U prilog poboljšanju odnosa – moramo se podsetiti jučerašnje kolumne na temu pesmice koja govori o švabi i tra-la-la – jer Dačić je neizostavno morao da govori i o ciljevima Srbije, za koje reče da su nepromenjeni, i da streme Evropskoj uniji i, podrazumeva se, „negovanju tradicionalnih odnosa s Rusijom i Kinom”. Odnosi s Amerikom, očito, nisu tradicionalni, s obzirom na činjenicu da ih je Dačić u Vašingtonu „popravljao”.

Dačić negira pritisak Rusije koja, kaže on, „niti pritiska Srbiju da odustane od Evropske unije, niti Zapad traži da se Srbija distancira od Moskve”. To su, naravno, retoričke zavrzlame koje ne znače ništa više od slaganja reči i rečeničnih slogova redosledom prikladnim za određene prilike. A prilika je uvek.

„Mi se ne okrećemo Zapadu kao što se tumači poslednjih dana, već imamo svoje strateške ciljeve nepromenjene poslednje tri godine. Ukoliko ih je neko tek sada primetio, to je njegova greška. Dakle, s jedne strane je prijateljstvo s Rusijom, a s druge je opredeljenje ka EU”, Dačić reče i uteče. Ako je sve tako kako Dačić govori, zbog čega se prijateljstvo naglašava samo u slučaju pominjanja Rusije, a opredeljenje pri pominjanju Evropske unije?. Zar s Evropom nismo prijatelji, kao što smo s Rusijom ili, recimo, s Emiratima? A s Amerikom smo u svađi pa popravljamo odnose!? I niko nas ni na šta ne prisiljava i ne pritiska nas!? Jeftina retorika u skupa vremena.

Ministar je morao da pita Kerija i šta je mislio kada je pre izvesnog vremena rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre. I pitao ga je dodavši da „Rusija nikada nije od nas tražila da ne idemo u Evropsku uniju, niti nas je bilo čime ucenjivala”. A šta bi s Kerijevim odgovorom o vatrenoj liniji? Niti ga čusmo, niti videsmo, sumnjamo i da ga je bilo.

No, Dačić tera svoje: „Jednostavno rečeno, Rusija ničim ne ucenjuje Srbiju. Kod nas ne postoji dilema idemo li u EU ili evroazijski savez. Idemo u EU. To ni Rusija od nas ne traži. To je veštačka dilema”. Ok, možda bi mu rekao Keri; ok, kažemo i mi, ali čemu onda poboljšanje odnosa sa SAD ako ih niko nije kvario i u tom kvarenju nije učestvovao ruski pritisak?

O popravljanju i produbljivanju – o, koliko duboko! – odnosa, međusobnog poverenja i partnerstva sa SAD, Dačić razvejava zablude: „Da ne bude zablude, niti je američki državni sekretar nešto tražio od nas kao predsedavajućeg OEBS-u, niti to čini Moskva. SAD nisu za konfrontaciju već za deeskalaciju sukoba. Oko Ukrajine konstultujem se sa svima, i s Moskovom, i s Kijevom, i s Vašingtonom i Berlinom. Srbija nikada nije imala bolju poziciju i ja sam veoma zadovoljan”. Zavejan u zabludi.

Saznali smo (više puta) da niko ništa (!) od nas niti traži, niti zahteva, niti nas ucenjuje, niti pritiska, niti… jake su te niti sa svima koje je Dačić naveo. I pozicija Srbije nije nikada bila bolja pa sve mora, po svoje mišljenje, da trči od Vašingtona do Moskve preko Brisela i Kijeva. Na takvoj poziciji pozavideo bi svako. Naputovao bi se i nagledao belog sveta.

