Kako to čini doktor Marković? Opušteno, lako. Kad novinar Apostolovski kaže da Markovićev „dolazak u SPS neki smatraju najboljim političkim potezom u nekoliko proteklih godina dok ga drugi optužuju za dobru političku trgovinu” i nastavlja pitanjem: „Šta mislite o iznenađenju koje ste priredili, zajedno s Dačićem?”, doktor Marković odgovara:

„Drago mi je da smo malo razgalili tromu letnju političku scenu. Priča o trgovini pokazuje nepoverenje – da li je baš svako na prodaju? Koliko košta veoma udoban i miran život, koji sam vodio do pre dva dana. Da li ljudi koji pričaju o prodaji žale što niko neće da ih kupi?”

Zaista, koliko doktore Markoviću košta miran i udoban život? Ko su ljudi koji žale zbog toga što niko neće da ih kupi? I da li tom rečenicom priznajete da ste bili reciklirani eksponat na prljavom političkom buvljaku na kom svako kupuje ono što mu je potrebno i prodaje ono za šta će ubrzo reći: koji će mi moj?

Posebno je „važno” to što je Markoviću drago da je u ovim tropskim danima razgalio tromu letnju političku scenu! Razgalio – kako to istovremeno zvuči i nesuvislo, i neveselo, i isprazno, i maliciozno, i promašeno, terminološki neprihvatljivo, neinventivno, pa ako me baš vučete za jezik, i glupavo. Nula poena.

Autor intervjua pita i šta Marković misli o packama koje dobija od dela javnosti i od, sada već, političkih protivnika čijim je taborima nekada pripadao – a za dve godine promenio je tri politička preduzeća (Demokratska stranka, „Dosta je bilo“, SPS) – na šta Marković ima spreman odgovor: „Ja sam u pokretu ‘Dosta je bilo’ bio član Saveta za kulturu i učestvovao sam u nekoliko gostovanja pred lokalne izbore. A kad kažete Demokratska stranka, na koju stranku tačno mislite? Stranka u kojoj sam ja bio aktivan član raspala se na nekoliko stranaka. Kojoj ja to stranci nisam veran? Pajtićevoj, Živkovićevoj ili onoj Dušana Petrovića, ili Borisa Tadića? A pravo da vam kažem, nisu se ni trudili da me zadrže”. Slabo su pazarili na buvljoj pijaci. Kupovali su i prodavali jedno isto, ono što će neko drugi kupiti pa prodati.

Kao i u onom otvornom pismu na svom fejsbuk profilu kojim je pokušao da dezinfikuje svoj politički prebeg, Marković opet postavlja pitanja, među kojima je i ovo: Kojoj to stranci nije veran? Nijednoj od prethodne dve u kojima je bio, jer nabrajanje imena političara koji su otišli iz DS-a i osnovali svoje stranke jalov je izgovor za sopstveno neverstvo.

Kada Apostolovski navede Čerčilovu tezu koja kaže da je „mlad čovek po prirodi levičar, a kako stari, postaje desničar”, Marković smatra da je „u našem slučaju teško govoriti o tome šta je levica, a šta desnica”, te da „svuda ljude bole društvena nepravda i nesigurnost…”, i da je „narod željan hleba, ali i pravde”, pa zbog toga Marković „veruje da treba podržati modernu levu stranku”, jer, kako kaže: „Zamišljam da SPS može da bude takva stranka”.

Kako ovo – „zamišljam” zvuči bajkovito. A tek konstatacija da je narod željan hleba i pravde! Naravno, odgovor na Čerčilovu tezu je zaobišao; ili sebe smatra dovoljno mladim za desničara ili previše omatorelim da bi bio levičar? Nije pitanje iz kviza. Ali je zato demagoški odgovor više nego očigledan.

A onda, novinar kaže: „Kad smo već kod toga, napisali ste na svom fejsbuk profilu da u pedesetoj godini ljudi svašta čine, mahom ludorije. I vi kao da još imate tu dilemu. Smatrate li prelazak u SPS ne samo političkom, već i životnom avanturom?”

