Izjava „Ucenjuju nas Kosovom”, nastavak je niza izjava kojima nas ovih dana njihov autor plaši kao babarogom. „Stvari se komplikuju, budimo jedinstveni”, „ Pravi se opasan krug za nas”, „Narode, čeka nas pakao!”… i dalje u tom stilu širenja straha i panike kao da nam se bliži sudnji dan. Takvih smo se dana naživeli, i preživeli.

U čemu bi to trebalo da budemo jedinstveni? Da prihvatimo na sebe kolektivnu odgovornost za sve što je neznanje vođenja spoljne politike u stanju da upropasti. Da budemo saučesnici u događajima – za koje godinama znamo da će doći na dnevni red – i podržimo vlast koja svakog jutra ustaje na levu nogu i nije u stanju da razluči da l’ je došla il’ je pošla. Da se solidarišemo s onima koji nam nagoveštavaju pakao, a da pakao znamo samo kao termin iz crkvenih knjiga, kao mesto na čijim je vratima đavo s trozupcem, a iza vrata grešnici u ključalom kazanu.

Od kakvog to „opasnog kruga koji se pravi za nas” treba da strahujemo? Nismo u 1943. Nismo ni na Neretvi, ni na Sutjesci; ni u četvrtoj, ni u petoj ofanzivi; nismo u obruču neprijateljske vojske iz kog treba da izađemo s glavom na ramenima, i na ramenima nosila s ranjenicima. To smo gradivo savladali u osnovnoj školi, Jul (Vlado) Briner, po naredbi Bate (komandata Stoleta) Živojinovića, odavno je srušio most na Neretvi. Ričard (Tito) Barton ranjan je na Sutjesci. I za to su sva trojica dobila pristojne honorare.

A izjava kojom se stanovništvo poziva da letuje u Srbiji jer ako posluša taj savet, skočiće plate za pet odsto, e, ta izjava je već u „Politkinom zabavniku” u rubrici „Verovali ili ne”. Na istoj strani, u onoj „Za Riplija”, može se naći i samokritika ogledala: „Nikada nisam bio lep, ali sada ne ličim ni na šta”. I kao takav, ne naročito lep i „ni na šta”, poručuje nam da zgusnemo redove, da se od nečega branimo, da nam ovog leta ne zataje bratstvo i jedinstvo i da, tako bratski i jedinstveno, zagrljeni odemo na letovanje kod babe na selo. Da joj pomognemo da se očešlja.

Ništa od prethodnog nije rečeno zarad nas i zbog brige za naš opstanak. Sve te smuti-pa-prospi marginalije izgovorene su iz straha od onog što onog ko diže paniku očekuje u tropskim danima leta. Niti zna šta će sa stolicom koja se u Ujedinjenim nacijama smeši Kosovu, niti je njegov turistički obilazak Bele kuće bio ono što nam je, po povratku, o toj poseti servirano. Videli smo sve, i više verujemo rođenim očima nego ogledalu s odrazom koji ne liči ni na šta.

Dizanje panike i uterivanje straha stanovništvu događalo se i pre godinu dana, u vreme poplava kada su – zbog komentara na društvenim mrežema (!) – građani pozivani na informativne razgovore u policiju. A šta se zapravo događalo? Valja samo pogledati arhivu snimaka i stenograma sa sednica vlade iz tog perioda.

„Imamo, evo, katastrofalno kataklizmatičnu situaciju u Obrenovcu i veoma tešku u svim drugim delovima Srbije, pre svega zapadne i centralne Srbije… ono što nam predstoji je još gore od onoga što smo imali… Dikoviću (bez titule – generale!) Šabac ćemo braniti po svaku cenu, evo sad ću reći na koju način…” (Šabac ne sme pasti! Za razliku od Prozora koji je pao u četvrtoj ofanzivi). „Ono što nam dolazi iz Bosne što se uliva u Savu, i Bosna i Vrbas, prema izveštajima koje dobijamo je jezivo… Rekao sam nijednu reč više da nisam čuo, jeste li me razumeli..? ”

Na paničenje i defetizam tada je upozorila i profesorka Slobodanka Turajlić predloživši da predsednik vlade bude pozvan na informativni razgovor: „Apelujem na one koji zovu na informativni razgovor da prvi pozvan čovek u ovoj zemlji bude premijer jer je najveću paniku digao on. Kada nekoga pozovete, hiljadu Beograđana da ide u Šabac, a znate da Šabac ima 100.000 stanovnika, vi pomislite – Šabac više ne postoji”.

