*Čitav svet bio je moj.

Autor: Nune Popović za rubriku „Ljudi, sećanja”, koju uređuje Rade Radovanović u vikend izdanju „Danasa”.

Biti svestan sebe i poznavati sebe jeste naš primarni zadatak kao ljudskih bića, iako to nije nimalo lako. Mišel de Montenj odavno je napisao „biti nepošten prema sebi znači biti nepošten prema drugima“. Moja prijateljica doktorka Slađana Born ukazala mi je na poentu jedne od deset božijih zapovesti koja kaže: „Voli bližnjeg svog kao sebe samog“.

Naime, objasnila mi je Slađana, nemoguće je voleti drugog ako ne volimo odnosno mrzimo sebe. Tek kada pronađemo i zavolimo pravog sebe, mi postajemo sposobni da zaista volimo i druge. Iz ovoga je, nadam se, i drugima lako zaključiti otkuda toliko netolerancije, mržnje i „zle krvi“ među nama, u ime ljubavi dakako, da ne kažem – kolektivne depresije.

 ***

Naša prošlost je nepromenjiva, ali manipulativna kategorija. Ne kaže se bez razloga „pamćenje je svedok nepouzdani“. Nad nama se predugo vrši mentalni teror „ispiranja“ pamćenja i pokušaja nametanja selektivnog sećanja, u cilju ojačavanja interesa centara moći. Prošlost bi mnogi vrlo rado prepakovali prema aktuelnim i svojim potrebama. Političari su šampioni u manipulisanju sopstvenom i kolektivnom prošlošću, a to im polazi za rukom zato što je pamćenje „našeg naroda“ previše kratko. Sramotno i tragično kratko i selektivno pamćenje imaju Srbi. Taj olaki zaborav svega i svakoga zapravo je odraz nekulture, nemorala i nepoštenja. Nije toliko problematično kada neko nešto zaboravi – ko bi sve mogao da zapamti, kao što niko ne može sve da zna šta je jednom bilo a šta nije – ali bolna je činjenica da je premalo ljudi koji su spremni na podsećanje i suočavanje o mnogo čemu što ne odgovara njihovim interesima i projekcijama, svejedno da li se to odnosi na lični ili opšti plan.

***

U to ime želim da spomenem da je još živ jedini srpski hajduk Bogoljub Arsenijević Maki (doduše s ozbiljnim bolovima u kičmi), da slikar i performer Saša Stojanović još uvek pravi divne slike i širi pozitivu (zaposlen kao čuvar u galeriji MSU na određeno za minimalac), da Dejan Jeremić još uvek objavljuje ozbiljne političke kolumne (doduše samo na svom sajtu, jer su mu svi mediji zatvorili vrata, pošto je na listi nepodobnih koje treba ubiti glađu). Među nama je i novosadski pesnik i filozof mlađe generacije Siniša Tucić koji je, najkraće rečeno, genije. Tu je i Nikola Popović, koji nastavlja putopisnu tradiciju dostojnu Rastka Petrovića. Ali, vrednost tih ljudi njima nije referenca, nego prepreka da objavljuju svoja dela i elementarno pristojno žive od svog rada.

***

Kultura u Srbiji je rezervisana za visokotiražne i ekstravagantno obučene Mir Njam Njam „spisateljice“ koje naokolo dele lekcije o moralu, dostojanstvu i umetnosti. Vrhunski stvaraoci su marginalizovani i pred istrebljenjem. Umesto da ih gledamo, čitamo i slušamo, njihov rad se ignoriše ili „reda radi“ ponegde spomene, dok oni zapravo vode bitku za preživljavanje, sakriveni od očiju i odgovornosti javnosti. Zato ljudima stalno sugerišem: zapitajte se, koliko boljih od vas, na vaše oči prerano umire i nestaje zbog nebrige i sebičluka.

***

Laž je, po definiciji, sve ono što je neproverljivo. Bez obzira na tu jednostavnu činjenicu, mi živimo u vremenu brutalnog nametanja i hiperprodukcije laži kao temelja na kojima se grade životi ljudi i njihovih (društvenih, verskih, političkih i inih) zajednica. Ljudi se danas školuju za profesionalne lažove i diče se lažovskim zanimanjima. Naša tzv. intelektualna elita, pored političara, spada u najlažovskiju kategoriju. Prezirem laž i lažove, iako ne smatram da bilo ko ima tapiju na istinu, jer je „istina“ – na koju se lažovi (naročito političari i verske zajednice) toliko često pozivaju – zapravo totalitarna kategorija. Naša najveća civilizacijska dostignuća jesu sumnja i sloboda razmišljanja, nasuprot slepom verovanju. Istina bi, ako je već tražimo i ako zaista postoji, trebalo da se nalazi u sudarima kontradiktornosti i oprečnih stavova i činjenica, govorili su nadrealisti s početka XX veka.

 ***

O istoriji ne bih mogao da kažem bolje i kraće od pok. Vojislava Despotova, pa ću citirati njegovu (za mene) antologijsku pesmu

 ISTORIJA SE NE PONAVLJA

Svakog jutra kroz dva mala sanjiva groba

ispod obrva

sviće novi dan.

Kuva se kafa.

Čitaju se novine.

Oglašava se kreštavi mozak

petla istorije

koja se ne ponavlja koja se ne

ponavlja koja se ne ponavlja…

(Zbirka „Perač sapuna“, Matica srpska, Novi Sad, 1979.)

 ***

Dotakavši se istorije odnosno Despotova, nemoguće je da preskočim tradiciju odnosno mog pokojnog učitelja i mentora Vujicu Rešin Tucića. Voja i Vujica, u pesničkom smislu, neodvojivi su kao istorija i tradicija.

Imao sam čast, privilegiju i sreću u životu da budem jedan od malobrojnih učenika Vujicine književne škole „Tradicija avangarde“ od 1993. do 1995. u Beogradu, Ečki i Paliću, u kojoj je Ostoja Kisić vodio odeljenje Kontradiktorij o kritičkom razmišljanju kroz umetnost.