I evo šta dobije kao odgovor: „Bolje to, nego da jurim maloletnice ili da kupim kabriolet. A i ne znam da vozim auto. Šalu na stranu, osetio sam da je vreme da napustim potpunu udobnost i sigurnost svog života. Da parafraziram narodnu pesmu: ne može se zemlja spasavati u kafiću, sve duvan pušeći. Blogeri koji su se obrušili na mene treba da se zagledaju u svoj život i da razmisle šta su to učinili za svoju zemlju. Kada su ustali iz fotelje? Kada su učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Ja ću bar nešto da pokušam”.

Najpre, ono s maloletnicima i kabrioletom nije nimalo šaljivo, naprotiv, pokazatelj je otužnog smisla za humor, a može i ovako: otužan je pokazatelj smisla za humor. Zašto Marković misli da „blogeri koji su se obrušili na njega treba da se zamisle šta su to uradili za svoju zemlju”? Da li zbog toga što samo odabranima – među koje se učlanjenjem u SPS fotelju ubraja – daje pravo da su nešto uradili za svoju zemlju. Ko mu je dojavio da nisu ustali iz fotelje (svoje kućne, ne partijske, ne funkcionerske) i da nisu učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Na šta liče te paušalne „doktorske” floskule budućeg političara visokog ranga koji još nije siguran na kojoj je strani sveta. Levica li je, desnica li je?

A onda je usledilo pitanje: „Šta vas je razočaralo u DS-u, a šta kod Saše Radulovića? Zašto Radulovića niste obavestili da ga ostavljate? I kad mladić ostavlja devojku, ne ostavlja je bez reči, već joj bar pošalje SMS. Radulović je u vestima saznao da je ostavljen”.

„Već smo pominjali da je teško reći koja je od nekoliko partija pravi DS. Što se Saše Radulovića tiče, on je jedan od najpametnijih i najčestitijih ljudi koje sam sreo. Međutim, SPS, odnosno Ivica Dačić, ponudio mi je širi delokrug. Kad velika partija iskaže spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne odbija. Ivica Dačić i ja smo se dogovorili da poštujemo potpuno ćutanje. Prvi put sam bio potpuno diskretan. Niko nije znao za naše pregovore, čak ni najbliži Dačićevi saradnici. Čak ni moja porodica nije znala za te pregovore. Inače, Saša Radulović je poslednji čovek koga bih slagao”.

Radulović je jedan od najpametnijih i najčasnijih ljudi, poslednji čovek kojeg bi slagao, kaže Marković. Hm, hajde da mu poverujemo, ali zar se najčasniji čovek tako napušta i od najčasnijeg tako krije zakulisna radnja zvana sedanje u potpredsedničku SPS fotelju. To što mu je, kako kaže, Dačić ponudio „širok delokrug” i što je „velika partija iskazala spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne dobija”, potvrda je Markovićevog verovanja u šarenu političku lažu i do kraja nepročitanu političku bajku. Previše političke nezrelosti za nekoga ko je na pragu pedesete godine. Zakasneli pubertet, ulazak u klimaks ili produženo detinjstvo? Ili je, moguće je, totalni analfabeta za prljav zanat kakav je politika.

Na kraju, pitanje: „Ko je veći dobitnik ovog saveza: Dačić ili vi?”

„Ako bog da i sreća junačka, bićemo dobitnici Srbija, SPS, Dačić i ja. Ako ne, to će biti još jedna priča o propasti intelektualaca u politici”.

Od intelektualca Markovićevog ranga i kalibra očekivalo se više od sirovih i sterilnih odgovora koji zvone prazninom. Kada se bude probudio (ukoliko se ikada bude probudio!) iz političkog sna o pravdi, hlebu, jednakosti, ponudi koja se ne odbija, mobilizaciji mozgova, bogu, junačkoj sreći i dobitnicima, možda i shvati koliki je gubitnik bio. I ovde bih uložio „Kviska”. Poslednjeg bih sačuvao za onaj deo kviza u kom će nam doktor sam razotkriti ko je on zapravo. Osoba A, B ili C?

8. septembar 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Osoba od A do C appeared first on Dejan Jeremić.

Ono što tišti sve koji obrate pažnju na galantnost pojedinih javnih ličnosti jeste njihovo bahato prezentovanje moći i sile kroz garderobu koju prosečan radnik, težak, sebi ne može da priušti za dva svoja života. Naravno, neko će odmah postaviti pitanje odakle njima toliki novac koji skrkaju u elitnim buticima firmirane garderobe.