Ukoliko bih nastavio da navodim šta je Dačić sve rekao o odnosima s velikim silama, vratili bismo se na početak i pročitali sve isto na više načina: i Evropska unija i Zapad, i Rusija. I opredeljenje, i prijateljtsvo. I bla-bla, i bla-bla. Narodski rečeno, i jare i pare. U Moskvi bi rekli nevazmožno, u Vašingtonu impossible. Zamajavanje pričama o srpskoj političkoj nezavisnosti potrajaće do trenutka kada velikima ne dosadi floskula o ljubavnom trouglu Vašington-Beograd-Moskva. I nikako ne bi smelo nikoga da iznenadi ako bi jedan od velikih od Srbije zatražio da se i decidirano izjasni: s nama ili protiv nas? A tada će biti kasno i za jare i za pare. Neko će zameketati gratis, bez ijedne kinte.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158343-ni-jare-ni-pare.html, 28. februar 2015.

The post Ni jare, ni pare appeared first on Dejan Jeremić.

Noćas je gorela biblioteka Ruske akademije nauka! Biblioteka koja pohranjuje 14 miliona knjiga! Ne smem ni da pomislim da je nešto od tog blaga sagorelo u plamenu. Da je bilo šta od vrednosti sada prah i pepeo! Nadam se da nisu stradali čitavi knjižni depoi, ne, neću da verujem; niti ijedna knjiga, ne, ne; ni jedan jedini list, nadam se da – ne!

Dok sam čitao vest o plamenu koji hara bibliotekom sve vreme osvrtao sam se kao da nešto tražim, čas levo, čas desno, ispred sebe, iza sebe… gledao sam police na kojima leže moje knjige do kojih mi je, a ti to veoma dobro znaš, stalo više no do bilo čega što posedujem. Ukoričeni znanje, umetnost, misli, vekovi. I na svakoj od knjiga faksimil mog potpisa, datum i mesto, kada je i gde kupljena, osvojena, poklonjena. Četiri hiljade takvih svedoka svega što se u prostoru koji krase događa. Među njima i one knjige koje si potpisivala o značajnim datumima. Samo nama značajnim.

Obilazeći Moskvu – onda kada smo je posetili u predvečerje raspada Sovjetskog Saveza – divili smo se toj instituciji jednako kao i Univerzitetu Lomonosov. Na stanicama metroa zastajala si kao ukopana: „Jesmo li mi ovo u nekoj lavri?” Lusteri, slike, ikone, niz lukova, arkade, sve je nalikovalo kakvom dvorcu. Znaš li da je prošle godine u samo jednom decembarskom danu moskovski metro prevezao gotovo deset miliona putnika?! Tamo se sve broji milionima, i mi smo onda bili dvoje među milionima turista koji krstare Moskvom. Tamo smo, za neku bagatelu koja se brojala kopejkama, kupili životopise Tolstoja, Dostojevskog, Pasternaka, Čehova, Puškina, Šolohova, Bulgakova. Liče na fascikle s likovim pisaca u kojima su listovi na kojima piše sve vredno njihovog života, ilustrovano fotografijama. Stoje u jednom delu moje biblioteke, namenjenom ruskim klasicima.

Gledam Bulgakova. Kada smo boravili u Kijevu, bili smo i u njegovoj kući-muzeju, Andriivsьkiй uzviz, zaboravio sam broj. Rekla si: „Ovo je hram Majstora i Margarite”. Da, nepotpunog i cenzurisanog prvog izdanja. I osim njega, osam verzija romana koje je Bulgakov napisao slojevito, kao paradigmu; knjiga za 21. vek, rekla si, ima tu svega, i psihologije, i fantastike, i satire, a ima i ljubavi, nasmejala si se. Mihailova parabola. Posle smo kupili onaj kofer koji kod tebe čuva moje rukopise.

Film Saše Petrovića, po motivima „Majstora i Margarite”, bio je takođe cenzurisan. I njega smo, kao „Paklenu pomorandžu” i još neke, gledali kriomice, u odabranom, konspirativnom društvu, kao da nešto od nekoga krademo. Ugo Tonjaci, Mimsi Farmer, Bata Živojinović, Pavle Vuisić, Ljuba Tadić, Fabijan Šovagović,… mačak,… sve ih pamtimo kao Maksudova, Volanda, Margaritu, Korovjeva, Pontija Pilata, Berlioza, Azazela,… Behemota…

Danas Kijev nije pitom kao tada, kada smo se kaldrmom spuštali ka Bulgakovljevoj kući. Bulgakov danas ne spava u miru. Tamo besni kob rata, kažu novog Hladnog rata Istoka i Zapada. A istina je da se užarenost neprijateljstva nalazi na vrhu ledenog brega koji otapa vatra oružja.

