Nešto lično. Evo me već u poodmaklim godinama, kada se prave rezimei. Moram, međutim, priznati kako se danas jedan od mojih temeljnih oslonaca, vrednost u koju sam sve ove godine slepo verovao, opasno ljulja.

Ono na čemu se bazirao čitav moj pogled na svet bila je, naime, srednjoevropska kultura. Studirao sam na njenom izvorištu, gde su pisci Kafka, Eden fon Horvat, Musil i Cvajg, slikari Gustav Klimt, Oskar Kokoška i Alfons Muha i kompozitori Mocart, Maler, List, Dvoržak i Smetana obeležili moju mladost. Najveći uticaj na moj profesionalni rad imali su srednjoevropski reditelji Bili Vilder, Vilijam Vajler, Ernst Ljubič i Majkl Kertiz, ljudi koji su uzdigli Holivud. Svi ovi umetnici poticali su iz prostora negde između Beča, Praga i Budimpešte, znači iz kruga čiji prečnik nije veći od nekoliko stotina kilometara.

Do skora sam verovao kako je antička kultura našla uhlebije baš tu, u srcu Evrope, da je izabrano najsigurnije mesto na kome će se sačuvati njena civilizacijska poruka. Ovih dana, suočen sa stravičnim prizorima neljudskog ponašanja prema bespomoćnim ljudima koji su došli da potraže spas na njenim vratima, počeo sam da sumnjam u to. Užasni strah za sopstveno dupe nadjačao je bilo kakav osećaj empatije u srednjoj Evropi. Sebičnost je postala, ili oduvek bila, a da ja to nisam primećivao, njena glavna odlika.

Bio sam dečak kada je SSSR napao Mađarsku. Reke izbeglica su tada iz te zemlje išle istim ovim putem kojim su se ovih dana uputili azilanti sa Bliskog istoka. Jedino što su Mađari tada bežali u suprotnom pravcu, ka Jugoslaviji. Naša zemlja im je te 1956. godine otvorila vrata, primila ih pod okrilje i zaštitila ih. U našoj ambasadi u Budimpešti spas je potražio i tadašnji predsednik Mađarske Imre Nađ. Blokirana od strane sovjetskih tenkova, sa njim je u našoj ambasadi gladovalo i osoblje ambasade i još pedesetak najviših mađarskih rukovodilaca sa svojim porodicama. Naša zemlja je reskirala sve, a Mađarska danas reskira samo komociju.

Posle okupacije Čehoslovačke 1968, u mom stanu su boravile mesec dana dve češke porodice. Radilo se o kolegama sa fakulteta Jirki Polaku i Rudolfu Blahačeku i njihovim ženama i deci. Putovali su nekoliko dana, mnogo udobnije nago današnji azilanti, pre nego što su zazvonili na moja vrata. Nisam ih upitao koliko ostaju. Otišli su zatim u Iran, snimali tamo filmove za šaha Rezu Pahlavija i kasnije nestali negde u svetu. Ne znam da li su živi. Nikada mi se nisu javili.

Pre izvesnog vremena, o tome sam već pisao, otišao sam u Brno da pokušam da uspostavim vezu sa čovekom, mojim drugarom iz šezdesetih, koga nisam video preko četrdeset godina. Mnogo mi je značio tada, bio je stariji i pametniji od mene, uputio me je u osnovne stvari u vezi sa srednjoevropskom kulturom. Nekako sam pronašao njegov broj telefona i javio mu se. Nije hteo da razgovara sa mnom. Bez objašnjenja. Možda je bio bolestan, možda depresivan, a moguće je i da nije želeo da ga bilo šta uznemirava.

Razmišljam ovih dana o svetu u kome su sopstvena sigurnost i udobnost jedine kategorije koji čine njegov smisao. O mišljenju koje ne uključuje tuđu patnju, osećanje samilosti i želju da se pomogne čoveku od koga sigurno nećeš imati koristi. Sećam se srednje Evrope iz vremena kada je grcala pod sovjetskom okupacijom, tih poniženih, snishodljivih starica koje su u od moljaca izjedenim krznenim okovratnicima sedele u praškoj kafani „Slavija”, ispijale svoju popodnevnu kafu i čekale da sve prođe. I dočekale su.

Njihovi potomci ne žele sada da svoj srećni (?), udobni život podele sa hordom ljudi koja je danas još strašnije ponižena nego što je to nekada bio slučaj sa njihovim babama. Oni od njih traže samo malo vode, parče hleba i slobodan put ka nečem što smatraju svojom sigurnom lukom. Ali, unuci onih starica iz „Slavije” ne žele da ih puste. Postaviće bodljikavu žicu oko sebe, mlatiti ljude, žene i decu, pucati ako treba (što se već pojavljuje kao ideja širom srednje Evrope), ali neće dozvoliti da im bilo šta zaljulja čamac kojim plutaju po evropskoj bonaci.

Razmišljam i o tome kako se i rodno mesto Adolfa Hitlera nalazi u istom tom krugu, čiji je prečnik svega nekoliko stotina kilometara. Da su doživeli ovaj trenutak, verujem da se niko od grčkih mislilaca ne bi složio da se na tom mestu pohrani blago koje se zove evropska civilizacija. Bilo gde drugde, ispod leda na Severnom polu ako treba, samo ne u srednjoj Evropi.

Goran Marković, reditelj

Objavljeno na: 21. septembar 2015.

The post Simfonija egoizma appeared first on Dejan Jeremić.

*Čitav svet bio je moj.

Autor: Nune Popović za rubriku „Ljudi, sećanja”, koju uređuje Rade Radovanović u vikend izdanju „Danasa”.

Biti svestan sebe i poznavati sebe jeste naš primarni zadatak kao ljudskih bića, iako to nije nimalo lako. Mišel de Montenj odavno je napisao „biti nepošten prema sebi znači biti nepošten prema drugima“. Moja prijateljica doktorka Slađana Born ukazala mi je na poentu jedne od deset božijih zapovesti koja kaže: „Voli bližnjeg svog kao sebe samog“.

