A ipak smo se zatekli u ambijentu dva ekstremno sukobljena pojma: poredak i subjekat bez osobitog značaja.

Šta beznačajni subjekat radi u poretku?

Naravno da ga poštuje, jer šta bi drugo?

Drugi subjekti, koji su proglašeni organima vlasti, na osnovu uzurpiranog vladajućeg prava nad istim poretkom, ne moraju da poštuju isti poredak.

Tako je naš poredak stalno stanje lošeg toka stvari, dok ga neko i takvog ne naruši.

Ustavni poredak može da naruši i subjekat zadužen da štiti ustavni poredak. Subjekat zadužen da štiti najčešće ruši poredak.

Da li je to moguće?

Naravno da jeste. Subjekat na vrhu svega zadužen da ga čuva (ustavni poredak), uveren je da je on na prvom mestu poretka, pa mu se može da čuva jedino ono što je njemu vredno čuvanja, kako bi još neko vreme ostao čuvar.

Na vrhu piramide čuvara ustavnog poretka nalazi se Ustavni sud. Njemu ne može da sudi niko, jer bi to bilo narušavanje Ustava, a sud može da ocenjuje ustavnost svega, jer to je odbrana Ustava.

Ali, u Srbiji je i Ustavni sud subjekat koji ume da narušava ustavni poredak. Ma je li to moguće?

Jeste, ali odluku o tome da li Ustavni sud narušava Ustav zato što ne donosi odluke može da donese samo Ustavni sud. Svoju odluku o tome zašto ne donosi odluke, taj sud ne mora da donese nikada.

Ustavni sud, po Ustavu koji brani, ne može da ocenjuje ustavnost samoga sebe, inače bi prekršio Ustav koji je dužan da štiti.

Vlada Srbije, podržana dobro plaćenom, i od zakona nezavisnom fiskalnom strukom, već mesecima otima penzionerima imovinu iz džepa.

Među penzionerima, međutim, ima mnogo pismenih i učenih ljudi, pa su takvi napisali pismo Ustavnom sudu, ustavnu žalbu, tako nešto, obrazlažući gde je sve to vlada prekršila Ustav. A golim okom se vidi da jeste.

Ustav ne predviđa šta se dešava kad je Ustavni sud gluvonem. Takav sud ne čuje, ne vidi i ne govori, on čeka da prođe vreme. Vreme je adut koji pomaže tom sudu da ubedljivo dobija procese protiv svojih građana. Kad Ustavni sud namerno ćuti, Ustavnom sudu ni Ustavni sud ne može ništa.

Kako vreme prolazi, tako polako umiru čuvari ustavnog poretka koji ne postoji, ali i subjekti koje ruši poredak koga nema.

Ustavni poredak koji ne postoji najteže je sačuvati, jer ne znaš gde je.

Za vlast koja krši Ustav smatra se da ga ne krši ako Ustavni sud o tome ćuti, iako u tom slučaju Ustavni sud opstrukcijom ometa Ustav, ali on pred sobom ne odgovara. Ustavni sud o toj stvari i ne bi umeo ni sebe da pita bilo šta. Mi u Srbiji moramo da poštujemo ustavni poredak koji je prestao da postoji, jer Ustav ruše oni koji su najodgovorniji za njegovo postojanje.

Dakle, više nemamo ustavni poredak, pa ni šta da čuvamo. Sve dok čuvari starog poretka ne napišu novi ustav.

Ovaj ustav koji prividno postoji sadrži preambulu o tome šta ne postoji a čuva se, tako da i on postoji samo na osnovu svoje preambule, koja se bavi nepostojećim.

Svi zakoni koji važe i koji se donesu moraju da budu usklađeni sa Ustavom.

Sa kojim ustavom, pitam ja vas?

Predlažem, dakle, osnivanje ad hok Ustavnog suda koji bi ocenio rad Ustavnog suda. Bojim se, ovima će isteći doživotni mandat u ćutanju. Sud koji je u stalnom zasedanju a ćuti – potreban je samo onome koji je jedini ovlašćen da govori.

(Po motivima teksta istog autora, objavljenog u „Ježu“)

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 18. avgust 2015.

The post Ustavni poredak appeared first on Dejan Jeremić.

Ko još veruje da bi banda dopustila da joj „srećni” dobitnik odnese milion evra? Takve sreće u Srbiji nema.

Ne, ovo ipak nije priča o igri koja inače ne postoji. Ko još traži poštenje u kockanju sa ovakvom državom? Ko još veruje da bi banda dopustila da joj „srećni” dobitnik odnese milion evra? Takve sreće u Srbiji nema, pa ova igra, kao plebiscitarni hazard sa malim ulaganjima, postaje besmislena.