Lepša strana ovog sveta jeste sinoćna večera s Vojom kod Dekija u restoranu koji sam ti već pominjao kao mesto dobre hrane, dobrog vina i besprekorne usluge – Le Molière. Bogata „Cezar salata” i cabernet sauvignon, nekrunisani kralj vina, stigao iz Bordoa. Kao da smo slutili, razgovarali smo o ruskim piscima, pominjali Bulgakova, prisećali se scena iz filma Saše Petrovića.

A onda iznenadno Vojino pitanje: „Kako je Ines? Javlja li se?” Da, piše mi, dobro je i kada nije dobro. Gledao me je neko vreme upitno, a kao da mi čita misli, sipao je vino meni, pa sebi, podigao čašu i nazdravio: „Majstore, za Margaritu!”

D.

subota, 31. januar 2015.

Beograd

The post Zdravica za Margaritu appeared first on Dejan Jeremić.

Ključ bi verovatno bio kod Nikolića, za kog BBC kaže da veoma često govori narodskim, jednostavnim jezikom zbog čega upada u nevolje. Takva konstatacija prestižne britanske medijske kuće je upravo diplomatska, onakva kakva Nikoliću nedostaje, jer diplomatija ne trpi prostakluk. Ono što BBC diplomatski navodi kao Nikolićev jednostavan narodski jezik, zamena je za prostotu.

Nikolić svakako nije mislio da je neophodno bukvalno zatvoriti lidere Evropske unije i Rusije, ali se rečnikom ključara tako ne obraća međunarodnoj zajednici. Tako se ne razgovara ni sa Andorom i Lihtenštajnom, ma koliko te zemlje bile male. Male, ali uređene i bogate. Nije ni Srbija velika, ali je sirota. Ne bi onda bilo dobro potencirati siromaštvo, ono siromaštvo koje ima veze s duhom. Bogatstvo duha je privilegovana kategorija. Nema cenu. Tu ne pomaže ni vinograd da prodaš.

Predsednik države misli da je Srbija kvalifikovana da bude posrednik u sporu nastalom ratnim stanjem u Ukrajini, a svoje misli potkrepljuje tvrdnjom da je Srbija završila prvu godinu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji i da, istovremeno, održava jake veze s Rusijom, kojoj odbija da uvede sankcije uprkos pritiscima iz Brisela. Jake veze s Rusijom, prevedene na narodski jezik znače – čvrsta ruka Kremlja i telefonska slušalica u Beogradu bez mikrofona.

Za Nikolića, predsednika države koja predsedava OEBS-om, upravo je predsedavajuća uloga nezgodacija, jer, kako kaže, „dva najveća partnera Srbije nalaze se u klinču, a to je za nju veliki izazov”. Taj veliki izazov dođe mu kao televizijski kviz, sve ili ništa. A trik-pitanje?

Ne znam šta o zaključavanju misle u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Kijevu, ali sumnjam da bi se bilo ko od njih podvrgao tretmanu pod katancem. Znam, reći će mnogi da je Nikolićeva izjava metafora, ali niko neće da ga propita definiciju te stilske figure. Nikolić se, inače, slikovito izražava, pamte se njegove narodske izjave o Tarabićima, prorocima, nepismenima, malim žutim ljudima, ispijanju moravske vode; o Evropi kao rupi na onom tepihu kojim je radikalski mahao pre nego što je otišao u garderobu, presvukao se i bacio ćilim s rupom (a taj odleteo) ne bi li danas mogao da govori o Moskvi i Briselu kao o dvoje dece, podjednako voljene da biste se jednog od njih odrekli. Metaforično.

