*Čitav svet bio je moj.

Autor: Nune Popović za rubriku „Ljudi, sećanja”, koju uređuje Rade Radovanović u vikend izdanju „Danasa”.

Biti svestan sebe i poznavati sebe jeste naš primarni zadatak kao ljudskih bića, iako to nije nimalo lako. Mišel de Montenj odavno je napisao „biti nepošten prema sebi znači biti nepošten prema drugima“. Moja prijateljica doktorka Slađana Born ukazala mi je na poentu jedne od deset božijih zapovesti koja kaže: „Voli bližnjeg svog kao sebe samog“.

Naime, objasnila mi je Slađana, nemoguće je voleti drugog ako ne volimo odnosno mrzimo sebe. Tek kada pronađemo i zavolimo pravog sebe, mi postajemo sposobni da zaista volimo i druge. Iz ovoga je, nadam se, i drugima lako zaključiti otkuda toliko netolerancije, mržnje i „zle krvi“ među nama, u ime ljubavi dakako, da ne kažem – kolektivne depresije.

 ***

Naša prošlost je nepromenjiva, ali manipulativna kategorija. Ne kaže se bez razloga „pamćenje je svedok nepouzdani“. Nad nama se predugo vrši mentalni teror „ispiranja“ pamćenja i pokušaja nametanja selektivnog sećanja, u cilju ojačavanja interesa centara moći. Prošlost bi mnogi vrlo rado prepakovali prema aktuelnim i svojim potrebama. Političari su šampioni u manipulisanju sopstvenom i kolektivnom prošlošću, a to im polazi za rukom zato što je pamćenje „našeg naroda“ previše kratko. Sramotno i tragično kratko i selektivno pamćenje imaju Srbi. Taj olaki zaborav svega i svakoga zapravo je odraz nekulture, nemorala i nepoštenja. Nije toliko problematično kada neko nešto zaboravi – ko bi sve mogao da zapamti, kao što niko ne može sve da zna šta je jednom bilo a šta nije – ali bolna je činjenica da je premalo ljudi koji su spremni na podsećanje i suočavanje o mnogo čemu što ne odgovara njihovim interesima i projekcijama, svejedno da li se to odnosi na lični ili opšti plan.

***

U to ime želim da spomenem da je još živ jedini srpski hajduk Bogoljub Arsenijević Maki (doduše s ozbiljnim bolovima u kičmi), da slikar i performer Saša Stojanović još uvek pravi divne slike i širi pozitivu (zaposlen kao čuvar u galeriji MSU na određeno za minimalac), da Dejan Jeremić još uvek objavljuje ozbiljne političke kolumne (doduše samo na svom sajtu, jer su mu svi mediji zatvorili vrata, pošto je na listi nepodobnih koje treba ubiti glađu). Među nama je i novosadski pesnik i filozof mlađe generacije Siniša Tucić koji je, najkraće rečeno, genije. Tu je i Nikola Popović, koji nastavlja putopisnu tradiciju dostojnu Rastka Petrovića. Ali, vrednost tih ljudi njima nije referenca, nego prepreka da objavljuju svoja dela i elementarno pristojno žive od svog rada.

***

Kultura u Srbiji je rezervisana za visokotiražne i ekstravagantno obučene Mir Njam Njam „spisateljice“ koje naokolo dele lekcije o moralu, dostojanstvu i umetnosti. Vrhunski stvaraoci su marginalizovani i pred istrebljenjem. Umesto da ih gledamo, čitamo i slušamo, njihov rad se ignoriše ili „reda radi“ ponegde spomene, dok oni zapravo vode bitku za preživljavanje, sakriveni od očiju i odgovornosti javnosti. Zato ljudima stalno sugerišem: zapitajte se, koliko boljih od vas, na vaše oči prerano umire i nestaje zbog nebrige i sebičluka.

***

Laž je, po definiciji, sve ono što je neproverljivo. Bez obzira na tu jednostavnu činjenicu, mi živimo u vremenu brutalnog nametanja i hiperprodukcije laži kao temelja na kojima se grade životi ljudi i njihovih (društvenih, verskih, političkih i inih) zajednica. Ljudi se danas školuju za profesionalne lažove i diče se lažovskim zanimanjima. Naša tzv. intelektualna elita, pored političara, spada u najlažovskiju kategoriju. Prezirem laž i lažove, iako ne smatram da bilo ko ima tapiju na istinu, jer je „istina“ – na koju se lažovi (naročito političari i verske zajednice) toliko često pozivaju – zapravo totalitarna kategorija. Naša najveća civilizacijska dostignuća jesu sumnja i sloboda razmišljanja, nasuprot slepom verovanju. Istina bi, ako je već tražimo i ako zaista postoji, trebalo da se nalazi u sudarima kontradiktornosti i oprečnih stavova i činjenica, govorili su nadrealisti s početka XX veka.