Naime, objasnila mi je Slađana, nemoguće je voleti drugog ako ne volimo odnosno mrzimo sebe. Tek kada pronađemo i zavolimo pravog sebe, mi postajemo sposobni da zaista volimo i druge. Iz ovoga je, nadam se, i drugima lako zaključiti otkuda toliko netolerancije, mržnje i „zle krvi“ među nama, u ime ljubavi dakako, da ne kažem – kolektivne depresije.

 ***

Naša prošlost je nepromenjiva, ali manipulativna kategorija. Ne kaže se bez razloga „pamćenje je svedok nepouzdani“. Nad nama se predugo vrši mentalni teror „ispiranja“ pamćenja i pokušaja nametanja selektivnog sećanja, u cilju ojačavanja interesa centara moći. Prošlost bi mnogi vrlo rado prepakovali prema aktuelnim i svojim potrebama. Političari su šampioni u manipulisanju sopstvenom i kolektivnom prošlošću, a to im polazi za rukom zato što je pamćenje „našeg naroda“ previše kratko. Sramotno i tragično kratko i selektivno pamćenje imaju Srbi. Taj olaki zaborav svega i svakoga zapravo je odraz nekulture, nemorala i nepoštenja. Nije toliko problematično kada neko nešto zaboravi – ko bi sve mogao da zapamti, kao što niko ne može sve da zna šta je jednom bilo a šta nije – ali bolna je činjenica da je premalo ljudi koji su spremni na podsećanje i suočavanje o mnogo čemu što ne odgovara njihovim interesima i projekcijama, svejedno da li se to odnosi na lični ili opšti plan.

***

U to ime želim da spomenem da je još živ jedini srpski hajduk Bogoljub Arsenijević Maki (doduše s ozbiljnim bolovima u kičmi), da slikar i performer Saša Stojanović još uvek pravi divne slike i širi pozitivu (zaposlen kao čuvar u galeriji MSU na određeno za minimalac), da Dejan Jeremić još uvek objavljuje ozbiljne političke kolumne (doduše samo na svom sajtu, jer su mu svi mediji zatvorili vrata, pošto je na listi nepodobnih koje treba ubiti glađu). Među nama je i novosadski pesnik i filozof mlađe generacije Siniša Tucić koji je, najkraće rečeno, genije. Tu je i Nikola Popović, koji nastavlja putopisnu tradiciju dostojnu Rastka Petrovića. Ali, vrednost tih ljudi njima nije referenca, nego prepreka da objavljuju svoja dela i elementarno pristojno žive od svog rada.

***

Kultura u Srbiji je rezervisana za visokotiražne i ekstravagantno obučene Mir Njam Njam „spisateljice“ koje naokolo dele lekcije o moralu, dostojanstvu i umetnosti. Vrhunski stvaraoci su marginalizovani i pred istrebljenjem. Umesto da ih gledamo, čitamo i slušamo, njihov rad se ignoriše ili „reda radi“ ponegde spomene, dok oni zapravo vode bitku za preživljavanje, sakriveni od očiju i odgovornosti javnosti. Zato ljudima stalno sugerišem: zapitajte se, koliko boljih od vas, na vaše oči prerano umire i nestaje zbog nebrige i sebičluka.

***

Laž je, po definiciji, sve ono što je neproverljivo. Bez obzira na tu jednostavnu činjenicu, mi živimo u vremenu brutalnog nametanja i hiperprodukcije laži kao temelja na kojima se grade životi ljudi i njihovih (društvenih, verskih, političkih i inih) zajednica. Ljudi se danas školuju za profesionalne lažove i diče se lažovskim zanimanjima. Naša tzv. intelektualna elita, pored političara, spada u najlažovskiju kategoriju. Prezirem laž i lažove, iako ne smatram da bilo ko ima tapiju na istinu, jer je „istina“ – na koju se lažovi (naročito političari i verske zajednice) toliko često pozivaju – zapravo totalitarna kategorija. Naša najveća civilizacijska dostignuća jesu sumnja i sloboda razmišljanja, nasuprot slepom verovanju. Istina bi, ako je već tražimo i ako zaista postoji, trebalo da se nalazi u sudarima kontradiktornosti i oprečnih stavova i činjenica, govorili su nadrealisti s početka XX veka.

 ***

O istoriji ne bih mogao da kažem bolje i kraće od pok. Vojislava Despotova, pa ću citirati njegovu (za mene) antologijsku pesmu

 ISTORIJA SE NE PONAVLJA

Svakog jutra kroz dva mala sanjiva groba

ispod obrva

sviće novi dan.

Kuva se kafa.

Čitaju se novine.

Oglašava se kreštavi mozak

petla istorije

koja se ne ponavlja koja se ne

ponavlja koja se ne ponavlja…

(Zbirka „Perač sapuna“, Matica srpska, Novi Sad, 1979.)

 ***

Dotakavši se istorije odnosno Despotova, nemoguće je da preskočim tradiciju odnosno mog pokojnog učitelja i mentora Vujicu Rešin Tucića. Voja i Vujica, u pesničkom smislu, neodvojivi su kao istorija i tradicija.

Imao sam čast, privilegiju i sreću u životu da budem jedan od malobrojnih učenika Vujicine književne škole „Tradicija avangarde“ od 1993. do 1995. u Beogradu, Ečki i Paliću, u kojoj je Ostoja Kisić vodio odeljenje Kontradiktorij o kritičkom razmišljanju kroz umetnost.

 ***

Bilo je to vreme slično ovome beznađu danas, kada su kod nas dolazile stotine hiljada izbeglica iz bivše Jugoslavije i kada su istovremeno stotine hiljada naših sugrađana napuštali Beograd i Srbiju, iz istog razloga zbog kojeg danas imamo izbeglice sa Bliskog istoka. Rat.

***

U predratnim, ratnim i poratnim vremenima, poznato je, tradicija je posebno moćno manipulativna poluga. Ali, šta je zapravo tradicija i da li je ona jedna i jedina, onakvom kakvom nam je nameću ili postoji više tradicija – bilo je jedno od prvih pitanja u Vujicinoj školi čije je pun naziv bio Tradicija avangarde – od Aristofana pa do naših dana.