Ono što je još rekao u intervjuu nema nikakve veze s metaforom, a rekao je da ima još vremena do ulaska u Uniju. Ima, sve vreme ovog sveta je pred Srbijom, nema potrebe da žuri. Ni u zbilji, ni u metafori. Još samo da počnu da otvaraju poglavlja, kojih ima „samo” 35, pa bog da nas vidi. Osim boga, i Vašington, Brisel, Moskva i Kijev.

Narodskim jezikom rečeno, batali ti, burazeru, petljanje u visoku politiku. To je ponor iz kog se neiskobelja posle igre rečima kojoj govornik nije vičan. Diplomatski nastup nije isto što i poljem preći, nije ni okopavanje vinograda, ni pečenje rakije, ni preimenovanje kuće na selu u predsedničku rezidenciju. To je, narodski rečeno, ozbiljna rabota, ne mlati se njom kao po gloginjama. I nije to onaj ćilim s ovećom rupom. Diplomatija je, što bi rekao narod, za učevan narod. Za svršene đake večernje škole, pristup zabranjen.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 23. januar 2015.

The post Ključar appeared first on Dejan Jeremić.

Srbija je februara 2012. uz fanfare najavila da će 2015. predsedavati Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, ali nestišana ukrajinska kriza čini da bi Beograd trebalo da bude srećan ako se na kraju jednogodišnjeg mandata ne budu oglasila crkvena zvona na opelu srpskoj diplomatiji.

Ono što je slavljeno kao prilika za afirmaciju na međunarodnoj diplomatskoj sceni, sticajem loših okolnosti pretvorilo se u težak izazov da Srbija veštim balansiranjem približi ili pomiri oštro suprotstavljene stavove Zapada i Rusije oko Ukrajine.

Dok god su podele oštre kakve jesu, dok god ne bude prvih znakova otopljavanja u novom hladnom ratu, isturena pozicija predsedavajućeg nosi ogroman rizik da se Beograd zameri i jednoj i drugoj strani. Pozitivan izazov lako može da se pretvori u negativan.

Govorimo o Srbiji kao mostu spajanja. Ne zaboravimo da je u ratnim vremenima most gotovo obavezna meta granatiranja sa obe strane. Srbija, sa svim iskustvima u regionalnim konfliktima, ističe da će delovati kao pošten posrednik i da će na nepristrastan i transparentan način koristiti prednosti koje OEBS nudi kao organizacija koja okuplja 57 država.

U pravu je generalni sekretar OEBS-a Lamberto Zanijer kada kaže da Srbija ima dobre šanse da odigra pozitivnu ulogu, jer ima tradicionalno dobre odnose s Moskvom, dok je istovremeno fokusirana na evropsku perspektivu.

Ali, budimo realni. OEBS nema dovoljno efikasne mehanizme delovanja u svetskim zbivanjima. Srbija nema gotovo nikakav način da utiče na ključne aktere ukrajinske krize. Nije to konstatacija pesimizma, već realnosti.

Da li iko očekuje da će Vašington, Brisel, Kijev i Moskva menjati svoje stavove po uputstvima koja im nudi Beograd? Nama je, što se imidža tiče, veoma važno da u najboljoj volji, potpuno neutralno, pokušamo da približimo stavove učesnika ukrajinske krize, ali mislim da je to maksimum angažmana. Svako „posvećenije” insistiranje na stavovima jedne, odnosno druge strane, nosi taj veliki rizik da se zamerimo.

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je juče na prvom ovogodišnjem sastanku Stalnog saveta OEBS-a, kojom je i formalno počelo predsedavanje Srbije, ponovio da će prioritet biti ukrajinska kriza, zamrznuti konflikti u svetu i podsticanje saradnje na zapadnom Balkanu.

Očekuje se da OEBS pruži nekakav doprinos rešavanju krize koja je odnose velikih sila srozala na najniži nivo poslednje tri i po decenije. Takvu diplomatsku saglasnost – u stilu da je mir bolji od rata – lako je ostvariti, ali pitanje je da li su mogući neki opipljiviji rezultati. Oko poštovanja primirja, o povlačenju snaga, otvaranju novih rundi pregovora?

