Drugarica Mira Marković i te kako ima šta da kaže o tome kako se u njeno vreme vladalo Srbijom. U intervjuu za NIN, umesto odgovora – ona postavlja pitanje: „Zašto bih ja ubila Ćuruviju?”

Zaštićena u Moskvi kao Edvard Snouden, Markovićeva može lagodno da se podsmeva pravdi, jer je heroina bizarnosti iz devedesetih „nedostupna organima”. Ali ipak, njeno pitanje je logično, jer je ambijent u kome je vladala, proizvod užasnog apsurda i sve što se događalo onda, možda čak i njoj sada izgleda neverovatno.

Uostalom, i danas su mnogi njeni epigoni arbitri u javnom životu, oni koji su pisali panegirike trivijalnom stvaralaštvu „prve drugarice”, i te kako su se snašli. Vreme Mire Marković nije prošlo, njen najbolji kadet dogurao je do ministra rada, ona živi u nostalgiji njenih kadrovskih proizvoda koji su uspešni ovde i danas, i kojima vreme i promene nisu mogli ništa. Naravno, pod uslovom da se ovde bilo šta promenilo.

Izgleda da će suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije biti posvećeno samo ubicama. Nije moguće da je Služba tek tako, od svoje volje odlučila da na Uskrs 1999. izvrši brutalnu likvidaciju u strogom centru Beograda. Pre toga, savest eskadrona smrti i javni ambijent pripremljeni su medijski. Tada je bila vladajuća rigorozna podela na rodoljube i strane plaćenike, a drugarica Marković beše ključni kriterijum i sud za takve, često presudne ocene. Pred pad režima, ona je optužila gotovo polovinu građana Srbije da su izdali svoju zemlju, a pre svega svoj vladajući par „za šaku dolara”.

Danas je teško i nabrojati šta su sve eskadroni smrti učinili devedesetih. Koliko ljudi je ubila Služba, a koliko njeni nameštenici, ubilački šljam iz podzemlja. Neki od ubica, tokom godina, uzdigli su se iznad svog užasnog zanata, postali ugledni građani, strah i trepet, sud i zakon, dok i njih đavo nije uzeo pod svoje. Ima i onih koji su očistili svoje biografije i danas suvereno hodaju gradom.

Jedan policajac visokog ranga rekao je da ovoga časa u glavnom gradu u svom minulom radu uživa nekoliko desetina ubica. Vrhunac njihove karijere je prošao, možda za koju godinu očekujemo i romansirane biografije, koje će na njihov račun sastaviti plaćeni pisci.

Iz nekih izjava okrivljenih pred sudskim većem, ispada da se svi čude i niko ne zna zašto je ubijen Slavko Ćuruvija. Šef ondašnje tajne službe Radomir Marković postavlja pitanje slično onome koje je svima postavila Mira Marković. Zašto bi država ubila novinara, bilo je toliko njih koji su bili neposlušni, šištali na svece, rizično pisali i govorili, ismevali bračni par, pa su, hvala bogu, ipak nekako preživeli.

Neko je rekao kako je Ćuruvija bio pod prismotrom zbog „stavova o Kosovu”, i da je bilo više takvih. Ali, to nije dovoljno za ubistvo. A onda i bezvezna, priglupa policijska konstrukcija, nedostojna čak i džeparoške logike: da je vlasnik „Dnevnog telegrafa” mnogima bio dužan, pa eto…

Onaj, za koga se misli da je ispalio hice u Svetogorskoj, nije dostupan. Niko ne zna gde je, mada je na Uskrs 99. i on pripadao državi i kao rezervista mobilisan da obavi posao od posebne važnosti. I on je to uradio, kao službenik i rodoljub.

Ipak, porodica i njeni zastupnici nisu zadovoljni saznanjem da su Slavkove ubice tu negde, pred sudijama, i da će pravda biti zadovoljena. Oni znaju da je to bio podivljali deo države, ali izgleda da su Slavka ubili ljudi pripitomljeni na najvažnijem mestu.

Pa je u skladu s tim prozvana i Mira Marković, koja već godinama slovi za levu verziju srpske Ledi Magbet, žene koja, kako stoje stvari, nije imala milosti prema svojim protivnicima. U tom paketu mračnih sumnji i tajni dvora, neizbežni su otmica, mučenje strahom i likvidacija Ivana Stambolića. Koga je, takođe, ubila država, tačnije njeni delegirani organi zaduženi za bezbednost građana.