 ***

Bilo je to vreme slično ovome beznađu danas, kada su kod nas dolazile stotine hiljada izbeglica iz bivše Jugoslavije i kada su istovremeno stotine hiljada naših sugrađana napuštali Beograd i Srbiju, iz istog razloga zbog kojeg danas imamo izbeglice sa Bliskog istoka. Rat.

***

U predratnim, ratnim i poratnim vremenima, poznato je, tradicija je posebno moćno manipulativna poluga. Ali, šta je zapravo tradicija i da li je ona jedna i jedina, onakvom kakvom nam je nameću ili postoji više tradicija – bilo je jedno od prvih pitanja u Vujicinoj školi čije je pun naziv bio Tradicija avangarde – od Aristofana pa do naših dana.

***

Malobrojni učenici, među kojima sam bio i ja, vrlo brzo otkrili su da se više pronalazimo i prepoznajemo u tradiciji potpuno drugačijeg razmišljanja, stvaranja i delovanja, ali o kojoj pojma nismo imali, jer u zvaničnim školskim ustanovama nismo imali prilike da saznamo da su još od Aristofana, koji je pisao pesme žabljim jezikom, pa do avangardnih pokreta XX veka, postojali ljudi i stvaraoci koji su održavali jedan naizgled nevidljiv kontinuitet drugačijeg shvatanja i delovanja u umetnosti i životu, suprotan onome o čemu još uče decu u školama.

Da za sve nas bude još dramatičnije, omogućila nam je prilika da se upoznamo kako su upravo ti „marginalci“ kroz istoriju menjali svet nabolje, ne hajući što će, kao petlovi koji su prerano kukuriknuli, biti najčešće obezglavljeni, maltretirani, proganjani, zaboravljeni i/ili gurnuti na periferiju glavnih tokova umetnosti i prošlosti.

***

Zaključili smo da tradicija nije samo jedna i opšta, već da svako ima pravo da izabere svoju tradiciju. Taj zaključak kod mene je ostao nepromenjen i ja sebe smatram nastavljačem jedne naizgled uzaludne tradicije bez koje čovek nikada ne bi ni počeo da mašta o odlasku na mesec, a kamoli da do njega vekovima kasnije i fizički stigne. – Cena je sigurno visoka, rekao bi Džoni Štulić i dodao: – Ko ne pamti iznova proživljava.

***

Moje detinjstvo, kao i moj identitet, nedvosmisleno su određeni mojim beogradskim poreklom, generacijama unazad. Rodio sam se i odrastao bezbrižno i srećno u svom prirodnom geografskom i kulturološkom okruženju. Učili su me da biti Beograđanin znači biti građanin sveta, kosmopolita. Uvek smo vodili bitke s primitivcima ne razmišljajući u drugim kategorijama o ljudima koji nisu znali da odgovore na pozdrav „Dobar dan“ ili „Ćao“; s onima koji su bacali opuške ili pljuvali u zgradi u kojoj su stanovali ali, istovremeno, nismo smatrali da smo učinili bilo šta loše kada bismo, u toj istoj zgradi, autolakom ispisali velike grafite s porukama Punk is not dead ili Rimtutituki.

 ***

Sećanje na osnovnu školu („Josif Pančić“) u vezi je s nukleusom mog buntovnog bića. Najpre se sećam Slobodana Gluvića koji mi je bio učitelj samo u prvom razredu, jer je otišao u penziju. Dolazio bi kod nas kući kada sam bio bolestan. Kakav je on imao osmeh i pogled, to se ne zaboravlja.

***

Zatim sledi prva pobuna koju sam organizovao u životu. Polaskom u drugi razred dobili smo mladu i lepu učiteljicu. Ona je donela mnogo radosti i igre u naše male živote, svirala je harmoniku, vodila nas na nezaboravne rekreativne nastave u prirodi… Bio sam toliko impresioniran učiteljicom da sam babi rekao da je lepa kao Lepa Brena.

 ***

A zatim je usledio veliki šok. Posle nekoliko meseci, direktor škole odlučio je da „našu učiteljicu“ pošalje nazad u „dnevni boravak“ kao vaspitača, a da mom odeljenju dodeli neku drugu „iskusniju“ nastavnicu. Pritisak preko roditelja i roditeljskih sastanaka, iniciran na molbu dece „da im ne otimaju učiteljicu“, naravno, nije urodio plodom. Nova, a za nas decu „stara i stroga“ učiteljica uskoro je preuzela dužnost. Tada mi je palo na pamet da bi trebalo organizovati ozbiljniji protest kako bi nam vratili ljubimicu. Sačekao sam drugove iz razreda ispred ulaza u školu i umesto da odemo na časove, odvedoh ja jedno 2/3 odeljenja pravo do trošne učiteljičine kućice u kojoj je živela kao podstanar. Bila je šokirana kad nas je videla na vratima. Nije joj pomoglo što nas je terala da se vratimo u školu, jer tamo nismo želeli bez nje. Ali, sutradan smo ipak morali… i bilo je kako su „oni“ hteli… Ja se s tom nepravdom nikada nisam pomirio i ratovao sam s nametnutom učiteljicom, zagorčavajući joj život na sve moguće dečije načine. Tako i tada počela je moja borba protiv nepravde koju će mi život svakim danom predstavljati u sve većem i širem obimu.

***

Odrastao sam uz društvo starijeg brata, mojih idola, koji su slušali odličnu muziku, bili šmekeri, fajteri, imali lepe devojke. Vodili su me svuda sa sobom, na žurke, utakmice, koncerte. Čitav svet bio je moj. Deklarisao sam se pankerski, ali voleo sam da slušam i drugu muziku i putujem kroz maštu, naročito uz Pink Floyd, Dire Straits i čitanje Heseovih knjiga.