Ne mislim da krnjim poziciju predsedavajućeg kojom se Srbija toliko ponosi, ali stvari treba spustiti na zemlju. Očekivanja da će OEBS napraviti neki prodor povodom ukrajinske krize su nerealna. Očekivanja da bi Srbija mogla da bude akter prodora još su nerealnija.

Ne vidim nikakvu potrebu da toliko uživamo u poziciji koja s vremena na vreme pripada svim članicama OEBS-a. Kao što srpski predsedavajući Generalne skupštine UN nije mogao da napravi ništa spektakularno za svoju zemlju – to se i ne očekuje jer bi predstavljalo zloupotrebu – tako će se i ovo predsedavanje završiti. Dačić će imati priliku da češće viđa kolege s kojima se retko sreće, možda će popraviti i svoj engleski, i to je otprilike to. Pod uslovom, ponavljam, da Srbiju predsedavanje ne ponese, da ne umisli da ko zna šta može u ovim teškim vremenima pa na kraju izađe kratkih rukava.

Da bi se provukla između Scile i Haribde, da bi pametnim ponašanjem ojačala svoj status u svetu – što je moguće – Srbija pred sobom ima sledeće varijante: prva je da zbog preteranih posredničkih ambicija dobijamo žute kartone i sa jedne i sa druge strane – što znači da bi kraj 2015. dočekali prepuni rana i ožiljaka.

Druga je da se ponašamo kao sabirni dokumentacioni centar u koji će se slivati razne ideje, predlozi i inicijative, da kao dispečeri i arhivari nudimo usluge dobre volje ko god to od nas zatraži – što je jedini način da kraj predsedavanja dočekamo što manje ozleđeni. Teoretski, postoji i treća varijanta, da se svrstamo na jednu stranu, ali to je nepoželjna fikcija.

Naravno da se zalažem za drugu opciju. Srbija ne samo da nema dovoljan medijatorski kapacitet već su zainteresovani akteri ukrajinske krize, pre svega EU, Rusija i Ukrajina, zainteresovaniji za direktne kontakte, kao što pokazuju pregovori u Minsku.

Lako je Tanjugu da balansira tako što će u istom danu, u razmaku od 12 minuta, preneti šta od srpskog predsedavanja očekuju američke, ukrajinske i ruske diplomate u Beogradu. Drugo je pitanje kako će srpski zvaničnici pomiriti njihove ukrštene stavove.

Moguće da je zvanična Srbija pridavala preterani značaj funkciji predsedavajućeg OEBS-a, kao što verujem da 2011. ne bi jurila da je znala da će izbiti ukrajinska kriza. No, šta je tu je. Zato otrežnjujuće deluje Dačićeva izjava: „Nemamo pretenzije da ćemo rešavati svetske krize.”

Istovremeno, što je dodatno umanjenje rizika, vlasti u Beogradu odlučile su da ne predsedavaju trilateralnom grupom Ukrajina–Rusija–OEBS, prepuštajući tu delikatnu ulogu prethodnom predsedavajućem, Švajcarskoj.

Ostale teme koje je Srbija predstavila kao prioritete – jačanje regionalne saradnje na zapadnom Balkanu ili borba protiv terorizma – ostavljaju dovoljno prostora da Beograd konstruktivnošću zadovolji svoje diplomatske ambicije.

Predsedavanje će zahtevati maksimum diplomatskog takta i znanja. Ne vidim zašto premijer Aleksandar Vučić u tom delikatnom procesu očekuje veliku podršku predsednika Tomislava Nikolića. Ništa lično.

Boško Jakšić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Kako-preziveti-predsedavanje-OEBS-om.lt.html, 17. januar 2015.

The post Kako preživeti predsedavanje OEBS-om appeared first on Dejan Jeremić.

