Zakon kaže da bi taj, ta ili ti – s obzirom da postoji sumnja da je više takvih osoba – mogli da zaglave robiju i do 15 godina. Istraga je počela, Stefanović kaže da se „događalo da se u pojedinim medijima pojave informacije koje su imale oznaku poverljivosti”, i dodaje: „Sprovešćemo istragu da bismo proverili da li informacije cure i s kog nivoa, pošto su dostupne većem broju ljudi. Ne moraju da budu ministri, već ljudi koji pripremaju te informacije”.

Stefanović ne navodi broj onih koji će biti pod istragom, to je, kao i njihova imena, za sada strogo poverljivo, ali zna se da je predsednik vlade Aleksandar Vučić na sednicama, u više navrata, govorio da odluke Kabineta, čak i one poverljive, dospevaju u javnost. Čim tajnu zna više od jedne osobe, to više nije tajna. I dve su previše. A kako se iz navedenog da protumačiti, državne tajne znalo je mnogo više od dve individue.

Očigledno da se/su neko/neki oglušio/oglušili o Vučićeve savete da ne širi/šire abrove po čaršiji i ne iznosi/iznose u javnost ništa od onoga za šta on ne da befel posle kojeg javnost može da zna. Vlada ima mnogo zaposlenih, i previše, pa će istraga utoliko biti otežana, ali se krug onih koji gvirkaju po papirim s pečatom tajnosti može svesti na razumnu meru. Ili, možda, ne može?!

Kako prihvatiti činjenicu da u vladi sedi prodana duša? Kako u timu – koji je ne tako davno, ovog proleća, nazvan Bajernom iz Beograda – može da postoji takav igrač? A tim je nazvan po onom čuvenom nemačkom klubu kojeg je Zvezda odrala u Kupu šampiona usred Minhena (2:1)! U revanšu, u Beogradu, bilo je nerešeno (2:2) zahvaljujući Augentaleru, halfu nemačkog tima koji je loptu zakucao u sopstvenu mrežu. Posle su ga umalo u Minhenu linčovali kao izdajnika nacije. Ali, to je lepši deo srpske (fudbalske) istorije.

Danas, kada se navršava 126 godina od rođenja Aleksandra I Karađorđevića (Ujedinitelja), neko podriva temelje rođene države. A igra u Bajernu iz Beograda. Ko bi to mogao biti? Muško? Žensko? Nešto treće? Ili, muškarac maskiran u ženu? Žena maskirana u muškarca? Nešto treće koje se maskira čas u ženu, čas u muškarca? To mu već dođe nešto nalik tansvestiji.

Mnogi su tu sumnjivi, neka gospoda stvarno liči na brkate žene, kao što neke dame odaju utisak nesalomljivog Ramba. Ima tu i kojekakve dečurlije, zalutale u zgradi koja čuva najveće tajne. Došla deca da tu odrastu uz starije, iskusnije, brkate i nesalomljive. Ima ih koji broje zrele godine, ali, avaj, imaju produženo detinjstvo.

Kandidata je, dakle, dovoljno za jedan ozbiljan istraživački (istražni) postupak. Najpre bi trebalo pretresti sve fioke svih zaposlenih na koje se sumnja. I njihove garderobere. Ko zna u šta su neki spremni da se kamufliraju samo da bi dospeli do važnih papira. I u saksije da se pogleda. Možda neko tamo glumi lisnati fikus. Da sam na Vučićevom mestu, ja bih to sve postrojio, viknuo: „Tišina, tamo”, i na parove razbroj s’, pa bi pevali lepše nego hor Bečkih dečaka.

Ko to sme da minira taktiku igre Bajerna iz Beograda, neovlašćeno. Golman li je, bek li je, half, vezni ili brzonogo krilo? Špic? To ćemo tek saznati. Ukoliko tim koji na tome radi ustanovi postojanje krtice u vladi. Ako ih je više, onda je to krtičnjak. A ako mene pitate, ja bih počeo od brojeva na dresovima. Možda ekonom vlade i ne sanja da isti dres postoji u više primeraka. Za početak da vidimo ko daje autogolove Vučićevom Kabinetu.

Meni je sumnjiv onaj Augentaler!

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/151930-strogo-poverljiva-krtica-u-vladi.html, 16. decembar 2014.

The post Strogo poverljiva krtica u vladi appeared first on Dejan Jeremić.

