Izjava „Ucenjuju nas Kosovom”, nastavak je niza izjava kojima nas ovih dana njihov autor plaši kao babarogom. „Stvari se komplikuju, budimo jedinstveni”, „ Pravi se opasan krug za nas”, „Narode, čeka nas pakao!”… i dalje u tom stilu širenja straha i panike kao da nam se bliži sudnji dan. Takvih smo se dana naživeli, i preživeli.

U čemu bi to trebalo da budemo jedinstveni? Da prihvatimo na sebe kolektivnu odgovornost za sve što je neznanje vođenja spoljne politike u stanju da upropasti. Da budemo saučesnici u događajima – za koje godinama znamo da će doći na dnevni red – i podržimo vlast koja svakog jutra ustaje na levu nogu i nije u stanju da razluči da l’ je došla il’ je pošla. Da se solidarišemo s onima koji nam nagoveštavaju pakao, a da pakao znamo samo kao termin iz crkvenih knjiga, kao mesto na čijim je vratima đavo s trozupcem, a iza vrata grešnici u ključalom kazanu.

Od kakvog to „opasnog kruga koji se pravi za nas” treba da strahujemo? Nismo u 1943. Nismo ni na Neretvi, ni na Sutjesci; ni u četvrtoj, ni u petoj ofanzivi; nismo u obruču neprijateljske vojske iz kog treba da izađemo s glavom na ramenima, i na ramenima nosila s ranjenicima. To smo gradivo savladali u osnovnoj školi, Jul (Vlado) Briner, po naredbi Bate (komandata Stoleta) Živojinovića, odavno je srušio most na Neretvi. Ričard (Tito) Barton ranjan je na Sutjesci. I za to su sva trojica dobila pristojne honorare.

A izjava kojom se stanovništvo poziva da letuje u Srbiji jer ako posluša taj savet, skočiće plate za pet odsto, e, ta izjava je već u „Politkinom zabavniku” u rubrici „Verovali ili ne”. Na istoj strani, u onoj „Za Riplija”, može se naći i samokritika ogledala: „Nikada nisam bio lep, ali sada ne ličim ni na šta”. I kao takav, ne naročito lep i „ni na šta”, poručuje nam da zgusnemo redove, da se od nečega branimo, da nam ovog leta ne zataje bratstvo i jedinstvo i da, tako bratski i jedinstveno, zagrljeni odemo na letovanje kod babe na selo. Da joj pomognemo da se očešlja.

Ništa od prethodnog nije rečeno zarad nas i zbog brige za naš opstanak. Sve te smuti-pa-prospi marginalije izgovorene su iz straha od onog što onog ko diže paniku očekuje u tropskim danima leta. Niti zna šta će sa stolicom koja se u Ujedinjenim nacijama smeši Kosovu, niti je njegov turistički obilazak Bele kuće bio ono što nam je, po povratku, o toj poseti servirano. Videli smo sve, i više verujemo rođenim očima nego ogledalu s odrazom koji ne liči ni na šta.

Dizanje panike i uterivanje straha stanovništvu događalo se i pre godinu dana, u vreme poplava kada su – zbog komentara na društvenim mrežema (!) – građani pozivani na informativne razgovore u policiju. A šta se zapravo događalo? Valja samo pogledati arhivu snimaka i stenograma sa sednica vlade iz tog perioda.

„Imamo, evo, katastrofalno kataklizmatičnu situaciju u Obrenovcu i veoma tešku u svim drugim delovima Srbije, pre svega zapadne i centralne Srbije… ono što nam predstoji je još gore od onoga što smo imali… Dikoviću (bez titule – generale!) Šabac ćemo braniti po svaku cenu, evo sad ću reći na koju način…” (Šabac ne sme pasti! Za razliku od Prozora koji je pao u četvrtoj ofanzivi). „Ono što nam dolazi iz Bosne što se uliva u Savu, i Bosna i Vrbas, prema izveštajima koje dobijamo je jezivo… Rekao sam nijednu reč više da nisam čuo, jeste li me razumeli..? ”

Na paničenje i defetizam tada je upozorila i profesorka Slobodanka Turajlić predloživši da predsednik vlade bude pozvan na informativni razgovor: „Apelujem na one koji zovu na informativni razgovor da prvi pozvan čovek u ovoj zemlji bude premijer jer je najveću paniku digao on. Kada nekoga pozovete, hiljadu Beograđana da ide u Šabac, a znate da Šabac ima 100.000 stanovnika, vi pomislite – Šabac više ne postoji”.

