Svedoci smo aktuelnog, jednog u nizu, takozvanog rata saopštenjima kojima Demokratska stranka iz opozicije protivreči Srpskoj naprednoj stranci na vlasti, i obrnuto. Mesto događanja, Inđija. Pre nje, bio je to Zaječar, pre njega neka selendra, i tako redom po geografskoj karti nevelike Srbije po kojoj nas „ljuti ratnici od saopštenja” bacaju skrećući nam pažnju s krucijalnih životnih problema koji se nižu i narastaju brže nego što iko od njih može da sroči bilo kakvo saopštenje.

Saopštenja ne biraju ni mesto ni vreme, za njih je svako mesto podesno i svako vreme je pravo za šuplju stranačku igru „teškom artiljerijom rečima” od kojih – da se utvrditi analizom takvih tekstova – i rečnik srpskog jezika pobrljavi. Lutaju tako Srbijom kao luda Nasta u potrazi za ozdravljenjem.

Nema te klinike koja će čudotovrnom medicinom izlečiti inficirane PR-ove koje imaju svaki butik i trafika, a o broju tih mislećih bića u državnoj i lokalnoj upravi bespredmetno je i razmišljati. Neprebrojiva su. I taj fenomen lako je objasniti: i moj PR ima svog PR-a.

Vratimo se Inđiji u kojoj je, prema saopštenju Demokratske stranke pretučen novinar Vladimir Ješić, brat bivšeg gradonačelnika tog grada Gorana Ješića, a potom je, prema saopštenju Srpske napredne stranke, deblji kraj izvukao zamenik predsednika opštine Beočin Milan Čačić. Moguć je i drugačiji redosled radnji?! Prema prvoj verziji, Ješića je u blizini zgrade u kojoj živi njegov brat napao nepoznat čovek, u crnoj jakni, uz to i veoma jak, udarao ga, pribio iz tarabu i pretio mu smrću. Slučaj je prijavljen nadležnoj policijskoj stanici.

Slučaj drugi, koji saoštava SNS, govori o otmici Milana Čačića iza koje stoje Bojan Pajtić, Goran i Vladimir Ješić, kojima nije bilo dovoljno to što su oteli nesrećnika nego su mu još i razlupali glavu. Slučaj je prijavljen nadležnoj policijskoj stanici.

Prva se oglasila Demokratska stranka, podrazumeva se saopštenjem, navodeći da „kazneni odredi” Srpske napredne stranke tri godine drže celu Srbiju u strahu, da su pre dva meseca stigli i u Inđiju u pokušaju da preuzmu vlast. „Dok policija primorava Vladimira Ješića da promeni iskaz o napadu s kojim se u vezu dovodi predsednik Opštinskog odbora SNS Inđija Vladimir Gak, kazneni odredi SNS ostaju nekažnjeni. Isti ljudi, istim automobilima, istim metodama s nalogom iz istog političkog centra drže celu Srbiju u strahu i jednu po jednu, okupiraju opštine u Srbiji”, piše u onome što se naziva stranačkim saopštenjem, a zapravo je uradak na koji će, kao kontraudar, uslediti jedan isti takav, s obrnutim redosledom događaja, zamenom uloga napadača i napadnutog, i redosledom reči koje se mogu pročitati i bilo kom saopštenju, bilo koje stranke.

Koliko su važni Ješićev sukob s gromadom u crnoj jakni ili kidnapovanje Čačića dok je razmišljao o večeri u hotelu „Andrevlje” na koju se uputio, govore i ostali delovi saopštenja obeju stranaka. Tuča, otmica, masnice, razderotine i polupane glave, samo su redovi koji prethode suštini sročenoj u nastavcima tekstova koji treba da popune stranice saopštenja. U svakom od tih redova isijava žeđ za vlašću u Inđiji, pa i šire, u Vojvodini, pa, ako baš hoćete, i šire, u Srbiji. Ko je pretučen a ko otet, svejedno je i jednima i drugima, nevažni su; oni su samo sredstvo kojim se opravdava cilj. Ako ne verujete halabuci koja – nećemo isključiti ni tu mogućnost – koliko sutra može zadesiti vaše malo mesto, ako s podozrenjem primate saopštenja, i ono što u njima piše između redova, ako ne verujete nijednoj od verzija događaja, onda ste izlečeni. Svesni ste da živite u žaru konstantne predizborne borbe. U protivnom, posavetujte se s ludom Nastom.