To što bode oči narodu obnevidelom od teškog života jeste razmetljivost pojedinaca kojima je garderoba s etiketom poznatog svetskog šnajdera odraz mentalnog stanja, kao što su i njegove cipele, takođe rad poznatog, svetskog šustera, odraz njegovog hoda javnom scenom. Malo, malo, pa se saplete. Dame na visokim potepticama, lome noge.

Već smo onoliko puta pominjali oblačenje ministra za rad, socijalnu politiku i boračka pitanja Aleksandra Vulina koji, od prilike do prilike, iz svog bogatog fundusa izvlači odevne predmete adekvatne situaciji, događaju i prostoru u kojima se nalazi. Pamtimo ga, najčešće, po crnom odelu i crnoj kravati, omiljenoj kombinaciji prikladnoj nekom pogrebniku.

O uniformama koje je oblačio napisani su eseji i ogledi a da nikome nije jasno kakve su i čije te uniforme i koji čin dotični ima. Radnički plavi kombinezon izvlači iz naftalina čim pođe na neku radnu akciju čupanja korova i prenošenja stolica, naravno, bez obuće svetski poznatog obućara. Za te prilike udobnija je HTZ oprema, gumene čizme i borosane.

To što vlada uvodi mere štednje i što su najsiromašniji slojevi građana najugroženiji ne obavezuje novosadskog Če Gevaru da obuče odelo prestižnih kreatora koje u kompletu s košuljom, kravatom i cipelama – modni stručnjaci procenjuju – vredi oko 4.000 evra. No, kako to obično biva, odelo je nedovoljan artefakt za uspeh u politici. Kako reče jedan modni kreator, Vulinov stil oblačenje više podseća na nekoga ko ima rođake na Siciliji nego na savremenog evropskog političara. Da je savremen, to se vidi u njegovom šifonjeru; da je evropski to se ne vidi od šifonjera. Don Vulin preferira klasičan stil a la Vito Korelone, poznat i kao rođak sa Sicilije, ali ipak čudi zašto umesto Armanijevih odela ne nosi, recimo, Bosova?!

Sličan pristup garderobi, sicilijanski, ima i predsednik LDP-a Čedomir Jovanović čija odela – i koreografija koja ga prati – neodoljivo odaju utisak životnog stila jednog bosa. Ni go, ni bos, u predizbornoj kampanji, uz slogan „Život je zakon”, pojavljuje se s porodicom, suprugom, ćerkom i sinom, čija garderoba vredi koliko „bmw”. Polovan, tri godine star, koža, klima, jelkica, vanila, garažiran, malo prešao, baba ga vozila samo do pijace.

Ne bih da budem Jago, ali naglašeno skupocena garderoba javnih ličnosti (pre svih, političara) trn je u oku gladnom hleba. Supruga predsednika Republike Dragica Nikolić nimalo ne zaostaje za pomenutom političkom elitom, uklapajući svoj stil oblačenja u imenicu elitizam garderobom od, kako se procenjuje, 10.000 do 15.000 evra. Pitanje koje kopka narodne mase svodi se na četiri reči: Odakle joj tolike pare? Muž dobro zarađuje, plata mu je nešto malo više od 1.000 evra, pa mesec po mesec i nakupi se za godinu dana za jednu preobuku. Pod uslovom da ni evro ne potroše na hranu, vodu, struju, grejanje, infostan, telefone, kablovsku televiziju, internet, letovanje u Turskoj, Bus plus… A šta je s ostalim modnim kombinacijama gospođe koju bi suprug, uporan u tom naumu, da etablira u Prvu damu. Garderoba, rekosmo, nije dovoljan uslov da se uđe u džet set, nije jer ne može da sakrije ono što se ispod garderobe krije. Pritom, ne misli se na intimno rublje, misli se na praziluk.

Razmetanje onim što mu ne priliči pojedinac upražnjava od trenutka kada se sticajem okolnosti nađe na vrhu brda. Od visine i proređenog vazduha zavrti mu se u glavi, obnevidi. Vidi, i hoće da vidi, samo ono što je na brdu, a na njemu je on, pojedinac odeven u devizne hiljadarke koje mu, on tako misli, daju za pravo da vas posmatra s visine. A brdo kao brdo, nekada nedovoljno visoko, a strmo. Nikome ne garantuje večiti ostanak na vrhu. A kad krene strmoglav, pad je težak i bolan. Pad sve rasturi, od garderobe načini dronjke, ogoli do mesa. Pri padu sve leti, peruške praziluka ponajviše. I na videlo izađe onaj veš s početka ove kolumne. Čist? Vi se šalite!

