Povodom teksta „Istražno novinarstvo”, od 17. Septembra.

Nije mi jasno zašto Georgijev u tekstu „Istražno novinarstvo” (17. septembar) javno priznaje da ništa nije razumeo od onoga što je suština mog teksta.

Ni on ni Dojčinović nisu bili moja tema. Ključna je bila teza o simbiozi realnog i političkog podzemlja. Mogu da pojmim da čovek nije razumeo tekst, ali mogao je da pročita, bar još jednom, ili da polako shvata ono što želi, dok mu je to potrebno.

Georgijev laže da sam pripadao „bezbednosnim strukturama” vojske. Ne, njima nikada nisam pripadao. U većem delu karijere bio sam njihova meta.

Snimci Dačića sa Bananom nisu istraživačko novinarstvo, već jeftini amaterski špijunski vodvilj. Šta je bilo nepoznato o njima dvojici i njihovom prijateljstvu? Da su uz razgovor na kraju obeda pućkali cigare? Moje primedbe na kvalitet snimka i njegovu javnu moć nisu bezbednosne nego komunikološke.

Georgijev ne zna da komentar i te kako pripada žanru istraživačkog novinarstva. Ako ima iza sebe bar jedan čas metodologije društvenih nauka, ili osnovna znanja iz teorija masovnih komunikacija, morao bi da zna nešto o oblicima i modelima istraživanja. On se time kao suvereno bavi, i tvrdi kako ja, kao višedecenijski komentator „Politike”, o tim stvarima ne znam baš ništa.

Iznenadio me je glupavi stereotip, svojstven marginalnom polusvetu, dakle stalne naznake Georgijeva o tome da sam nekada bio oficir. Da, bio sam. Da li me to kompromituje? Šta je bio Georgijev u vojsci? Redov, četni ćata, ili šonja oslobođen vojske zbog ravnih tabana? Ili nešto četvrto. Ili ništa!

Ne bih na ovom mestu licitirao sa znanjima iz novinarstva, niti da li se istraživačko novinarstvo uopšte može dovesti u vezu s mojim imenom. O tome sude drugi, a ne Georgijev sa svojim javno pokazanim limitima.

Da je umeo da zapazi, Georgijev bi video da sam se bavio aferama čiji su zajednički junaci bili policajci i neki kasnije nagrađeni novinari. Tačno sam naveo koje su to afere.

Na kraju svog konfuznog i dirljivo nepismenog teksta, Georgijev se pita ko sam u stvari ja. Evo odgovora: samo Ljubodrag Stojadinović, onaj koji ne pripada nikome. Ne radim ni za koga, pišem samo u svoje ime, moje mišljenje nije podložno finansiranju, niti iza sebe vučem skraćenicu institucije kao neizbežno devojačko prezime.

A ko ste vi, Slobodane? Znate li uopšte? Kako istražujete bez osnovnih znanja o tome šta je u stvari istraživanje? Zna li ko osim vama bližnjih za vas? Da mi se niste nakačili, iako mi nikada niste bili na kraj pameti, ne bih znao ni ja. Nisam upoznat s vašim novinarskim opusom, nisam čuo za vaše istraživačke podvige i ne mislim da sam time bilo šta izgubio.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 19. septembar 2015.

The post Ko je Georgijev? appeared first on Dejan Jeremić.

Tome bi trebalo dodati da je glumac Bajić, u slučaju „Ravna gora”, nedorastao rediteljskom zadatku, pa i epu u širem smislu. Pod uslovom da se EP ne tumači kao ekonomsko-propagandni program. Otuda čudi konstatacija dramskog pisca Dušana Kovačevića kojom Bajića upoređuje sa Šekspirom. Kovačević je, kažu, rekao da je Bajić „četnički Šekspir”, ili „ravnogorski Šekspire, ime ti je Radoš”, uglavnom, nešto u tom smislu, a preneli su neki mediji. Ako je Kovačević zaista to rekao, Šekspir nema više šta da traži u ovim krajevima. Prognan je za vjek vjekova. Moguće da je Kovačeviću u trenutku izgovorenog na um palo Šekspirovo „Otelo” u kojem Jago poverava Rodrigu da mrzi svog generala, pa se – zagledan u Dezdemonu – Kovačević zaneo u razmišljanju, koje mu se, eto, otelo. Nadam se da je tako, zapravo, želim da verujem da je tako. Da mu se otelo. Jer, Bajićeva „Ravna gora” u poređenju bilo s čime što je Šekspir napisao jeste klinasto pismo.