Katastrofalno kataklizmično jezivo deluju i parole koje poslednjih dana ispaljuje prvi među jednakima. U jednom je u pravu: ono što nam predstoji još je gore od onog što smo imali. Ali, to se ne odnosi na kukumavku kojom se trenutno zastrašuje narod. Odnosi se na…, evo sad ću reći na koji način. Odnosi se ni na šta.

14. jun 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Panika koja ne liči ni na šta appeared first on Dejan Jeremić.

Drugarica Mira Marković i te kako ima šta da kaže o tome kako se u njeno vreme vladalo Srbijom. U intervjuu za NIN, umesto odgovora – ona postavlja pitanje: „Zašto bih ja ubila Ćuruviju?”

Zaštićena u Moskvi kao Edvard Snouden, Markovićeva može lagodno da se podsmeva pravdi, jer je heroina bizarnosti iz devedesetih „nedostupna organima”. Ali ipak, njeno pitanje je logično, jer je ambijent u kome je vladala, proizvod užasnog apsurda i sve što se događalo onda, možda čak i njoj sada izgleda neverovatno.

Uostalom, i danas su mnogi njeni epigoni arbitri u javnom životu, oni koji su pisali panegirike trivijalnom stvaralaštvu „prve drugarice”, i te kako su se snašli. Vreme Mire Marković nije prošlo, njen najbolji kadet dogurao je do ministra rada, ona živi u nostalgiji njenih kadrovskih proizvoda koji su uspešni ovde i danas, i kojima vreme i promene nisu mogli ništa. Naravno, pod uslovom da se ovde bilo šta promenilo.

Izgleda da će suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije biti posvećeno samo ubicama. Nije moguće da je Služba tek tako, od svoje volje odlučila da na Uskrs 1999. izvrši brutalnu likvidaciju u strogom centru Beograda. Pre toga, savest eskadrona smrti i javni ambijent pripremljeni su medijski. Tada je bila vladajuća rigorozna podela na rodoljube i strane plaćenike, a drugarica Marković beše ključni kriterijum i sud za takve, često presudne ocene. Pred pad režima, ona je optužila gotovo polovinu građana Srbije da su izdali svoju zemlju, a pre svega svoj vladajući par „za šaku dolara”.

Danas je teško i nabrojati šta su sve eskadroni smrti učinili devedesetih. Koliko ljudi je ubila Služba, a koliko njeni nameštenici, ubilački šljam iz podzemlja. Neki od ubica, tokom godina, uzdigli su se iznad svog užasnog zanata, postali ugledni građani, strah i trepet, sud i zakon, dok i njih đavo nije uzeo pod svoje. Ima i onih koji su očistili svoje biografije i danas suvereno hodaju gradom.

Jedan policajac visokog ranga rekao je da ovoga časa u glavnom gradu u svom minulom radu uživa nekoliko desetina ubica. Vrhunac njihove karijere je prošao, možda za koju godinu očekujemo i romansirane biografije, koje će na njihov račun sastaviti plaćeni pisci.

Iz nekih izjava okrivljenih pred sudskim većem, ispada da se svi čude i niko ne zna zašto je ubijen Slavko Ćuruvija. Šef ondašnje tajne službe Radomir Marković postavlja pitanje slično onome koje je svima postavila Mira Marković. Zašto bi država ubila novinara, bilo je toliko njih koji su bili neposlušni, šištali na svece, rizično pisali i govorili, ismevali bračni par, pa su, hvala bogu, ipak nekako preživeli.

Neko je rekao kako je Ćuruvija bio pod prismotrom zbog „stavova o Kosovu”, i da je bilo više takvih. Ali, to nije dovoljno za ubistvo. A onda i bezvezna, priglupa policijska konstrukcija, nedostojna čak i džeparoške logike: da je vlasnik „Dnevnog telegrafa” mnogima bio dužan, pa eto…

Onaj, za koga se misli da je ispalio hice u Svetogorskoj, nije dostupan. Niko ne zna gde je, mada je na Uskrs 99. i on pripadao državi i kao rezervista mobilisan da obavi posao od posebne važnosti. I on je to uradio, kao službenik i rodoljub.