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/154722-modna-pista.html, 23. januar 2015.

The post Modna pista appeared first on Dejan Jeremić.

Demokratska stranka je, uz Novu stranku, jedina opoziciona snaga u Parlamentu, dakle i u Srbiji. Ona je i tvorac ideje o formiranju paralelne instistucije koja bi vršila ulogu korektiva zvaničnoj vladajućoj većini. To je njen zadatak i u Parlamentu, te se stiče utisak da se vladavinom iz senke neće postići više od senovite uloge članova kabineta u senci. Podsetimo da je takva vlada postojala i pre više od jedne decenije u kojoj su sedeli tadašnji funkcioneri Demokratske stranke Srbije. Sedeli u senci, i skrivali se od sunca.

Vlada u senci je vlada u čekanju, spremna da preuzme kontrolu u slučaju promene vlasti. Tako glasi jedna od definicija. Opozicija i njeni lideri preuzeli bi resore u slučaju da pobede na izborima. Zadatak vlade u senci jeste pripremanje pravnih i drugih predloga koje bi Parlament razmatrao, moguće (u šta se opravdano sumnja!) i usvojio. Teška rabota za opoziciju s obzirom na odnos snaga u skupštinskim klupama.

Demokratska stranka odavno ne uživa onaj ugled kakav je imala, zahvaljujući pre svega njenom bivšem predsedniku Borisu Tadiću koji je svojim činjenjem i nečinjenjem ruinirao ono što je prethodnih četrnaest godina postojanja te stranke bilo građeno. Na upražnjeno mesto zaseo je Dragan Đilas koji je brže otišao s čela stranke no što je na njega došao. Bio je to jedan od većih i bolnijih promašaja u Krunskoj 69. A posle Đilasa gotovo da se dogodio potop, došao je Pajtić.

Bojan Pajtić, poput vojvođanskog bana – kojem za tu ulogu ozbiljno konkuriše Nenad Čanak – razvodnjeno i neubedljivo vodi stranku tako što njena politika sa svim nekretninama stoji u mestu. Mlitavo je to, mlako, retorički isprazno, opisu bi naviše odgovarao izraz koji nije pristojno navoditi. Pojedinci iz DS-a, Gordana Čomić i, pre svih, Borko Stefanović najglasniji su i najefikasniji skupštinski predstavnici svojih birača. Ali te dve laste ne čine jato.

Nova stranka sa svoja dva poslanika – od kojih je jednom, Zoranu Živkoviću, do daljnjeg uskraćeno pravo prisustva skupštinskim zasedanjima – najgrlatija je i najglasnija opoziciona snaga. I to je nedovoljno s obzirom na tezu o postojanju dve laste i nepostojanju jata.

I tu se završava priča o postojanju opozicije. Ko je pomenuo Borisa Tadića? Taj je bio opozicija samo onda kada je oponirao sopstvenoj vlasti. Dakle, nikada. On je u analima srpske političke scene zaveden pod odrednicom kolaborant, kohabitator, rušilac demokratskih ideja i temelja, on je sve drugo samo nije ono što opozicija, po definiciji, predviđa. On je senka u senci, što ga nikako ne kandiduje za jednog od članova vlade u nekoj drugoj senci.

Čedomir Jovanović se odavno kandidovao za istu odrednicu pod kojom je zabeležen i Tadić, i sada je na toj poziciji gužva. Jedan drugog bi da istisnu i preporuče se izabranoj vladi koja nema prefiks senke, ali u senci deluje. Jovanović svoj LDP gura stranputicom po cenu svoje halapljive potrebe za vlašću što devalvira svako postojanje te stranke na načelima na kojima je nastala. Ona je privatno preduzeće, svojina novokomponovanog stanovnika Dedinja, vlasnika nabildovanih bicepsa, tetovaže i blindiranih automobila. Njegov politički koncept, kojem su čast i poštenje neprijatelji, i prljave ruke, kako je davno Jovanović nazvao svoje šake, daleko su od preporuke za iskrenost.