Već je treći dan nove godine, vreme je neumitni beležnik prolaznosti. A ta prolaznost nosila je sobom niske temperature, onakve kakve pamtimo iz vremena kada ozonske rupe nisu bile dnevna tema i kada su godišnja doba bila precizno omeđena datumima, pa su se, shodno, tome tako i ponašala. Znali smo da je zima – zima, a da je leto vrelina. Više nije tako, mnogo toga nije onakvo kakvim smo ga doživljavali i zapamtili. Novo vreme ište veće breme, i priroda se uzjogunila, priređuje nam iznenađenja i kada nam do njih nije.

Novogodišnja noć, ledena noć, gotovo kao da nije ni postojala u duhu prazničnog raspoloženja, atmosfere novog i nestrpljivog iščekivanja da će se dogoditi ono što se dogoditi neće. Malodušnost, letargija, apatija, tako je izgledala ta studena noć. Ne, nema to veze s niskom temperaturom vazduha, pre će biti da se led nahvatao na čula otupela na mogućnost da im nešto novo donese i ponešto dobro.

Praznična atmosfera – ako je to uopšte pravi izraz – bila je gotovo istovetna svakodnevici. Kod Voje smo odgledali sjajnu komediju s Dženifer Aniston u ulozi striptizete koja pomaže sitnom dileru droge da prenese pošiljku marihuane i, naravno, upada u splet situacija koje samo komedije mogu da dočaraju. Devojka rođena u Kaliforniji, po ocu Grkinja, (kao devojčica je čak i živela u Grčkoj), rođena je i za komedije, i da je ne hvalim previše, ta džepna Venera kojoj je Teli Savalas kum, zasmejala me je do suza te noći.

Po ponoći, kada smo se siti isčestitali, otišli smo do Dekija Košanina, njega nisi upoznala, nisam ga poznavao u vreme kada smo nas dvoje dočekivali neke uzbudljivije novogodišnje noći. Oko tri sata po ponoći bio sam u svom stanu, hladnom, studenom, što nikako ne sluti da će ostatak ove godine da nas ugreje. Centralno grejanje isključeno, uprkos niskim temperaturama i obavezi Beogradskih elektrana da u danima debelog minusa greju 24 sata, a u mom stanu 13 stepeni! Sutradan sam telefonom dispečerskoj službi reklamirao nemar i bezobrazluk i dobio obećanje da će u toku dana rešiti problem. Da li je neophodno da ti kažem da su me isti, ledeni radijatori, dočekali i u sledećoj noći. Morao sam opet da zovem, objašnjavam, da ih pitam kako ih nije sramota, da pretim oglašavanjem u medijima i tek su onda uslišili molbe i kritike, i prošle noći radijatori su bili topli.

I nije neki uvod u godinu koja sledi, zar ne?

Baš u u tim njenim prvim danima dopalo mi je ruku nekoliko Napoleonovih pisama Jozefini (Žozefini). U jednoj takvoj nemirnoj godini, u ledenim danima novembra, Napoleon je u Milanu pisao Jozefini, a pismo poslao iz Verone, grada ljubavi, 13. novembra 1796.

„Više te ne volim; naprotiv, prezirem te. Ti si grozna, vrlo šlampava, vrlo glupa, vrlo pepeljugasta. Uopšte mi ne pišeš, ne voliš svog supruga”. Izgleda da je Bonaparta uzalud čekao poštara. Nastavlja: „Ti znaš kakav užitak mi tvoja pisma pričinjavaju, a ne udostojiš se napisati mi čak ni šest redaka najbezveznijih žvrljotina”. Žudnja za pismom dozvolila mu je i potrebu za papirom naškrabanim bilo kako i bilo čime. „Šta onda radiš povazdan, gospo moja? Kakvi ti to neodložni poslovi oduzimaju vreme koje bi mogla posvetiti pisanju pisma svom veoma umišljenom ljubavniku? Kakva to sklonost guši i odguruje u zapećak ljubav, nežnu i istrajnu ljubav, koju si mi obećala?“ Uznemiren, razočaran i ljut, on se ipak na kraju teši, greje nadom: „Nadam se da ću te uskoro čvrsto zagrliti i obasuti te milionima vrelih poljubaca kao ispod ekvatora, Bonaparta”, tako završava pismo koje kao da je pisao u sibirskoj stepi, bolno, razočarano, hladno, a opet uzavrelo kao samovar iz kog se puši ruski čaj.