***

Malobrojni učenici, među kojima sam bio i ja, vrlo brzo otkrili su da se više pronalazimo i prepoznajemo u tradiciji potpuno drugačijeg razmišljanja, stvaranja i delovanja, ali o kojoj pojma nismo imali, jer u zvaničnim školskim ustanovama nismo imali prilike da saznamo da su još od Aristofana, koji je pisao pesme žabljim jezikom, pa do avangardnih pokreta XX veka, postojali ljudi i stvaraoci koji su održavali jedan naizgled nevidljiv kontinuitet drugačijeg shvatanja i delovanja u umetnosti i životu, suprotan onome o čemu još uče decu u školama.

Da za sve nas bude još dramatičnije, omogućila nam je prilika da se upoznamo kako su upravo ti „marginalci“ kroz istoriju menjali svet nabolje, ne hajući što će, kao petlovi koji su prerano kukuriknuli, biti najčešće obezglavljeni, maltretirani, proganjani, zaboravljeni i/ili gurnuti na periferiju glavnih tokova umetnosti i prošlosti.

***

Zaključili smo da tradicija nije samo jedna i opšta, već da svako ima pravo da izabere svoju tradiciju. Taj zaključak kod mene je ostao nepromenjen i ja sebe smatram nastavljačem jedne naizgled uzaludne tradicije bez koje čovek nikada ne bi ni počeo da mašta o odlasku na mesec, a kamoli da do njega vekovima kasnije i fizički stigne. – Cena je sigurno visoka, rekao bi Džoni Štulić i dodao: – Ko ne pamti iznova proživljava.

***

Moje detinjstvo, kao i moj identitet, nedvosmisleno su određeni mojim beogradskim poreklom, generacijama unazad. Rodio sam se i odrastao bezbrižno i srećno u svom prirodnom geografskom i kulturološkom okruženju. Učili su me da biti Beograđanin znači biti građanin sveta, kosmopolita. Uvek smo vodili bitke s primitivcima ne razmišljajući u drugim kategorijama o ljudima koji nisu znali da odgovore na pozdrav „Dobar dan“ ili „Ćao“; s onima koji su bacali opuške ili pljuvali u zgradi u kojoj su stanovali ali, istovremeno, nismo smatrali da smo učinili bilo šta loše kada bismo, u toj istoj zgradi, autolakom ispisali velike grafite s porukama Punk is not dead ili Rimtutituki.

 ***

Sećanje na osnovnu školu („Josif Pančić“) u vezi je s nukleusom mog buntovnog bića. Najpre se sećam Slobodana Gluvića koji mi je bio učitelj samo u prvom razredu, jer je otišao u penziju. Dolazio bi kod nas kući kada sam bio bolestan. Kakav je on imao osmeh i pogled, to se ne zaboravlja.

***

Zatim sledi prva pobuna koju sam organizovao u životu. Polaskom u drugi razred dobili smo mladu i lepu učiteljicu. Ona je donela mnogo radosti i igre u naše male živote, svirala je harmoniku, vodila nas na nezaboravne rekreativne nastave u prirodi… Bio sam toliko impresioniran učiteljicom da sam babi rekao da je lepa kao Lepa Brena.

 ***

A zatim je usledio veliki šok. Posle nekoliko meseci, direktor škole odlučio je da „našu učiteljicu“ pošalje nazad u „dnevni boravak“ kao vaspitača, a da mom odeljenju dodeli neku drugu „iskusniju“ nastavnicu. Pritisak preko roditelja i roditeljskih sastanaka, iniciran na molbu dece „da im ne otimaju učiteljicu“, naravno, nije urodio plodom. Nova, a za nas decu „stara i stroga“ učiteljica uskoro je preuzela dužnost. Tada mi je palo na pamet da bi trebalo organizovati ozbiljniji protest kako bi nam vratili ljubimicu. Sačekao sam drugove iz razreda ispred ulaza u školu i umesto da odemo na časove, odvedoh ja jedno 2/3 odeljenja pravo do trošne učiteljičine kućice u kojoj je živela kao podstanar. Bila je šokirana kad nas je videla na vratima. Nije joj pomoglo što nas je terala da se vratimo u školu, jer tamo nismo želeli bez nje. Ali, sutradan smo ipak morali… i bilo je kako su „oni“ hteli… Ja se s tom nepravdom nikada nisam pomirio i ratovao sam s nametnutom učiteljicom, zagorčavajući joj život na sve moguće dečije načine. Tako i tada počela je moja borba protiv nepravde koju će mi život svakim danom predstavljati u sve većem i širem obimu.

***

Odrastao sam uz društvo starijeg brata, mojih idola, koji su slušali odličnu muziku, bili šmekeri, fajteri, imali lepe devojke. Vodili su me svuda sa sobom, na žurke, utakmice, koncerte. Čitav svet bio je moj. Deklarisao sam se pankerski, ali voleo sam da slušam i drugu muziku i putujem kroz maštu, naročito uz Pink Floyd, Dire Straits i čitanje Heseovih knjiga.

***

Polaskom u srednju školu, započinju famozne devedesete. Moji vršnjaci polako se profilišu u kakve će ljude postati, tuče pesnicama zamenjene su upotrebom noževa, rokenrol kapitulira pred četništvom i turbo-folkom, neka deca koja su bila odlični učenici postaju mafijaši, oni koji su bili oduvek skloni nasilju postaju ubice. Mene lomi na suprotnu stranu. Počinjem da pišem poeziju i postajem pobunjeni pojedinac. Učestvujem u demonstracijama 9. marta 1991. u kojima na pedesetak metara od mene gine Branivoj Milinović, moj vršnjak, s kojim sam – a to ću saznati kasnije – imao mnogo toga sličnog. Organizujem drugove iz srednje škole da se pridružimo Terazijskim protestima…

***

Pod mentorstvom mog ujaka Dušana Popovića i uz pomoć pok. kritičara Miodraga B. Šijakovića, sa nepunih 18 godina objavljujem prvu zbirku poezije Rusija. Ujak me upućuje na pok. Bogdana Bogdanovića, koji mi u nezaboravnim razgovorima daje gotovo proročke smernice za moj budući umetnički razvoj. Naredne godine, Bogdanove reči postaju stvarnost, jer postajem đak u Vujicinoj školi iz koje će se formirati umetnička grupa Magnet sa kojom sam Srbiji i svetu dao sve što sam tada mogao, osim golog života koji sam uspeo da sačuvam pre svega zahvaljujući ljudima kao što su moj advokat Nikola Barović i slovenački fotograf Bojan Brecelj sa porodicom, ali i drugim divnim ljudima koji su mi pritekli u pomoć, koju i koje nikada neću zaboraviti.