Nekim slučajem imam Šekspirova sabrana dela u jednom tomu („Dosije” i „Službeni list SRJ”, 1.978 str., 1995. god.), kapitalno delo u kojem se nalazi sve što je Šekspir napisao, pa i ona dela koja ranije nisu objavljena. Kada je knjiga izašla iz štampe, tadašnja SR Jugoslavija bila je jedna od četiri zemlje u svetu koje su mogle da se pohvale jednotomnim Šakspirom. Ne znam da li se u međuvremenu još neko odvažio na takav poduhvat, ali znam da je drugo izdanje iste knjige objavljeno pre nešto više od dve godine. Tvrd povez, zlatotisk, biblijski papir, i sve to je među ostalim knjigama u mojoj biblioteci, ali pre nego što sam takvog Šekspira udenuo između Čehova i Molijera (Ibzen je tu, u komšiluku) pažljivo sam ga iščitao, od korice do korice. Nigde ne pronađoh Radoša. Kao što ni u jednoj od epizoda „Ravne gore” nisam ni u naznakama naslutio Šekspira. Osim ako se, možda, ne krije u nekom grmlju pa beleži događaje za novu dramu. Komediju, naravno, s primesama tragedije. One koje sam popamtio u dosadašnjih sedam epizoda jesu pukovnik Dragoljub Mihailović, kralj Petar II u inostranstvu, Tarabići, jedan koljač, jedan koji je kicoš, komunjara, što ne znači da se i njemu možda neće oteti kama, i Taras Buljba. Taj je iz nekog drugog romana, Šekspir s tim nema nikakve veze.

printscreen „Ravna gora“

Osim što se Kovačević dosetio uloge Bajićevog drvenog advokata – što mogu donekle i da razumem s obzirom na Duškovo članstvo u Krunskom savetu – i Bajić je ovih dana progovorio u svoju odbranu. Doduše, pokušao je, ali slaba vajda. U tekstu „Topli zec na Ravnoj gori”, Bajić je osuo paljbu po svima koji su se drznuli da kritikuju njegovo mezimče (među drznicima sam i ja!), pa ko je preživeo rafale neka nastavi s kritikama. Da je reagovao kao neshvaćeni umetnik, kog će vreme jednom proizvesti u to što on ovom prilikom nije (u umetnika), razumeo bih, no on se brecnuo kao uvređena „veličina”, kao seoska mlada kojoj izgore kuća dok pomaže babi da se očešlja. Smetaju mu svi koji su našli za shodno da ukažu na promašaje kojih je u seriji sijaset. Neću da kažem šta su mi i pojedini glumci koji igraju u seriji rekli šta o Bajićevom preduzeću misle. Neću da kažem ni šta misle. Da ljudi ne bi izgubili tezgu na Bajićevoj ravnogorskoj pijaci.

Bajić ne samo da besno reaguje na neistomišljenike, nego je i prizemno maliciozan. U tekstu koji je objavila „Politika”, Bajić navodi: „Brže bolje je na twitteru ekspertski reagovao filmski esejista mlađe garde sa bradicom vehabije – preporučujući gledaocima da nikako ne gledaju ‘Ravnu goru’”. Jasno je na koga je mislio, na nekadašnjeg klinca koji je igrao u filmu Gorana Markovića „Tito i ja”, kao što je jasna i aluzija u vezi s bradom. Interesuje me da li su Radoša na Ravnoj gori naučili da neistomišljenike s bradom neizostavno poistovećuje s vehabijama?! Ili je to pročitao u „Otelu”, u kojem toga nema?! Ni Draža nije imao takav odnos prema protivniku. To bi, onaj koji režira svadbe sa željom da jednom bude Felini, trebalo da zna.