I pismo koje joj je iz Nice pisao godinu dana kasnije nije ništa veselije, pravi je primer neuzvraćene ljubavi, osećaja odbačenosti u danima u kojima, kako sam kaže, nije popio nijednu šolju čaja a da nije prokleo slavu i ambiciju koje ga drže udaljenu od nje, Jozefine. Ljuti se zbog toga što ga u pismima oslovljava s Vi, podseća je da mu je priroda dala čvrst i odlučan karakter, ali da je za nju njegovo srce mekše od pamuka. I zavržava: „Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti, N”.

Jadan, onizak, a tako ambiciozan, Bonaparta, strah i trepet bojišta, strateg i vojskovođa, neutešan zbog neuzvraćene ljubavi, ali željan slave i i lovorovih venaca, doživljava ljubavni poraz teže nego što je na bojnim poljima izvojevao mnoge pobede.

Čemu sve pobede posle takvog poraza? Šta znači pobeda kod Austerlica naspam poraza kod Vaterloa? Ili je to u Napoleonovom slučaju, krvava Borodinska bitka u kojoj ni on ni Kutuzov nisu pobedili? Čak je i Bonaparta, izgnanik na Svetoj Jeleni, kasnije govorio da je od pedeset bitaka koje je vojevao, u Borodinskoj bilo ispoljeno najviše hrabrosti a da je postignut najmanji uspeh. Francuzi su, seća se Napoleon, pokazali da su dostojni pobede, a Rusi zaslužili pravo da ostanu nepobeđeni.

Nije žalio za neuspehom na Borodinskom polju koliko za nenapisanim Jozefininim pismima.

Eto, tako su nekako protekli prvi dani ove godine, uz filmsku komediju i istorijsku čitanku. Priča o Borodinskoj bici podsetila me je na putovanje u tadašnji Sovjetski Savez, i izložbu o tom boju u Muzeju panorama; na onu ovalnu prostoriju u kojoj se s gornje platforme vidi naslikana bitka na neprekinutom platnu koje se proteže duž čitave prostorije, kao velika elipsasta ikona u čast hrabrosti obeju strana. A ispred platna, sećaš se, figure vojnika, oružja, topova i konja, skup artefakata koji stvaraju optičku varku, na prvi pogled deluju stopljeni s platnom, izgledaju kao njegov deo. Trodimenzionalnost prikaza bitke bez pobednika.

Te zime, decembar je bio, poklonila si mi monografiju o Borodinskom boju, kupljenu u jednoj od retkih prodavnica u kojima je, tada, išta moglo da se kupi. Izlozi i rafovi prodavnica u Moskvi, tadašnjem Lenjingradu, Kijevu, Ljvovu behu prazni kao Bonapartino poštansko sanduče.

Posveta na knjizi, nekoliko rečenica sklopljenih u poruku, napisana u čajdžinici u kojoj se pušio samovar s ruskim čajem.

„Veruj u pobedu i kad misliš da gubiš. Nije svaki poraz izgubljena nada, on ti jača veru, daje ti snagu da istraješ i pobediš. Nisi ni Kutuzov ni Napoleon, kao što ni ja nisam Jozefina. Mi smo putnici kroz vreme koje čili i beleži prolaznost, a istrajni da ga zaustavimo u trenu koji sami odaberemo. Ako to nije ovaj, doći će trenutak za koji ćemo znati da smo pobedili, da je naš Vaterlo ostao za nama, kao deo oticanja vremena. Pismo o porazu nije vredno pisanja. Verujem, veruj i ti… pravo pismo nađe pravu adresu. Ruskom zimom ugrejana, Ines“.

D.

subota, 3. januar 2015.

Beograd

The post Posveta appeared first on Dejan Jeremić.