 ***

O istoriji ne bih mogao da kažem bolje i kraće od pok. Vojislava Despotova, pa ću citirati njegovu (za mene) antologijsku pesmu

 ISTORIJA SE NE PONAVLJA

Svakog jutra kroz dva mala sanjiva groba

ispod obrva

sviće novi dan.

Kuva se kafa.

Čitaju se novine.

Oglašava se kreštavi mozak

petla istorije

koja se ne ponavlja koja se ne

ponavlja koja se ne ponavlja…

(Zbirka „Perač sapuna“, Matica srpska, Novi Sad, 1979.)

 ***

Dotakavši se istorije odnosno Despotova, nemoguće je da preskočim tradiciju odnosno mog pokojnog učitelja i mentora Vujicu Rešin Tucića. Voja i Vujica, u pesničkom smislu, neodvojivi su kao istorija i tradicija.

Imao sam čast, privilegiju i sreću u životu da budem jedan od malobrojnih učenika Vujicine književne škole „Tradicija avangarde“ od 1993. do 1995. u Beogradu, Ečki i Paliću, u kojoj je Ostoja Kisić vodio odeljenje Kontradiktorij o kritičkom razmišljanju kroz umetnost.

 ***

Bilo je to vreme slično ovome beznađu danas, kada su kod nas dolazile stotine hiljada izbeglica iz bivše Jugoslavije i kada su istovremeno stotine hiljada naših sugrađana napuštali Beograd i Srbiju, iz istog razloga zbog kojeg danas imamo izbeglice sa Bliskog istoka. Rat.

***

U predratnim, ratnim i poratnim vremenima, poznato je, tradicija je posebno moćno manipulativna poluga. Ali, šta je zapravo tradicija i da li je ona jedna i jedina, onakvom kakvom nam je nameću ili postoji više tradicija – bilo je jedno od prvih pitanja u Vujicinoj školi čije je pun naziv bio Tradicija avangarde – od Aristofana pa do naših dana.

***

Malobrojni učenici, među kojima sam bio i ja, vrlo brzo otkrili su da se više pronalazimo i prepoznajemo u tradiciji potpuno drugačijeg razmišljanja, stvaranja i delovanja, ali o kojoj pojma nismo imali, jer u zvaničnim školskim ustanovama nismo imali prilike da saznamo da su još od Aristofana, koji je pisao pesme žabljim jezikom, pa do avangardnih pokreta XX veka, postojali ljudi i stvaraoci koji su održavali jedan naizgled nevidljiv kontinuitet drugačijeg shvatanja i delovanja u umetnosti i životu, suprotan onome o čemu još uče decu u školama.

Da za sve nas bude još dramatičnije, omogućila nam je prilika da se upoznamo kako su upravo ti „marginalci“ kroz istoriju menjali svet nabolje, ne hajući što će, kao petlovi koji su prerano kukuriknuli, biti najčešće obezglavljeni, maltretirani, proganjani, zaboravljeni i/ili gurnuti na periferiju glavnih tokova umetnosti i prošlosti.

***

Zaključili smo da tradicija nije samo jedna i opšta, već da svako ima pravo da izabere svoju tradiciju. Taj zaključak kod mene je ostao nepromenjen i ja sebe smatram nastavljačem jedne naizgled uzaludne tradicije bez koje čovek nikada ne bi ni počeo da mašta o odlasku na mesec, a kamoli da do njega vekovima kasnije i fizički stigne. – Cena je sigurno visoka, rekao bi Džoni Štulić i dodao: – Ko ne pamti iznova proživljava.

***

Moje detinjstvo, kao i moj identitet, nedvosmisleno su određeni mojim beogradskim poreklom, generacijama unazad. Rodio sam se i odrastao bezbrižno i srećno u svom prirodnom geografskom i kulturološkom okruženju. Učili su me da biti Beograđanin znači biti građanin sveta, kosmopolita. Uvek smo vodili bitke s primitivcima ne razmišljajući u drugim kategorijama o ljudima koji nisu znali da odgovore na pozdrav „Dobar dan“ ili „Ćao“; s onima koji su bacali opuške ili pljuvali u zgradi u kojoj su stanovali ali, istovremeno, nismo smatrali da smo učinili bilo šta loše kada bismo, u toj istoj zgradi, autolakom ispisali velike grafite s porukama Punk is not dead ili Rimtutituki.

 ***

Sećanje na osnovnu školu („Josif Pančić“) u vezi je s nukleusom mog buntovnog bića. Najpre se sećam Slobodana Gluvića koji mi je bio učitelj samo u prvom razredu, jer je otišao u penziju. Dolazio bi kod nas kući kada sam bio bolestan. Kakav je on imao osmeh i pogled, to se ne zaboravlja.

