Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.

Nismo iznenađeni informacijom jer je od kobne noći do danas voda išla isključivo na vodenicu koja je oklevetala članove posade i abilorala neka „druga” lica. Podsetimo šta smo o tom slučaju pisali 16. marta u kolumni „Crna kutija”, a odnosilo se na odgovornost za tragediju: „…posle izjava u čijem se podtekstu čita i slavljenje herojstva posade, ali i istavljanje mogućnosti njenog greha, ne bi trebalo previše očekivati da će neko sam i časno preuzeti odgovornost na sebe i povući se s funkcije”.

Četiri dana kasnije, 20. marta u kolumni „Istina i odgovornost, šta je to?” pisali smo o mišljenjima vojnog analitičara Aleksandra Radića i nekadašnjeg aktivnog oficira i aktuelnog kolumniste lista „Politika” Ljubodraga Stojadinovića, koji su bili „saglasni da odgovornost političara za pad helikoptera postoji i da je na delu agresivno spinovanje i prebacivanje odgovornosti što na Vojsku, što na više sile”. Stojadinović je komentarisao i istup predsednika vlade Aleksandra Vučića u odbrani ministara Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara: „Ministri nisu njegovi baštovani. Odgovornost je neizbežna i jedno od bitnih dostignuća političkog društva. Stvara se politički pritisak jer je premijer poručio – ‘Ja ne dam da oni budu odgovorni’. Mislim da ima odgovornosti ministara, itekako”.

Tužilaštvu nisu bile interesantne one više sile na koje su mislili Radić i Stojadinović (elementarna nepogoda, vremenski uslovi, magla…), ali jesu neka „druga” viša isla i posada helikoptera, pa su otuda pilot i njegova posada – kojom se njihov komandanta Predrag Bandić diči a vojni vrh njene članove proglasio herojima – istovremeno postali žrtve i pada helikoptera i adminsitracije. Zakljućiti da su heroji odgovorni za tragediju nije čak ni oksimoron, to je sramotno sramna kvalifikacija.

I na tu kvalifikaciju čekao se 21 dan, probijeni su svi obećani rokovi i termini za objavljivanje izveštaja dveju komisija, javnost još ne zna istinu, a sva je prilika da je nikada neće ni saznati. Cinično i uvredljivo zvuči saznanje da će podaci iz izveštaja biti dostupni javnosti jer su se u vezi s tim saglasili i Tužilaštvo i Ministarstvo odbrane. Kao da se neko smilovao nad glasom javnosti pa joj čini uslugu time što će ono što joj duguje učiniti dostupnim!?

Sedam nepovratno izgubljenih života, kako se to iz nalaza Tužilaštva da zaključiti, leži na duši ljudi koji su herojski činili sve da spasu jedan novi život. To nikako nije dobar početak priče o odgovornosti za tragediju. Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se pretpostavilo šta o tome misle porodice poginulih.

Osim što je informacija o odgovornosti posade više nego bolna, ona je i utoliko više blasfemična jer je najlakše okriviti one koji ne mogu da se brane. Govoriti o savesti onih koji su se sakrili u senku tragedije takođe je u domenu blasfemije. Ali, kao što smo već i pretpostavljali, ovo je samo još jedan „trijumf samostalnog” rada pravosudnih organa. S naglaskom na samostalnost. I današnji dan, kao i onaj crni petak 13. kada je helikopter pao, jednako je ružan i tužan. Za sve osim za one koji su podvijene repove sakrili pod nečije zaštitničke skute. A ti, Vojsko, ostav i na mestu voljno!

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/52040/kolumna-sramotno-sramno, 3. april 2015.

The post Sramotno sramno appeared first on Dejan Jeremić.

U prilog poboljšanju odnosa – moramo se podsetiti jučerašnje kolumne na temu pesmice koja govori o švabi i tra-la-la – jer Dačić je neizostavno morao da govori i o ciljevima Srbije, za koje reče da su nepromenjeni, i da streme Evropskoj uniji i, podrazumeva se, „negovanju tradicionalnih odnosa s Rusijom i Kinom”. Odnosi s Amerikom, očito, nisu tradicionalni, s obzirom na činjenicu da ih je Dačić u Vašingtonu „popravljao”.

Dačić negira pritisak Rusije koja, kaže on, „niti pritiska Srbiju da odustane od Evropske unije, niti Zapad traži da se Srbija distancira od Moskve”. To su, naravno, retoričke zavrzlame koje ne znače ništa više od slaganja reči i rečeničnih slogova redosledom prikladnim za određene prilike. A prilika je uvek.