Objavljeno na: http://dnevno.rs/info/drustvo/53377/kolumna-dokazi-da-je-srbija-zemlja-u-kojoj-politicka-kampanja-nikad-ne-prestaje, 17. april 2015.

The post Rat saopštenjima appeared first on Dejan Jeremić.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Sigurno ste videli pismo premijera Vučića pod naslovom „Moj odgovor Njima” („Blic”, 2. mart), u kome Vučić rezignirano ukazuje na to da njegova vlada nema podršku elite. Stvar je lična, objasnio je kasnije premijer. „Kada sam govorio o eliti, mislio sam na deo ljudi koji podržavaju ovakav kurs Srbije, ali koji zbog netrpeljivosti prema meni lično i stranci koju vodim imaju drugačiji odnos i prema državi.”

Imam utisak da bi se elita složila sa premijerom u tome da mu uskraćuje podršku, mada ne iz onih razloga koje premijer navodi. Evo kako ja to vidim.

Prvi problem vidim u vladinom odnosu prema prošlosti. I naravno, u manje-više jasno saopštenoj zabrani da se u medijima pominje Vučićeva radikalska prošlost. Uz valjano obrazloženje, odmah da dodam: tema je, kažu, budućnost, dosta je bilo optužbi i jalovih priča, gledajte, ljudi, jednom unapred! I taman mi počnemo da gledamo unapred, kad ono, ne prođe dan da neko od njih ne podseti narod da su za sve jade u ovoj zemlji krivi žuti. Koji su – šta? Prošlost.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Kad god, recimo, Zorana Mihajlović gnevno progovori o žutima, ugledam je u centrali G 17 plus, gde zajedno sa Dinkićem i žutima kroji politike koje su nam došle glave. Dok Vulina, i kad ćuti, vidim kod Mire Marković. Odmah tu, sa strane, vidim i Ćuruviju. A vidim i Dačića koji tera kosu na gore, kao Sloba Milošević, pa je posle šiša na kratko, kao Đinđić. Što ne bi bilo tako strašno da nam baš oni, okupanih biografija, ne tumače tuđe grehe. E, ne biva. Ili otvaramo Pandorinu kutiju – ili je ne otvaramo.

Mislim, ako hoćete da vas elita ozbiljno shvati.

Nekada prošlost i ne spomenu, kao pre nekoliko nedelja, kada je dolazio Toni Bler, a mi – zgranuti: pa zar nije taj čovek bombardovao Srbiju, zar mu Šešelj (autor) i Vučić (recenzent) ne napisaše knjigu, čiji me naslov sramota ovde da ponovim? I ko je onda kriv što elita škrguće zubima? Onaj ko je Blera doveo – ili oni koji pamte?

Drugi problem vidim u plagijatorima. Ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik plagirali su svoje doktorske disertacije. Dokaza o plagijatu dovoljno za pet, a ne za dva doktorska rada. Gradonačelniku, čak, inostrani izdavač izbacio plagirani rad iz časopisa. Za vladu to nije vest – ali za elitu jeste. Pa na kom smo mi to istom reformskom kursu i kako se taj kurs zove?

Kako god da se zove, omladina dobro razume poruku koju šalje vlada: srpska deco, postanite plagijatori! A potom – ministri i gradonačelnici. Ako se neko usudi da iznese dokaze o plagijatu, šta vas briga, premijer će stati na vašu stranu. Podviknuće na profesore, glasno, da cela Srbija čuje kako im poručuje: „Ništa gluplje od vašeg obrazloženja nisam čuo!”

Sa tim se slažem od prvog dana, pošto mi je jasno da je pametnije obrazloženje moglo da stigne jedino iz centrale SNS-a. Možda baš iz onog ćoška gde se Zoran Babić, šef Vučićeve poslaničke grupe, pre neki dan poverio novinaru „Kurira” da bi voleo hirurški da ukloni podbradak (to mu je genetski, kaže), a da nema ništa protiv ni da ćerkama, kad porastu i ako to požele, plati silikone. Zar to nije pamet koja Srbiji treba – tašna, mašna, silikoni, pa mesto u stranci… Doktorat? Plagijat? Koga to zanima?