***

Zatim sledi prva pobuna koju sam organizovao u životu. Polaskom u drugi razred dobili smo mladu i lepu učiteljicu. Ona je donela mnogo radosti i igre u naše male živote, svirala je harmoniku, vodila nas na nezaboravne rekreativne nastave u prirodi… Bio sam toliko impresioniran učiteljicom da sam babi rekao da je lepa kao Lepa Brena.

 ***

A zatim je usledio veliki šok. Posle nekoliko meseci, direktor škole odlučio je da „našu učiteljicu“ pošalje nazad u „dnevni boravak“ kao vaspitača, a da mom odeljenju dodeli neku drugu „iskusniju“ nastavnicu. Pritisak preko roditelja i roditeljskih sastanaka, iniciran na molbu dece „da im ne otimaju učiteljicu“, naravno, nije urodio plodom. Nova, a za nas decu „stara i stroga“ učiteljica uskoro je preuzela dužnost. Tada mi je palo na pamet da bi trebalo organizovati ozbiljniji protest kako bi nam vratili ljubimicu. Sačekao sam drugove iz razreda ispred ulaza u školu i umesto da odemo na časove, odvedoh ja jedno 2/3 odeljenja pravo do trošne učiteljičine kućice u kojoj je živela kao podstanar. Bila je šokirana kad nas je videla na vratima. Nije joj pomoglo što nas je terala da se vratimo u školu, jer tamo nismo želeli bez nje. Ali, sutradan smo ipak morali… i bilo je kako su „oni“ hteli… Ja se s tom nepravdom nikada nisam pomirio i ratovao sam s nametnutom učiteljicom, zagorčavajući joj život na sve moguće dečije načine. Tako i tada počela je moja borba protiv nepravde koju će mi život svakim danom predstavljati u sve većem i širem obimu.

***

Odrastao sam uz društvo starijeg brata, mojih idola, koji su slušali odličnu muziku, bili šmekeri, fajteri, imali lepe devojke. Vodili su me svuda sa sobom, na žurke, utakmice, koncerte. Čitav svet bio je moj. Deklarisao sam se pankerski, ali voleo sam da slušam i drugu muziku i putujem kroz maštu, naročito uz Pink Floyd, Dire Straits i čitanje Heseovih knjiga.

***

Polaskom u srednju školu, započinju famozne devedesete. Moji vršnjaci polako se profilišu u kakve će ljude postati, tuče pesnicama zamenjene su upotrebom noževa, rokenrol kapitulira pred četništvom i turbo-folkom, neka deca koja su bila odlični učenici postaju mafijaši, oni koji su bili oduvek skloni nasilju postaju ubice. Mene lomi na suprotnu stranu. Počinjem da pišem poeziju i postajem pobunjeni pojedinac. Učestvujem u demonstracijama 9. marta 1991. u kojima na pedesetak metara od mene gine Branivoj Milinović, moj vršnjak, s kojim sam – a to ću saznati kasnije – imao mnogo toga sličnog. Organizujem drugove iz srednje škole da se pridružimo Terazijskim protestima…

***

Pod mentorstvom mog ujaka Dušana Popovića i uz pomoć pok. kritičara Miodraga B. Šijakovića, sa nepunih 18 godina objavljujem prvu zbirku poezije Rusija. Ujak me upućuje na pok. Bogdana Bogdanovića, koji mi u nezaboravnim razgovorima daje gotovo proročke smernice za moj budući umetnički razvoj. Naredne godine, Bogdanove reči postaju stvarnost, jer postajem đak u Vujicinoj školi iz koje će se formirati umetnička grupa Magnet sa kojom sam Srbiji i svetu dao sve što sam tada mogao, osim golog života koji sam uspeo da sačuvam pre svega zahvaljujući ljudima kao što su moj advokat Nikola Barović i slovenački fotograf Bojan Brecelj sa porodicom, ali i drugim divnim ljudima koji su mi pritekli u pomoć, koju i koje nikada neću zaboraviti.

***

Za razliku od ostalih, ja sam Miloševića shvatio i tretirao kao ličnog neprijatelja. Tzv. opozicioni političari i tzv. intelektualci, a posebno antiratni profiteri borili su se protiv Miloševića načelno. I beše im zbog takvog odnosa mnogo dobro. Milošević je mogao da kaže – ja sam demokrata, imam opoziciju, a opozicija je za takvu ulogu imala deo kolača koji nju, naravno, nije zadovoljavao. Zapravo, bila je to farsa od opozicije, kao što će se kasnije i pokazati. Tobožnji opozicionari sve vreme gradili su priliku da nas opljačkaju više od Miloševića, iako su se dobrano nakrali od donacija iz inostranstva.