Katastrofalno kataklizmično jezivo deluju i parole koje poslednjih dana ispaljuje prvi među jednakima. U jednom je u pravu: ono što nam predstoji još je gore od onog što smo imali. Ali, to se ne odnosi na kukumavku kojom se trenutno zastrašuje narod. Odnosi se na…, evo sad ću reći na koji način. Odnosi se ni na šta.

14. jun 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Panika koja ne liči ni na šta appeared first on Dejan Jeremić.

Ne verujem da je iko iz Međunarodnog monetarnog fonda (u daljem tekstu MMF) lutao beogradskim pijacama, ali verujem da su u nekom od beogradskih hotela okusili sveže jagode, možda i šampanjac i kolač sa šlagom s trešnjom na njegovom vrhu. Trešnju tešku nekoliko grama i četiri dinara. Prethodno, delegacija MMF-a u žučnoj raspravi i na ivici incidenta razgovarala je s vrhom srpske vlasti. O tome svedoči i ministar privrede Željko Sertić.

Ministar je izjavio da je u razgovoru s predstavnicima MMF-a najviše problema bilo u vezi s eventualnim porastom cene struje, a da je na momente, bilo čak i „oštrih reči” i „neprijatnih situacija”: „Sastanak s predstavnicima MMF-a bio je veoma težak, na momente, mogao bih reći, incidentan jer je premijer Vučić obrazlagao naše stavove u vezi s tim pitanjima”. Onda je ušao kelner i poslužio jagode, šlag i trešnje.

Napetu situaciju Sertić objašnjava „tvrdim stavovima” MMF-a, ali da uprkos njima, dogovora o ceni struje i povećanju plata i penzija mora biti. Ni slova o tome šta povećanje plata i penzija – koje su jesenas smanjene – podrazumeva: da li samo vraćanje onoga što je uzeto ili više od toga. Povećanje može biti tumačeno i kao mogućnost da penzioneri trešnje kupuju na komad po ceni od dva dinara.

„Generalna ocena MMF-a jeste da proces privatizacije ide sporije nego što se očekivalo. Očekivanja su bila da će veći broj kompanija da nađe strateškog partnera, odnosno da će već biti privatizovano”, navodi Sertić. Predsednik vlade na sve to dodaje malo trešanja i najavljuje nastavak razgovora s međunarodnom finansijskom institucijom o ceni struje koja, uveren je on, ne treba da raste dok se ne obezbede povećanja plata i penzija. O tome će se raspravljati u avgustu. Kada jagode i trešnje ugnjile. U sezoni branja bostana.

Predsednik vlade navodi da „nije pitanje da mi ne znamo da je niska cena struje, niti pitanje naše želje da sačuvamo našu elektroprivredu, ali jeste pitanje šta naši ljudi pre povećanja plata i penzija mogu da podnesu. To su bili naša rasprava i naš razgovor, i ništa više”. Naši ljudi ne mogu više ništa da podnesu, čak ni trešnju s pijace vrednu četiri dinara. Koštica gratis.

Teški razgovori s „tvrdim” predstavnicima MMF-a ne slute da će na leto biti relaksirajuće atmosfere u kojoj su plate i penzije „skočile” dajući tako mogućnost da i struja kaže jedno „hop!”. Nju ne možete kupiti na pijačnoj tezgi, i neće vam biti ponuđena mogućnost da pazarite jedan kilovat. Jedina mogućnost biće kupovina skupljih kilovata na kilo. Koliko će to koštati, znaćemo najverovatnije odmah po završenoj sezoni branja bostana.