O opozicionom delovanju Vuka Draškovića priča je završena još pre 5. oktobra, kada je iz, njemu poznatih razloga, odustao da se pridruži tadašnjem DOS-u i odlučio da jaše sam. Još je na istom kasačkom grlu koje niti kasa, niti galopira. Ono se muva, i uvek je tu negde kada je to potrebno.

Šta na kraju ostaje osim nagoveštaja konstituisanja vlade u senci? Ništa više od tmurnog vremena koje ni najoptimističnije prognoze ne mogu da pretoče u letnji dan. Da bar bude neke hladovine pod čiju će senku sesti takva vlada. Ovako, sve što se i sada događa na političkoj sceni jeste delovanje iz senke, pa bi možda najbolje bilo ne arčiti vreme formiranjem novog tela. Najbolje bi bilo da svi odreda, i opozicija i vladajuća većina rasteraju oblake i polože račune. Da, najzad, bar neko izađe na sunce.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/154372-vladavina-senki.html, 20. januar 2015.

The post Vladavina senki appeared first on Dejan Jeremić.

Retko se događa da jedan politički lider bude gotovo dvostruko popularniji od crkve i da je njegov rejting viši od policije i vojske zajedno, ali ostaje pitanje kako da Aleksandar Vučić popularnost pretoči u opšte poverenje kako bi sproveo bolne reforme.

Poverenje prvi ministar već ima u vladi kojom rukovodi, u stranci čiji je šef, među onima koji su za njega glasali. Ali, kako da stekne šire poverenje koje mu je nasušna potreba?

U zemlji u kojoj je manje važno šta se kaže, već ko šta kaže, prvi ministar u vladi ima komandnu ulogu. Čak više zapovedničku nego partnersku, što izaziva zebnju kada se setimo šta su uradili lideri koji su pre njega imali toliku moć.

Prvi ministar u stranci čiji je predsednik nema problema. Partija mu obezbeđuje širinu poverenja, jer je u SNS prešlo toliko ljudi iz drugih stranaka da on više nije omeđen nekom jasnom ideologijom. Čak je u koaliciji sa LDP-om u Kragujevcu!

Ali, bolni reformski projekat podrazumeva nacionalni konsenzus, najšire poverenje, uključujući okupljanje i onih koji imaju druge političke opcije i onih koji uopšte nisu izašli na birališta. Takvu opštu saglasnost najteže je dobiti, a praktično je moguća samo u najtežim prilikama. Rata ili krize s kakvom smo suočeni.

Prvi ministar pokušao je veberovskim citatima da sebi približi građansku, urbanu Srbiju. Pošto nije dočekan kako je zamišljao, uvređeno se okrenuo. Potrebno je tu više takta, više strpljenja, jer ta Srbija će ga pre podržati oko EU ili Kosova, nego ona koja pije „tomovaču”.

Da li je do najšire platforme moguće doći uterivanjem discipline? Širenjem straha? Nije. Ako se proćerda poverenje, sledi ipak samo razočarenje. Kada prođe strah sledi uništenje, paljenje skupštine.

Da li se poverenje stiče svaljivanjem sve krivice na prethodnu „kukavičku” vlast? Ne. Vreme je da prvi ministar i oni koji njegove reči ponavljaju kao da su starozavetne od toga odustanu. Znamo šta sve prošla vlast nije uradila, svesni smo šta je sve uradila pogrešno. Zato su i izgubili izbore.

Ne uliva poverenje kada prvi ministar instant, bez ikakve provere, apriorno brani svoje ministre. Lepo je što ih brani, njegovi su, ali nekritička zaštita se u konačnom saldu knjiži na račun prvog ministra. Mislim ovde na onaj slučaj sa diplomom ministra Nebojše Stefanovića. Jeste da je afera zataškana, pa je baš zato ostao gorak ukus.

Prvi ministar neće steći poverenje ni povodom štrajka advokata. Njemu se pripisuje da ministrima Nikoli Selakoviću i Aleksandru Vulinu daje instrukcije da advokate optužuju da politizuju protest.