Ipak, porodica i njeni zastupnici nisu zadovoljni saznanjem da su Slavkove ubice tu negde, pred sudijama, i da će pravda biti zadovoljena. Oni znaju da je to bio podivljali deo države, ali izgleda da su Slavka ubili ljudi pripitomljeni na najvažnijem mestu.

Pa je u skladu s tim prozvana i Mira Marković, koja već godinama slovi za levu verziju srpske Ledi Magbet, žene koja, kako stoje stvari, nije imala milosti prema svojim protivnicima. U tom paketu mračnih sumnji i tajni dvora, neizbežni su otmica, mučenje strahom i likvidacija Ivana Stambolića. Koga je, takođe, ubila država, tačnije njeni delegirani organi zaduženi za bezbednost građana.

Ni posle 15 godina od „demokratskih promena”, nema spokoja za porodice žrtava režima koji je pao 5. oktobra. Da bi se kasnije ipak uzdigao koristeći serijske poraze oktobarskih pobednika, njihovu nemoć, sterilnost, alavost i bahatost. Danas imamo koaliciju svih sa svima, čudesnu renesansu političkih mrtvaca iz 2000. godine. Depresiju, siromaštvo, nepismene ministre, nezaposlenost i samo snažnu, uglavnom uzaludnu marketinšku nadu.

Pravog preobražaja, naravno, nema niti ga može biti uz osnovanu sumnju da su vladari po svojoj diskretnoj volji u skoroj prošlosti ubijali viđenije građane, kako ovi ne bi ometali taj operetski despotizam. Bilo bi dobro da epilog suđenja ubicama Ćuruvije bude i jasan odgovor: ko je to naredio? Ko je naredio ubistvo Ivana Stambolića? Pa neka se Mira Marković, kako to godinama traži Milutin Mrkonjić, vrati u Srbiju. Bar da nam kaže kako je sve bilo. Ona je ovde optužena samo za uticaj pri dodeljivanju stana nekakvoj dadilji. Da se ne lažemo, zbog dadilje se ne beži u Rusiju.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 9. jun 2015.

The post Srpska ledi Magbet appeared first on Dejan Jeremić.

Pred istoričarima je težak posao, izgleda da ni ovaj dosadašnji nisu uradili kako valja. Partizani i četnici i dalje se biju u nama i nema nade da će boj u dogledno vreme da prestane. Evo, Draža nam je iz nepoznatog groba izašao čist, mada ga veće sudije Trešnjeva nije proglasilo nevinim. Upravo ta nedorečenost dopušta optužbe, amnestije, zaborav, žučnu odbranu ideološke pozicije ili čak zanemarivanje zločina.

Dobili smo više nego dobru javnu temu. U njoj ima dovoljno žestine da skrajne najvažnije stvari koje se tiču ovog života i vrati nas u zagrobne atavizme, reviziju vrednosti, novu ocenu kolaboracije i beskonačnu, nepomirljivu debatu, koja u konačnom bilansu ipak dovodi do mržnje. Pred istoričarima je težak posao, izgleda da ni ovaj dosadašnji nisu uradili kako valja, jer je svaki deo istine ili zablude o našoj nepovratnoj prošlosti uvek podložan novoj sumnji.

Još veću zabunu unosi vreme u kome jesmo, ko zna šta će istorija kao naučnu istinu zabeležiti o njemu. I ove 15. godine 21. veka stereotip o Balkanu kao „buretu baruta“ življi je nego ikada, ako je uopšte bilo kada bio arhiviran. Kriza koja je sačinjena od niza slojeva i međusobno prepletenih sudara i sukoba ne može biti ugašena međusobnim dogovorom balkanskih naroda, čak ni onih sila koje tu neprekidnu dramu kontrolišu i povremeno podstiču.