Ni posle 15 godina od „demokratskih promena”, nema spokoja za porodice žrtava režima koji je pao 5. oktobra. Da bi se kasnije ipak uzdigao koristeći serijske poraze oktobarskih pobednika, njihovu nemoć, sterilnost, alavost i bahatost. Danas imamo koaliciju svih sa svima, čudesnu renesansu političkih mrtvaca iz 2000. godine. Depresiju, siromaštvo, nepismene ministre, nezaposlenost i samo snažnu, uglavnom uzaludnu marketinšku nadu.

Pravog preobražaja, naravno, nema niti ga može biti uz osnovanu sumnju da su vladari po svojoj diskretnoj volji u skoroj prošlosti ubijali viđenije građane, kako ovi ne bi ometali taj operetski despotizam. Bilo bi dobro da epilog suđenja ubicama Ćuruvije bude i jasan odgovor: ko je to naredio? Ko je naredio ubistvo Ivana Stambolića? Pa neka se Mira Marković, kako to godinama traži Milutin Mrkonjić, vrati u Srbiju. Bar da nam kaže kako je sve bilo. Ona je ovde optužena samo za uticaj pri dodeljivanju stana nekakvoj dadilji. Da se ne lažemo, zbog dadilje se ne beži u Rusiju.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 9. jun 2015.

The post Srpska ledi Magbet appeared first on Dejan Jeremić.

A onda je Igoov poklon De Faletanu krenuo kući, nazad u Pariz. Pudlica je putovala tri meseca i pronašla kuću svog vlasnika Viktora Igoa.

Objavljeno na: Nedeljno popodne RTS 1, „Razbibriga”, 24. maj 2015.

The post Igoova pudlica appeared first on Dejan Jeremić.

Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.

Stvo­re­na je no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se divi Vu­či­ću. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Kir­bi ima vr­lo za­ni­mljiv stav pre­ma Sr­bi­ma. Na svoj na­čin, uz ne­što ezo­pov­skog ogra­đi­va­nja, de­fi­ni­sao nas je kao ši­zo­fren na­rod, na emo­tiv­noj i ra­ci­o­nal­noj gra­ni­ci iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ve­ro­vat­no bez do­bre ge­o­po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je i bez mo­ći da se opre­de­li­mo. 

Upr­kos po­u­zda­nim sa­zna­nji­ma da na­ve­de­no od­re­đe­nje ne mo­že bi­ti ko­lek­tiv­no svoj­stvo, mo­gu­će je da nas je go­spo­din Kir­bi do­ne­kle pro­bu­dio iz le­tar­gič­nog dre­me­ža. U stva­ri, gde smo to mi? Na­ša po­zi­ci­ja je za­ni­mlji­va, ri­zič­na, far­sič­na i dra­ma­tič­na i uglav­nom pro­iz­la­zi iz ne­do­stat­ka mo­ći da je spo­zna­mo.

Na­rav­no, i Is­tok i Za­pad, i jed­no i dru­go, ili ni jed­no ni dru­go, i sve dru­ge ne­do­u­mi­ce – pro­iz­la­ze iz na­šeg unu­tra­šnjeg po­li­tič­kog ustroj­stva. Re­klo bi se, iz vred­no­snog si­ste­ma ko­ji je na­kri­vo skle­pan na ap­strakt­nim ide­ja­ma i op­se­na­ma, na pro­jek­ci­ja­ma ko­je ni­su ostva­ri­ve ili su ma­glo­vi­te.

Da­kle, na si­ste­mu ko­ji je ve­ćin­ski mo­ćan, a ne zna šta bi sa tom sna­gom, osim da ču­va no­vi kult vo­đe iza ko­ga se za­kla­nja­ju par­tij­ski me­di­o­kri­te­ti. I iz to­ga pro­iz­la­zi vr­lo ne­pri­jat­na ste­ril­nost. Na­ša po­li­tič­ka kre­ta­nja su ome­đe­na in­te­re­si­ma i emo­ci­ja­ma, ali ak­tu­el­na po­li­tič­ka eli­ta (ako se to mo­že ta­ko na­zva­ti) ni­je u sta­nju da ih si­tu­i­ra ka­ko va­lja i ta vr­sta ori­jen­ta­ci­o­ne zbr­ke tra­je do­sta du­go.