***

Za razliku od ostalih, ja sam Miloševića shvatio i tretirao kao ličnog neprijatelja. Tzv. opozicioni političari i tzv. intelektualci, a posebno antiratni profiteri borili su se protiv Miloševića načelno. I beše im zbog takvog odnosa mnogo dobro. Milošević je mogao da kaže – ja sam demokrata, imam opoziciju, a opozicija je za takvu ulogu imala deo kolača koji nju, naravno, nije zadovoljavao. Zapravo, bila je to farsa od opozicije, kao što će se kasnije i pokazati. Tobožnji opozicionari sve vreme gradili su priliku da nas opljačkaju više od Miloševića, iako su se dobrano nakrali od donacija iz inostranstva.

 ***

Ja sam kao umetnik, tada već potkovan avangardnom praksom, a izučavajući prethodno oblike pobuna u drugim totalitarnim režimima i vremenim, shvatio svoj zadatak. Trebalo je da pronađem i predstavim javnosti kreativan i nenasilan način kako savladati strah i izaći tiraninu na crtu, da bi novo društvo moglo da se stvara na novim vrednostima.

 ***

Koga zanima kako sam i šta je Nune radio sa grupom Magnet na beogradskim ulicama devedesetih, šta se događalo nakon hapšenja i tokom suđenja, kao i šta mislim o tome danas, može da pročita u mojoj obimnoj dokumentarnoj monografiji Živela sloboda! finansiranoj najvećim delom parama autora, a koju prodajem po ceni od 1.500 dinara. Čitaoci Danasa mogu me kontaktirati na e-mail nune.popovic@gmail.comi kupiti od mene lično monografiju za 1.500 dinara (broj primeraka je ograničen i knjige nema u knjižarama).

O sagovorniku

Nune Popović je rođen 1974. u Beogradu. Objavio je tri knjige, imao izložbe, performanse, radio kao novinar i urednik, više puta hapšen i gonjen montiranim procesima od 1996. do 2004. zbog borbe protiv Miloševićevog režima. Ima svoj frilens kreativni studio Nune Produkcija od 2003. Živeo u Ljubljani od 2000. do 2010. gde je vodio produkciju slovenačkog ombudsmana Matjaža Hanžeka. Od 2010. do 2012. bio u Novom Sadu, a potom se vratio u rodni grad. Srećan.

Objavljeno na: Danas, 19. – 20. septembar 2015.

The post Nastavljač uzaludne tradicije appeared first on Dejan Jeremić.

Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.

Pre mnogo godina, na jednom od njenih retkih proputovanja kroz Jugoslaviju, sreo sam našu poznatu konceptualnu umetnicu Marinu Abramović. Vraćala se iz Amsterdama, po upravo obavljenom performansu koji je prevazišao sve što je do tada uradila (oni koji poznaju malo bolje njenu umetnost znaće o čemu govorim). Kako ovde nije reč o njoj, nego o nečem sasvim drugom, pomenuću samo da je, koliko se sećam, na jednom mestu, u srcu zapadne Evrope, sakupila reprezentante paralelnih svetova koji žive na našoj planeti: evropske umetnike, nekoliko tibetanskih lama i grupu australijskih Aboridžina. Tom prilikom rekla mi je kako je sa Aboridžinima provela skoro dve godine, izučavajući njihovo shvatanje sveta.

U kratkom kafanskom razgovoru, na moje insistiranje da mi kaže nešto pobliže o tim ljudima, rekla mi je kako su tamošnji Aboridžini najstarija ljudska rasa na Zemljii da imaju neku vrstu religije koja im omogućuje da svojstva ljudi prenose na predmete iz svoje okoline, proglašavajući tako, na primer, neko drvo za majku koja je umrla, ili kamen za brata koji je nekuda otišao i nikada se više nije vratio. Na taj način oni nastavljaju život sa svojim dragima kao da su ovi još uvek tu: sa drvetom razgovaraju, poveravaju mu se, sa kamenom se svađaju ili se zajednički nečem raduju i slično.

Kasnije sam se sa fenomenom Aboridžina susreo kod drugog velikog izučavaoca paralelnih kultura, Vernera Hercoga, u njegovom filmu „Tamo gde spavaju zeleni mravi”. I tu sam se uverio kako Aboridžini na transcendentalan način mogu predmetima oko sebe darivati osobine kakve hoće ili, bolje reći, kakve žele. U nekoj enciklopediji pronašao sam da ime aboridžini potiče iz latinskog izvora ab origine – (lat.) iz početka, odiskona, odvajkada. Moja razmišljanja o Aboridžinima tada su se završila, da bi se, neočekivano, obnovila ovih dana.

Povod za to biojeskorašnjijavni nastup osobe koja predstavlja apsolutnu suprotnost Aboridžinu, jednog tipičnog ariviste. Dok sam posmatrao ovog šarmantnog milionera, koji se trenutno predstavlja kao sportski funkcioner, nisam mogao da se ne setim kako je on svoje bogatstvo stekao tokom ratova i raspada Jugoslavije,u vremenima kada su mnogi skapavali. Ali, zar to nisu učinili i svi ostali novi bogataši?Iskoristili su gužvu, odsustvo zakona i države koja bi to trebalo da spreči i brzo napravili bingo!? Danas je to zaboravljeno, oni su cenjeni građani, anašje arivista vlasnik jednog tabloida koji može ocrniti bilo kogako se gazdi ne sviđa pa mnogi, pretpostavljam, zaziru od sukoba sa njim. To nije moj slučaj, pa očekujem gomilu lažnih optužbi na svoj račun. Ali, ni to nije tema.