Da li je u novoj velikoj kriznoj neizvesnosti Srbija (ponovo) „faktor mira na Balkanu“, balans među ambicioznim političkim elitama – ili nešto drugo? Na primer, država koja ima mnogo problema sa svojom pozicijom, sa sopstvenim integritetom. Sa svojim granicama, saveznicima, delom teritorije koju, iz poznatih razloga, nije u stanju niti će moći da kontroliše. Sa žarištima na svom jugu, uz spoljnu politiku koja sve teže miri krajnosti.

Sa predsednikom i njegovom platformom o Kosovu, koja je izgleda istorijski davno prevaziđena i nije u skladu sa stvarnošću. Iz premijerovog ezopovskog obraćanja medijima lako se otkriva da mu je taj papir težak kao krst i da je koncepcijski jarak između njega i šefa države postao sasvim jasan.

U isto vreme, ekstremno nasilje je postalo „legitimno sredstvo“ borbe za nove albanske države („u prirodnim granicama!?“). Zanimljivo, ali ubilačku akciju albanskih ekstremista u Kumanovu moćniji deo sveta nije označio onim što ona zaista jeste (šovinistički napad, teroristički ekstremizam i zločini nad civilima u naseljenom mestu). Pozvane su „obe strane u sukobu“ na uzdržanost, a albanski premijer Rama je čak zapretio Makedoniji da će zbog napada albanske zločinačke grupe staviti „veto“ na moguće približavanje Makedonije zapadnoj vojnoj alijansi!

To je, naravno, provokacija, ali vrlo opasna. Takav je Rama, onomad kad je bio u Beogradu jako je iznervirao našeg premijera. Moguće je da mu Vučić to vrati u Tirani, ali, šta da mu kaže? Jer Rama je u Ulcinju (kao počasni građanin) već jasno rekao: da će „prirodna Albanija biti stvorena, bilo uz blagoslov međunarodne zajednice, bilo na klasičan način“!

Dobro znamo šta je za Albance klasičan način. U poslednjih dvadeset godina svako nasilje im je vraćeno kao politički plen. Snažan impuls militarizma je već deo njihove političke kulture i tradicije, pa je oprez države pred mogućim incidentima na jugu Srbije više nego racionalan.

U pokušaju da se obrazloži impuls mogućeg buđenja ekstremizma na jugu Srbije, često se koristi sintagma o „prelivanju nasilja sa Kosova“. Naravno da je ta formulacija tačna samo u ideji o Prištini kao mogućem pijemontu nove „prirodne“ države. Ali, nije potrebno da se ekstremizam „preliva“, on je već tu.

U okolini Preševa i Bujanovca i dalje postoje jezgra „borbenih grupa“, koje su spremne da se aktiviraju, kao 2001. godine. Povod bi mogao da bude bilo koji, čak i okolnost da je država Srbija vrlo skromno ekonomski i politički prisutna u regionu krize. Mnogi od Albanaca koji su se pre 14 godina digli na oružje lepo su se vratili iz šume, obukli odela i bave se politikom, ali su već regrutovali mlade ljude, prilično fanatizovane i solidno obučene za nasilje.

Pored vidljivog prisustva policije i žandarmerije, jednako je važan, ako ne i bitniji –obaveštajni rad. To je posao koji u najboljim uslovima može da spreči i 90 odsto potencijalnih napada (podatak iz Izraela). Ako akcija krene, kao u Kumanovu, onda je napad neodbranjiv, ili će se voditi u naseljenom mestu, uz civilne žrtve i distribuciju straha, što je jedan od ključnih ciljeva takvih akcija.

U odnosu prema jugu Srbije, država bi morala da ima u vidu i veliko siromaštvo i ogromnu nezaposlenost tamošnjih žitelja, nezavisno od etničke pripadnosti. Veliki broj mladih ljudi naprosto ne zna šta da radi sa sobom. Oni su relativno laka meta za regrutovanje, a ekonomski ambijent opravdanje za bilo šta.

Vučiću neće biti lako u Tirani, uveren sam da Rami neće biti mnogo lakše, jer on ipak mora da bude dobar domaćin. U Srbiji će se prorađivati Nikolićeva i Oliverova platforma, pre svega kao zanimljiva utopija. Tito i Čiča će valjda konačno ostati tamo gde im je mesto. Ali, gde je uopšte to? Možda će sve biti jasnije u najnovijoj istoriji srpske varijante antifašizma.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 26. maj 2015.