Povodom teksta „Ležerna praznina” „Politika”, 26. novembra

Čitam „Politiku”, ne mogu da verujem, piše baš ovako: „U načelu, sa kolumnistima se ne polemiše”. Pogledam još jednom kako se zove rubrika, piše – „Polemika”. Zašto se sa kolumnistima ne polemiše? Nemam pojma. Ne polemiše se sa biljkama, to mi je jasno. Ni sa uličnim banderama, mada i one mogu dobro da uzvrate u neverbalnoj polemici, ako ti se nađu na putu.

Nađoh se i ja na putu jedne docentkinje sa Megatrenda, baš ovog utorka i baš na ovom mestu, u tekstu pod naslovom „Ležerna praznina”. Što je, ukratko, opis moga lika i dela. Da ne dužim: najveći moj greh je taj što se nisam izvinila ministru Stefanoviću. Beć su dve komisije donele odluku da njegov doktorat nije plagijat, a ja – ništa. Kao ona ulična bandera: niti odustajem, niti se izvinjavam.

Ali moram da progovorim. Plagijat jeste dokazan. Evo dokaza, u ovoj tabeli. Koga interesuje, može da prati linkove ispod tabele i sam da se u sve to uveri. Sve tu imate – i obe verzije doktorata, i sva mesta koja je ministar plagirao. Plagijate su otkrili: dr Uglješa Grušić, docent Univerziteta u Notingemu, dr Branislav Radeljić, vanredni profesor Univerziteta Istočni London i Slobodan Tomić, doktorand Londonske škole ekonomije i političkih nauka. Sve ove plagijate proverila sam ja, profesorka sa Beogradskog univerziteta.

I gde je sad problem? Je li neko osporio ove dokaze? Nije niko. Niti je ko pokušavao. Prva komisija za negiranje plagijata otvoreno je rekla – priznajemo četiri plagijata, ostale nas mrzi da tražimo, pa zaključujemo da ih nije ni bilo. Druga komisija je postupila pomirljivije, govoreći da je u stvari u pitanju nesporazum. Za razliku od oponenata, kažu, komisija je imala uvid u verziju rada koji je bio predmet javne odbrane. Što je notorna neistina – svi smo imali obe verzije. Da vas podsetim, Srbija se početkom leta ove godine toliko razljutila da su morali sve da objave na internetu. I kad su objavili, šta smo videli? Pa to, da su svi plagijati preživeli selidbu. Neki su se premestili, ali nijedan nije nestao. I to svi znaju. Ko ne zna, za dva-tri sata rada uveriće se i sam.

I sad pometnuta docentkinja kaže – važna je jedino reč komisije. Stvarno? Nema te komisije i tog suda koji može da sahrani istinu. Nema. Njihove presude traju koliko i vlast koja ih je naručila. A toliko će trajati i autorkino dodvoravanje ministru, ili sviti koja ga okružuje, ko bi sad to istraživao.

Ali moram da priznam ne zavidim ministru na ovakvim braniocima. Jer, šta čovek da kaže na odbranu koja glasi – profesorka izvrće činjenice kada kaže „policiju vodi lice koje je počinilo intelektualnu krađu”, a Stefanović u inkriminisanom trenutku nije bio ministar policije! Ne, nego je bio predsednik Narodne skupštine! Ima li gore stvari od neuke i trapave odbrane?

Dakle, uvažena docentkinjo, kad ste me deset puta po imenu prozvali, da vam kažem – od vas se očekivalo da osporite dokaze srpskih naučnika, a ne svog branjenika još dublje da ukopavate. Kao da mu je baš bilo potrebno da udarate osobu koja ga je dva puta pozivala na TV duel, gde bi, osim plagijata, morao Srbiji da objasni šta je to – multipla multivarijaciona regresiona analiza, koju je najavio, pa negde zaturio u svom radu. U obe verzije. I da na tabli objasni kako je mislio da reši problem heteroskedastičnosti, zbog koje ta njegova nameravana analiza nema veze sa životom.

Zahvaljujući vama lično, upućujem treći poziv ministru na TV duel. Neće biti dosadno, obećavam: već poznatim ekonomskim pitanjima dodajem jedno pravno, jedno lingvističko i jedno putopisno pitanje.

Pravno pitanje je pokrenuo uvaženi sudija Zoran Ivošević, tvrdeći da ovaj doktorat pravno uopšte i ne postoji, jer je, što niko ne osporava, odbranjen pred dva od ukupno pet članova komisije. A pitanje glasi: gde to ima da doktorat bude prihvaćen manjinom glasova?