***

Polaskom u srednju školu, započinju famozne devedesete. Moji vršnjaci polako se profilišu u kakve će ljude postati, tuče pesnicama zamenjene su upotrebom noževa, rokenrol kapitulira pred četništvom i turbo-folkom, neka deca koja su bila odlični učenici postaju mafijaši, oni koji su bili oduvek skloni nasilju postaju ubice. Mene lomi na suprotnu stranu. Počinjem da pišem poeziju i postajem pobunjeni pojedinac. Učestvujem u demonstracijama 9. marta 1991. u kojima na pedesetak metara od mene gine Branivoj Milinović, moj vršnjak, s kojim sam – a to ću saznati kasnije – imao mnogo toga sličnog. Organizujem drugove iz srednje škole da se pridružimo Terazijskim protestima…

***

Pod mentorstvom mog ujaka Dušana Popovića i uz pomoć pok. kritičara Miodraga B. Šijakovića, sa nepunih 18 godina objavljujem prvu zbirku poezije Rusija. Ujak me upućuje na pok. Bogdana Bogdanovića, koji mi u nezaboravnim razgovorima daje gotovo proročke smernice za moj budući umetnički razvoj. Naredne godine, Bogdanove reči postaju stvarnost, jer postajem đak u Vujicinoj školi iz koje će se formirati umetnička grupa Magnet sa kojom sam Srbiji i svetu dao sve što sam tada mogao, osim golog života koji sam uspeo da sačuvam pre svega zahvaljujući ljudima kao što su moj advokat Nikola Barović i slovenački fotograf Bojan Brecelj sa porodicom, ali i drugim divnim ljudima koji su mi pritekli u pomoć, koju i koje nikada neću zaboraviti.

***

Za razliku od ostalih, ja sam Miloševića shvatio i tretirao kao ličnog neprijatelja. Tzv. opozicioni političari i tzv. intelektualci, a posebno antiratni profiteri borili su se protiv Miloševića načelno. I beše im zbog takvog odnosa mnogo dobro. Milošević je mogao da kaže – ja sam demokrata, imam opoziciju, a opozicija je za takvu ulogu imala deo kolača koji nju, naravno, nije zadovoljavao. Zapravo, bila je to farsa od opozicije, kao što će se kasnije i pokazati. Tobožnji opozicionari sve vreme gradili su priliku da nas opljačkaju više od Miloševića, iako su se dobrano nakrali od donacija iz inostranstva.

 ***

Ja sam kao umetnik, tada već potkovan avangardnom praksom, a izučavajući prethodno oblike pobuna u drugim totalitarnim režimima i vremenim, shvatio svoj zadatak. Trebalo je da pronađem i predstavim javnosti kreativan i nenasilan način kako savladati strah i izaći tiraninu na crtu, da bi novo društvo moglo da se stvara na novim vrednostima.

 ***

Koga zanima kako sam i šta je Nune radio sa grupom Magnet na beogradskim ulicama devedesetih, šta se događalo nakon hapšenja i tokom suđenja, kao i šta mislim o tome danas, može da pročita u mojoj obimnoj dokumentarnoj monografiji Živela sloboda! finansiranoj najvećim delom parama autora, a koju prodajem po ceni od 1.500 dinara. Čitaoci Danasa mogu me kontaktirati na e-mail nune.popovic@gmail.comi kupiti od mene lično monografiju za 1.500 dinara (broj primeraka je ograničen i knjige nema u knjižarama).

O sagovorniku

Nune Popović je rođen 1974. u Beogradu. Objavio je tri knjige, imao izložbe, performanse, radio kao novinar i urednik, više puta hapšen i gonjen montiranim procesima od 1996. do 2004. zbog borbe protiv Miloševićevog režima. Ima svoj frilens kreativni studio Nune Produkcija od 2003. Živeo u Ljubljani od 2000. do 2010. gde je vodio produkciju slovenačkog ombudsmana Matjaža Hanžeka. Od 2010. do 2012. bio u Novom Sadu, a potom se vratio u rodni grad. Srećan.

Objavljeno na: Danas, 19. – 20. septembar 2015.

The post Nastavljač uzaludne tradicije appeared first on Dejan Jeremić.

U seriji nije decembar, počeo je maj, najzad. Prvi dan tog meseca, neradan je, proleterski praznik. Brdo, planina možda, zelenilo, da nije Zlatibor?, kuća iz koje izlazi žena. Kuća još u kadru, iz nje sad ne izlazi niko. Evo žene, prilazi kameri, priča sama sa sobom: „Koti, koti, pi, pi..” Odgovara joj kokodakanje. Ipak nije razgovarala sama sa sobom. Onda se penje stubama na tavan i uzima jaja. Iz gnezda. Na tavanu krletka, u njoj ptica, žena se čudom čudi otkud to tu; dok ptica peva nečije noge vire iz sena, žena ih štapom golica po đonovima. Žarko! Strina! Otkud ti? Otkud ja? Stvarno, otkud on i ona?! Žarko nije tri dana ništa stavio u usta, stigao noćas, ima podlive na licu. Od čega mu je to? Duga priča.

Žena, koja mu je i strina, hoće da ga vodi u kuću, on neće, hoće da njegovo spavanje u senu ostane njihova slatka tajna. O, bože kakvih se replika nećemo naslušati. Ne zna snaša zbog čega se i od koga Žarko krije. Žarko kaže da otac ne želi da ga vidi, ali da stric sme sve da zna. Malo se još porazgovaraše o stricu koji ima jevtiku, pa Žarko zamoli strinu da obavesti nekog (ne čuh koga) da je on tu, želeo bi da ga vidi. Strina pođe, Žarko joj kaže da sačeka, ljubi joj ruke, e, sad može da ide. Ode strina u kuću.

Kancelarija, neki tip diktira nešto što ima i deo teksta „čekamo dalja uputstva”, klati se pored stola, onda šeta s rukama na zadnjici, diktira nešto u vezi s Jevrejima koji moraju da predaju radio-aparate i hladnjake na elektriku ili im ode glava. Zašto hladnjake?, pita se ovaj. Stvarno, zašto hladnjake?