U javnosti s kojom imam kontakt, štrajk se ne doživljava kao pokušaj esnafskog udara protiv države. Zar neko može da veruje da je 8.500 advokata – poznatih po sujetama i raznolikim političkim opredeljenjima – najednom objedinila zajednička želja da ruše vlast?

Ako je sporni zakon bio dobar, zašto se za nedelju dana tri puta menjao? Zašto šef poslaničke grupe SNS-a pred kamere izvodi advokatske štrajkbrehere? Zar oni koji se ne solidarišu sa esnafskom većinom nisu oduvek bili na lošem glasu?

Zašto se navrat-nanos osniva Društvo advokata Srbije, sem da blokira štrajk koji doživljavam kao jednu od poslednjih odbrana institucija pravne države? Zar tako nisu paralelno i u slučaju Verice Barać osnivali telo za borbu protiv korupcije, jer nju nisu mogli da slome? Takve stvari neće pogodovati stvaranju poverenja.

Poverenje se, kao i dobar glas, mukotrpno i strpljivo stiče – a lako razgrađuje. Prvi ministar ima šansu da povrati poverenje i u politiku. Neka se seti da su neki ljudi odbili njegovu ponudu da budu ministri, a po kvalitetu su zasluživali. Imali bi šta da kažu. Ali nisu hteli. Zaziru da će se ukaljati.

Izgleda da politika toliko isfleka ličnost da nikakvo hemijsko čišćenje ne pomaže. Problem je što većina, uverena u sopstvenu veličinu i leonardovske talente, uopšte ne primećuje fleke.

Politički teren je opasno očišćen od ljudi koji drže do svog ugleda i profesionalnog autoriteta. Okupiran je partijskim pretorijancima čije su ambicije u obrnutoj proporciji sa znanjem, a snishodljivost prema šefu u oštrom kontrastu s bahatim stavom prema javnosti.

Zato, kada prvi ministar sastavlja spisak poslova koje bi trebalo obaviti, onda svakako mora da ima na umu da se od njega očekuje da, u mandatu koji ima, u neke nove temelje ugradi i poboljšanje imidža i povratak poverenja u politiku, političare i institucije.

Prvom ministru treba pomoći da gura sa evrointegracijama, da rešava kosovski rebus, da istraje u neizbežnim reformama. Ako se slažemo oko ciljeva, trebalo bi obezbediti da se slažemo i oko metoda. Što je najvažnije, poverenje mora da bude obostrano.

Nisu svi mediji ni svi novinari zli kritizeri. Da bi proširio bazu poverenja, prvi ministar bi morao ili javno da demantuje Olju Bećković ili da prizna da je sebi dozvolio trenutke erupcije ljutnje – i da to više neće činiti.

Bilo bi jako dobro da stvorimo milje u kome ćemo respektovati ljude koji nam određuju sudbinu, da verujemo da uz očekujuću državotvornost nose i pregalačko znanje i elementarno poštenje – sve ono što daje dignitet izvođačima političkih radova. Još je važnije da oni poštuju nas.

Prvi ministar govori da treba promeniti svest naroda, poručuje nam da se ugledamo na kalvinistički pristup radu. Ne mislim da bi razloge naše kolektivne nesreće trebalo tražiti u narodnome biću, u provociranju osećaja građanske krivice. Pre će biti da je to odvlačenje pažnje od odgovornosti vlasti.

Ovaj narod prosto vapi za nekim kome će poverovati. Ko ga neće prevariti. Prvi ministar nas uporno, iz dana u dan, uverava da je on taj čovek. Spreman sam da mu poverujem, ali ne i da napišem blanko ček. Znate zašto? Zato što je poverenje roba sa ograničenim rokom trajanja.

Boško Jakšić

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Poverenje-prvi-ministre-poverenje.lt.html, 27.decmbar 2014.

The post Poverenje, prvi ministre, poverenje appeared first on Dejan Jeremić.

Pišem ti iz Beograda, iz Srbije, sa adrese na kojoj demokratija više ne stanuje. Ne onakva kakvu smo zamišljali. Možda smo zamišljali pogrešno. Jesmo, u to nas je uverio izborni dan, 16. mart. Nešto slično rekao sam u intervjuu Federalnoj TV BiH. Pola sata pre zatvaranja biračkih mesta dao sam izjavu za Dnevnik te televizije, uživo, ispred zgrade Narodne skupštine. I gotovo.