Lingvističko pitanje bi bilo sledeće. Kako to može, da doktorat bude na ćirilici i na srpskom jeziku, a dva člana komisije da budu stranci (jedan Francuz, jedan Koreanac). Mora da su dugo čitali tezu pa zakasnili na odbranu, razmišljam. I za kraj, pitanje iz putopisa: ako nisu kasnili zbog lingvistike, kojim su to putem krenuli na odbranu, kad do dana današnjeg nisu stigli?

Pustite ministra sam da odgovori, nemojte ga više braniti. Gore od ovoga što ste mu napravili teško da bi smislilo i ljući protivnik nego što sam ja, ovako ležerna i prazna – kako me ljubazno osloviste u naslovu svoje debitantske kolumne.

Danica Popović

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Jeste-plagijat-necu-da-se-izvinim.lt.html, 29. novembar 2014.

The post Jeste plagijat, neću da se izvinim appeared first on Dejan Jeremić.

Varniči kao u prepucavanju dvojice trećerazrednih boksera dok s pristojne udaljenosti prete jedan drugom. Jedan hrabro izjavljuje da će od protivnika napraviti rezance a drugi, takođe hrabro, poručuje da će od majstora za rezance načiniti špagete. Uočava se razlika u oblikovanu testenina. Sve ostalo je isto, gnjecavo testo.

Ulje na testo dolilo je međusobno optuživanje Dačića i ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića. Dačić je u jednom tabolidu izjavio da je Stefanović odgovoran za kreiranje medijskih afera a Stefanović je utvrdio da će Vučić najzad shvatiti da je saradnja sa socijalistima pogrešan potez. Da li to Nebojša lupa packe Aleksandru? Lepo sam ti ja Aco govorio ali nisi hteo da me slušaš, kao da je hteo da kaže doktor (svih) nauka. Vrelo testo, nešto poput mekike.

Nismo se nikada zavaravali, oduvek smo znali da je brak SPS-a i SNS-a ljubav iz računa. O tome nešto više ulja na mekiku baca Nikolić. Novinarka Federalne televizije pitala ga je da li je tačno da mu je Dačić najozbiljniji protivkandidat na budućim predsedničkim izborima. Usledila je omiljena radikalska takmičarska disciplina, poznata kao „bodljikavo prase”, na pitanje odgovoriti pitanjem: „Da li stvarno mislite da on može da mi bude konkurencija?”, odbrusio je Nikolić. Potom je svetački blagonaklono rekao da nikoga ne potcenjuje i ne ponižava. Kad ono, međutim… „Ako u drugoj godini mog mandata neko počne da priča da će biti predsednik Srbije onda s njim nešto nije u redu”. Bogougodno davanje dijagnoze. Testo koje cvrči, nešto kao krofnica.

Nikolić je uveren da će njegov mandat trajati onoliko koliko je to Ustavom predviđeno i da o tome koliko je on dobar predsednik ne odlučuje pojedinac (Dačić), niti stranka (SPS), već građani Srbije: „A pošto ja najviše putujem Srbijom, vrlo dobro znam da bih danas ubedljivije pobedio nego na prethodnim izborima”. Nije rekao da li je anketirao i srpske turiste na letovanju u Turskoj dok se ovog leta gostirao u Bodrumu. Omiljenom letovalištu srpske političke elite. I destinacije odakle se najlakše glasa. Usijano testo, masni uštipci.

Stalo bi ovo u jedan mali kuvar. Njemu prododati još neke recepte za jela od testa ili njima slične đakonije. Ima tu mesta i za pite, gibanice, bureke, pogačice, piroške, projare, tortilje, palačinke, buhtle, penjerlije, kifle, kroasane, knedle, nokle, njoke, mlince, makarone, kiš, ćuš, gurabije, a udenuo bi se tu i neki grenadir marš. Hm, ovo poslednje možda i nije tako loše.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 30. avgust 2014.

The post Gnjecavo testo appeared first on Dejan Jeremić.

Oni koji nisu pobegli, a osumnjičeni su za saučesništvo, zovu se Bratislav Vesović, Nikola Lepen, Dana Manevski, Tamara Bogdanović i Milica Novaković. Sve ovo obelodanjeno je na konferenciji za medije kojom je predsedavao ministar unutrašnjih poslova, nosilac doktorske titule i vlasnik poštapalice „da kažem” Nebojša Stefanović. Nije bilo najjasnije zašto baš on, ali iz njegovog izlaganja dalo se zaključiti da je bilo neophodno da baš on bude taj koji će javnosti saopštiti vest.