„Mi se ne okrećemo Zapadu kao što se tumači poslednjih dana, već imamo svoje strateške ciljeve nepromenjene poslednje tri godine. Ukoliko ih je neko tek sada primetio, to je njegova greška. Dakle, s jedne strane je prijateljstvo s Rusijom, a s druge je opredeljenje ka EU”, Dačić reče i uteče. Ako je sve tako kako Dačić govori, zbog čega se prijateljstvo naglašava samo u slučaju pominjanja Rusije, a opredeljenje pri pominjanju Evropske unije?. Zar s Evropom nismo prijatelji, kao što smo s Rusijom ili, recimo, s Emiratima? A s Amerikom smo u svađi pa popravljamo odnose!? I niko nas ni na šta ne prisiljava i ne pritiska nas!? Jeftina retorika u skupa vremena.

Ministar je morao da pita Kerija i šta je mislio kada je pre izvesnog vremena rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre. I pitao ga je dodavši da „Rusija nikada nije od nas tražila da ne idemo u Evropsku uniju, niti nas je bilo čime ucenjivala”. A šta bi s Kerijevim odgovorom o vatrenoj liniji? Niti ga čusmo, niti videsmo, sumnjamo i da ga je bilo.

No, Dačić tera svoje: „Jednostavno rečeno, Rusija ničim ne ucenjuje Srbiju. Kod nas ne postoji dilema idemo li u EU ili evroazijski savez. Idemo u EU. To ni Rusija od nas ne traži. To je veštačka dilema”. Ok, možda bi mu rekao Keri; ok, kažemo i mi, ali čemu onda poboljšanje odnosa sa SAD ako ih niko nije kvario i u tom kvarenju nije učestvovao ruski pritisak?

O popravljanju i produbljivanju – o, koliko duboko! – odnosa, međusobnog poverenja i partnerstva sa SAD, Dačić razvejava zablude: „Da ne bude zablude, niti je američki državni sekretar nešto tražio od nas kao predsedavajućeg OEBS-u, niti to čini Moskva. SAD nisu za konfrontaciju već za deeskalaciju sukoba. Oko Ukrajine konstultujem se sa svima, i s Moskovom, i s Kijevom, i s Vašingtonom i Berlinom. Srbija nikada nije imala bolju poziciju i ja sam veoma zadovoljan”. Zavejan u zabludi.

Saznali smo (više puta) da niko ništa (!) od nas niti traži, niti zahteva, niti nas ucenjuje, niti pritiska, niti… jake su te niti sa svima koje je Dačić naveo. I pozicija Srbije nije nikada bila bolja pa sve mora, po svoje mišljenje, da trči od Vašingtona do Moskve preko Brisela i Kijeva. Na takvoj poziciji pozavideo bi svako. Naputovao bi se i nagledao belog sveta.

Ukoliko bih nastavio da navodim šta je Dačić sve rekao o odnosima s velikim silama, vratili bismo se na početak i pročitali sve isto na više načina: i Evropska unija i Zapad, i Rusija. I opredeljenje, i prijateljtsvo. I bla-bla, i bla-bla. Narodski rečeno, i jare i pare. U Moskvi bi rekli nevazmožno, u Vašingtonu impossible. Zamajavanje pričama o srpskoj političkoj nezavisnosti potrajaće do trenutka kada velikima ne dosadi floskula o ljubavnom trouglu Vašington-Beograd-Moskva. I nikako ne bi smelo nikoga da iznenadi ako bi jedan od velikih od Srbije zatražio da se i decidirano izjasni: s nama ili protiv nas? A tada će biti kasno i za jare i za pare. Neko će zameketati gratis, bez ijedne kinte.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158343-ni-jare-ni-pare.html, 28. februar 2015.

The post Ni jare, ni pare appeared first on Dejan Jeremić.

Ključ bi verovatno bio kod Nikolića, za kog BBC kaže da veoma često govori narodskim, jednostavnim jezikom zbog čega upada u nevolje. Takva konstatacija prestižne britanske medijske kuće je upravo diplomatska, onakva kakva Nikoliću nedostaje, jer diplomatija ne trpi prostakluk. Ono što BBC diplomatski navodi kao Nikolićev jednostavan narodski jezik, zamena je za prostotu.