Ali, hajdemo dalje. Sve ovo da nestane, ostao bi treći problem: partijska država, majka botova, burazera, secikesa i polusveta. Što ne samo da nije problem, nego su problem oni koji o tome govore. Evo šta poručuje premijer: „Pošto stalno pričaju o partijskoj državi, želim da kažem da u Srbiji znam samo jednog partijskog direktora javnog preduzeća, to je direktor EPS-a.” Kako da ne, razmišljam. Pošto Bajatović u „Srbijagasu” radi kao časna sestra, a ne kao direktor. Dok je onaj vlasnik pečenjare „Fantazija” sasvim slučajno direktor „Kolubare” i član SNS-a. Krkobabića neću ni da pominjem, evo, neću, prestala sam.

A prestala sam zato što partijska država nije izum ovog premijera, neće njega istorija po tome pamtiti. Tu se on od žutih nimalo ne razlikuje. Ono po čemu se ovaj premijer razlikuje i po čemu ćemo ga pamtiti jeste to što je ukinuo „Utisak nedelje” i započeo ozbiljno ućutkivanje medija. To je novina. I to novina opasna baš za njega, jer se može desiti da ostane upamćen kao premijer koji nije ukinuo partijsku državu samo zato što je nije ni primetio, a niko iz medija nije smeo to da mu kaže.

On radi, mi pamtimo.

Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Slonovi-i-elita-imaju-nesto-zajednicko.lt.html, 26. mart 2015.

The post Slonovi i elita imaju nešto zajedničko appeared first on Dejan Jeremić.

Dnevne novine kazuju da je gospodin Cvetanović svoj rođendan proslavio uz raskošno obilje koje davno nije viđeno.

Iz nekih razloga ne volim rođendane. Osim ako nisu dečji. Na takvom slavlju sam, kao deda, bar jednom godišnje. Teško je izmeriti da li se tome više raduju deca, ili babe i njihovi starci, zamajani parovi koji na tim veseljima izmiruju svoje dugove prema vremenu i osećanjima.

Pre desetak dana zvao sam ispisnika iz vojske, našao sam njegov rodoslov, i dan rođenja u starom rokovniku. Čovek se nasmejao, i rekao: „Baš ti hvala, ali kljusine poput mene to ne slave!” Ne znam da li moj kolega ne voli da zbraja godine, ili misli da je u njegovom životnom iskustvu više razloga za nemir. Što više rođendana, strepnja od nečega što se ne može definisati sve je jasnija, skoro pa se može dodirnuti.

Ovaj uvod o rođendanima nije proizvod trenutnog ili hroničnog ugursuzluka autora. Ponegde se misli da nas slavlja, ma kakva bila, oslobađaju dela socijalnog stresa, pa nas vraćaju u paganske rituale postojanja. Da bi posle toga, kad sve prođe, a mamurluk ostane, tuga bila mnogo veća, a beznađe realnije. No, ima li ovde uopšte razloga za prestanak nade u ambijentu zvaničnog, razdraganog optimizma? Ponekad mi se čini da stariji svet u Srbiji živi poslednju, antologijsku scenu iz jednog filma Emira Kusturice. Kopno, koje se odvaja od čvrste zemlje zalazi u virove i više se otud ne vraća niti može. Ali, film je spektakl, možda umetnost, simbolika, a život ne.

Na tom zemljanom ostrvu, koje plovi i odlazi prema „nigde”, ljudi se vesele uz trubače, i ne primećuju bilo šta oko sebe. Ta scena je samo jedna od poetskih metafora reditelja Kusturice o istoriji koja se ponavlja, a čak i ne mora, jer sve ima svoj kraj, a istorija ne.

Slavlja mogu da budu opasna predskazanja, model bahatosti, pokazivanje moći ili sunovrata, izazivanje sreće i sve to zajedno, ali ona su neizbežna. Šta bi bio čovek bez slave, imena i datuma koji ga čini onim što on jeste, ili tek namerava da postane.

U obilju drugih vesti, istorijskih događaja i datuma, učinio mi se važnim rođendan gradonačelnika Leskovca. Taj čovek je, hvala bogu, onomad napunio 50 godina. Pola veka, nije malo. Mada je još čitav život pred prvim građaninom male varoši, velika karijera, politički proboj ka severu. Bez prestonice ništa, kao da nisi ni postojao.