Marko Miličev/Marković, star 33 godine, odranije je poznat policiji, saopštava Stefanović. U zemlji je osuđivan zbog više počinjenih krivičnih dela, sumnja se da pripada zvezdarskom kriminalnom klanu, preduzeću za trgovinu narkoticima, a u Štutgartu je osuđen na dve godine i dva meseca zatvora. Bogat dosije. Njemu treba pridodati i krivično delo nepružanja pomoći posle ubistva Luke Jovanovića na Brankovom mostu u Beogradu, što zaokružuje sliku turiste koji boravi u Turskoj. Čovek bez empatije.

A sad malo o njoj, empatiji. Na konferenciji za medije, informacije saoštava ministar što i nije neki posao koji bi on trebalo da obavlja. Mogao je sve to da saopšti i direktor policije, Milorad Veljović. Mogao je i načelnik Uprave saobraćajne policije. Ne, nije moguće. Oni se, verovatno, ne bi nikome zahvaljivali ili bar ne bi onome kojem se zahvlajivao Stefanović. Taj nivo empatije policajci ne poseduju, što ne znači da su po emocijama sabraća Milićev/Markovića ili, ne-dao-bog, onog Dragana Đurića, osumnjičenog za ubistvo devojčice iz Bajmoka.

Empatičan, da kažem, kakvog ga bog dao, Stefanović se predsedniku vlade Aleksandru Vučiću zahvalio za nešto, i zbog nečega. Za šta i zbog čega? Nije vaše da pitate. Važno je da znate da bez Vučića potraga za počiniocem ne bi bila uspešna i da ni do danas ne bismo saznali oba njegova prezimena. Vučić plus „Etihad” plus ugovor s „Fijatom” jednako „mini kantrimen“ i njegov vozač. Jednačina s nekoliko nepoznatih. Ali rešiva ukoliko empatični zahvalno izgovori ime kojem duguje sve.

Nije se udostojio da se zahvali svima koji su prethodnih dana na Brankovom mostu, na tropskoj vrućini, sa ocem pogunulog Luke protestovali tražeći da počinilac bude pronađen i uhapšen. Njihova empatija ga, valjda, ne pogađa. A i ne duguje im ništa od onog sve. To je samo običan svet željan istine i pravde, neretko gladan i žedan, svet koji ne veruje nikome, ni „Etihadu”, ni „Fujatu”, ni patetčnoj empatiji posilnog, ni objektu kojem posilni šalje izlive zahvalnosti. No, to je može biti važna referenca u radnoj biografiji svakog činovnika ove vlade u čijim je izjavama (o bilo čemu, o bilo kome) preporučljivo naglasiti nemerljiv učinak onog kome će se zahvaliti.

Za takvo što kaže se da je vrhunac poltronstva. Takvi staju mirno na svaki zvuk mobilnog telefona, na svaku direktivu pristiglu SNS-om. Ili se kaže: SMS-om? Ima nas koji nismo empatični spram takvog podaništva. Možda je to nivo našeg nerazumevanja, neshvatanja, neprihvatanja. Reče neko da može da razume i leto bez sunca, i kafu bez kofeine, i koka kolu bez šećera, i cigarete bez nikotina, i telefon bez tastature, i vezu bez ljubavi, i društvo bez empatije, i čoveka bez m..a, ali nikako da shvati ljude bez kičme.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 18. avgust 2014.

The post Poltronska empatija appeared first on Dejan Jeremić.

U obaranju „Kurira” učestvovale su poražene hrvatske fudbalske snage, dok su „Peščanik” rušile združene armije Nemačke, Rusije, Holandije i Japana. Kakav interes za rušenje srpskih sajtova imaju stanovnici pomenutih zemalja? Nikakav. Osim ukoliko Rusi i Japanci, ljuti zbog ispadanja svojih reprezentacija, nisu odlučili da zajedničkim desantom naude „Peščaniku”, osvedočenom ljubitelju Alžira i Kolumbije, zemalja čije su reprezentacije fudbalski ponizile Rusiju i Japan. Sve ovo da se zaključiti na osnovu kratke analize onoga što je o obaranju sajtova rekao ministar policije dr Neboša Stefanović.