Do tada će se smeniti godišnja doba, u ovom prolećnom trešnje su na ceni. Ne treba da se bude stručnjak MMF-a da bi se izračunalo koliko trešanja stane u jedan kilogram. Ako jedna košta četiri dinara, u kilogramu ih ima 75. Jednostavan račun koji u zbiru daje 300 dinara za kilogram. Ima li ikoga ko će kupiti kilogram trešanja po toj ceni? Naravno, ima. Da li će iko od njih brojati trešnje? Naravno, ne. Brojaće ih samo oni koji po džepovima prebiraju sitninu i odvaže se da kupe par trešanja. Onaj koji je spojen peteljkama. Da mogu da ga zadenu za uvo.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 12. maj 2015.

The post Trešnje na komad, struja na kilo appeared first on Dejan Jeremić.

A zašto bi ostajala, ilise eventualno vraćala u zemlju koja je, prema Svetskom izveštaju o poslovanju, druga zemlja na svetu po odlivu mozgova proporcionalno broju stanovnika. Da Srbija bude prvak sveta u toj nepopularnoj disciplini sprečila je Gvineja Bisao. Zemlja čije ime mnogi ne umeju da izgovore, a da precizno odrede njen geografski položaj morali bi da koriste Gajgerov brojač.

Nije Anđela ni prva ni poslednja mlada osoba koja će zbog očajnih prilika u zemlji otići u beli svet u potrazi za poslom, afirmacijom i boljim životom. Pre nje, stotine hiljada mladih, obrazovanih i stručnih otišlo je netragom. Niko za njih više nije čuo osim prijatelja na socijalnim mrežama i porodica koje koriste modernu tehnologiju skype l viber. Anđela će biti samo jedna u milionskom broju apatrida koji čine srpsku dijasporu diljem kontinenata na kojima rasuti žive neki bolji i srećniji život. Oni koji su se odatle vratili, statistička su greška.

Odliv mozgova – kako se to popularno definiše – nije počeo ni juče, a ni s Anđelom, to je trend koji traje više od dve decenije i, što je poražavajuće, beleži rast koji poslednjih godina ima katastrofalne razmere izbegličke epidemije. Poslednjih godinu dana „uspeha vlade i vraćanja dostojanstva zemlji i narodu”, Svetski izveštaj o poslovanju Srbiji je na svetskoj rang-listi odredio mesto ispod svakog dostojanstva.

Zašto je tome tako? Odgovore treba potražiti u politici koja zaslepljena sopstvenim „uspesima” ne želi i neće da vidi da joj se narod osipa, a da pri tom nema rešenje da zaustavi propadanje zemlje koja, koliko sutra, može s nepopularnog prvog mesta smeniti Gvineju Bisao.

Već ovonedeljni razgovori predsednika vlade i države sa šefom nemačke diplomatije Frankom Valterom Štajnmajerom dovoljno govore o položaju Srbije u očima sveta. Valja samo pažljivo čitati ono što je na tim sastancima rečeno. Zvanično, i između redova.

Pritisnuti da odnose s Prištinom reše bržim tempom nego do sada (u kom će jednom, u to ne treba sumnjati, na red doći i zahtev za priznavanje Kosova i Metohije!) vlast se, posle razgovora sa Štajnmajerom, smrknuta lica obratila naciji. „Radi se o nekim pitanjima iz Briselskog sporazuma, kao što je Zajednica srpskih opština, i nekim koja su izvan Briselskog sporazuma. Daćemo sve od sebe da, čuvajući naše nacionalne i državne interese, postignemo sporazume tamo gde možemo”, izjavio je predsednik vlade. Daćemo sve od sebe tamo gde možemo jeste prazna politička floskula koja nas, kao i mnoge do sada, rangira na najlošija mesta mnogih svetskih rang-lista.