 ***

Ja sam kao umetnik, tada već potkovan avangardnom praksom, a izučavajući prethodno oblike pobuna u drugim totalitarnim režimima i vremenim, shvatio svoj zadatak. Trebalo je da pronađem i predstavim javnosti kreativan i nenasilan način kako savladati strah i izaći tiraninu na crtu, da bi novo društvo moglo da se stvara na novim vrednostima.

 ***

Koga zanima kako sam i šta je Nune radio sa grupom Magnet na beogradskim ulicama devedesetih, šta se događalo nakon hapšenja i tokom suđenja, kao i šta mislim o tome danas, može da pročita u mojoj obimnoj dokumentarnoj monografiji Živela sloboda! finansiranoj najvećim delom parama autora, a koju prodajem po ceni od 1.500 dinara. Čitaoci Danasa mogu me kontaktirati na e-mail nune.popovic@gmail.comi kupiti od mene lično monografiju za 1.500 dinara (broj primeraka je ograničen i knjige nema u knjižarama).

O sagovorniku

Nune Popović je rođen 1974. u Beogradu. Objavio je tri knjige, imao izložbe, performanse, radio kao novinar i urednik, više puta hapšen i gonjen montiranim procesima od 1996. do 2004. zbog borbe protiv Miloševićevog režima. Ima svoj frilens kreativni studio Nune Produkcija od 2003. Živeo u Ljubljani od 2000. do 2010. gde je vodio produkciju slovenačkog ombudsmana Matjaža Hanžeka. Od 2010. do 2012. bio u Novom Sadu, a potom se vratio u rodni grad. Srećan.

Objavljeno na: Danas, 19. – 20. septembar 2015.

The post Nastavljač uzaludne tradicije appeared first on Dejan Jeremić.

U Severnoj Koreji, u kojoj su, kao nekada u Kini, svi jednoobrazno obučeni, utegnuti u konfekciju vojne modne industrije, obožavane vođe dobijaju prefikse Veliki i Dragi, koji se, naravno, pišu velikim slovom kao da su prefiks stekli rođenjem. Što i jesu! U SFRJ, Josip Broz Tito pesmom je smeštan u herbarijum kao plava i bela ljubičica, a za ostale epitete koje mu je podanički narod delio bila bi potrebna omanja enciklopedija. Osim što je bio rosno sveće, Tito je bio najveći sin tadašnjih naroda i narodnosti, radnih ljudi i radničke klase, građana (koji su valjda bili obični džabalebaroši!) i seljaka, i poštene inteligencije. Nepoštena inteligencija delila je sudbinu dangubnih građana.

Slično je bilo i u zemljama tzv. Istočnog lagera, u Rumuniji gde su komunistički carevali Nikolae Čaušesku i njegova, ne sasvim pri pameti, supruga Elena. Ne znam rumunski pa ne znam ni šta su im građani pevali, ali da su dnevno mogli da gledaju samo dva sata televizijskog programa posvećenom bračnom paru Čaušesku, to znam. U Bugarskoj je dugo vladao Todor Živkov koji se ruskim predsednicima odazivao na crveni telefon, jedinstven model u svetu, slušalica – da, mikrofon – njet.

U Sovjetskom Savezu su Staljinovu, kao i u SFRJ Titovu, fotografiju kačili po zidovima umesto ikone – slave u to vreme behu inkriminisane manifestacije – kojima su se molili svi oni nabrojani, među kojima i radni i pošteni. Nepošteni i neradnici slavili su slavu, tajno.

I taman kad smo pomislili da je epidemija prošla, u Srbiji se pojavio Slobodan Milošević čiju su fotografiju kačili umesto Titove i u nemogućnosti da to urade lično, umesto njega ljubili uramljen i u staklo smešten njegov lik. Ima ih i danas koji njegove fotografije drže na zidu gostinjske sobe umesto Svetog Nikole. Staklo ne brišu, karmin na njemu je dokaz neizmerne ljubavi prema bivšem srpskom diktatoru. Pevali su i njemu, recimo: „Da živimo svi u slozi, Slobodane ti pomozi”, ili: „Slobodaneeeee, mili brateeee, tebe braća voleeee…. Pomozi naaaaam, Slobo, brateeee, ne možemo više izdržati doleeee”. Dole se rimuje s vole.

Očigledno da virus nije iskorenjen pa je zakoračio i u 21. vek te ne bi trebalo da čudi najnovije čudo na youtube kanalu koje se ovih dana prepričava u celoj zemlji. I na Kosovu i Metohiji, srcu Srbije. Slobodna umetnica iz beogradskog naselja Kumodraž, koja sebe naziva Marija MaXima, ispevala je pesmu i otpevala je gledajući direktno u svoj „pametan” telefon koji ima tu moć da snima, komponuje, montira, soli ručak i obavlja hemijsko čišćenje. Marija MaXima je svojeručno – niko joj nije pomogao (!) – napisala pesmu i svoje emocije podelila s građanstvom, poštenom inteligencijom i zaludnim narodom.