The post Pisanje istorije appeared first on Dejan Jeremić.

U senci Blerovog boravka, predavanja i sklanjanja od očiju javnosti istrčavanjem kroz kujnu Poslaničkog kluba, ne tako daleko od Srbije ključa ukrajinska kriza. Ona ne bi morala da ima veliki uticaj na razvoj događaja u Srbiji, mađutim, u svetu, sve češće pominjanje države čiji smo podanici stavlja je u kontekst koji jednako koriste i Istok i Zapad. Otuda je Srbija izložena sve češćim pritiscima i jednih i drugih ne bi li se priklonila nekoj od strana.

Odgovor Beograda koji svi već znamo, a koji se ponavlja kao švaba tra-la-la, ne zadovoljava nikoga. Mi bismo u Evropu i na Zapad, ali bismo istovremeno i s majčicom Rusijom. Nešto slično onom principu po kojem umiljato jagnje dve ovce sisa. Srbija možda nema veću snagu do jagnjeće, ali ni ovi sa Zapada, a ni oni sa Istoka nisu ovce. Naprotiv, ponašaju se kao ljuti rogati rivali na brvnu.

Plastičnije, to izgleda tako što vojske SAD i NATO pakta defiluju na paradi u čast Dana nezavisnosti Estonije, tik uz granicu s Rusijom, dok u Ukrajini rat bukti i na internetu na kom se virtuelne vojske sukobljavaju komentarima i diskusijama; ukrajinski „botovi” ratuju protiv ruskih „trolova”.

Ministar inostranih poslova Ivica Dačić moraće da – koliko danas i u četiri oka – razgovara s državnim sekretarom Sjedinjenih Američkih Država Džimom Kerijem i priupita ga šta se krije u njegovoj izjavi o Srbiji na liniji vatre. Bez nagađanja Kerijeve izjave, citiraćemo je: „Kada je reč o Srbiji, Kosovu, Crnoj Gori, Makedoniji i drugima – Gruziji, Moldaviji, Pridnjestrovlju – oni su na liniji vatre”. Izgovorio je Keri odgovarajući na pitanja senatora o sve većem uticaju Rusije u Evropi. Tako, vidimo, razmišlja Zapad.

Nedavni susret predsednika vlade Aleksandra Vučića s potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom, u Rusiji je posmatran popreko. Tamošnjem predsedniku taj susret nimalo se nije svideo pa je, prema tvrdnjama izvora bliskim ruskim medijima, Moskva odreagovala burno i Vučića častila „epitetom” zapadne marionete. Takvo je, vidimo, rusko razmišljanje, hladno, sibirsko.

Ako smo na liniji vatre, tu je sibirska studen da je ugasi. Ako smo u sibirskim smetovima, tu je vatrena linija da ih otopi. I kako god posmatrali situaciju, ona – ne valja. Srbija balansira kao artista po žici sve držeći ravnotežu da se ne sunovrati u ponor. Hoda po tankoj, crnoj liniji. Ukoliko bi joj se žica izmigoljila, neće biti ni vatre ni smetova da pruže ruku. Pretpostavlja se da su polaznici kursa Blerove kuhinje toga svesni. Takođe, pretpostavlja se da njegovo predavanje – za koje ministarka Zorana Mihajlović reče da nije bio tajni susret već razgovor uz kafu – nije ličilo na recept za istu tu kafu.

Ključno je, zapravo, ono što je, u prilog Blerovoj poseti, Mihajlovićeva rekla a odnosilo se na rad vlade. Izjavila je da je s Blerom razgovarano o tome kako sve vlade na svetu imaju ozbiljan problem u prvoj godini postojanja i često ta godina bude izgubljena. „Zato je na tom sastanku s Blerom najviše bilo reči o tome da srpska vlada prvu godinu nije izgubila, već je donela reformske zakone, napravila aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom i sada kreće u kapitalne investicije”, objasnila je Mihajlovićeva.