Nikolić svakako nije mislio da je neophodno bukvalno zatvoriti lidere Evropske unije i Rusije, ali se rečnikom ključara tako ne obraća međunarodnoj zajednici. Tako se ne razgovara ni sa Andorom i Lihtenštajnom, ma koliko te zemlje bile male. Male, ali uređene i bogate. Nije ni Srbija velika, ali je sirota. Ne bi onda bilo dobro potencirati siromaštvo, ono siromaštvo koje ima veze s duhom. Bogatstvo duha je privilegovana kategorija. Nema cenu. Tu ne pomaže ni vinograd da prodaš.

Predsednik države misli da je Srbija kvalifikovana da bude posrednik u sporu nastalom ratnim stanjem u Ukrajini, a svoje misli potkrepljuje tvrdnjom da je Srbija završila prvu godinu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji i da, istovremeno, održava jake veze s Rusijom, kojoj odbija da uvede sankcije uprkos pritiscima iz Brisela. Jake veze s Rusijom, prevedene na narodski jezik znače – čvrsta ruka Kremlja i telefonska slušalica u Beogradu bez mikrofona.

Za Nikolića, predsednika države koja predsedava OEBS-om, upravo je predsedavajuća uloga nezgodacija, jer, kako kaže, „dva najveća partnera Srbije nalaze se u klinču, a to je za nju veliki izazov”. Taj veliki izazov dođe mu kao televizijski kviz, sve ili ništa. A trik-pitanje?

Ne znam šta o zaključavanju misle u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Kijevu, ali sumnjam da bi se bilo ko od njih podvrgao tretmanu pod katancem. Znam, reći će mnogi da je Nikolićeva izjava metafora, ali niko neće da ga propita definiciju te stilske figure. Nikolić se, inače, slikovito izražava, pamte se njegove narodske izjave o Tarabićima, prorocima, nepismenima, malim žutim ljudima, ispijanju moravske vode; o Evropi kao rupi na onom tepihu kojim je radikalski mahao pre nego što je otišao u garderobu, presvukao se i bacio ćilim s rupom (a taj odleteo) ne bi li danas mogao da govori o Moskvi i Briselu kao o dvoje dece, podjednako voljene da biste se jednog od njih odrekli. Metaforično.

Ono što je još rekao u intervjuu nema nikakve veze s metaforom, a rekao je da ima još vremena do ulaska u Uniju. Ima, sve vreme ovog sveta je pred Srbijom, nema potrebe da žuri. Ni u zbilji, ni u metafori. Još samo da počnu da otvaraju poglavlja, kojih ima „samo” 35, pa bog da nas vidi. Osim boga, i Vašington, Brisel, Moskva i Kijev.

Narodskim jezikom rečeno, batali ti, burazeru, petljanje u visoku politiku. To je ponor iz kog se neiskobelja posle igre rečima kojoj govornik nije vičan. Diplomatski nastup nije isto što i poljem preći, nije ni okopavanje vinograda, ni pečenje rakije, ni preimenovanje kuće na selu u predsedničku rezidenciju. To je, narodski rečeno, ozbiljna rabota, ne mlati se njom kao po gloginjama. I nije to onaj ćilim s ovećom rupom. Diplomatija je, što bi rekao narod, za učevan narod. Za svršene đake večernje škole, pristup zabranjen.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 23. januar 2015.

The post Ključar appeared first on Dejan Jeremić.

Na moje jednostavno pitanje ispred fižidera, odgovara komplikovano: „Veoma sam iznenađen izjavom Maje Kocijančić i ne razumem zašto se na Srbiju ne mogu odnositi ista pravila kao i na bilo koju zemlju”.

Na moje ponovljeno, jednostavno pitanje, ispred garderobera, odgovara konfuzno: „Srbija ima pravo da se bori za svoje interese, da poštuje svoje zakone i da se bori za svoju privredu”.

Na moje ponovo ponovljeno, jednostavno, pitanje ispred kade, odgovara mehanički: „Predsednik vlade ima pravo da misli, ima pravo da govori, ima pravo da odgovori na novinarsko pitanje, a ima i obavezu da se bori za interese Srbije i njenih građana”.