Najpre dramski nastup, narativni pristup delu: „On koji nam daje mir i odgovornost, koji se ne kaje, naša snaga i prevashodnost…”, ovde ćemo načas zastati. Prevashodnost? Šta je pesnikinja htela da kaže tim dubokomisaonim izrazom, da li je mislila na, npr., neophodnost ili tome slično, ili nije mislila. Tačan odgovor je pod C. I tako, u stavu mirno, ispred srpske zastave, u crnoj haljini i s „kajlom” od nepoznate legure (i od pet kila) oko vrata, MaXima recituje dalje: „…naš spas, glas, do Evrope, sveta, neka čuje cela planeta, Vučić Aleksandar”.

E, tu sad nastupa „dalapa” i recitacija koja nadanjuje poprima obeležje himnične ode. Ne bih da citiram, još manje da prepričavam tekst ostatka onog čega se pristojan svet stidi, a komšiluk olajava. Marijin suprug od stida pao u fras i zabranio joj izlazak u javnost, ali bruka je već pukla i „umetnica” će do daljeg ostati uz šporet i zapršku.

Ne bih se zakleo da je predsednik vlade oduševljen onim što je, nadam se, čuo i video, uprkos brojnim obavezama koje za svoju prevashodnost imaju nastavak (ne)započetih reformi, udaranje kamena temeljca za beogradske sojenice na vodi i rekonstrukciju vlade, „kratku, ali slatku”, kako on to nadahnuto pesnički u rimi reče. Marijino jodlovanje loša mu je reklama, još lošija usluga kojoj se smeje cela Srbija. Osim onog Vulina. Kladio bih se da bi i on, potajno, voleo da ga neko ovekoveči u nekom stihoklepanju. Nije isključeno da negde krišom pevuši Marijinu pesmu i smišlja kostim i koreografiju za hit o sebi. Neki gangnam stajl u liftu.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54743/kolumna-dramsko-pevacko-jodlujuca-oda-velikom-vodi-umesto-ikone-na-zidu, 30. april 2015.

The post Oda prevashodnosti appeared first on Dejan Jeremić.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Sigurno ste videli pismo premijera Vučića pod naslovom „Moj odgovor Njima” („Blic”, 2. mart), u kome Vučić rezignirano ukazuje na to da njegova vlada nema podršku elite. Stvar je lična, objasnio je kasnije premijer. „Kada sam govorio o eliti, mislio sam na deo ljudi koji podržavaju ovakav kurs Srbije, ali koji zbog netrpeljivosti prema meni lično i stranci koju vodim imaju drugačiji odnos i prema državi.”

Imam utisak da bi se elita složila sa premijerom u tome da mu uskraćuje podršku, mada ne iz onih razloga koje premijer navodi. Evo kako ja to vidim.

Prvi problem vidim u vladinom odnosu prema prošlosti. I naravno, u manje-više jasno saopštenoj zabrani da se u medijima pominje Vučićeva radikalska prošlost. Uz valjano obrazloženje, odmah da dodam: tema je, kažu, budućnost, dosta je bilo optužbi i jalovih priča, gledajte, ljudi, jednom unapred! I taman mi počnemo da gledamo unapred, kad ono, ne prođe dan da neko od njih ne podseti narod da su za sve jade u ovoj zemlji krivi žuti. Koji su – šta? Prošlost.

Kad se neko odrekne svoje prošlosti, ne može neprestano da kopa po tuđoj. To jest, može, ali onda stvar postane još gora. Kad god, recimo, Zorana Mihajlović gnevno progovori o žutima, ugledam je u centrali G 17 plus, gde zajedno sa Dinkićem i žutima kroji politike koje su nam došle glave. Dok Vulina, i kad ćuti, vidim kod Mire Marković. Odmah tu, sa strane, vidim i Ćuruviju. A vidim i Dačića koji tera kosu na gore, kao Sloba Milošević, pa je posle šiša na kratko, kao Đinđić. Što ne bi bilo tako strašno da nam baš oni, okupanih biografija, ne tumače tuđe grehe. E, ne biva. Ili otvaramo Pandorinu kutiju – ili je ne otvaramo.

Mislim, ako hoćete da vas elita ozbiljno shvati.

Nekada prošlost i ne spomenu, kao pre nekoliko nedelja, kada je dolazio Toni Bler, a mi – zgranuti: pa zar nije taj čovek bombardovao Srbiju, zar mu Šešelj (autor) i Vučić (recenzent) ne napisaše knjigu, čiji me naslov sramota ovde da ponovim? I ko je onda kriv što elita škrguće zubima? Onaj ko je Blera doveo – ili oni koji pamte?