Nema tu, nažalost, ni Šekspira, a ni Felinija. Nema ni „e” od epopeje. Bajićeva želja da fascinira Srbiju veća je od njegovih mogućnosti. Želja potvrđena jedino u nemoćnoj malicioznosti. Od svega što iole može da ima neke veze sa Šekspirom jeste mogućnost da gledate „Ravnu goru”, pa kako vam drago, jer ona je ostala Bajićev nedosanjan san letnje noći.

26. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post San ravnogorske noći appeared first on Dejan Jeremić.

Nabijanje zaštitinika građana i viteza Legije časti Saše Jankovića na medijski kolac, bez dileme, ne jenjava. Ako ikakve dileme ima, ona se odnosi na pitanje izdržljivosti: ko će duže istrpeti pritisak, Janković ili kolac. Kampanji protiv Jankovića, koja danima puni novinske stupce, pridružili su se i urednica dnevnog lista „Politika” Ljiljana Smajlović i ministar odbrane Bratislav Gašić. Prva kao samoproglašena „savest” javnosti, drugi kao zaštićeno građansko lice na službi u Ministartsvu odbrane.

Prva se oglasila kao zaštitnica porodice Gojković čiji je sin Predrag, prema onom što su policija i pravosudni organi utvrdili pre 22 godine, izvršio samoubistvo u stanu Saše Jankovića. Smajlovićeva traga za senima prošlosti dodajući crve sumnje već sumnjivom progonu kojem je nedeljama Janković izložen. U kolumni koju je objavila u listu koji uređuje postavlja pitanja na koja već ima odgovore koje ne izgovara glasno, ali se ne usteže ni da ih, između redova, bizarno provuče spočitavajući pri tom moguću Jankovićevu krivicu za tragediju porodice Gojković.

Zbog načina na koji se u javnosti o tragediji spekuliše, porodica Gojković, čiji se sin 1993. godine ubio u stanu svog prijatelja Saše, dovoljno je potresena pa joj još jedno dolivanje ulja na vatru nije potrebno. Pojedini mediji, Smajlovićeva i Gašić neumorno rade na tiganju utrkujući se ko će iz ključalog ulja pakla prvi izvući Jankovića i uprti u njega prst.

Svoje angažovanje na „pomaganju” u naknadnoj „istrazi” samoubistva Smajlovićeva objašnjava: „Imam samo jedno objašnjenje: posredi je politika. Građanska Srbija brani Jankovića jer je ušao u direktan sukob s Vučićem, jer se, kako na ‘Peščaniku’ likuje jedan žustar Jankovićev branitelj, ‘direktno suprotstavio Vučić Aleksandru’. Ovde je reč o političkoj odbrani čoveka koji uz ostale igra i političku ulogu. U takvim okolnostima, Gojkovići nemaju šansku. U najboljem od svih mogućih svetova, njihove bi interese branio zaštitnik građana, ali ombudsman je trenutno preokupiran slučajem Saše Jankovića”.

Nizak, blasfemičan udarac kojim se želi da objasni Jankovićeva uloga u samoubistvu počinje rečima: posredi je politika. Sve je politika. I ono što Smajlovićeva piše samo je jedan u nizu političkih pamfleta koji se štancuju kao upotrebna vrednost za diskreditaciju ombudsmana koji se, gle, čuda!, usudio da proverava i rad bezbednosnih službi! Smajlovićeva pominje i građansku Srbiju, kojoj očigledno ne pripada, jer se o nju ograđuje i svrstava u red hajkača koji bi „vampira” da dotuku kocem.