Za­ni­mlji­vo, ali po­sle ni­za po­li­tič­kih ga­fo­va, a omak­ne mu se još po­ne­ki, To­mi­slav Ni­ko­lić je po­vu­kao ne­ko­li­ko zna­čaj­nih po­li­tič­kih po­te­za. Kao ustav­ni ko­man­dant voj­ske, mir­no i od­me­re­no je za­tra­žio is­tra­gu i od­go­vor­nost. Ni­je sti­gao da se do kra­ja ba­vi tom te­škom tra­ge­di­jom jer su ga oda­tle is­ti­snu­li ne­na­dle­žni i on je uglav­nom ću­tao.

Na­rav­no, još je la­men­ti­rao nad sud­bi­nom Sr­bi­je i svo­jom, po­vo­dom biv­šeg ku­ma Še­še­lja, pret­po­sta­vlja­ju­ći bož­je za­ko­ne ovo­ze­malj­skim, jer mu ovi dru­gi na­ru­ša­va­ju bla­že­ni baj­če­tin­ski mir. Do­neo je jed­nu do­bru od­lu­ku: da od­red srp­ske voj­ske ide u Mo­skvu na pa­ra­du po­bed­ni­ka. Ni­je se oba­zi­rao na ne­pri­jat­ne i ne­pri­stoj­ne pri­di­ke ni­žih či­nov­ni­ka sa Za­pa­da.

To­ma će de­ve­tog ma­ja bi­ti na tri­bi­ni is­pred Kre­mlja, a naš od­red će de­fi­lo­va­ti u čast po­be­de nad fa­ši­zmom, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su mu slo­mi­li kič­mu. To je isto­ri­ja i ona ne sme da se po­no­vi, ali ni po­na­vlja­nje ni­je is­klju­če­no, na još go­ri na­čin.

Na­rav­no da Ni­ko­li­će­vo pred­sed­ni­ko­va­nje ne za­slu­žu­je ode i epo­ve, ali ono što va­lja ne mo­ra se pre­ću­ta­ti. Da li će Sr­bi­ja zbog to­ga ima­ti šte­te? Sve za­vi­si od tač­ke gle­di­šta. Ne­ke sva­ka­ko ho­će, ali i vaj­de bar zbog jed­ne do­bre do­ze sa­mo­po­što­va­nja. Ma ko­li­ko „evrop­ski put” bio bes­ko­nač­no da­lek, a mo­žda i ne­do­sti­žan, ne sme se od­u­sta­ti, bar zbog pu­to­va­nja sa­mog. Kad stig­ne­mo ta­mo, Evrop­ske uni­je mo­žda vi­še ne­će ni bi­ti, ali za Sr­bi­ju je pre­vas­hod­no va­žan mo­del iz­be­ga­va­nja izo­la­ci­je.

Na Za­pa­du, Ni­ko­lić ima re­pu­ta­ci­ju oko­re­log ru­so­fi­la i ta­mo se mi­sli ka­ko je to neo­t­klo­nji­vo. Ma­da je srp­ski pred­sed­nik vi­še pu­ta „sa po­la usta” obra­zla­gao i ne­mi­nov­nost kon­ti­nen­tal­nih in­te­gra­ci­ja. Vu­či­će­va ori­jen­ta­ci­ja je, bar na pr­vi po­gled ne­pri­ko­sno­ve­na. Za­pad je po­zdra­vio i po­dr­žao nje­gov od­luč­ni ko­per­ni­kan­ski obrt i ras­kid sa vred­no­snim okvi­rom ko­ji ga je dr­žao u ra­di­kal­skoj dog­mi de­ve­de­se­tih. Ali, slu­čaj „Še­šelj” je do­veo do neo­če­ki­va­nih šu­mo­va na re­la­ci­ji Bri­sel–Va­šing­ton–Vu­čić. Pa­ko­va­nje po­li­tič­ki is­tro­še­nog voj­vo­de i sla­nje u Be­o­grad ima­lo je pre sve­ga estrad­ne po­sle­di­ce. Da ni­je bi­lo Za­gre­ba i Vu­li­na. Ovaj po­to­nji je ob­ja­snio da je u pi­ta­nju po­tez ko­ji ima za cilj da ru­ši Vu­či­ća. Še­šelj je, na­rav­no, ra­dio sa­mo ono što je uvek ra­dio, ali je us­peo da do­dat­no po­kva­ri i ona­ko ne pre­te­ra­no sr­dač­ne od­no­se sa Za­gre­bom. I on­da je do­šao na­log da se Še­šelj vra­ti u Hag, što je Vu­lin po­no­vo pro­gla­sio na­pa­dom na Vu­či­ća.