Drugi problem vidim u plagijatorima. Ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik plagirali su svoje doktorske disertacije. Dokaza o plagijatu dovoljno za pet, a ne za dva doktorska rada. Gradonačelniku, čak, inostrani izdavač izbacio plagirani rad iz časopisa. Za vladu to nije vest – ali za elitu jeste. Pa na kom smo mi to istom reformskom kursu i kako se taj kurs zove?

Kako god da se zove, omladina dobro razume poruku koju šalje vlada: srpska deco, postanite plagijatori! A potom – ministri i gradonačelnici. Ako se neko usudi da iznese dokaze o plagijatu, šta vas briga, premijer će stati na vašu stranu. Podviknuće na profesore, glasno, da cela Srbija čuje kako im poručuje: „Ništa gluplje od vašeg obrazloženja nisam čuo!”

Sa tim se slažem od prvog dana, pošto mi je jasno da je pametnije obrazloženje moglo da stigne jedino iz centrale SNS-a. Možda baš iz onog ćoška gde se Zoran Babić, šef Vučićeve poslaničke grupe, pre neki dan poverio novinaru „Kurira” da bi voleo hirurški da ukloni podbradak (to mu je genetski, kaže), a da nema ništa protiv ni da ćerkama, kad porastu i ako to požele, plati silikone. Zar to nije pamet koja Srbiji treba – tašna, mašna, silikoni, pa mesto u stranci… Doktorat? Plagijat? Koga to zanima?

Ali, hajdemo dalje. Sve ovo da nestane, ostao bi treći problem: partijska država, majka botova, burazera, secikesa i polusveta. Što ne samo da nije problem, nego su problem oni koji o tome govore. Evo šta poručuje premijer: „Pošto stalno pričaju o partijskoj državi, želim da kažem da u Srbiji znam samo jednog partijskog direktora javnog preduzeća, to je direktor EPS-a.” Kako da ne, razmišljam. Pošto Bajatović u „Srbijagasu” radi kao časna sestra, a ne kao direktor. Dok je onaj vlasnik pečenjare „Fantazija” sasvim slučajno direktor „Kolubare” i član SNS-a. Krkobabića neću ni da pominjem, evo, neću, prestala sam.

A prestala sam zato što partijska država nije izum ovog premijera, neće njega istorija po tome pamtiti. Tu se on od žutih nimalo ne razlikuje. Ono po čemu se ovaj premijer razlikuje i po čemu ćemo ga pamtiti jeste to što je ukinuo „Utisak nedelje” i započeo ozbiljno ućutkivanje medija. To je novina. I to novina opasna baš za njega, jer se može desiti da ostane upamćen kao premijer koji nije ukinuo partijsku državu samo zato što je nije ni primetio, a niko iz medija nije smeo to da mu kaže.

On radi, mi pamtimo.

Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Slonovi-i-elita-imaju-nesto-zajednicko.lt.html, 26. mart 2015.

The post Slonovi i elita imaju nešto zajedničko appeared first on Dejan Jeremić.

I tada je prašine u porti bilo dovoljno da se nije dalo sagledati čime su neki od tih crkvenih velikodostojnika zaslužili orden. Za svakim od njih vukli su se repovi za koje se ne bi moglo reći da imaju uporište u moralu, što će kasnije rezultirati prevremenim penzionisanjem (prave reči su: ražalovanje, razrešenje dužnosti i titula) nekih poput Vasilija Kačavende.

Da ne bih ponavljao ono što sam u avgustu pre gotovo tri godine pisao na temu deljenja ordenja crkvenim glavama, čitalac će biti prinuđen da kolumnu o tom događaju pronađe pod naslovom „Milosrdni anđeo”. Ni tada, kao ni sada, nije odveć jasno koji kriterijumi preovlađuju prilikom odluke da nekom na reveru (uglavnom na mantijama) zaleprša „Beli anđeo”.

Nije se čuo zvaničan stav Crkve, što govori o prećutnoj saglasnosti s Filaretovom odlukom, koji poput predsednika Republike, kači medaljone po sopstvenom nahođenju. Jedan kolega novinar pokušao je da od Filareta dobije odgovor o kriterijumima, ali je dobio nešto što je ispod svakog kriterijuma: „Šta se to tebe tiče? Ajde, gubi se!”, sasuo je Filaret novinaru. Možda je kolega pobožan, verujući čovek pa ga posebno interesuje tematika, a ružno ponašanje božjeg pastira na zemlji svakako ne ostavlja dobar utisak na stado.