Ministar Gašić takođe zagovara tvrdu struju koja se, kao lažni zaštitnik porodice Gojković, ustremila na Jankovića. Gašič poziva Jankovića „da prestane sa iznošenjem neistina i poluistina o Vojno-bezbednosnoj agenciji, čiji predani rad i učinak na bezbednosnoj zaštiti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije to zaista ne zaslužuje”. On smatra i „da je odgovornost reč koju zaštitnik građana treba da postavi i kada je u pitanju odgovornost Saše Jankovića, a ne samo Ministarstva odbrane i VBA”. Odgovornost za šta? Evo odgovora:

„Odgovorite Vi meni, godspodine Jankoviću, kako je ubijen Predrag Gojković. Znali ste da po Vašim medijima tražite odgovornost za pad helikoptera, što nije u Vašoj nadležnosti. Sada ja, kao običan građanin, tražim od Vas odgovore, kako bi građani Srbije, posle 23 godine, saznali istinu o ubistvu Predraga Gojkovića”, naveo je Gašić u otvorenom pismu.

Gašić je svojim otvorenim pismom već „obavio” novu „istragu”, utvrdio činjenice i samoubistvo Predraga Gojkovića proglasio ubistvom. Bez suda i sudije. Tražeći od Jankovića odgovore „kako bi građani Srbije saznali istinu o ubistvu Gojkovića”, Gašić ne samo da „zna” da je Gojković ubijen nego izgleda „zna” i ko zna počinioca „ubistva”. Nije teško zaključiti u kom se smeru kreću insinuacije.

Smajlovićeva i Gašić, nažalost, nisu jedini koji donose zaključke, presuđuju i potpiruju vatru koja preti da požarom sagori zaštitnika građana. Smajlovićeva na kraju svog pamfleta čak i konstatuje: „Ali što se zaštitnika građana tiče, stvari su jasne. Dok Gojkovići ne dobiju valjane odgovore na svoja sasvim legitimna pitanja, svi moramo da budemo Gojkovići”. I ovo je bilo ispod pojasa, malo originalnosti ne bi škodilo, jer neodoljivo podseća na plakate kojima je ne tako davno bio oblepljen Beograd – Svi smo mi Ratko Mladić. A o kojim stvarima Smajlovićeva piše? Na koje stvari misli? Koje su to stvari jasne?! I šta su stvari? Istina, kao ni samoubistvo, nije stvar. Stvar je najčešća poštapalica kojom se, u nedostatku reči i znanja, služe sumnjivo pismeni, nišči duhom. Stvar je kolac kojim mašu.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 6. maj 2015.

The post Lov na „vampire” appeared first on Dejan Jeremić.

Mediji koji su se oglušili o poziv Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Udruženja novinara Srbije (UNS) nisu se udostojili da 300 sekundi poklone crnilu ekrana bez tona, ali će, koliko sutra, neki od njih zatražiti zaštitu od nekog strukovnog udruženja zbog ugrožene slobode informisanja.

„Sloboda medija u Srbiji je ugrožena jer novinarstvo nije nikada bilo u težem ekonomskom položaju”, piše u Proglasu UNS-a, objavljenom s nadom da će ga mediji preneti. Džabe su trošili slova. „Pad Srbije na svetskim rang-listama medijskih sloboda nije samo posledica materijalnog položaja novinara, nego i nastavljanja prakse vlasti i političara da koriste medije za političke obračune”, sledi u nastavku Proglasa.

Obračun podrazumeva obostrano angažovanje, i vlasti i opozicije. U našem slučaju, on gotovo da ne postoji s obzirom na snagu i mogućnost opozicije da u nekom od medija dobije prostor za kritiku. Ona je svedena na minimum, te je, govoreći o obračunu, ravno dečjim igrama plastičnim pištoljima na vodu.

NUNS je svojim Proglasom pozvao medijske radnike da se zajedno suprotstave daljem unižavanju profesije i da učine sve kako bi unapredili ugled novinarstva i vratili poverenje građana. „Uloga i cilj medijskih poslenika”, piše u NUNS-ovom Proglasu, „mora biti slobodno i odgovorno informisanje i stvaranje kritičke javnosti u društvu, a ne ispunjavanje želja političkih i ekonomskih moćnika”.