Pre­mi­jer se se­tio da je to mo­žda tač­no i da je Vu­lin pr­vi uka­zao na to, što je do­kaz da je on (Vu­lin) pa­met­ni­ji od pr­vog mi­ni­stra. Na ovu po­hva­lu Vu­lin ni­je re­a­go­vao, ni­je od­bio po­hva­le, a i za­što bi?

Ta­ko je stvo­re­na no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se di­vi Vu­či­ću. Na­pro­tiv, „ne­ko” ga stal­no ru­ši, na­rav­no uz Mi­ško­vi­ća i me­di­je, ko­ji su pod kon­tro­lom mo­ći iz­van ove dr­ža­ve. Ipak, Kir­bi ga je po­zvao da po­se­ti Va­šing­ton i ta­ko po­ten­ci­ra di­ho­to­mi­ju sa Ru­si­jom.

Oda­kle, ipak, Kir­bi­je­va te­za o ko­lek­tiv­noj ši­zo­fre­ni­ji? Ko je u ovoj dr­ža­vi de­le­gat ras­ce­plje­ne po­li­ti­ke, da­kle ko je dok­tor Dže­kil, a ko mi­ster Hajd?

Odav­de, iz­nu­tra, ne mo­že se vi­de­ti ko­lek­tiv­na di­le­ma iz­me­đu Evro­pe i Ru­si­je, na pri­mer. Či­ni se da je lju­di­ma uglav­nom sve­jed­no i da u Sr­bi­ji te­ško si­ro­ma­štvo i isto ta­kva le­tar­gi­ja idu za­jed­no. Baš nas bri­ga i za jed­ne i za dru­ge. Na­pro­sto, ne ose­ća­mo ono što pre­mi­jer tvr­di: da nam je bo­lje. Ni­je bez zna­ča­ja, ali Na­rod­noj ban­ci je baš kre­nu­lo. Eto na­ma ra­do­sti! Ta­mo su trud­be­nič­ke pla­te kod gu­ver­ner­ke Jor­go­van­ke u pro­se­ku po­ve­ća­ne za pre­ko 50.000 di­na­ra. Ta­kva vest mo­ra da uspo­ko­ji ši­zo­fre­nog lum­pen­pro­le­te­ra Sr­bi­na ko­ji je pred vi­še­go­di­šnjom di­le­mom: da li na pi­jac ili pred na­rod­nu kuj­nu!

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pobednicki-raskorak.lt.html, 14. april 2015.

The post Po­bed­nič­ki ras­ko­rak appeared first on Dejan Jeremić.

Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu.

Udes vojnog helikoptera kod Surčina, polako zalazi u senku novih senzacija. Žrtve su sahranjene uz počasti i govore koji se u takvim prilikama drže, uz vatrena obećanja da niko neće biti zaboravljen.

Takva vrsta posmrtne lirike, kao uzaludna poezija upućena živima, ne dopire do važnog odgovora: šta se zaista dogodilo? Da li je, uz malo pameti, manje sujete i nešto logike mogla da bude izbegnuta sedmostruka smrt u akciji spasavanja života?

Samo dan posle rušenja nemačkog aviona u Alpima, tužilac je obavestio javnost o uzrocima katastrofe. Vazduhoplovi padaju i izvesno je da ne postoji model za apsolutno izbegavanje nesreća.

Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu. Ako je u opticaju bizarni paravan koji se prepoznaje pod „vojnom” ili „državnom” tajnom, morao bi neko da nam to pojasni. Gde je tajna? Izvesno je da u ovom slučaju takvih misterija nema, tako i Šabić reče, mada, ko bi ga znao. U prvim časovima posle udesa, premijer je energično branio ministre odbrane i zdravlja, uz dirljivu odluku „da ih neće dati”, i da njihovu odgovornost, čak i da je ima, „prihvata na sebe”.