Štajnmajer, iskusan lisac, navodi da je „uveren da će ove godine biti pomaka u otvaranju oglavlja, uprkos nekim preprekama koje treba prevazići”. Njegovo uverenje je, takođe, političko opšte mesto koje u nastavku rečenice govori o „preprekama koje treba da budu prevaziđene”. Iza nje krije se nešto što Srbija mora da ispuni da bi premostila i prevazišla prepreke. A to što je šef nemačke diplomatije navodno „impreisoniran angažovanjem srpske vlade u sprovođenju reformi”, to je pohvala koja nije više od tapšanja po ramenu tek da Valterov boravak i nastup u Beogradu ne budu crnji od crnog.

Da je drugačije, ne bi predsednik države izjavio da „nije veliki optimista posle razgovora sa Štajnmajerom”. Dovoljni su samo ta izjava i kiselost Nikolićevog lica pa da svima bude jasno u kakvom je ćorskokaku zemlja čiji je predsednik. To je shvatila i Anđela, to su shvatili mnogi pre nje, to će shvatiti i mnogi posle nje. Izraz Nikolićevog pH facijalnog grča jasno govori da u tom mentalnom sklopu ne caruju bazne vrednosti i karakter.

„Ne mogu da kažem da mi je gospodin Štajnmajer jasno rekao da će pregovaračka poglavlja biti otvorena do kraja godine. Istina rekao je da misli da će se steći uslovi za to tokom godine”, rekao je Nikolić. A šta ja napisah nekoliko redova iznad? Štajnamejer Nikolića čak nije ni po ramenu potapšao, što je opet poštenije do praznoslovlja znanog i kao „impresioniranje” ničim.

I dok Anđela pakuje kofere i oprašta se od društva, porodice i familije, mnogo je još kofera spremnih da završe u bagažu aviona za neku od svetskih destinacija. Samo ne za Gvineju Bisao. Mozgovi odlaze i u tom naumu ne mogu ih sprečiti ni mozgovi vlasti a ni oni koje je vlast za poslednjih godina uvezla, a odazivaju se na imena Stros-Kan, Guzenbauer, Bler… Gde su, šta rade? Da li su u nekoj epozodi „Skrivene kamere” ili u seriji „Kucamo na vrata zaboravljenih asova”? Nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan. To su preozbiljne emisije za takve mentalne sklopove.

Dok takvi nastavljaju svoj mešetarski put svuda gde procene da njihov diliveri junit i slični dečji crteži imaju prođu (a možda su već u Gvineji Bisao?!), iz Srbije svakog dana neko ode da se ne vrati. Mame, tate, braća i sestre ispraćaju svoje najmilije, pozdravljaju se s njihovim mozgovima koji će zauvek ostati daleko od onih koji su se ovde odavno pozdravili s mozgom.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54640/kolumna-vlada-zaslepljena-uspesima-ne-vidi-da-se-narod-osipa, 29. april 2015.

The post Odliv mozgova appeared first on Dejan Jeremić.

Potpisnici ugovora, vlada Srbije i kompanija „Belgrade Waterfront Capital Investment LLC”, čiji je vlasnik kompanija „Eagle Hils” obavezali su se da izgradnja zamišljenog (i izmišljenog) grada na vodi – koji postoji još samo kao maketa – traje maksimalno 30 godina (?!), a da 50 odsto radova mora biti završeno za dve trećine tog perioda. Trideset godina je više od sedam puta duži period od onog koji je 18. marta ove godine obećao predsednik vlade: „Za četiri godine će i poslednji objekat s makete biti gotov”. Tom prilikom rekao je i da će dve kule i promenada biti gotove za godinu dana. Ako je tako, neka odbrojavanje počne odmah. I sada.

Ko se drznuo da četvorogodišnji rok za nicanje grada iz vode produži na čak 30 godina? Ko se usudio da projekat razvuče na 30 godina ako je predsednik vlade izjavio da je „u jednom danu 1.000 ljudi pokazalo interes za stanove. Mislim”, rekao je tada, „da su pola od tog broja stranci, a pola domaći, što je za nas svakako izvanredno”. Savršeno, sad smo već na pola-pola, petnaest godina na stanove čekaće stranci, a narednih petnaest domaći kupci. Može i obrnuto.