Nema spora, gospodin Goran Cvetanović (tako se zove) može da slavi svoj rođendan kako mu volja. Nije dete, baba i deda su mu davno u penzionerskom raju, a on je još i prvi čovek vladajuće stranke u gradu gde se prave najbolje pljeskavice.

Dnevne novine kazuju da je gospodin Cvetanović svoj rođendan proslavio uz raskošno obilje koje davno nije viđeno, uz više stotina zvanica. Bilo je tu i emotivno potresnih parola, u čast slavljenika, koje glase: „Hvala ti što postojiš!”; „Volimo te!” Svirale su violine. Pevale su zvezde „Granda”.

Ovlašno raščlanjivanje ovih dirljivih izliva osećanja svedoči o najmanje tri stvari, koje mogu da budu u nesaglasju: ili je gradonačelnikovo postojanje istinski vezano za sudbinu Leskovca i kvalitet njegovog roštilja, na primer, ili je servilnost lokalnih epigona premašila redovnu granicu odbrane od neukusa.Ili su duhoviti Leskovčani naprosto urnebesnom doskočicom zavitlavali tako znamenitog sugrađanina, čije je poluvekovno postojanje obeleženo vatrometom kakav se može videti samo u Pekingu.

Tako značajno slavlje, naravno, nije moguće bez gostiju visokog ranga, čiji je dolazak označio obostranu lojalnost: Cvetanovićevu vrhu stranke, i stranačke elite njegovom tipu vlasti, uz tragikomično uspostavljanje plastičnog južnjačkog kulta.

Dakle, na velikoj svečanosti našao se ministar odbrane, koji se odbranio od muzičkog ukusa domaćina, tvrdeći da je ostao kratko „samo dok su svirale violine”. I naravno, Zoran Babić, šef poslanika SNS-a u srpskom parlamentu. On povodom violina nije rekao ništa.

Nema podataka ko je sve to platio. Ali, u takvim stvarima, slična se pitanja ne postavljaju. Na primer, ako je to učinio slavljenik iz svog džepa, znači da mu dobro ide i da će uskoro i svima da krene. Ako je iz opštinske kase, i to se može razumeti. Čovek postoji i hvala mu bar zbog toga, ljudi ga vole, to piše na parolama koje su visile na slavlju, a to znači da je vredan svakog dinara.

Sve bi to moglo da bude deo urbane legende sirotinjskog juga Srbije, stereotip o bahaćenju „u uslovima drakonske štednje” i mera koje su bolne, ali hrabre i neophodne. Ali, u ovom slavlju ipak nije o tome reč. Sve nam se nekako čini da je ovde ovlašno opisana raskalašnost bila namerna, kako bi se pokazala bezobzirnost koja proizilazi iz uverenja u sirovu izbornu snagu. Dakle, iz još nenapisane parole. Ali polako, visiće jednoga dana i ona: „Nama niko ne može ništa, mi svakome možemo sve!”

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Rodjendan-kolumna-Ljubodrag-Stojadinovic.lt.html, 17. mart 2015.

The post Rođendan appeared first on Dejan Jeremić.

Retko se događa da jedan politički lider bude gotovo dvostruko popularniji od crkve i da je njegov rejting viši od policije i vojske zajedno, ali ostaje pitanje kako da Aleksandar Vučić popularnost pretoči u opšte poverenje kako bi sproveo bolne reforme.

Poverenje prvi ministar već ima u vladi kojom rukovodi, u stranci čiji je šef, među onima koji su za njega glasali. Ali, kako da stekne šire poverenje koje mu je nasušna potreba?

U zemlji u kojoj je manje važno šta se kaže, već ko šta kaže, prvi ministar u vladi ima komandnu ulogu. Čak više zapovedničku nego partnersku, što izaziva zebnju kada se setimo šta su uradili lideri koji su pre njega imali toliku moć.

Prvi ministar u stranci čiji je predsednik nema problema. Partija mu obezbeđuje širinu poverenja, jer je u SNS prešlo toliko ljudi iz drugih stranaka da on više nije omeđen nekom jasnom ideologijom. Čak je u koaliciji sa LDP-om u Kragujevcu!

Ali, bolni reformski projekat podrazumeva nacionalni konsenzus, najšire poverenje, uključujući okupljanje i onih koji imaju druge političke opcije i onih koji uopšte nisu izašli na birališta. Takvu opštu saglasnost najteže je dobiti, a praktično je moguća samo u najtežim prilikama. Rata ili krize s kakvom smo suočeni.