Blerova poseta, predavanje, vakela, ili kako god zvali taj kurs spremanja brze hrane, nije bilo ništa drugo do lobiranje Zapada i tapšanja polaznika tečaja po ramenima. Bler je, hvaleći rad vlade u prvoj njenoj godini, lukavo podilazio njenim članovima uveravajući ih da su jedna od retkih svetskih skupina kojoj je uspelo da, kao jednogodišnje dete, i prohoda i progovori. Blerovo perfidno zamajavanje deteta u pelenama.

Dok politički vrh ne pronađe koordinate u prostoru i vremenu i ne odluči šta će s onim što mu se nudi ili uskraćuje s onih strana sveta na kojima sunce izlazi i zalazi, nekakvi Blerovi muvaće se po srpskim kujnama i držati pridike o spravljanju zaprške. Za nju su, nema sumnje, stručni. Možemo se kladiti da je to tzv. ispijanje kafe s Blerom bilo ćutološko gledanje u patos i da mu niko nije rekao da je prosečna plata u Srbiji isplaćena u januaru bila 39.285 dinara i nominalno za 21,4 odsto niža od decembarske, a realno za 21,2 odsto. Mogao je to da mu kaže onaj ko je zadužen za rad i socijalnu poilitiku, npr. onaj Vulin, on voli u sve da se meša. I u svakakve da se kamuflira. Nebi bilo zgoreg proveriti njegovo prisutvo na predavanju, kao i negov identitet. Možda se kostimirao u kuvara? Možda u Tonija?

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158121-tanka-crna-linija.html, 26. februar 2015.

The post Tanka crna linija appeared first on Dejan Jeremić.

Retko se događa da jedan politički lider bude gotovo dvostruko popularniji od crkve i da je njegov rejting viši od policije i vojske zajedno, ali ostaje pitanje kako da Aleksandar Vučić popularnost pretoči u opšte poverenje kako bi sproveo bolne reforme.

Poverenje prvi ministar već ima u vladi kojom rukovodi, u stranci čiji je šef, među onima koji su za njega glasali. Ali, kako da stekne šire poverenje koje mu je nasušna potreba?

U zemlji u kojoj je manje važno šta se kaže, već ko šta kaže, prvi ministar u vladi ima komandnu ulogu. Čak više zapovedničku nego partnersku, što izaziva zebnju kada se setimo šta su uradili lideri koji su pre njega imali toliku moć.

Prvi ministar u stranci čiji je predsednik nema problema. Partija mu obezbeđuje širinu poverenja, jer je u SNS prešlo toliko ljudi iz drugih stranaka da on više nije omeđen nekom jasnom ideologijom. Čak je u koaliciji sa LDP-om u Kragujevcu!

Ali, bolni reformski projekat podrazumeva nacionalni konsenzus, najšire poverenje, uključujući okupljanje i onih koji imaju druge političke opcije i onih koji uopšte nisu izašli na birališta. Takvu opštu saglasnost najteže je dobiti, a praktično je moguća samo u najtežim prilikama. Rata ili krize s kakvom smo suočeni.

Prvi ministar pokušao je veberovskim citatima da sebi približi građansku, urbanu Srbiju. Pošto nije dočekan kako je zamišljao, uvređeno se okrenuo. Potrebno je tu više takta, više strpljenja, jer ta Srbija će ga pre podržati oko EU ili Kosova, nego ona koja pije „tomovaču”.

Da li je do najšire platforme moguće doći uterivanjem discipline? Širenjem straha? Nije. Ako se proćerda poverenje, sledi ipak samo razočarenje. Kada prođe strah sledi uništenje, paljenje skupštine.

Da li se poverenje stiče svaljivanjem sve krivice na prethodnu „kukavičku” vlast? Ne. Vreme je da prvi ministar i oni koji njegove reči ponavljaju kao da su starozavetne od toga odustanu. Znamo šta sve prošla vlast nije uradila, svesni smo šta je sve uradila pogrešno. Zato su i izgubili izbore.

Ne uliva poverenje kada prvi ministar instant, bez ikakve provere, apriorno brani svoje ministre. Lepo je što ih brani, njegovi su, ali nekritička zaštita se u konačnom saldu knjiži na račun prvog ministra. Mislim ovde na onaj slučaj sa diplomom ministra Nebojše Stefanovića. Jeste da je afera zataškana, pa je baš zato ostao gorak ukus.