A da možda rok ne zavisi od osnivačkog kapitala kompanije „Eagle Hils” koja, prema podacima Agencije za privredne registre, u posao startuje s osnovnom sumom od 100 dinara!? Bez obzira na tu činjenicu, predsednik vlade u pisanoj izjavi nakon potpisivanja Ugovora za projekat Beograd na vodi poručuje: „Veliki gradovi i velike zemlje izgrađeni su na velikim snovima čija je veličina deo ljudi zastrašivala. Zahvaljujući projektu Beograd na vodi uposlićemo desetine hiljada ljudi, obezbediti rast građevine i tercijalnog sektora, ovo će biti najlepši deo grada i Srbije i time ćemo se svi ponositi”. Pa, da se onda ponosni, poneseni i zaneseni, (po)nosimo…

Sume kojima se barata u Ugovoru izražavaju se u milionima evra koji će biti ugrađeni u temelje novog grada na površini od milion kvadratnih metara. Kada proklija, biće tu i čitava dva miliona metara korisne građevinske površine. Samo da reka nadođe i da armatura nabubri. Poželjno je i zalivanje.

Dok je potpisivanje Ugovora trajalo nezadovoljni građani protestovali su ispred zgrade Geozavoda u kojoj je, osim potpisnika, smešten i ceo Beograd na vodi. Od stiropora i šper-ploče. Ono što je zamazano plavom bojom, to je voda. Sve ostalo na maketi, postoji da zamaže oči. I dok su ovlašćeni potpisnici ostavljali svoj krasnopis na papiru kojim se garantuje tridesetogodišnja neizvesnost, zgrada Geozavoda bila je ograđena tramvajima koji su slučajno, i baš na tom mestu, na kružnom toku, morali da stanu. Da i njima nije u elektro-mrežu ušla voda? Nije, što se može zaključiti iz dva izvora. Prvi, koji očigledno ima ulogu da javnosti zamazuje oči i inteligenciju, gradonačelnik Siniša Mali izjavio je: „Što se tiče tramvaja, oni nisu mogli da prođu zbog okupljenih građana, a saobraćaj je normalizovan posle završetka protesta”.

Drugi izvor tvrdi drugačije, a zove se vozač tramvaja – u stara vremena tepalo mu se kočničar – koji je izjavio da mu je „naređeno da tu stane”. Da tu stane kako bi tramvaj prestavljao zaštitni zid koji će delegacijama suziti vidokrug; da bude barijera koja će sprečiti da potpisnici vide demonstrante na ulici. Živ nisam za sudbinu vozača tramvaja. Tog možda više nećete videti u nekom od šinskih vozila Gradskog saobraćajnog. Ne zbog toga što je kočničar, nego zbog dugačkog jezika. Možda ga pošalju na disciplinsku komisiju, ili bude suspendovan, možda ode u prevremenu penziju, bude tehnološki višak, a možda bude unapređen u zamenika narodnog heroja.

Mislim da mi je sinulo zbog čega Beograd na vodi neće biti izgrađen za četiri, već za 30 godina. Poenta je u snovima. I u mašti. To su temelji vodenog grada čiji bi završetak virtuelnosti mogao da se uklopi sa jednim davno obećanim, zaboravljenim (takođe zaludnim) projektom. Za nekih tridesetak godina, kad kroz njega prođu one Miloševićeve brze pruge Srbije.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54299/kolumna-zaludan-projekat-na-temeljima-maste-sta-je-zajednicko-fk-barselona-i-beogradu-na-vodi, 27. april 2015.

The post Vodeni grad od snova i mašte appeared first on Dejan Jeremić.