Mogao bi to da bude viteški gest prvog ministra, ali to već postaje manir: gospodin Vučić je sklon da svaku odgovornost primi na sebe, uglavnom u uverenju da odgovornosti nema. A ako je ima, premijer nema kome da odgovara.

To je taj dobro izračunati, ali prilično agresivan i često patetični otklon od neizbežnog objašnjenja. O čemu se zapravo radi? Izgleda da su neke političke odluke, ma kakvi bili njihovi motivi i povodi, poremetile čisto vojničku proceduru. Na onoj nesrećnoj konferenciji za štampu čuli smo bar dve nelogičnosti koje dodatno komplikuju odnos politike i sile. Komandant eskadrile je rekao da je u akciju spasavanja poslat „jedan od najispravnijih helikoptera”. Komparacija pojma ispravnosti (ispravan, ispravniji, najispravniji) naprosto nije dopuštena pre poletanja, ali čovek je, u nedovoljno dobroj formulaciji ipak rekao istinu.

Izjavu dostojnu pažnje dao je general Predrag Bandić, ali je odgovornost primio na sebe. On je objasnio da je helikopter poleteo „na zahtev ministra odbrane”. Ministar odbrane ne komanduje vojskom, to je posao predsednika države, preko generala Dikovića, i Živaka. Ne verujem da je ministrov zahtev Bandić prihvatio kao naređenje, on je pouzdan vojnik, ali je možda požurio u nastojanju da akcija bude izvedena što pre.

Predsednik, premijer i vrh vojske saznali su šta se zbilo, ali su nadležnost za obraćanje javnosti ostavili tužiocu. Premijer je malo ublažio svoju izjavu o „nedavanju” ministara, pa je dopustio kako je moguće da svako odgovara u skladu sa svojom ulogom u tragičnom udesu.

Udes kod Surčina samo je povod za razumevanje šireg konteksta u običaju državnih vlasti da koriste vojsku kao sigurni adut u stvaranju idilične slike o sebi. To nije odlika samo ove grupe ljudi koji imaju najveću moć. Više od 20 godina vojska je na margini društva, ona u svojoj tradiciji još nosi recidive porekla, raspada i poraza. Sve političke garniture ulagale su u oružanu silu samo onoliko energije i novca koliko je bilo potrebno za čuvanje vlasti i privid o reformi sistema odbrane.

Tako je profesionalizacija vojske obeležena amaterizacijom ministarstva odbrane, ljudi prosečnih sposobnosti dovođeni su za ministre i odatle odlazili bez orijentacije i poimanja kakvu su štetu napravili. Osim Davinića, koji je bar pazario satelit, niko ništa nije kupio, niti ulagao. Kao ministar odbrane Tadić je u Birčaninovu doveo svoju partijsku omladinu i parazitsku stranačku vojsku, pa je sve to ličilo na skupu parodiju i razdragani amaterski festival.

Dakle, ništa nije počelo sa Gašićem, čovekom koji možda nije ni kriv ni dužan, jer naprosto nije usklađen sa sistemom gde su ga poslali da radi. U redu je, ne mora on sve da zna, ali među saradnicima Gašić ima više njih koji ne mogu da mu pomognu. Odgovornost ministra jeste i u pokušajima da izdaje komande za koje nije nadležan, ali pre svega zbog tehnološkog, finansijskog i socijalnog statusa vojske. Zbog nedovoljno snage da vitalne interese vojske zaštiti u državi i pred njom. Pred parlamentom, premijerom i predsednikom, pre svega.

Da bi „jedan od najispravnijih” helikoptera pao, neizbežna je akumulacija mnogo problema koji godinama nisu rešavani. To nije obična nesreća, nego sindrom. Pripadnici vojske nerado govore o simboličnoj tehnološkoj koroziji borbenih sistema, pre svega u vazduhoplovstvu. Da nije tako, ne bi bila udarna vest svojevremena odluka Vladimira Putina da našoj vojsci pokloni akumulatore za „migove”.

A da javimo Moskvi da su i gume kod „dvadeset devetki” u jako lošem stanju!

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pad-u-zaborav.lt.html, 31. mart 2015.

The post Pad u zaborav appeared first on Dejan Jeremić.