Ovde, naravno, nije zdravo sreću tražiti u lutrijama i opkladama sa državom u kojoj su prevaranti njeni najugledniji građani. Neka istraživanja (rađena izvan Srbije) pokazuju da su njeni podanici, po tome kako se osećaju, među najnesrećnijima na svetu.

Osećanje sreće je, naravno, lični okvir u kome živimo ono što nam je dato ili što su nam dali od života. Kolektivna sreća je zavodljivi ideološki kič i za njom se može tragati samo korišćenjem statističkih zabluda, uz relativno nepouzdani model posmatranja domicilnog socijalnog okvira.

Sreća se ovde doživljava kao fatum: dobro je, moglo je i gore. Daj šta daš, sve je u redu dok je glava na ramenima. Očekivanje građanina u ambijentu socijalne propasti suviše je skromno da bi u sebi sadržalo nadu.

Inače se u tumačenjima opšteg narodnog zdravlja socijalni spokoj uzima kao temeljni parametar lične sreće: porodica, zdravlje, opstanak, deca, njihova budućnost. Možda nekome padne na pamet i čuvena Kardeljeva rečenica, koliko dirljiva, toliko idealistička, sa primesama daleke nostalgije. Nešto u stilu da sreću čoveku ne donose ni partija ni država, nego on sam, svojim radom, udružen sa drugim ljudima.

To je, naravno, paradigma utopije samoupravljanja i specifične vrste egalitarizma. Ali, Kardelj praktično nije bio u pravu, kao što se i moglo očekivati, mada se njegovoj temeljnoj postavci u ideologiji opsene zapravo nema šta zameriti. Kakva partija, kakva država, čovek je dovoljan sam sebi ako ima gde da radi. Pa iz rada (i rezultata) on crpe sve što mu je potrebno za nadu koja nikada ne prestaje. Jer se i tada, kao i sada, sve polagalo na srećnu budućnost. Jeste, nije nam najbolje, moramo se odricati, država će nešto da nam otme za našu vajdu, ali kad sve to prođe, eto nama neviđene nagrade i idiličnog života. Dakle, sreće koju ipak daje država.

Ovi koji su u vladajućoj partiji već je imaju.

Ma koliko se razlikovali u poimanju i vršenju vlasti, u ulozi države i partije u ličnoj i opštoj sreći Kardelj i Vučić imaju identični odnos prema nečemu nejasnom (budućnost!) što može da nastane, ali i ne mora. Samo tamo i onda može nam biti bolje.

Isto ono istraživanje o sreći u Srba, koje je u statističkoj ravni nepouzdano za pojedinca, kazuje da smo mi ovde depresivni, frustrirani, nespokojni, nesigurni i uplašeni.

Rekao bih, kako ko. Ima impresivnih, staloženih, usklađenih sa životom i vrlo, vrlo hrabrih. Tako da je onaj komad sreće nesrećno raspoređen po socijalnim slojevima, oduzet od srednje klase, koja više i ne zna da je postojala – dat manjini manjine na korišćenje. Ako su oni uopšte u stanju da razluče dilemu da li ih je snašla sreća ili su kao najgori isplivali na sam vrh zbog sticaja nesrećnih okolnosti za sve ostale.

I bez istraživanja je vidljivo da država, sa svojim manje ili više revnosnim organima, radi malo ili ne radi nimalou pogledu lične sreće svojih podanika. U zastrašujućem siromaštvu osećanje da li ti je dobro ili loše za mnoge zavisi od dana koji se nekako pregurao sa dva ili tri obroka. Socijalna politika Srbije svedena je na nekoliko loših zakona i užasno uvredljiva tumačenja tih normi ministra za rad, čoveka bez radnog staža. Poreska politika države konstruisana je na presiji samo prema redovnim platišama. Oni daju i za one koji neće da plate i za najbogatije koji nemaju odakle.

Država ne ume ili ne želi da se izbori sa korupcijom, ona donosi sreću pripadnicima partije na vlasti. Ta partijska vojska na nepotrebnim državnim poslovima jeste bezočno korumpiranje glasačke mašinerije. I njeni pripadnici osećanje lične sreće moraju da pripišu dobrom refleksu i bežanju na pravu stranu.

Osećanje nesigurnosti i nespokoja donose samovolja u negiranju ustavnog prava na ličnu svojinu (otimanje penzija), imovinska nesigurnost, dodatno kažnjavanje sirotinje oduzimanjem imovine ako im se nagomilaju računi.

Čemu onda čuđenje zašto su ljudi masovno igrali loto? Verovatno više neće. Mnogi više neće. Ali, svako od igrača je sanjao neki svoj san („Nikad se ne zna”, slogan srpske lutrije). Ipak, izgleda da se sve zna, pa se tako ta poslednja iluzija o kockarskoj sreći u okršaju sa državom rasplinula u tupom razbojničkom objašnjenju da je „ipak sve bilo regularno”.