Pretpostavljam da sam dužan da razjasnim značenje izraza arivist. To je francuska reč koja označava čoveka koji se bezobzirno otima za napredovanje u službi, laktaša, karijeristu. Izraz potiče od glagola arriver koji znači – stići, doći; ali, u isto vreme, može se upotrebitii za – uspeti. Odmah ću se složiti sa primedbom da došljaci i arivisti nisu jedno te isto i da, naprimer, najblistaviji umovi Beograda potiču baš iz došljačkih porodica. Takođe, mogao bih da nabrajam one koji svojim ponašanjem predstavljaju tipične ariviste a rođeni su u gradu. Ipak, mora sereći da je među arivistima najveći broj onih koji dolaze iz drugih, najčešće ruralnih, dakle sasvim različitih sredina. Oni ne biraju sredstva kako bi se ukorenili na novom prostoru, ovladali njime iistisnuli one koji su tu oduvek živeli. Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.

Moram priznati da su i Aboridžini mnogo doprineli svojoj marginalizaciji. Ako poželite da otkrijete ono što determiniše starosedeoca, jedna od prvih osobina na koju nailazite jeste neka vrsta posebne apatije, nezainteresovanosti za ono što nazivamo moć, za kojom, uzgred, svaki arivista prosto vapi. To što je i neko drugi rođen u njegovom gradu, Beograđaninu će, na primer, značiti isto koliko lanjski sneg. On nikada sa takvim čovekom neće stupiti ni u kakav klan, komplot ili regionalnu mafijašku organizaciju. Za razliku od ariviste, Beograđanin nema snažni vitalistički poriv da obavezno treba zgaziti sve što stoji na putu vlastitoj sreći (ili predstavi o njoj), ali će zato negovati sitna zadovoljstva,koja su sasvim suprotna ukusu i stoga apsolutno nerazumljiva raznim „zemljacima”.

Dodajte tome stotine hiljada najboljih beogradskih glava kojih jednostavno nema jer su zauvek pobegle odavde, u Pariz, Sidnej ili Toronto, i dobićete pustinju koja se zove stanje duhova u kulturnom središtu srpskog naroda. Još mi je pred očima, kao neka vrsta personifikacije sudbine mojih sugrađana, besmislena smrt jednog tako produhovljenog pijanca, tipičnog predstavnika beogradske škole shvatanja besmisla života, kakav je bio filmski kritičar Bogdan Kalafatović: banalno oboljenje, lekarska greška, on nesposoban da se izbori za sopstveni život, sahrana po provali oblaka u prisustvu svega nas petnaestak. Beograđani nestaju kao biljčice koje je neko izvesno vreme zaboravio da zaliva.

Na ovim prostorima došljaci nisu, izgleda, odigrali svoju važnu ulogu: doneti svežu, zdravu krv, a primiti civilizacijske tekovine. Nije se, dakle, odigrao proces koji je osnova ravnoteže između duha i tela, urbanog i prirodnog, pametnog i zdravog. Po našim gradovima živi mnogo ljudi koji svoje novo prebivalištene razumeju, ne vole ga, ne treba im. A onih koji bi mogli da im objasne kako urbani život nije nužno zlo, prljava veština, ružna navika, njih nema. Oni su u ovom društvu nepoželjne osobe, neprijatan izuzetak od pravila da treba živeti sa mržnjom. A la manière d’un arriviste.

Goran Marković, reditelj

Objavljeno na: Goran Marković, kolumne, 8. avgust 2015.

The post Aboridžini i arivisti appeared first on Dejan Jeremić.

Iz večeri uoči badnjeg dana selimo se u zemunsko realno vreme – 9. maj 1941. godine. U tom vremenu nekakva šupa, oveća. Stiže kamion iz kog izlaze ljudi, još izlaze, čekamo i da ih Radoš izvadi iz totala da znamo s kime imamo posla. Ova šupa nije šupa, to je magacin, samo što sada izgleda kao šupa, a civili su komunjare, to se videlo još dok su bili u totalu. Nekog čekaju, u blizini šupe (naziv za bivši magacin) imaju spojku s nekim. Jedan kaže da je mesto za sastanak ekstra glupo, drugi kaže da je ON tražio baš ovo mesto za susret. ON je, pretpostavljam, Bjela. Ljepo.

Ovi sada izlaze iz bezbedne ruševine, tj. šupe, na nebezbednu čistinu. U kadru veeeeelikaaa kuća i jedan automobil. Omanji. Manji od kuće. Vozi taj auto, vozi, vozi, evo stiže, samo što nije… kad će jedan od ovih komunjara: „Tačan je k’o Švajcarac”. Iz automobila izlazi Švajcarac. Drug Stari. Naš drug, Bjela. Ljepo. Umesto toga, kaže: „Peneziću… a vas dvojica ostanite ovdje. I ti drugarice”. Drugarica ostaje s tom dvojicom drugova, od kojih je jedan drug Majstor koji je mislio da je Tito bravar jer se proleteri svih zemalja ne oblače kod Armanija. Tačno, kod njega se oblače tek kada se ujedine.

„Ja nisam zadovoljan, ne možemo se ovako organizirati, ovako ne možemo vlast promjeniti niti u jednoj banovini”, govori Tito, a jedan će njemu: „Druže Valter…” Ček, bre, je l’ to Tito ili je Valter, Bjela li je ili Bata? Da pitamo Kineze? Drug Valter – koji je istovremeno drug Stari, i Tito, i Bjela, pomalo i Bata – oslovljava drugove sa – Ivkoviću, Đido… Prvi je Milutinac, drugi je Đilas. Nije gradonačelnik. Tito im kaže da hoće da porazi monarhiju i buržoaziju jer su izdale narod: „Na tu ćemo kartu igrati i tako ćemo i pobjediti. Kao i drugovi u Rusiji”. Onda mu jedan, koji se preziva Ranković kaže: „Gospodin Ribnikar se raspituje kada može da Vas vidi”. Ko je veza s Ribnikarom? Pa Dedijer, ko drugi. I tako u samo dve replike stadoše svi Titovi krpelji tog vremena. Fali Kardelj.