Opet, ostaje nejasno zašto su na te sajtove ljuti Nemci i Holanđani čije su reprezentacije, u trenutku rušenja, bile ozbiljni konkurenti za sam svetski vrh? Nameće se zaključak da je njihova uloga u nečasnom poslu urušavanja sajtova bila pre svega preventivna. Ruše unapred za slučaj da ih neka Nigerija ili Meksiko (takođe zemlje miljenice pomenutih srpskih sajtova) ne iznenade na putu ka tituli.

Dakle, napadi iz Hrvatske, Nemačke, Rusije, Japana i Holandije odagnavaju svaku sumnju da neko ovde ne-daj-bože ima nešto protiv „Kurira” i „Peščanika”. „Ma, ljudi, da li je to moguće?”, zapitao bi se Mladen Delić. Zemlje označene kao neprijatelji srpskog internet-novinarstva služe samo kao izgovor, Srbima poznat kao krilatica „da se Vlasi ne dosete”.

Šta se, zapravo, događa?

„Peščanik” se već zamerio pojedinim lažnim doktorima nauka koji, poput lošeg fudbalskog sudije na Svetskom prvenstvu, još u svlačionici sviraju jedanaesterac zbog namernog igranja rukom. Svojom. „Kurir” nije ni na čemu doktorirao, naprotiv, njegovo pisanje nije dosezalo dalje od male mature, bio je perjanica pobede novoradikalskih snaga, direktive koje je dobijao kurirskom službom ekspedovao ih je kao službeni kurir ali se najednom odmetnuo u hajduke. Po starom srpskom usudu kumovske osvete, ta je redakcija okrenula leđa kontroloru svih bezbednosnih službi i pridruženom pripadniku Gorske službe spasavanja (pogledati slučajeve „Feketić” i „Biblijske poplave”). I opet, građanin s pristojnim koeficijentom inteligencije postavlja pitanje: kakve veze s tim imaju neke članice Evropske unije, plus Japan i Rusija?

Ponovićemo: nikakve. Evo zbog čega. Entiteti za koje se tvrdi da su mesta s kojih su sajtovi obarani samo su lokacije na kojima su (najverovatnije) registrovani sajtovi s kojih dolazi napad. Registracija, poznata kao domen, i hosting, mogu biti bilo gde u svetu a da njihov korisnik (vlasnik) udobno sedi u Srbiji, ne radi ništa, dangubi, smišlja gadosti (umesto da spasava po Feketiću i Obrenovcu) i urušava nečiji godinama ulagan mukotrpan rad. Otuda napadi direktno dolaze od grupa i pojedinaca iz komšiluka koji, organizovani u različite „borbene” formacije, upadaju u sisteme omraženih virtuelnih neprijatelja. Takođe virtuelno, beleži se da je napad došao iz, recimo, Japana. A Japan je inače poznat kao zemlja u kojoj živi onoliko Srba gnevnih na pisanje „Peščanika” koliko i Japanaca kojima je maternji jezik srpski. Sada su, valjda, jasni razlozi zbog kojih neki tamo, gde se sunce rađa, mrze srpski internet-svet.

Ukoliko situaciju shvatimo ozbiljno onda ćemo reći da se ovi – koji nemaju drugi posao osim da po direktivi napadaju sve i svakoga ko na internetu kritikuje novoradikalsku politiku – ne zovu komšije. Zovu se – botovi. Bot je jednoćelijski jednopartijski organizam koji se hrani nakaradnom ideologijom i živi za dan kada će biti javno pohvaljen pred čitavom odeljenskom zajednicom. Jednoćelijski je zbog toga što njegova partijska ćelija ne priznaje ništa osim sebe, jedine koju je evolicija zabeležila kao stadujum amebe. Jednopartijski je zbog toga što je… (pročitati pod – jednoćelijski). Bot direktive dobija kurirskom službom.

Na koncu, jasno je da Svetsko fudbalsko prvenstvo i reprezentacije gubitnice nemaju ama baš nikakve veze s rušilačkim nagonom nekakvih botova, uprkos težnjama ovdašnjih loših (nedoktoriranih!) sudija da nam omraze prijateljske zemlje prikazujući ih kao centre hakerskih moći. Lošim tumačenjem igre sudije se opasno zameraju ovdašnjoj fudbalskoj javnosti koja ume da prepozna (sudijino) igranje rukom u šesnaestercu. Umeće da donese i pravednu odluku – penal. I crveni karton.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 30. jun 2014.

The post Kurirska služba appeared first on Dejan Jeremić.