Zvoni telefon, Nedić zove već treći put, ovaj s rukama na dupetu neće da razgovara, nije kod kuće. Ako nisi ti, jeste Nedić. Sada smo u njegovom domu, on priča nešto u telefonsku slušalicu, vidi se da šmira, da s druge strane žice nema nikoga. Nedić se jada, nešto patetiše u vezi s rođendanom svoje unuke, hoće da joj pokloni dukat, eto, može u Smederevo i pod pratnjom da ide, on će održati reč i vratiti se. Klik. Veza je prekinuta, slušao ih DB. Onda kadar nemačkog kamiona. Pa, nazad kod Nedića na kafu. Snaja hoće nešto da mu odsvira. Ona je, inače, sestra Stevana Hristića, kompozitora „Ohridske legende”. Snaja svira. Čekam da završi. Dok ona svira, Radoš emituje arhivu, front, pucanje – deset sekundi. Snaja još svira.

Zalazak sunca, 2. maj je. Neki ljudi u kafani slave slavu. Koja slava beše 2. maja? Sećam se da se tog dana 2004. predao Legija… Ček da trknem po crkveni kalendar… Ove godine 2. maja bio je Veliki četvrtak (Veliko bdenije), onog 2. maja 1941. nemam pojma šta se slavilo. Uglavnom oni slave, Boda Ninković pominje Svetog Nikolu, sin Dragan kaže da onakav batak kakav je na trpezi nema ni u Beogradu. Neko lupa. Napolju, napolju, lupa. Uporan je, Boda sekirčetom razgrće zavesu, gleda u tmušu, taj još lupa, Boda otvara vrata. Vojska, Jugoslovenska u otadžbini, plus onaj koljač. Kafana je zatvorena, kaže Boda. A za Nemce kafana radi, dobro izgovori koljač naučenu repliku.

Evo i Draže, moli Bodu da se vojska odmori, da nešto i pojede. Bodi milo što ga vidi, biće mu zadovoljstvo da ih ugosti. Major Manda raspoređuje straže. Auuu, što je dosadno. Jedno devojče lomi pogaču, evo i majke, ona lomi drugu, vojska jede. Da razbije dosadu, koljač pita ono devojče kako se zove. Mara se zove, zar nisi čitao scenario! Koljač joj tepa: „Maro, Marice, slatko devojče…” Klinka nema ni 12 godina, za nju je gledanje ove serije zabranjeno. A koljač je, izgleda, i pedofil.

Draža i oficiri večeraju. Draža ne dozvoljava više od jedne čaše vina po vojniku. Napolju smo, u dvorištu, u mraku, samo reflektori snimateljske ekipe rade. Manda i Jezdić pričaju o crnim danima. Pa, noć je. Manda ogovara jednog majora, smeta mu što je krut. Major. A taj koji je krut još i predlaže da se maznu neke pare iz gradske uprave.

Malo, malo, pa kadar na tarabu, drveće i mrak. Slutim da će odatle uskoro neka nevolja. Manda ode da večera, mnogo je gladan, Jezdić gleda u tarabu, eno nekog. Nije nevolja, Tarabić je, gleda koja je to vojska stigla. Jezdić kaže da su naši. Tarabić mu reče da je tuda prošla vojska Koste Pećanca, prespavala, uzela vola i otišla da se bije. Jesu l’ platili? Bože sačuvaj!

Bodi u kafani nije jasno gde je vojska s Cera i Kajmakčalana, Draža mu kaže da je vojska dobra, ali da je moral slab. Tu je i slobodoumna Rusija koja će Hitleru stati na put. Jedan oficir – mislim da je Radošev sin Nedeljko – kaže da je jugoslovenska ideja propala, ujedinili se u izdaji Nemci i komunjare da unište Jugoslaviju. Draža ga umiruje, vreme će pokazati. Pokazalo je. A Manda je još gladan, slab je ketering na snimanju.

Koljač se sada šunja po kafani, za to vreme sin Dragan u podrumu toči vino iz bačve; koljač nateže neko slatko iz tegle, oblizuje se. Onda nešto lupi, kao kada kelner ispusti anjcer na linoleumski patos. Koljač se trgne, sin Dragan takođe, izlazi iz podruma, nosi kutlaču, ’ladno oružje. Nije ’ladno. Kako nije, u podrumu je baš ’ladno. Koljač gvirka kroz neku zavesu, sin Dragan ga štrecnu: „Šta ćeš tu?” Ovaj, kao, traži wc. Nema wc-a u kući, urinira se napolju. „Lepa ti je ona mala”, kaže koljač-pedofil. Sin Dragan: „Molim?” Koljač: „Je l’ ti to sestra?” Sin Dragan: „Šta to tebe interesuje?” Koljač grokće. Takva mu uloga. Kao svinja. Reklame.

Taman da malo odmorim ruke, a i procesor kompjutera, počeo da baguje. To je zbog koljača. Gotove reklame. U krevetu jedan svira frulu, loše. Ulazi Tarabić, gleda ga, prilazi mu, hod kamere po horizontalnoj osi, Tarabić okreće ovog s frulom, on sav krvav. San. To je samo Tarabićev san. Budi se prepadnut, žena Živana pita ga da l’ je sanjao. Sanjao si Žarka? Neću da ti kažem, odbrusi joj. U, al’ vam je dijalog.

Uđosmo u 4. maj, opet ona kuća s početka, strina nosi nekakvu zdelu, a Žarko je posmatra s tavana. Onda Žarko sakriva pištolj i uzima pticu iz kaveza, pušta je da odleti. Poravna malo ono seno što je ugnječio dok je u njemu spavao, pa i on siđe i pokuca na vrata one kuće. Ljubi se sa stricem. Stric ima jevtiku, prelazno je. On pomalo i radi, delje frule za panađure. Pita Žarka za Beograd, kadar na neke klince koji doručkuju. Ulazi mladić, Žarkov je brat, doneo stricu mleko, čudi se što vidi Žarka, al mu milo; čudi se Žarkovoj frizuri. E, to je po poslednjoj modi u Beogradu.