Prvi ministar neće steći poverenje ni povodom štrajka advokata. Njemu se pripisuje da ministrima Nikoli Selakoviću i Aleksandru Vulinu daje instrukcije da advokate optužuju da politizuju protest.

U javnosti s kojom imam kontakt, štrajk se ne doživljava kao pokušaj esnafskog udara protiv države. Zar neko može da veruje da je 8.500 advokata – poznatih po sujetama i raznolikim političkim opredeljenjima – najednom objedinila zajednička želja da ruše vlast?

Ako je sporni zakon bio dobar, zašto se za nedelju dana tri puta menjao? Zašto šef poslaničke grupe SNS-a pred kamere izvodi advokatske štrajkbrehere? Zar oni koji se ne solidarišu sa esnafskom većinom nisu oduvek bili na lošem glasu?

Zašto se navrat-nanos osniva Društvo advokata Srbije, sem da blokira štrajk koji doživljavam kao jednu od poslednjih odbrana institucija pravne države? Zar tako nisu paralelno i u slučaju Verice Barać osnivali telo za borbu protiv korupcije, jer nju nisu mogli da slome? Takve stvari neće pogodovati stvaranju poverenja.

Poverenje se, kao i dobar glas, mukotrpno i strpljivo stiče – a lako razgrađuje. Prvi ministar ima šansu da povrati poverenje i u politiku. Neka se seti da su neki ljudi odbili njegovu ponudu da budu ministri, a po kvalitetu su zasluživali. Imali bi šta da kažu. Ali nisu hteli. Zaziru da će se ukaljati.

Izgleda da politika toliko isfleka ličnost da nikakvo hemijsko čišćenje ne pomaže. Problem je što većina, uverena u sopstvenu veličinu i leonardovske talente, uopšte ne primećuje fleke.

Politički teren je opasno očišćen od ljudi koji drže do svog ugleda i profesionalnog autoriteta. Okupiran je partijskim pretorijancima čije su ambicije u obrnutoj proporciji sa znanjem, a snishodljivost prema šefu u oštrom kontrastu s bahatim stavom prema javnosti.

Zato, kada prvi ministar sastavlja spisak poslova koje bi trebalo obaviti, onda svakako mora da ima na umu da se od njega očekuje da, u mandatu koji ima, u neke nove temelje ugradi i poboljšanje imidža i povratak poverenja u politiku, političare i institucije.

Prvom ministru treba pomoći da gura sa evrointegracijama, da rešava kosovski rebus, da istraje u neizbežnim reformama. Ako se slažemo oko ciljeva, trebalo bi obezbediti da se slažemo i oko metoda. Što je najvažnije, poverenje mora da bude obostrano.

Nisu svi mediji ni svi novinari zli kritizeri. Da bi proširio bazu poverenja, prvi ministar bi morao ili javno da demantuje Olju Bećković ili da prizna da je sebi dozvolio trenutke erupcije ljutnje – i da to više neće činiti.

Bilo bi jako dobro da stvorimo milje u kome ćemo respektovati ljude koji nam određuju sudbinu, da verujemo da uz očekujuću državotvornost nose i pregalačko znanje i elementarno poštenje – sve ono što daje dignitet izvođačima političkih radova. Još je važnije da oni poštuju nas.

Prvi ministar govori da treba promeniti svest naroda, poručuje nam da se ugledamo na kalvinistički pristup radu. Ne mislim da bi razloge naše kolektivne nesreće trebalo tražiti u narodnome biću, u provociranju osećaja građanske krivice. Pre će biti da je to odvlačenje pažnje od odgovornosti vlasti.

Ovaj narod prosto vapi za nekim kome će poverovati. Ko ga neće prevariti. Prvi ministar nas uporno, iz dana u dan, uverava da je on taj čovek. Spreman sam da mu poverujem, ali ne i da napišem blanko ček. Znate zašto? Zato što je poverenje roba sa ograničenim rokom trajanja.

Boško Jakšić

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Poverenje-prvi-ministre-poverenje.lt.html, 27.decmbar 2014.

The post Poverenje, prvi ministre, poverenje appeared first on Dejan Jeremić.