Ima pravo da misli. I da odgovara, ako bude potrebe. Kao što i Vulin, koji se šunja po budžacima mog (a verujem i vašeg!) stana, ima pravo da odgovori. Meni posebno, zbog toga što sam novinar. A ne pitam ga za mišljenje, pitam opet samo: „Otkud ti?”, onako, više za sebe. Na, treći put ponovljeno, jednostavno, pitanje odgovara papagajski: „Niko nema pravo da zabrani predsedniku vlade da odgovori na novinarsko pitanje a još manje ima pravo da određuje našim preduzećima i privredi kako će u skladu sa zakonom trošiti budžetska sredstva”.

Ma, hoćeš li mi odgovoriti: „Otkud ti?”, pitam ponovo, onako, više za sebe. On mi opet, na po ko zna koji put ponovljeno, jednostavno, pitanje, odgovara revolucionarno: „Jedino naređenje koje (predsednik vlade) prima, to je naređenje od građana Srbije, a to je naređenje koje se ispostavlja na izborima. Naređenje koje je on dobio na izborima je da se bori za interes Srbije i njenih građana, da smanji nezaposlenost i poveća privredni rast. On to naređenje sprovodi. Svako drugo naređenje kod njega sigurno neće naići na razumevanje”.

Ja ovog ništa ne razumem?!

Pitam ga jedno, on odgovara drugo; pitam ga prvo on odgovara treće; pitam ga isto, on odgovara različito. A za sve je kriva portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić koja je negirala tvrdnje da Evropska unija pojedinim organizacijama, poput BIRN-a, plaća da vode kampanju protiv srpske vlade. Na ti izjavu replicirao je predsednik vlade Aleksandar Vučić i veoma iznenađen njenom izjavom (sad znamo zašto je i Vulin iznenađen!) odbacio sve njene neosnovane tvrdnje. Vučić je naglasio da „Srbija podržava nezavisno i odvažno novinarstvo, kao i slobodu govora širom Evrope i van nje, i ta sloboda izražavanja je osnovni princip demokratije. Upravo zato, zaprepašćen sam činjenicom da Maja Kocijančić u ime EU pokušava da me ućutka, da mi zabrani čak i da odgovorim na pitanje novinara”.

Imao je i Vučić nekoliko pitanja – doduše, nisu onako jednolična, dosadna i stereotipna kao moja Vulinu – za Kocijančićevu i Majkla Devenporta: „Pitam Vas gospođo Kocijančić i gospodine Devenport, da li vi to zabranjujete predsedniku vlade Srbije da odgovara na pitanja novinara, da li pokušavate da mi zabranite da javnosti Srbije saopštim da one koje plaćate ne govore istinu i da li je sloboda svakojakih reči dozvoljena vama, a sloboda izražavanja i istine nije dozvoljena nama običnim smrtnicima?”

Iz Vučiće epistole nedvosmisleno se da zaključiti da ume da odgovori i da mu tutori nisu potrebni, još manje šaptači, inspicijenti, niti oni koji se muvaju po fiokama, regalima i špajzu iz kojih brane predsednika vlade i svojom podaničkom retorikom uskraćuju mu slobodu misli i govora kao da se on, ne-daj-bože, ne ume da izrazi i odbrani sam.

Vulin ne pominje mogućnost da je i njemu, kojim slučajem, narod zapovedio da izvrši naređenje kojim će stati uz branik institucije predsednika vlade. Ne uz branik njegovog blindiranog automobila, ima u njemu mesta i u gepeku. „On je predsednik vlade koji svakim danom i svakim sekundom se prvenstveno bori za interese građana Srbije”. Čuje se potmulo iz prtljaga za rezervni točak.

Nastavlja se Vulinova rečenična tirada koju niti iko ište, niti iko priziva. Oglašava se o čemu god misli da je neophodno (a misli uvek) i s lokacija na kojima ga najmanje očekujete.

I umesto da se posle puta odmorim, pročitam neku knjigu, odgledam fudbalsku utakmicu, neki film, ja, prepadnut Vulinovom pojavom, pišem u nedeljni dan koji i Svevišnji nazva danom odmora. Nije mi žao sarme, ako je gladan, ponudiću ga. Plaši me njegova uloga moljca u mom garderoberu. Može da se maskira u mene, da se zaogrne mojim kaputom, da nas ljudi pomešaju pa da navučem neku bruku u javnosti. A to što sam ga otkrio u kadi možda je bila i najbenignija okolnost. Nisam mu dao bade mantil, ali jesam sapun. Da se opere.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/153385-kameleonska-mimikrija.html, 12. januar 2015.

The post Kameleonska mimikrija appeared first on Dejan Jeremić.