Sad su razvili diskusiju o sabotažama štamparija, ko je to uradio i zbog čega. Članovi ili simpatizeri komunista? Tito kaže da to ne tolerira. Ni Valter. Sad Valter pita za Golubića, ovi mu nešto konfuzno odgovaraju, upleli se kao pile u kučinu, jedan kaže da se zucka da je Golubića Kominterna postavila za prvog čoveka Partije u Jugoslaviji. Valter pobesni. S njim i Tito, i Bjela, pomalo i Bata. „Manite se Golubića, on će završiti kao što je radio”, poručuje im ovaj koji je sinonim za više ljudi i likova. Ne sumnjamo da će Golubić završiti kao što ovaj obećava. Tito nikad ne laže. Ode on, ovi ostadoše. Jednom od njih ne sviđa se to što je mesto Titovog boravišta tajna, pita o tome Leku Rankovića, svađaju se, jedan čak reče i: „Qu’est ce que c’est”. Opaaa, parlamo i francuski.

Selo, 9. maj, kafana kod Bode, Nemci i jedan žandar trkeljišu, onda žandar istera Nemce iz prostorije, neće pred njima da priča a zna da se devojka koja tu spava zove Marica. Sve zna, on je Kubura. Pita za sina Dragana, majka laže da nema sina, Kubura kaže da je njenom sinu bio nadređeni. Sad jedan Nemac šljema za šankom, namiguje drugom, drugi ruši policu s pićem. Šta će sad ovaj da pije? Vraćamo se Kuburi i drugim Nemcima koji ne šljemaju i ne lome po kućama, Kubira ih nešto laže, ovi se pakuju u kamione. Evo i Bode, hrabro gviri kroz zavesu, pita gde je ono derište. Koje derište? Ono koje je imalo medaljon pa ga posle dalo sinu Draganu, pred kupanje a i kad je odlazio u šumu. Boda kaže da su Nemci nju tražili, Jevrejka je. Zna Boda a nije Kubura. Brdo, dete pušta zmaja od papira. To je ta mala koju traže, prema njoj trči devojka. Scena vuče na nekakvu simboliku, al’ biće da mi se učinilo.

Još smo u devetom maju, samo je sada noć stigla u taj dan. Vojska. Draža na konju. Puče nešto. Eksplozija. Manda puca i psuje. Majku, sočno. Jedni pucaju, drugi viču: „Ne pucaj!” Nikako da se dogovore. Uglavnom, gungula. Nemamo pojma ko je na koga pucao. I zbog čega. Valjda i to vuče na simboliku?! E, sad major (Jezdić) neće da izvršava naređenja drugog majora (koji nije Jezdić), a neće zbog toga što je i taj major, i nije po činu stariji od majora Jezdića. Ovaj major, koji nije Jezdić, ali jeste major, stariji je mesec dana, ali nije stariji po činu. Kad je prevršilo meru, povadiše se pištolji, Draža uleće da ih razvadi. Ovaj stariji mesec dana nosi šubaru.

Vreme je za marketing. „Svislajon” se podrazumeva, a „Rolex” je generalni sponzor novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije. Posle sponzora idemo u šumu, kamera snima drvo odozgo nadole, datum ide odozdo nagore, s 9. na 10. maj. Vojska. Opet. Takva je serija, češće ćemo se sretati s vojskama. Svakakvim. Ova je Dražina. „Ajmo, vojsko, brže, brže!”, komanduje major stariji od Jezdića. A Jezdić jedva diše, nije mu dobro, zapravo daleko je od dobrog. Priča svom naredniku da vojska treba da ide na Kopaonik kod Koste Pećanca a ne mečki na rupu, ali njega niko ne sluša. Onda on rešava da ode na drugu stranu, tamo gde nema mečke, šalje svog posilnog za kolonom. On ga jedini sluša. Naredniče, zbogom! Zbogom. Ovaj ode. Perović se preziva. „Čuvaj zastavu”, dovikuje mu Jezdić. Ovaj hoće da je sačuva. Zbogom, još jednom. Zbogom, opet, još jednom. Je l’ to on plače? Plače. A Jezdić je.

Sad smo kod nekog katuna, vojska mu se približava. Razvaljuj! Razvale, uđu, uđe i Draža, traži majora Stankovića (Jezdić mu je pravo ime), svi ga traže, nema ga, poslednji put viđen kod Kaluđerskih bara. Da se nije zamonašio? Dok ovi zalud viču njegovo ime, Draža kaže da vojska nastavlja ka Suvoboru da se sastane sa Acom Mišićem, vojvode Živojina sinom. Gledamo vojnika s leđa, to je major Jezdić Stanković, sedi na kamenu, gleda u dolinu. Silazi, kamera ode u nebo, visoko, visoko, među oblake… Pretpostavljam da je vreme bilo za simboliku.

U kući Tarabićevih muške glave razgovaraju, starija savetuje mlađu da ide u varoš, da pronađe onog apotekara koji leči jevtiku. Za to vreme majka mazi (odraslu) ćerku po kosi. Simbolika?!?! Tu je vojska da zataška situaciju, opet ona, i opet Dražina, ali prvi put u 11. maju. Stade vojska, major stariji mesec dana gleda kroz durbin i viče: „Pokret!” Za ta dva kadra niste ni morali da se zaustavljate. Žena cepa drva, muški. Pored nje klinac, ona nešto sluti. Vojska, jedan od njih pita klinca da li mu je otac tu, mali ne sme da kaže. Isto to pita i ženu koja cepa drva, ona kaže da joj je muž bolestan. Muž izlazi iz kuće, zove oficire u unutra. „Bog ti pomogao, domaćine”, oficiri njemu. I on njima Boga, u kontekstu pomaganja. Od žene naručuje rakiju.