Gotovo jeste ali još nije stavljena tačka. Tačka je rezervisana za one koji nisu na ovim izborima mogli da izbegnu pogibelj. Zbog čega ga nisu izbegli? Sigurno ne samo zbog toga što je jedna koalicija osvojila gotovo 50 odsto glasova izašlih već i zbog činjenice da i ono malo glasova koje su gubitnici dobili nisu zaslužili. U Parlamentu više neće biti Demokratske stranke Srbije, Ujedinjenih regiona Srbije i Liberalno demokratske partije. Niko zbog toga neće plakati. Osim njih.

Politika zaljubljena u Rusiju, ruski gas, babuške, mačke i mrak vraćena je tamo gde je bila gotovo sve vreme svog postojanja, u kombi. Za fijasko na izborima nikome neće polagati račune, neće ni sebi a ni organima svoje stranke jer njihov lider je suveren i večan kao što je i Srbija večna. A i deca su joj verna.

Lider URS-a najavio je povlačenje sa te funkcije. Ide u selo da gaji jabuke, krastavce i paprike, da kuva ajvar i prodaje hulahopke. Koliko je u kampanji te proizvode reklamirao, neće mu biti teško da za njih nađe tržište. Naslediće ga Verica, nema ko drugi. A ni druga. Njena iskustva s hulahopkama su bolja.

Jedan pasus, ovaj, moraću da posvetim i LDP-u. Znam, sad ćeš reći da džabe traćim veme. Onda da ga protraćim do kraja, do tačke. Liberali su pokušali sve ne bi li prešli cenzus i plasirali se među Vučićeve dvorjane. Oni koji su toj poltici verovali s razlogom su razočarani očiglednim Čedinim nuđenjem Vučiću. Nisu mu dali glas. Verovatno su rezonovali ovako: ako već treba da dam glas koji će otići Vučiću onda ću ga odmah dati njemu, pobedniku, zbog čega bih ga davao Čedi, gubitniku. On će ionako opet pokušati da se, rečnikom ulice, privali nekome. Aktivnost privaljivanja naši stari krste drugačije – prišljamčiti se. Takođe, Čeda ima privatan biznis, glad mu neće biti neprijatelj, moći će da jede „Fidelinkine” špagete i da kuva supu od njenih rezanaca. Ono što će još neko vreme, između dva zalogaja testenina, mrmljati sebi u bradu biće: Nisam prešao cenzus. I tačka.

Ako me pitaš za Borisa, a siguran sam da me pitaš, o njemu kratko, što je moguće kraće. Kad su svetla na biračkim mestima ugašena a svetla pozornice bljesnula, pred kamerama umalo nije zaplakao, kao mučeni Harison Ford u većini filmova. Rekao je da nije zadovoljan rezultatima izbora i da za to preuzima odgovornost. Što se, rekli bi naši stari, zove posipanje pepelom. Kasnije potom, aludirajući na „uspeh” svoje nove stranke, rekao je da niko nikada za tri sedmice (on kaže nedelje!) nije ostvario takav rezultat. Istorijski. Taj, za koji prethodno reče da je loš i da zbog toga on preuzima odgovornost. Izvini, nisam mogao kraće.

Sad ti je, nadam se, jasno zbog čega je Srpska napredna stranka s Vučićem na čelu tako ubedljivo pobedila. Nije imala takmace. Ovi o kojima ti pišem to nisu, oni su postali statistička greška na političkoj mapi ove zemlje.

Neki od njih pokušaće da se, uličnim slengom rečeno, privale, zvaće ih Vučić da uđu u vlast, da dobiju neko zaludno ministarstvo, ambasadorsko mesto, uredništvo u nekim medijima, funkcije u upravnim odborima, direktorska mesta u javnim preduzećima, tek da im pokaže koliko misli na njih. Nimalo. Udeliće im milostinju koju ištu. Pardon, za kojom leleču.

Ines, mogao bih o ovome još ali je bolje da se ovde zaustavim.

Idem da slušam „Haustor”. Da zamišljam…

Tanka dugačka cigara, par mamuza od zlata i… Da makar malo danas budem Šejn.

D.

17. mart 2014.

Beograd

The post Dan posle appeared first on Dejan Jeremić.