Siguran sam da je to tačno. Sve što je najgore i najpodlije ovde je regularno. Sreća u Srbiji je iluzija. Ko je ima živi negde daleko od nas.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 2. avgust 2015.

The post Ko traži poštenje u kockanju appeared first on Dejan Jeremić.

A saksofon, taj plemeniti instrument, čiji zvuci zadiru u najtananije dubine duše – kako je to maestralno umeo da izvede Miroslav Sedak-Benčić u pesmi „Ako znaš bilo što” – u rukama bivšeg američkog predsednika koji se proslavio aferom „Ovalni kabinet”, nije bio u stanju da odsvira bolje od onog što se na dvadesetogodišnjici masakra u Srebrenici čulo, a čulo se, tek poneki mediji su preneli, a većina prećutala Bilijevu samohvalu ličnog doprinosa tzv. miru na području koje je danas mračna istorija čovečanstva. Omaklo mu se da kaže „da je rat koji je poveo u Bosni i Hercegovini, a kasnije i na Kosovu i Metohiji nešto od najvažnijih aktivnosti koje je sproveo u delo dok je bio (i ostao najneinteligentniji) predsednik SAD”. Moniku Levinski nije pominjao. Nju i Ovalni kabinet ne može da karakteriše kao rat, to mu preduzeće više godi kao davanje časova iz solfeđa i duvanja u instrument.

Licemeran je i otužan bio svaki njegov pokušaj da konvencionalnim, ispraznim političko-diplomatskim, demagoškim rečnikom, podiđe skupu retorikom mirotvorca koji se istovremeno hvali ratnim pohodima. U pozivu liderima regiona da rade zajedno na miru i stabilnosti, naveo je i: „Možda neče funkcionisati kako je zamišljeno, ali videćemo šta će se desiti”. A šta će se desiti? Opet neki ludaci čije je ludilo podstrekavao saksofonskim pozivom u boj? Ili nešto još neinteligentnije?! „Molim vas”, kaže Bili, „da ne dopustite da ovaj spomenik nevinim žrtvama bude tek uspomena na jednu tragediju”. Spomenik već jeste uspomena na jednu tragediju, i ostaće to dok je sveta i veka, ali to mu nije niko došapnuo.

Klinton se ne libi i da kaže: „Počastvovani smo što možemo da delimo ovaj trenutak s vama”. Da je pametniji, nego što je lepši (a i to je diskutabilno!), nikada ne bi došao na mesto zločina, a još manje bio počastvovan zbog toga što deli tuđi bol za koji nema, ama baš nimalo, emocije. Da si hteo, Bili, da sprečiš pokolj ne bi se hvalio i ponosio svojim učestvovanjem u krvavom piru na prostorima hiljadama milja udaljenim od Monike i saksofona.

Mučno je nabrojati sve floskule jednog, po svemu, lakejskog šarlatana kojem je dolazak u Srebrenicu isto što i poljem preći. Usput, zahvalio se predsedniku vlade Srbije zbog hrabrosti koju je pokazao dolaskom u Srebrenicu, pa kao, kako sebe nazva, „prijatelj”, očekuje da isto to uradi i predsednik Srbije. Osetio se usamljen, šta li? (Da budu triling kečeva?!). A i ko je on da se bilo kome zahvaljuje, šta god ta zahvalnost nosila sobom i kako god bila konotirana?! Zvečalo je kao raštimovani saksofon u rukama deteta na početku prvog razreda osnovne muzučke škole.

Na kraju, zahvalio se Obami zbog toga što mu je omogućio da predvodi delegaciju Sjedinjenih Američkih Država, u kojoj je bila i Medlin (Madlen) Olbrajt. Pa, hvala ti, Obama.

Pošto ne zaslužuje više od ovih redova, ovde bih i završio storiju o opskurnoj inkriminisanoj ličnosti koja je još jednom delila lekcije o miru koji počinje i završava se u krvi. Taj koji je za dlaku izbegao, da posle Niksona bude drugi američki predsednik koji će u istoriju biti poslat impičmentom, mogao bi da svrati na Haiti, ili u Avganistan, Sudan, Srbiju, i na još neke ratno-turističke destinacije na koje je slao trupe pod okriljem svog koncepta humanitarnog rata, kako je sarkastično umeo da nazove svoje vojne poduhvate. Ukoliko sme. I neka ponese saksofon.

12. jul 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Na mestu zločina appeared first on Dejan Jeremić.

Izjava „Ucenjuju nas Kosovom”, nastavak je niza izjava kojima nas ovih dana njihov autor plaši kao babarogom. „Stvari se komplikuju, budimo jedinstveni”, „ Pravi se opasan krug za nas”, „Narode, čeka nas pakao!”… i dalje u tom stilu širenja straha i panike kao da nam se bliži sudnji dan. Takvih smo se dana naživeli, i preživeli.