Soba, sede i razgovaraju o slavama, Svetom Đorđu i Đurđicu, oficiri se raspitju za domaćinovog brata, starijeg Tarabića, On je u gradu u zatvoru, s protom. Ulaze klinci u belim haljinama, otac ih isteruje napolje, major kaže da mogu da ostanu. Uglavnom razgovaraju o porodici Tarabić, ko je gde bio, gde je sada, šta ko radi, ko studira, ko ‘vata zjala… Ovaj Tarabić dobro poznaje kraj, zbog toga pred njega razvuku ratne mape i po njima ubadaju prstima. Gde? Ovde. I ovde. Ravna gora, znači. Znači.

printscreen „Ravna gora“

Napolju dvojica vojnika kolju jagnje, žena koja cepa drva zapomaže umesto da ih pocepa onom sekiricom, izlazi jedan oficir, našamara koljače, ovi odu. Stižu dvojica, Žarko Tarabić i onaj Živadin, uča, komunjara. Tu Dražini, tu komunisti. Nategnuto nabojem! To je zbog naslova epizode. Major koji nije Jezdić a jeste stariji mesec dana drži predavanje o knezu Lazaru, hajduku Stanku, „Gorskom vijencu”… Uča mu kaže da njima nije potrebno čitanje da bi shvatili ko je izdao narod. Tipično zaključivanje za komunjare. Major tvrdi da nisu svi izdali, pokazuje na svoje. Onda će uča: „Videćemo se mi još”, kao hrabro, odvažno. Ko izda, p…a!

Ode vojska na jednu, Žarko i uča na drugu stranu, a svi u šumu. Evo i Vukadina Tarabića, odnekud se i on stvori da epizoda ne iscuri bez njega. Iscure. To bi, za večeras, bilo sve od nosioca povelje koju su mu dodelili dramski pisci. U saopštenju o dodeli priznjanja ističe da se „ovom pričom prvi put, iz istorijski tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine i o autentičnim protagonistima te velike tragedije, bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da se stvore nove podele, da se Ravnogorci pretvore u anđele, a da partizani budu demonizovani i kaljani, istinito se prikazuju bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda u vreme Drugog svetskog rata”.

Povelju su mu dodelili neodgledavši sve epizode serije. A verovatno da te epizode koje su gledali, nisu one koje smo gledali mi. Ili, može biti, bolje znaju istinu. Da možda neki od njih nisu bili učesnici? Pa se posle istorijski izmirili? Ako je tako, onda – ljepo. Ako nije tako, onda – ko je ovde stariji mesec dana?

5. januar 2014.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Ravnogorska povelja appeared first on Dejan Jeremić.

U seriji nije decembar, počeo je maj, najzad. Prvi dan tog meseca, neradan je, proleterski praznik. Brdo, planina možda, zelenilo, da nije Zlatibor?, kuća iz koje izlazi žena. Kuća još u kadru, iz nje sad ne izlazi niko. Evo žene, prilazi kameri, priča sama sa sobom: „Koti, koti, pi, pi..” Odgovara joj kokodakanje. Ipak nije razgovarala sama sa sobom. Onda se penje stubama na tavan i uzima jaja. Iz gnezda. Na tavanu krletka, u njoj ptica, žena se čudom čudi otkud to tu; dok ptica peva nečije noge vire iz sena, žena ih štapom golica po đonovima. Žarko! Strina! Otkud ti? Otkud ja? Stvarno, otkud on i ona?! Žarko nije tri dana ništa stavio u usta, stigao noćas, ima podlive na licu. Od čega mu je to? Duga priča.

Žena, koja mu je i strina, hoće da ga vodi u kuću, on neće, hoće da njegovo spavanje u senu ostane njihova slatka tajna. O, bože kakvih se replika nećemo naslušati. Ne zna snaša zbog čega se i od koga Žarko krije. Žarko kaže da otac ne želi da ga vidi, ali da stric sme sve da zna. Malo se još porazgovaraše o stricu koji ima jevtiku, pa Žarko zamoli strinu da obavesti nekog (ne čuh koga) da je on tu, želeo bi da ga vidi. Strina pođe, Žarko joj kaže da sačeka, ljubi joj ruke, e, sad može da ide. Ode strina u kuću.

Kancelarija, neki tip diktira nešto što ima i deo teksta „čekamo dalja uputstva”, klati se pored stola, onda šeta s rukama na zadnjici, diktira nešto u vezi s Jevrejima koji moraju da predaju radio-aparate i hladnjake na elektriku ili im ode glava. Zašto hladnjake?, pita se ovaj. Stvarno, zašto hladnjake?

Zvoni telefon, Nedić zove već treći put, ovaj s rukama na dupetu neće da razgovara, nije kod kuće. Ako nisi ti, jeste Nedić. Sada smo u njegovom domu, on priča nešto u telefonsku slušalicu, vidi se da šmira, da s druge strane žice nema nikoga. Nedić se jada, nešto patetiše u vezi s rođendanom svoje unuke, hoće da joj pokloni dukat, eto, može u Smederevo i pod pratnjom da ide, on će održati reč i vratiti se. Klik. Veza je prekinuta, slušao ih DB. Onda kadar nemačkog kamiona. Pa, nazad kod Nedića na kafu. Snaja hoće nešto da mu odsvira. Ona je, inače, sestra Stevana Hristića, kompozitora „Ohridske legende”. Snaja svira. Čekam da završi. Dok ona svira, Radoš emituje arhivu, front, pucanje – deset sekundi. Snaja još svira.

Zalazak sunca, 2. maj je. Neki ljudi u kafani slave slavu. Koja slava beše 2. maja? Sećam se da se tog dana 2004. predao Legija… Ček da trknem po crkveni kalendar… Ove godine 2. maja bio je Veliki četvrtak (Veliko bdenije), onog 2. maja 1941. nemam pojma šta se slavilo. Uglavnom oni slave, Boda Ninković pominje Svetog Nikolu, sin Dragan kaže da onakav batak kakav je na trpezi nema ni u Beogradu. Neko lupa. Napolju, napolju, lupa. Uporan je, Boda sekirčetom razgrće zavesu, gleda u tmušu, taj još lupa, Boda otvara vrata. Vojska, Jugoslovenska u otadžbini, plus onaj koljač. Kafana je zatvorena, kaže Boda. A za Nemce kafana radi, dobro izgovori koljač naučenu repliku.

Evo i Draže, moli Bodu da se vojska odmori, da nešto i pojede. Bodi milo što ga vidi, biće mu zadovoljstvo da ih ugosti. Major Manda raspoređuje straže. Auuu, što je dosadno. Jedno devojče lomi pogaču, evo i majke, ona lomi drugu, vojska jede. Da razbije dosadu, koljač pita ono devojče kako se zove. Mara se zove, zar nisi čitao scenario! Koljač joj tepa: „Maro, Marice, slatko devojče…” Klinka nema ni 12 godina, za nju je gledanje ove serije zabranjeno. A koljač je, izgleda, i pedofil.