Filaret ne dozvoljava da javnost bude upućena u razlog, povod i značaj dela kojima se rukovodio pri odluci da odlikuje Vojislava Šešelja. Možda misli da svetovno ne bi trebalo da ima upliv u duhovno, da novinar nema pravo da zaviruje pod oltar, iza ikonostasa i ispod mantija. To u obrnutoj situaciji često nije slučaj, crkveni zvaničnici i te kako umeju da brljaju prstima po državnim poslovima, da drže pridike, i da mantraju kandilima na političkim skupovima.

A i političari im idu naruku odlazeći na poklonjenje i po blagoslov i kada ih niko iz Crkve ne zove. Pomodno dodvoravanje crkvenim dverima otužno je maslo kojim se služe oni koji ubiraju jeftine biračke glasove, a zapravo svojim blindiranim automobilima samo prave gužvu na – „audijima”, „mercedesima” i „džipovima” u vlasništvu srpskih episkopa – prenatrpanom parkingu ispred Patrijaršije. Budu malo u audijenciji, omirišu tamjan, okade se, obavezno prekrste (čak tri puta!), izađu, sednu u „blindu” i promrmljaju: Amin!

Posle toga, takvi mogu na listu Filaretovih prioriteta koji će odrediti redosled budućih nosilaca crkvenog ordena, pošteno, po redu, i sve po spisku. Vojislav Šešelj je jedan od onih koji je na taj spisak upisan i sad se pred ogledalom šepuri s novom značkom na sakou. Istini za volju, trebalo bi naglasiti da su se neke vladike, doduše ne javno, ogradile od Filaretovog ceremnonijalnog odlikovanja haškog vojvode, a jedan od njih glasno se pita da li vladika mileševski ima odobrenje Sinoda za takvo delanje.

Institucija eparhijskog ordena novijeg je datuma i prema tumačenju verskog analitičara Živice Tucića, „orden je stvar eparhije koja ga dodeljuje, tačnije odabir dobitnika spada u domen te eparhije”. Tucić, međutim, dodaje i da misli „da u Patrijaršiji treba da postoji kancelarija kojoj bi svaka eparhija koja ima ordenje trebalo da prijavljuje kome želi da ga dodeli”.

Orden je oduvek bio priznanje za posebne zasluge, a njegov novi vlasnik ličnost od integriteta, časti i poštenja, visokomoralna i nekompromitovana jedinka za kojom se ne vuku repovi kao, po prašini, mantije nekih od odlikovanih. Šešelj svakako da ne pripada takvoj kategoriji.

Čaršija već petnaest godina zucka o Šešeljevom poklonu vladici Filaretu, kada je Šešelj bio potpredsednik vlade. Za kariranim kafanskim stolovima priča se da mu je tada poklonio džip „pajero”, što je Filaret kasnije demantovao, jednako drsko kao i posle dodele ordena Šešelju: „E nije mi on poklonio, nego Slobodan Milošević, pa crknite!”

Za jednog popa i previše pozivanja na crkavanje i upokojenje, ali poznavajući, sada već profanisanu, ličnost koja rukovodi Mileševom, takvo glagoljanje nije deo zvaničnog crkvenog repertoara. Takvo ophođenje, a posebno kada dolazi od pritvoreno bogougodnih, ravno je skandaloznom. Šta o tome misli pastva, verovatno će ostati tajna, kao zavet ćutanja. A proniknemo li dublje u njene misli, zasigurno ćemo naići na osudu i gnušanje.

Iako sam siguran da bi mnogi stali u red za kićenje ordenjem, ne bih savetovao nikome da prihvati Filaretovo dobročinstvo u obliku kovanog gvožđa ukrašenog đinđuvama. Tu nisu čista posla, tu ne stoluje anđeoski mir. Tu je neko samovoljno umešao prste nečastivog. Tamno, mračno i zloslutno, đavolski.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/155423-necastivi.html, 30. januar 2015.

The post Nečastivi appeared first on Dejan Jeremić.

Film ,,W” govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”. Da su sada devedesete, Olja bi postala heroina napaćene Srbije. Da Olja nije – Olja, postala bi vođa opozicije. I nečija marioneta? Nebitno. Samo jedno je ovde bitno – cenzura „Utiska nedelje” ne bi tek tako pala u zaborav. Ovakav povod za rušenje režima, a opozicija – ćuti.

Šta se to sada dešava? Nema više opozicije? Tja, ima je, ali nema para.

Devedesetih je opozicione medije plaćao Zapad. I postigao danas nezamislivu slobodu medija. Sirotinjski raj za novinare: jedna novina te neće odeš u drugu. Jedna televizija te neće pređeš na drugu. Ponekad za manje pare, ali sačuvaš dušu. Ima li drugog leka za autocenzuru, a na planeti Zemlji?