Sad Žarko i buraz mu, izlaze, prepadnu ona dva klinca. Žarko im doneo svilene bombone, klinci se otimaju oko njih. Malo im bombona Žarko doneo. Stipsa. Evo nas u šumi, Žarko i brat idu zagrljeni, malo ćaskaju o porodici, o učitelju Živadinu. Stižu, ima Žarko poklon i za dedu, to je onaj pribor za brijanje iz prošle epizode kada je morao da se lažno predstavlja kao brica, dok je onaj policaj groktao kao u ovoj epizodi koljač. Ima Žarko i „Majn kampf”, doneo ga majci da njim podloži „smederevac”.

Nemci! U zaklon! Maltretiraju Tarabiće zbog toga što ovi imaju bicikl a nemaju dokument o poreklu imovine. Utovaruju Tarabića u kamion, pod ciradom i seoski prota. Žarko isukao pištolj, al’ ga neupotrebi. Kolona nemačke mehanizacije prolazi, Žarko i brat zadihani, iz šume izlaze neki s oružjem, nisu vojska, civili su. Ma, znam ih, to su one komunjare s kicošem na čelu. Sad su svi na vrhu nekog brda, gledaju dole kako putem odlazi ona nemačka mehanizacija i odvozi Tarabića i protu. Ovi im s visine, hrabro, psuju majku. Nemačku, valjda.

Da ih Nemci ne bi čuli, evo nam arhive u kojoj Nemci pale sela, jedan Švaba sve to i snima, ljudi su u zbegovima. Sad ostatak porodice Tarabić sedi na kućnom pragu, stižu Žarko i brat. Sestra im se raduje, Žarku osobito. Dugo traje ta dirljiva scena. Onda planina, zelenilo, a nije Zlatibor. To je, valjda, ta Tara? Pisaća mašina kuca – kraj.

Fuf, još su samo tri epizode ostale. To sam saznao iz poverljivih izvora unutar Jugoslovenske vojske u otadžbini. Reče mi jedan major da je bilo predviđeno snimanje šezdeset dve epizode, ali da će biti emitovano samo deset do sada snimljenih, i gotovo. Nadam se da će u poslednje tri epizode Radoš stići do 17. maja. Tog dana mi je rođendan. Pa, k’o velim, da proslavim.

22. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Zlatibore pitaj Taru… appeared first on Dejan Jeremić.

Najpre generalni sponzor, „Svislajon” Gornji Milanovac, da gledanje bude slađe. Pre špice, arhivski materijal. Potom špica. U njoj cela familija, otac Bajić, sin mu, kćer i zet. Samo što taj nije Bajić, nego Jočić. Na pijaci smo, ili nekom saboru, vašaru, poselu, nevažno, važno je da je 18. april 1941. godine i da Milisav (sin Dragan) obrće neko šilježe na ražnju, zove ga sestra, mora u podrum kod oca.

Total. Stigao predsednik opštine u selo. Total traje, ovaj silazi s kola, odlazi na stepenice, još ne vidimo ko je čovek, osim što je predsednik. U totalu. On javlja da je kralj Petar – koji je u prethodnoj epizodi povraćao u Crnoj Gori – pobegao iz zemlje. Smučilo mu se, valjda, pa otišao. Predsednik opštine kaže da ponovo dolaze crni dani i da kapitulaciju nema ko da potpiše. Narod kliče: „Proći će kao 1918-e!”

Milisavljev serijski otac (Boda Ninković) i on, sin Dragan, vrzmaju se međ’ kacama i turšijom. Daj „šarca”, kaže Boda, sin Dragan daje; daj puškomitraljez, sin Dragan daje; daj puške, sin Dragan daje. Boda sve to trpa u nekakvu rupu. Arsenal vredan divljenja. „Ponovo je došlo vreme da je Srbinu važnija puška od ‘leba”, kaže Boda. Neće on da položi oružje, hoće da se bori. Pomera kacu s kupusom, ispod nje rupa, u rupi novac. Ima tu i zlatnika, „kajzera”. A pištolji? Zamalo da ih sin Dragan zaboravi. I oni završiše u rupi, s onim dugim cevima.

Sad kupaju neku devojčicu. Ne njih dvojica, nego majka Vida i Milisavljeva sestra. Devojčica nosi medaljon oko vrata i, ni za živu glavu, neće da im ga da, hoće samo Milisavu. Pođe sestra po Milisava, on dolazi, devojčica mu daje medaljon i spremna je za kupanje. Milisav i sestra mu, gledaju medaljon, u njemu dve fotografije – na prvoj devojčica s majkom, na drugoj njen otac.

A on, njen otac, 20. aprila u Beogradu, po mraku beži od Nemaca, trojica ga jure, pucaju, on beži, oni pucaju. Ne znamo da l’ ga ubiše. Po istom mraku, i u istom gradu, grupa civila upada u jednu kuću. Ilegalci su, otpisani. Kuća je vlasništvo nekog buržuja, tako bar ilegalci tvrde. Malo, kao, opljunu po toj buržoaziji, ali im se, ipak, ostaje da u toj kući zanoće. Pri plamenu sveće, jedan priča i razvlači nekakvu mapu: „Crno je fašistička čizma, crveno je proleterski Sovjetski Savez”. Ovi ostali klimaju glavom, ukapirali su ko je u kojoj boji. Ovaj nastavlja, prenosi poruku Kominterne: „Monarhija je izdala zemlju i narod. Sutra, svi po nalogu Partije, idete u svoje zavičaje na zadatke. Ja ostajem u Beogradu”. Ne ide mu se iz grada, ima plaćen Bus plus, šteta da mu propadne. Onda kaže: „Majstore, podeli oružje”, i odlazi da zaliva pljuvačkom buržujske predmete po kući. Kad, ono, pucanj!