Draža i oficiri večeraju. Draža ne dozvoljava više od jedne čaše vina po vojniku. Napolju smo, u dvorištu, u mraku, samo reflektori snimateljske ekipe rade. Manda i Jezdić pričaju o crnim danima. Pa, noć je. Manda ogovara jednog majora, smeta mu što je krut. Major. A taj koji je krut još i predlaže da se maznu neke pare iz gradske uprave.

Malo, malo, pa kadar na tarabu, drveće i mrak. Slutim da će odatle uskoro neka nevolja. Manda ode da večera, mnogo je gladan, Jezdić gleda u tarabu, eno nekog. Nije nevolja, Tarabić je, gleda koja je to vojska stigla. Jezdić kaže da su naši. Tarabić mu reče da je tuda prošla vojska Koste Pećanca, prespavala, uzela vola i otišla da se bije. Jesu l’ platili? Bože sačuvaj!

Bodi u kafani nije jasno gde je vojska s Cera i Kajmakčalana, Draža mu kaže da je vojska dobra, ali da je moral slab. Tu je i slobodoumna Rusija koja će Hitleru stati na put. Jedan oficir – mislim da je Radošev sin Nedeljko – kaže da je jugoslovenska ideja propala, ujedinili se u izdaji Nemci i komunjare da unište Jugoslaviju. Draža ga umiruje, vreme će pokazati. Pokazalo je. A Manda je još gladan, slab je ketering na snimanju.

Koljač se sada šunja po kafani, za to vreme sin Dragan u podrumu toči vino iz bačve; koljač nateže neko slatko iz tegle, oblizuje se. Onda nešto lupi, kao kada kelner ispusti anjcer na linoleumski patos. Koljač se trgne, sin Dragan takođe, izlazi iz podruma, nosi kutlaču, ’ladno oružje. Nije ’ladno. Kako nije, u podrumu je baš ’ladno. Koljač gvirka kroz neku zavesu, sin Dragan ga štrecnu: „Šta ćeš tu?” Ovaj, kao, traži wc. Nema wc-a u kući, urinira se napolju. „Lepa ti je ona mala”, kaže koljač-pedofil. Sin Dragan: „Molim?” Koljač: „Je l’ ti to sestra?” Sin Dragan: „Šta to tebe interesuje?” Koljač grokće. Takva mu uloga. Kao svinja. Reklame.

Taman da malo odmorim ruke, a i procesor kompjutera, počeo da baguje. To je zbog koljača. Gotove reklame. U krevetu jedan svira frulu, loše. Ulazi Tarabić, gleda ga, prilazi mu, hod kamere po horizontalnoj osi, Tarabić okreće ovog s frulom, on sav krvav. San. To je samo Tarabićev san. Budi se prepadnut, žena Živana pita ga da l’ je sanjao. Sanjao si Žarka? Neću da ti kažem, odbrusi joj. U, al’ vam je dijalog.

Uđosmo u 4. maj, opet ona kuća s početka, strina nosi nekakvu zdelu, a Žarko je posmatra s tavana. Onda Žarko sakriva pištolj i uzima pticu iz kaveza, pušta je da odleti. Poravna malo ono seno što je ugnječio dok je u njemu spavao, pa i on siđe i pokuca na vrata one kuće. Ljubi se sa stricem. Stric ima jevtiku, prelazno je. On pomalo i radi, delje frule za panađure. Pita Žarka za Beograd, kadar na neke klince koji doručkuju. Ulazi mladić, Žarkov je brat, doneo stricu mleko, čudi se što vidi Žarka, al mu milo; čudi se Žarkovoj frizuri. E, to je po poslednjoj modi u Beogradu.

Sad Žarko i buraz mu, izlaze, prepadnu ona dva klinca. Žarko im doneo svilene bombone, klinci se otimaju oko njih. Malo im bombona Žarko doneo. Stipsa. Evo nas u šumi, Žarko i brat idu zagrljeni, malo ćaskaju o porodici, o učitelju Živadinu. Stižu, ima Žarko poklon i za dedu, to je onaj pribor za brijanje iz prošle epizode kada je morao da se lažno predstavlja kao brica, dok je onaj policaj groktao kao u ovoj epizodi koljač. Ima Žarko i „Majn kampf”, doneo ga majci da njim podloži „smederevac”.

Nemci! U zaklon! Maltretiraju Tarabiće zbog toga što ovi imaju bicikl a nemaju dokument o poreklu imovine. Utovaruju Tarabića u kamion, pod ciradom i seoski prota. Žarko isukao pištolj, al’ ga neupotrebi. Kolona nemačke mehanizacije prolazi, Žarko i brat zadihani, iz šume izlaze neki s oružjem, nisu vojska, civili su. Ma, znam ih, to su one komunjare s kicošem na čelu. Sad su svi na vrhu nekog brda, gledaju dole kako putem odlazi ona nemačka mehanizacija i odvozi Tarabića i protu. Ovi im s visine, hrabro, psuju majku. Nemačku, valjda.

Da ih Nemci ne bi čuli, evo nam arhive u kojoj Nemci pale sela, jedan Švaba sve to i snima, ljudi su u zbegovima. Sad ostatak porodice Tarabić sedi na kućnom pragu, stižu Žarko i brat. Sestra im se raduje, Žarku osobito. Dugo traje ta dirljiva scena. Onda planina, zelenilo, a nije Zlatibor. To je, valjda, ta Tara? Pisaća mašina kuca – kraj.

Fuf, još su samo tri epizode ostale. To sam saznao iz poverljivih izvora unutar Jugoslovenske vojske u otadžbini. Reče mi jedan major da je bilo predviđeno snimanje šezdeset dve epizode, ali da će biti emitovano samo deset do sada snimljenih, i gotovo. Nadam se da će u poslednje tri epizode Radoš stići do 17. maja. Tog dana mi je rođendan. Pa, k’o velim, da proslavim.

22. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Zlatibore pitaj Taru… appeared first on Dejan Jeremić.