Prvi ministar pokušao je veberovskim citatima da sebi približi građansku, urbanu Srbiju. Pošto nije dočekan kako je zamišljao, uvređeno se okrenuo. Potrebno je tu više takta, više strpljenja, jer ta Srbija će ga pre podržati oko EU ili Kosova, nego ona koja pije „tomovaču”.

Da li je do najšire platforme moguće doći uterivanjem discipline? Širenjem straha? Nije. Ako se proćerda poverenje, sledi ipak samo razočarenje. Kada prođe strah sledi uništenje, paljenje skupštine.

Da li se poverenje stiče svaljivanjem sve krivice na prethodnu „kukavičku” vlast? Ne. Vreme je da prvi ministar i oni koji njegove reči ponavljaju kao da su starozavetne od toga odustanu. Znamo šta sve prošla vlast nije uradila, svesni smo šta je sve uradila pogrešno. Zato su i izgubili izbore.

Ne uliva poverenje kada prvi ministar instant, bez ikakve provere, apriorno brani svoje ministre. Lepo je što ih brani, njegovi su, ali nekritička zaštita se u konačnom saldu knjiži na račun prvog ministra. Mislim ovde na onaj slučaj sa diplomom ministra Nebojše Stefanovića. Jeste da je afera zataškana, pa je baš zato ostao gorak ukus.

Prvi ministar neće steći poverenje ni povodom štrajka advokata. Njemu se pripisuje da ministrima Nikoli Selakoviću i Aleksandru Vulinu daje instrukcije da advokate optužuju da politizuju protest.

U javnosti s kojom imam kontakt, štrajk se ne doživljava kao pokušaj esnafskog udara protiv države. Zar neko može da veruje da je 8.500 advokata – poznatih po sujetama i raznolikim političkim opredeljenjima – najednom objedinila zajednička želja da ruše vlast?

Ako je sporni zakon bio dobar, zašto se za nedelju dana tri puta menjao? Zašto šef poslaničke grupe SNS-a pred kamere izvodi advokatske štrajkbrehere? Zar oni koji se ne solidarišu sa esnafskom većinom nisu oduvek bili na lošem glasu?

Zašto se navrat-nanos osniva Društvo advokata Srbije, sem da blokira štrajk koji doživljavam kao jednu od poslednjih odbrana institucija pravne države? Zar tako nisu paralelno i u slučaju Verice Barać osnivali telo za borbu protiv korupcije, jer nju nisu mogli da slome? Takve stvari neće pogodovati stvaranju poverenja.

Poverenje se, kao i dobar glas, mukotrpno i strpljivo stiče – a lako razgrađuje. Prvi ministar ima šansu da povrati poverenje i u politiku. Neka se seti da su neki ljudi odbili njegovu ponudu da budu ministri, a po kvalitetu su zasluživali. Imali bi šta da kažu. Ali nisu hteli. Zaziru da će se ukaljati.

Izgleda da politika toliko isfleka ličnost da nikakvo hemijsko čišćenje ne pomaže. Problem je što većina, uverena u sopstvenu veličinu i leonardovske talente, uopšte ne primećuje fleke.

Politički teren je opasno očišćen od ljudi koji drže do svog ugleda i profesionalnog autoriteta. Okupiran je partijskim pretorijancima čije su ambicije u obrnutoj proporciji sa znanjem, a snishodljivost prema šefu u oštrom kontrastu s bahatim stavom prema javnosti.

Zato, kada prvi ministar sastavlja spisak poslova koje bi trebalo obaviti, onda svakako mora da ima na umu da se od njega očekuje da, u mandatu koji ima, u neke nove temelje ugradi i poboljšanje imidža i povratak poverenja u politiku, političare i institucije.

Prvom ministru treba pomoći da gura sa evrointegracijama, da rešava kosovski rebus, da istraje u neizbežnim reformama. Ako se slažemo oko ciljeva, trebalo bi obezbediti da se slažemo i oko metoda. Što je najvažnije, poverenje mora da bude obostrano.

Nisu svi mediji ni svi novinari zli kritizeri. Da bi proširio bazu poverenja, prvi ministar bi morao ili javno da demantuje Olju Bećković ili da prizna da je sebi dozvolio trenutke erupcije ljutnje – i da to više neće činiti.