U čemu bi to trebalo da budemo jedinstveni? Da prihvatimo na sebe kolektivnu odgovornost za sve što je neznanje vođenja spoljne politike u stanju da upropasti. Da budemo saučesnici u događajima – za koje godinama znamo da će doći na dnevni red – i podržimo vlast koja svakog jutra ustaje na levu nogu i nije u stanju da razluči da l’ je došla il’ je pošla. Da se solidarišemo s onima koji nam nagoveštavaju pakao, a da pakao znamo samo kao termin iz crkvenih knjiga, kao mesto na čijim je vratima đavo s trozupcem, a iza vrata grešnici u ključalom kazanu.

Od kakvog to „opasnog kruga koji se pravi za nas” treba da strahujemo? Nismo u 1943. Nismo ni na Neretvi, ni na Sutjesci; ni u četvrtoj, ni u petoj ofanzivi; nismo u obruču neprijateljske vojske iz kog treba da izađemo s glavom na ramenima, i na ramenima nosila s ranjenicima. To smo gradivo savladali u osnovnoj školi, Jul (Vlado) Briner, po naredbi Bate (komandata Stoleta) Živojinovića, odavno je srušio most na Neretvi. Ričard (Tito) Barton ranjan je na Sutjesci. I za to su sva trojica dobila pristojne honorare.

A izjava kojom se stanovništvo poziva da letuje u Srbiji jer ako posluša taj savet, skočiće plate za pet odsto, e, ta izjava je već u „Politkinom zabavniku” u rubrici „Verovali ili ne”. Na istoj strani, u onoj „Za Riplija”, može se naći i samokritika ogledala: „Nikada nisam bio lep, ali sada ne ličim ni na šta”. I kao takav, ne naročito lep i „ni na šta”, poručuje nam da zgusnemo redove, da se od nečega branimo, da nam ovog leta ne zataje bratstvo i jedinstvo i da, tako bratski i jedinstveno, zagrljeni odemo na letovanje kod babe na selo. Da joj pomognemo da se očešlja.

Ništa od prethodnog nije rečeno zarad nas i zbog brige za naš opstanak. Sve te smuti-pa-prospi marginalije izgovorene su iz straha od onog što onog ko diže paniku očekuje u tropskim danima leta. Niti zna šta će sa stolicom koja se u Ujedinjenim nacijama smeši Kosovu, niti je njegov turistički obilazak Bele kuće bio ono što nam je, po povratku, o toj poseti servirano. Videli smo sve, i više verujemo rođenim očima nego ogledalu s odrazom koji ne liči ni na šta.

Dizanje panike i uterivanje straha stanovništvu događalo se i pre godinu dana, u vreme poplava kada su – zbog komentara na društvenim mrežema (!) – građani pozivani na informativne razgovore u policiju. A šta se zapravo događalo? Valja samo pogledati arhivu snimaka i stenograma sa sednica vlade iz tog perioda.

„Imamo, evo, katastrofalno kataklizmatičnu situaciju u Obrenovcu i veoma tešku u svim drugim delovima Srbije, pre svega zapadne i centralne Srbije… ono što nam predstoji je još gore od onoga što smo imali… Dikoviću (bez titule – generale!) Šabac ćemo braniti po svaku cenu, evo sad ću reći na koju način…” (Šabac ne sme pasti! Za razliku od Prozora koji je pao u četvrtoj ofanzivi). „Ono što nam dolazi iz Bosne što se uliva u Savu, i Bosna i Vrbas, prema izveštajima koje dobijamo je jezivo… Rekao sam nijednu reč više da nisam čuo, jeste li me razumeli..? ”

Na paničenje i defetizam tada je upozorila i profesorka Slobodanka Turajlić predloživši da predsednik vlade bude pozvan na informativni razgovor: „Apelujem na one koji zovu na informativni razgovor da prvi pozvan čovek u ovoj zemlji bude premijer jer je najveću paniku digao on. Kada nekoga pozovete, hiljadu Beograđana da ide u Šabac, a znate da Šabac ima 100.000 stanovnika, vi pomislite – Šabac više ne postoji”.

Katastrofalno kataklizmično jezivo deluju i parole koje poslednjih dana ispaljuje prvi među jednakima. U jednom je u pravu: ono što nam predstoji još je gore od onog što smo imali. Ali, to se ne odnosi na kukumavku kojom se trenutno zastrašuje narod. Odnosi se na…, evo sad ću reći na koji način. Odnosi se ni na šta.

14. jun 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Panika koja ne liči ni na šta appeared first on Dejan Jeremić.