Ko je pucao? Jednom od onih „majstora”, kojima je podeljeno oružje, tresle se ruke. Taj kaže da mora hitno u toalet (da nije buržujska kuća, bio bi poljski nužnik), da promeni „pampers”. Tvrdo, bato?! Dramatika, čista ništica. Onaj što dugoročno ima plaćen gradski prevoz u Beogradu seiri neke parole nad buržoaskim ukrasima.

Evo nas u nekom zatvoru. Žica. Logor. Muzika (iz ofa). Dovode potpukovnika Jugoslovenske vojske (Radko Polič) onim kamionom u koji su ga utovarili na početku epizode „Pukovnik”. Je l’ uspevate da pohvatate fabulu? Ok, nastavljamo. Zarobljenike pregleda lekar, jedan Radku iza leđa kaže da Srbe odvajaju, a Slovence i Hrvate puštaju. Radko je Slovenac. U seriji, a i inače. Nemački oficir utvrđuje njegov identitet, šprehaju na Nemačkom. Nemac traži ausvajs, udara pečat: „Slobodni ste”. Radko odlazi. Onda se Nemac bezrazložno dernja da ga čuju svi Srbi, Hrvati i Slovenci: „Los, los, šnel, šnel…” Urla. Čemu dranje, ničim neizazvano? Mislim, nije bilo neke dramaturške potrebe za nacističkim gnevom u, inače, mirnoj epizodi.

Arhiva. Sve isto kao i prethodno: zarobljeni srpski vojnici. Šta tu traži arhiva, bog-te-pita?! Posle arhive, podrazumevaju se reklame. Najava za „Šou svih vremena”. Pa, zar to već ne gledamo? Sad, reklama za margarin – „Dijamant, ili ništa”, što je zamena za „U sve se meša”. Onda reklama za albume i samolepljive sličice fudbalera Zvezde i Partizana. Je l’ to sad neka simbolika?

Dočekasmo 21. april, dva dečaka stoje uz zid seoske kuće, jedan od njih svira svirajče, ovaj drugi ne svira, on sluša. Razgovaraju nešto – kad prvi prestane da svira – uglavnom ništa važno. Onaj opet svira. Odlaze. S prozora ih zove strina, Đorđe, Radojica, tako se zovu. Ne haju, odoše. Strina Živana u sobi sa starinom koja ruča. Replike. Strina plače. Replike, opet. Smušen dijalog, pa psovanje pseće matere Nemačke ili tome slično (u originalu – pas im mater Nemačku). Ljut je, čiča, kao puška. Ali, kad priča ne zavrće u dijalektu i narečju k’o ostali seljani, čini se kao da je ras’o na velegradskoj kaldrmi, ili mu ide književni srpski od ruke. I jezika. Ili mu je, može biti, istekla povlastica za Bus plus pa se odselio na selo.

Opet smo tamo gde smo bili na početku. Samo što ne agituje predsednik optine, nego neki učeniji, mislim da je student. Govori protiv kralja i krune, industrijalaca, fabrikanata, trgovaca i buržoazije uopšte. Seoski miting. Okupljenom narodu kaže: „Ali, tu je junački Sovjetski Savez, majčica Rusija. I samo komunisti i Rusija mogu da spasu Srbe”. Našao pred kim će to da priča. Slušao ga pop, pa veli: „Samo bog to može”. A i on našao pred kime će to da priča. Uaaaaaa!!!! Zamal’ ga ne obesiše. Nekrsti.

Noć. Vojska u avliji večera. Mislim, srpska vojska. Jedan neće da jede, doktor mu zabranio. Ne jede petkom. Tu je i Draža, puši na muštiklu. Stižu neki, vode dvojicu vezanih. Muslimani? Jesu. Ovi koji ih sprovode kažu da su muslimani priznali sve, da špijuniraju srpsku vojsku. U otadžbini. Draža naređuje: „Odvezuj!” Milorad Mandić Manda prenosi naređenje: „Odvezuj!” Ovežu ih. Uvode ih u kuću, Draža pita da li su žedni. Jesu. „Jeste li gladni? Ima jagnjetine, možete slobodno da jedete”, kaže im Draža. Nisu gladni. Njih dvojica su otac i sin, Esad i Esad. Drugi je, mlađi Esad, gluvonem. Draža im kaže da su njegovi mnogo ljuti zbog popaljenih srpskih sela. „Nismo mi, dina mi, i naše su zapalili”, pravda se Esad senior. Ne zna ko im je zapalio selo.

Majore, je l’ mu verujete? Major veruje samo svojoj majci. A, vi, ostali, da li mu verujete? Ni ostali mu ne veruju. E, ali Draža mu veruje, vidi da je Esad čestit čovek i dobar domaćin, kaže mu da su oni isto, dve voćke sa istog drveta (aludira na Srbe i muslimane), da moraju jedni drugima da čuvaju leđa, i u to ime oslobađa ga, i sina Esada, takođe. Šalje ih kući. Onoj spaljenoj. Kaže im: „Rat sav šljam istera na površinu”. I tu sad moram da napravim pauzu za jednog pesnika:

„Rat je”, kaže Persi Biš Šeli, „državnika igra, uživanje popova, šala sudija, plaćenih ubica, zanat, a za kraljevske ubice, čiji je presto sraman kupljen izdajstvom i krvlju, hleb nasušni i oslonac njihove vlasti.”

Pošto smo od pesnika nešto naučili, da privodimo kraju. Esad i sin ljube Draži ruku, odlaze, prate ih dvojica vojnika na putu u slobodu. Ali! Jedan vadi kamu, presuđuje ocu Esadu, drugi srpski vojnik zaprepašćen, pita ga: „Šta to uradi, budalo?”. Puštaju glovonemog, mlađeg Esada. A koljač će: „Mali neka ide, ionako ne može nikome da kaže. A i nije za pričanje”. I nije.

I bi kama.

8. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Zakon kame appeared first on Dejan Jeremić.

Drugarica Mira Marković i te kako ima šta da kaže o tome kako se u njeno vreme vladalo Srbijom. U intervjuu za NIN, umesto odgovora – ona postavlja pitanje: „Zašto bih ja ubila Ćuruviju?”

Zaštićena u Moskvi kao Edvard Snouden, Markovićeva može lagodno da se podsmeva pravdi, jer je heroina bizarnosti iz devedesetih „nedostupna organima”. Ali ipak, njeno pitanje je logično, jer je ambijent u kome je vladala, proizvod užasnog apsurda i sve što se događalo onda, možda čak i njoj sada izgleda neverovatno.

Uostalom, i danas su mnogi njeni epigoni arbitri u javnom životu, oni koji su pisali panegirike trivijalnom stvaralaštvu „prve drugarice”, i te kako su se snašli. Vreme Mire Marković nije prošlo, njen najbolji kadet dogurao je do ministra rada, ona živi u nostalgiji njenih kadrovskih proizvoda koji su uspešni ovde i danas, i kojima vreme i promene nisu mogli ništa. Naravno, pod uslovom da se ovde bilo šta promenilo.

Izgleda da će suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije biti posvećeno samo ubicama. Nije moguće da je Služba tek tako, od svoje volje odlučila da na Uskrs 1999. izvrši brutalnu likvidaciju u strogom centru Beograda. Pre toga, savest eskadrona smrti i javni ambijent pripremljeni su medijski. Tada je bila vladajuća rigorozna podela na rodoljube i strane plaćenike, a drugarica Marković beše ključni kriterijum i sud za takve, često presudne ocene. Pred pad režima, ona je optužila gotovo polovinu građana Srbije da su izdali svoju zemlju, a pre svega svoj vladajući par „za šaku dolara”.

Danas je teško i nabrojati šta su sve eskadroni smrti učinili devedesetih. Koliko ljudi je ubila Služba, a koliko njeni nameštenici, ubilački šljam iz podzemlja. Neki od ubica, tokom godina, uzdigli su se iznad svog užasnog zanata, postali ugledni građani, strah i trepet, sud i zakon, dok i njih đavo nije uzeo pod svoje. Ima i onih koji su očistili svoje biografije i danas suvereno hodaju gradom.

Jedan policajac visokog ranga rekao je da ovoga časa u glavnom gradu u svom minulom radu uživa nekoliko desetina ubica. Vrhunac njihove karijere je prošao, možda za koju godinu očekujemo i romansirane biografije, koje će na njihov račun sastaviti plaćeni pisci.

Iz nekih izjava okrivljenih pred sudskim većem, ispada da se svi čude i niko ne zna zašto je ubijen Slavko Ćuruvija. Šef ondašnje tajne službe Radomir Marković postavlja pitanje slično onome koje je svima postavila Mira Marković. Zašto bi država ubila novinara, bilo je toliko njih koji su bili neposlušni, šištali na svece, rizično pisali i govorili, ismevali bračni par, pa su, hvala bogu, ipak nekako preživeli.

Neko je rekao kako je Ćuruvija bio pod prismotrom zbog „stavova o Kosovu”, i da je bilo više takvih. Ali, to nije dovoljno za ubistvo. A onda i bezvezna, priglupa policijska konstrukcija, nedostojna čak i džeparoške logike: da je vlasnik „Dnevnog telegrafa” mnogima bio dužan, pa eto…

Onaj, za koga se misli da je ispalio hice u Svetogorskoj, nije dostupan. Niko ne zna gde je, mada je na Uskrs 99. i on pripadao državi i kao rezervista mobilisan da obavi posao od posebne važnosti. I on je to uradio, kao službenik i rodoljub.

Ipak, porodica i njeni zastupnici nisu zadovoljni saznanjem da su Slavkove ubice tu negde, pred sudijama, i da će pravda biti zadovoljena. Oni znaju da je to bio podivljali deo države, ali izgleda da su Slavka ubili ljudi pripitomljeni na najvažnijem mestu.

Pa je u skladu s tim prozvana i Mira Marković, koja već godinama slovi za levu verziju srpske Ledi Magbet, žene koja, kako stoje stvari, nije imala milosti prema svojim protivnicima. U tom paketu mračnih sumnji i tajni dvora, neizbežni su otmica, mučenje strahom i likvidacija Ivana Stambolića. Koga je, takođe, ubila država, tačnije njeni delegirani organi zaduženi za bezbednost građana.

Ni posle 15 godina od „demokratskih promena”, nema spokoja za porodice žrtava režima koji je pao 5. oktobra. Da bi se kasnije ipak uzdigao koristeći serijske poraze oktobarskih pobednika, njihovu nemoć, sterilnost, alavost i bahatost. Danas imamo koaliciju svih sa svima, čudesnu renesansu političkih mrtvaca iz 2000. godine. Depresiju, siromaštvo, nepismene ministre, nezaposlenost i samo snažnu, uglavnom uzaludnu marketinšku nadu.

Pravog preobražaja, naravno, nema niti ga može biti uz osnovanu sumnju da su vladari po svojoj diskretnoj volji u skoroj prošlosti ubijali viđenije građane, kako ovi ne bi ometali taj operetski despotizam. Bilo bi dobro da epilog suđenja ubicama Ćuruvije bude i jasan odgovor: ko je to naredio? Ko je naredio ubistvo Ivana Stambolića? Pa neka se Mira Marković, kako to godinama traži Milutin Mrkonjić, vrati u Srbiju. Bar da nam kaže kako je sve bilo. Ona je ovde optužena samo za uticaj pri dodeljivanju stana nekakvoj dadilji. Da se ne lažemo, zbog dadilje se ne beži u Rusiju.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 9. jun 2015.

The post Srpska ledi Magbet appeared first on Dejan Jeremić.