Pošto je iz prošlosti iskopan događaj koji Jankovića dovodi u vezu s pištoljem kojim je njegov prijatelj izvršio samoubistvo, hajka je dobila dimenzije hiperbole koja se, preko svake mere i dobrog ukusa, obrušila na čoveka čiji je opis posla zaštita građana. U ovom slučaju, primoran je da, kao ugroženo lice, štiti sebe i svoja građanska prava.

Janković, dokazano je, nije nikoga ubio, imao je tu nesreću da se njegov prijatelj 1993. godine ubio u njegovom stanu o čemu je MUP objavio dokumentaciju. Ono što su zluradi pokušali da zloupotrebe jesu vlasništvo pištolja kojim se Jankovićev prijatelj ubio i barutne čestice na Jankovićevim rukama kojima je, kako je izjavio, držao glavu svog umirućeg prijatelja.

Svako ko je bio u situaciji da doda so na ranu, to je i učinio. Po onom oprobanom principu „u rukavicama”. Iza svake, tobože brižne i neutralne, nepristrasne izjave, stajalo je jedno veliko – ali, koje je davalo prostor za manipilaciju dokazima o samoubistvu ne bi li Janković bio doveden u direktnu vezu s tragičnim događajem.

Ljubopitljivi i radoznali novinari o svemu i svačemu pitaju gotovo svakoga ko im padne na pamet, a najčešće, za sve što se u državi dogodi, pitaju onog koji se najviše pita. O pritiscima na ombudsmana imao je šta da kaže i predsednik vlade: „Izuzetno poštujem institucije u našoj zemlji, i instituciju Zaštitnika građana, a ličnosti su nešto drugo. A šta mislim o osobi, o tom potom”. Već iz te izjave da se zaključiti u kom smeru teče poštovanje.

Da ne zaostane ni korak iza svog pretpostavljenog, ministar policije nastavlja tamo gde je predsednik vlade stao: „Ne znam zašto bi se Janković plašio istrage, što provejava iz njegovih izjava. Ne znam da li je sebe doživeo svecem. Saša Janković je Saša Janković, a institucija Zaštitnika građana je institucija Zaštitnika građana”. Dakle, isto ono što smo čuli od predsednika vlade, samo za koju notu više. U horskom pevanju to bi bio drugi glas, onaj koji drži tercu prvom.

Osim što se o Jankovićevom strahu od istrage priča i piše, nije uočeno da je se Janković plaši, ali je evidentno da ozbiljno strahuje za svoju bezbednost. Danima ga prate četiri osobe zbog čega su policija i tužilaštvo pokrenuli istragu.

Svestan svoje trenutno pozicije, a i opravdane uznemiranosti javnog mnjenja, Janković je odlučio da, kako je rekao, ne odgovara na „apsurdne, primitivne napade kojima se vređa inteligencija građana”. Citiraćemo još i ovo: „Ono čime bih se službeno bavio kao zaštitnik građana, da se ne radi o meni, jeste zloupotreba policijske dokumentacije iz koje je odabranom tabloidu prvo procurio jedan službeni dokument, a onda je Ministarstvo objavilo njen deo, pažljivo odabran da u javnosti podstakne sumnju i pokrene neformalno suđenje i presudu bez suda. To se sutra može desiti nekome ko nema pristup medijima kao ja i ko neće moći da se u javnosti odbrani. To je pogubno, to je rušenje institucije policije”.

Ovome gotovo da nema šta da se doda. Janković ne može službeno da bude zaštitnik samom sebi, utoliko se nalazi u nezavidnijem položaju od bilo kog građanina. Pritisak na Jankovića je takav da ozbiljno brine svakog ko ume da čita između redova, jer ugrožavanje bezbednosti onog kome je osnovni zadatak zaštita prava građana obezvređuje postojanje svake sigurnosti. Strah je najveći neprijatelj bezbrižnosti i uvlači se u srž građanskog spokoja. U već nagrižen građanski mir.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/54250/kolumna-zastitnik-bez-zastite-strah-se-uvlaci-u-srz-gradanskog-spokojstva, 26. april 2015.

The post Zaštitnik bez zaštite appeared first on Dejan Jeremić.