Bilo bi jako dobro da stvorimo milje u kome ćemo respektovati ljude koji nam određuju sudbinu, da verujemo da uz očekujuću državotvornost nose i pregalačko znanje i elementarno poštenje – sve ono što daje dignitet izvođačima političkih radova. Još je važnije da oni poštuju nas.

Prvi ministar govori da treba promeniti svest naroda, poručuje nam da se ugledamo na kalvinistički pristup radu. Ne mislim da bi razloge naše kolektivne nesreće trebalo tražiti u narodnome biću, u provociranju osećaja građanske krivice. Pre će biti da je to odvlačenje pažnje od odgovornosti vlasti.

Ovaj narod prosto vapi za nekim kome će poverovati. Ko ga neće prevariti. Prvi ministar nas uporno, iz dana u dan, uverava da je on taj čovek. Spreman sam da mu poverujem, ali ne i da napišem blanko ček. Znate zašto? Zato što je poverenje roba sa ograničenim rokom trajanja.

Boško Jakšić

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Poverenje-prvi-ministre-poverenje.lt.html, 27.decmbar 2014.

The post Poverenje, prvi ministre, poverenje appeared first on Dejan Jeremić.

Varniči kao u prepucavanju dvojice trećerazrednih boksera dok s pristojne udaljenosti prete jedan drugom. Jedan hrabro izjavljuje da će od protivnika napraviti rezance a drugi, takođe hrabro, poručuje da će od majstora za rezance načiniti špagete. Uočava se razlika u oblikovanu testenina. Sve ostalo je isto, gnjecavo testo.

Ulje na testo dolilo je međusobno optuživanje Dačića i ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića. Dačić je u jednom tabolidu izjavio da je Stefanović odgovoran za kreiranje medijskih afera a Stefanović je utvrdio da će Vučić najzad shvatiti da je saradnja sa socijalistima pogrešan potez. Da li to Nebojša lupa packe Aleksandru? Lepo sam ti ja Aco govorio ali nisi hteo da me slušaš, kao da je hteo da kaže doktor (svih) nauka. Vrelo testo, nešto poput mekike.

Nismo se nikada zavaravali, oduvek smo znali da je brak SPS-a i SNS-a ljubav iz računa. O tome nešto više ulja na mekiku baca Nikolić. Novinarka Federalne televizije pitala ga je da li je tačno da mu je Dačić najozbiljniji protivkandidat na budućim predsedničkim izborima. Usledila je omiljena radikalska takmičarska disciplina, poznata kao „bodljikavo prase”, na pitanje odgovoriti pitanjem: „Da li stvarno mislite da on može da mi bude konkurencija?”, odbrusio je Nikolić. Potom je svetački blagonaklono rekao da nikoga ne potcenjuje i ne ponižava. Kad ono, međutim… „Ako u drugoj godini mog mandata neko počne da priča da će biti predsednik Srbije onda s njim nešto nije u redu”. Bogougodno davanje dijagnoze. Testo koje cvrči, nešto kao krofnica.

Nikolić je uveren da će njegov mandat trajati onoliko koliko je to Ustavom predviđeno i da o tome koliko je on dobar predsednik ne odlučuje pojedinac (Dačić), niti stranka (SPS), već građani Srbije: „A pošto ja najviše putujem Srbijom, vrlo dobro znam da bih danas ubedljivije pobedio nego na prethodnim izborima”. Nije rekao da li je anketirao i srpske turiste na letovanju u Turskoj dok se ovog leta gostirao u Bodrumu. Omiljenom letovalištu srpske političke elite. I destinacije odakle se najlakše glasa. Usijano testo, masni uštipci.

Stalo bi ovo u jedan mali kuvar. Njemu prododati još neke recepte za jela od testa ili njima slične đakonije. Ima tu mesta i za pite, gibanice, bureke, pogačice, piroške, projare, tortilje, palačinke, buhtle, penjerlije, kifle, kroasane, knedle, nokle, njoke, mlince, makarone, kiš, ćuš, gurabije, a udenuo bi se tu i neki grenadir marš. Hm, ovo poslednje možda i nije tako loše.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 30. avgust 2014.

The post Gnjecavo testo appeared first on Dejan Jeremić.