Na aerodromu je potrčao za taksijem, oduševljen njegovom bojom; takve će imati i Beograd na vodi, čim se – s ovog putovanja – vrati na njegove pritoke. Yellow cab, baš lepo, zvuči zvučno. Onako, baš, žuto. Na tečnom engleskom rekao je takstisti: „Pensilvanija avenija 1600”. Ovaj ga je osmotrio u retrovizoru, da i liči mu na turistu koji je prvi put u gradu i želi da se uveri da li je Bela kuća zaista bela. „O, pa to ste Vi, gospodine De Niro?”, upitao je takstistu. Ovaj je zakolutao očima, opet bacio pogled na retrovizor, odmahnuo glavom i na pitanje odgovorio pitanjem: „A Vi ste iz Rusije? ” „Ne”, glasio je odgovor, „iz Srbije sam, iz grada na vodi. Imate mladež na obrazu baš kao i Robert, pa sam pomislio…” Do kraja vožnje su ćutali. Bilo je pametnije za obojicu.

Na adresi na koju se uputio dočekao ga je kućepazitelj. „Gazda nije kod kuće. Otišao je na svoj ranč, u Honolulu, da obiđe zemljoradničku zadrugu i istimari konje. Ako me pitate, mislim da ih ima previše. Velika je to ergela”. Šta će sad? Livrejisanog domoupravitelja pitao je da li je tu možda gazdin lični sekretar. Ne, ni on nije tu, ali može ga odvesti kod nekih koji su se zatekli u kući. Ko su ta gospoda? „Uglavnom nevažni tipovi. Motaju se po kući, koriste gužvu kad gazde nema i nikakve vajde od njih. Samo prave nered”, kao u poverenju i iskreno saopštava mu livrejisani. Ok, daj šta daš.

Bela kuća beše zaista bela. Prepoznao je po belom venčacu, onom aranđelovačkom, to je pravi kamen za dobre temelje, a ne tamo neki brački mermer za koji se priča da je ugrađivan u gazdinu kuću. Kućepazitelj je išao napred i obavestio ga da kuća ima 132 sobe, 35 kupatila, 412 vrata, 147 prozora, osam stepeništa, tri lifta, bazen, igralište za tenis i bioskop. „Ko mu pere tolike prozore?“, pomislio je i odmah tu misao odbacio kao neprikladnu.

Kućepazitelj je pokucao na prva vrata, ne beše odgovora. Na drugim, takođe. Treća su se posrećila, čulo se: „Slobodno”, i nastojnikovo: „Gospodine, stigao je jedan turista koji bi voleo da obiđe kuću”. Prosedi gospodin iz sobe je nešto mrzovoljno promrmljao i rekao nastojniku da gosta uvede. Osmeh oduševljenja nije prepričljiv, ne da se ni opisati.

Pošto su se rukovali, ljubazni gospodin, silom prilika i domaćin, proveo je gosta do terase na kojoj mu je pokazao širok pogled na okolinu. Ponekad imaju problem sa aerozagađenjima, ali bože moj, to je problem svakog velikog mesta. „Ima ga i kod nas“, reče mu gost, „ali upravo radimo studiju izvodljivosti kojom ćemo kroz reforme rešiti taj problem”. Domaćin se živo zainteresovao za projekat i zamolio gosta da mu pošalje nacrt. Ako je potrebno, i platiće. „Imate li e-mail? Možete mi poslati elektronskom poštom, brže je”, pitao je prosedi. „Naravno, mada, ponekad je protok takav da pošta putuje danima, ali i to ćemo rešiti prodajom internet provajdera”, reče gost zagledan u horizont.

Potom je predat na čuvanje drugom, pa trećem činovniku koji su ga prošetali enterijerom kuće i ispričali mu nekoliko bajki iz američke istorije, rukovali se za dugo sećanja i fotografisanje i, otpratili dragog gosta do kapije. Tu, ispred kuće, gost je poželeo još nekoliko snimaka, zazujala je čak i jedna kamera i ostade zabeleženo: „Razgovarali smo sa svima koji odlučuju o Srbiji”. Dakle, tu smo. O Srbiji odlučuju drugi, tamo neki kod kojih je noć kada je kod nas dan, a događa se i obrnuto!

Bilo kako bilo, sam, kao duh iz boce, gost je popričao s kamerom, neskriveno oduševljen činjenicom da je video bar polovinu toaleta kojih je kuća prepuna. A toaleti prazni. I čisti. Kamera sve to brižljivo beleži i pamti, taj osmeh, tu sreću, tu neopisivu radost koji su zračili iz njega, kao kod deteta koje se raduje željenoj igrački. Ma, kakvi. Kao kad onaj Vulin sanja da mu Če Gevara lično poklanja majicu sa svojim likom.

Nažalost, morao je nazad. Spuštala se noć, viza mu ističe za nekoliko sati, taman da uhvati taksi i stigne do aerodroma. „Opet Vi?”, reče taksista koji ga je gledao u retrovizoru. „O, kakva slučajnost. Opet Vi, Roberte”, reče mu ovaj sa zadnjeg sedišta. „Ne zovem se Robert, moje ime je Aleksandar, ali sam ga promenio u Majk. Inače, poreklom sam iz Istočne Evrope i taksiram uglavnom noću. Kad imam vremena idem s prijateljima u planinu, u lov na jelene”. Ipak sam ga prepoznao, pomisli turista, odao ga je mladež.

Jednodnevna turistička tura bila je uspešna. Čim stigne u grad na vodi poslaće onom prosedom e-mail, samo da kompjuter ne zabaguje. Opušten, dremao je zavaljen u avionskom sedištu i sanjario. On, kao, sedi u Ovalnom kabinetu i – dok Monika ulazi noseći saksofon – razmišlja, donosi značajne odluke. Neće niko drugi odlučivati o Srbiji, do on. A tamo daleko, nad gradom na vodi spustio se gust mrak. Grad nestaje u tami. Putuje u dugu noć.

5. jun 2015

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Dugo putovanje u noć appeared first on Dejan Jeremić.