Ima li suštinske razlike u tekstovima Proglasa koja su dva udruženja pisala svako za sebe? I za medije. Osim u nijansama i redu reči u rečenicama – nema, pa je stoga logično zapitati ih zbog čega nisu objavili zajednički proglas kojim bi objedinili sve ono što medije tišti. Ako dva udruženja nisu u stanju da se dogovore, a nisu (!), zar očekuju da ikakav dogovor postignu s državom, medijima, novinarima, javnim mnjenjem?!

Imalo je u Proglasima još štošta da se pročita o slobodnom radu bez pritisaka i cenzure, o fer utakmici na medijskom tržištu, o anonimnim čuvarima privatnog kapitala, spornim privatizacijama pojedinih medija, itd., o čemu slušamo, gledamo i čitamo između dva treća maja, svih ovih godina koje su za nama. Nema nade da se istim sadržajem nećemo sretati i do narednog 3. maja.

Oba udruženja novinara svoje pisane radove na temu „Sloboda medijima” napunila su već znanim i opštim mestima, koja, nažalost, ostaju opšta zbog svega što je u tim radovima navedeno, ali nijedno od udruženja nije konkretno, a ni u tragovima, pomenulo bilo koji medij, bilo kog urednika ili novinara koji su se oglušili o Kodeks i etiku novinarskog zanata. Spisak takvih bio bi duži od proglasa prepunog opštih mesta.

U jedno od takvih mesta udobno se smestilo i Ministarstvo kulture i informisanja koje je preko svog glasnogovornika, Ivana Tasovca, imalo čime da doprinese danu koji mediji celog sveta slave kao dan svoje slobode. Ministarstvo je, podrazumeva se, „izrazilo bezrezervnu podršku slobodi medija, ističući da se snažno protivi svim oblicima pretnji, pritisaka i ugrožavanja bezbednosti novinara i medijskim kampanjama diskreditacije i ugrožavanja ljudskih prava, koja su ključna za opstanak i razvoj demokratije”. A je l’ moglo to da se sroči s manje „demokratskih” floskula?

Kako se to Ministarstvo „protivi svim oblicima pretnji…” slobodi medija? Da neće Tasovac da ih brani dirigentskom palicom? „Suština borbe za slobodu medija nije samo strukovna ili zakonska, jer slobodni i kvalitetni mediji pospešuju društveni dijalog, prihvatanje različitosti i uvažavanje tuđeg mišljenja”. Ovo poslednje, posebno. Tuđe mišljenje, koga još to interesuje? I ko sme da ga ima? Tuđe niko, ali poželjno je bar svako svoje.

U svojoj poslanici, Tasovac (srećom) nije pomenuo, onoliko puta već ponovljeno, donošenja seta medijskih zakona, ali insistira da pretnje, napadi i ubistva novinara u Srbiji budu istraženi i dobiju epilog na sudu. I ovo smo znali i prošle godine na današnji dan. I one godine pre prošle. I one pre nje. Izgleda da je mantranje slobodom medija, objektivnim i nezavisnim informisanjem i bezbednošću novinara jednako lako kao prepevavati pesmicu o reformama i evropskom putu Srbije nikuda.

Na svoj način, i slikovito, zaštitinik građana Saša Janković rekao je da „Svetski dan medija ove godine obeležavamo sa ugašenim osećanjem zadovoljstva, jer je donošenje medijskih zakona ostalo u senci tabloidizacije države i nastavka pritisaka na nezavisne medije i novinare”. Ovi poslednji postaju raritetna vrsta. Endemi u odumiranju. Njima bi mogao i UNESKO da se pozabavi. Da šaku medija i novinara koji još drže do časti, poštenja i istine stavi pod zaštitu, kao piramide. A poznato je da se sve na svetu plaši vremena, samo se vreme plaši piramida.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 3. maj 2015.

The post Utišana sloboda medija appeared first on Dejan Jeremić.

Na istoj sednici, jednoglasno je usvojeno da jedna ulica u Beogradu dobije ime grčkog pesnika Rige od Fere, koji je zatočen u Kuli Nebojša i pogubljen u Beogradu.

Objavljeno na: Nedeljno popodne RTS 1, „Razbibriga”, 26. april 2015.

The post Ulica appeared first on Dejan Jeremić.