Bio je to čarobni spoj: novinari su imali čvrsta uverenja (da treba srušiti Miloševića), a Zapad je imao pare. I ista uverenja. Opozicija je to nazivala „snažnom međunarodnom podrškom”, a režim je govorioo stranim plaćenicima. Sa ove distance kad gledam, vidim da su i jedni i drugi bili u pravu, barem što se tih etiketa tiče.

A sada se sve promenilo. Želje Zapada sada ispunjava vlada. Kosovo? Izvolite. Unitarna Bosna? Radimo na tome… Pa zašto bi Zapad onda finansirao bilo kakve opozicione medije?

Ne bi to danas ni bilo potrebno, da institucije nisu ostale iste kao u Miloševićevo doba. Ovde i dan-danas čelnici dobijaju uputstva od Gazde i bespogovorno ih sprovode. Gazda je, doduše, u međuvremenu nekoliko puta promenio ime, ali ćud nije. Demokratija? Ha-ha-ha. Dobacili su do poštenog prebrojavanja glasova. Privatna svojina? Može i to, ali samo za odabrane i poslušne…

I onda stvarno nikoga i ne čudi to što privatni vlasnik televizije B 92 ukida svoju najgledaniju emisiju. Cenzura? Naravno. Ne ujeda se ruka koja ti ustupa frekvenciju (to jest, dve frekvencije), valjda je to svakom u Srbiji jasno.

I tako nestade Olja iz medija. Za razliku od devedesetih, nema više ozbiljnog medija koji bi nju zaposlio. Možeš, Olja, da odeš u časopis „Kupusni list”, poručuje vlast, i ne samo vlast, nažalost. Isto poručuje i Goran Milić iz Al Džazire, kaže: „Samo ti, Olja, snimaj, sve će to internet preneti … i pozlatiti.”

Da ne bude zabune nije ovde stvar u Olji. Stvar je u tome da Srbija danas nigde ne može da sazna kolike je neznalice vode. Recimo da, kao nekad, čuje kako Tomislav Nikolić ne zna kako mu se zove smer na kome je magistrirao. Da sada, recimo, od učenog sveta čuje priču o tome kako je nemačka izdavačka kuća De Gruiter u septembru ove godine potvrdila da je članak gradonačelnika Siniše Malog plagijat i povukla ga iz svog časopisa, dok u Srbiji niko nema petlju da to isto uradi s njegovim doktoratom. Niti sa plagiranim doktoratom Aleksandra Nambije Šapića. Niti s plagijatom ministra policije. Nezgodno je to – podsećati javnost da policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa. Nakon što je dva puta odbio otvoreni poziv da pred kamerama demantuje plagijat oni ugasiše kamere. Pametno, priznajem.

U tom mraku, svi će zaboraviti trenutak kada je Jorgovanka Tabaković na RTS-u pohvalila „jednog našeg vrlog ekonomskog novinara” koji je, kako je setno naglasila, rekao: „Stabilnost nije sve, ali bez stabilnosti, sve je – ništa.” O tempora, o mores, što bi rekao Žika Obretković! Svako ko je makar prelistao bilo koju ozbiljnu knjigu o ekonomskoj politici zna za Karla Šilera, zapadnonemačkog ministra privrede (1966–1972), koji je ovim rečima objavio da Nemačka nikada više neće voditi inflatornu ekonomsku politiku. Sme li guvernerka to da ne zna? Sme, naravno. Uz dva mala uslova: da sama tu temu ne otvara, i drugo, ako joj već izleti i bruka se otkrije, da tu brljotinu nijedan novinar više ne sme da objavi u udarnom terminu.

Ne znam kako mi sad baš pade na pamet film „W”, koji sigurno nije najbolji film na svetu, ali jeste bitan za one koji razmišljaju o demokratiji, slobodi, ili o Maksu Veberu, idejnom uzoru našeg premijera. Ovde je bitno to da film govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”, nego lepo, kako bog zapoveda širom Amerike i širom sveta. I nije ga režirao bilo ko, nego Oliver Stoun, levičar i ljuti Bušov politički protivnik. Sam Buš o filmu nikada ni reči nije rekao, nikome otkaz nije dao, niti je kome zbog tog filma dlaka s glave falila.

Veberovski potez lečenog alkoholičara Buša mlađeg, koji nije imao potrebu da zove telefonom one s kojima se ne slaže, niti da ukida filmove i emisije koje mu nisu po volji. Da li se Buš uzdržao zato što je bolje od Vučića razumeo Vebera, ili mu institucije nisu dozvolile da reaguje – svejedno. Glasam za institucije.

Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Danica Popović

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Ko-to-bese-Olja-Beckovic.lt.html, 20. novembar 2014.

The post Ko to beše Olja Bećković appeared first on Dejan Jeremić.