Evo kako to spisateljica u tekstu „Stranci u Beogradu” novinarski beleži: „Knez Mihajlovom (prenosim original citata sa suvišnim slovom J u Knez Mihailovoj ulici!!!) i centrom, nogu pred nogu, svake večeri, korziraju bule. Porkivenih kosa, u crnim haljinama do zemlje, kako im vera nalaže, ruku prekrivenih zlatom, vode decu za ruke. Bula je sad toliko da su počele da nas odmeravaju. One nas, Beograđanke, u svojoj zemlji, u svom gradu, u letnjim haljinama, kako nalaže leto, na plus četrdeset. Valjda smo za njihove pojmove golišave? Hoćemo li se (suvišna reč!, prim. aut.) uskoro morati da im se izvinjavamao?”

Vera nalaže, leto nalaže…! hej, pa nju, Beograđanku, tamo neke bule odmeravaju! Treba da ih je sramota! Trebalo bi, valjda, da spuste pogled kad dotična prolazi ulicom, da je ne odmeravaju pošto njoj lepo vaspitanje nalaže da u njih ne zija. A koliko i kako ona njih ignoriše i ne odmerava, da se zaključiti i po detaljnom opisu žena u crnim odorama (sic!).

Autorka blasfemičnog (i nepismenog!) teksta, koji je pobrao desetine negativnih, pa i pogrdnih komentara na web stranici lista „Danas”, zgrožena prisustvom izbeglica koje su stigle (i pristižu) u Beograd, ne libi se da se netolerantno rasistički okomi na jad i muku koji su od hiljada, desetina hiljada, izbeglica iz arapskih zemalja načinili apatride u potrazi za, makar i privremenim, utočištem. Gostoprimstvo i topla reč se podrazumevaju. Ne i kod autorke sramnog teksta. Čitateljstvo je zgroženo.

Gospođa/gospođica Dević je uznemirena. U njenom parku, kako kaže, spava čovek prekriven letnjim jorganom. U njenom Beogradu su bule, a u njenom parku čovek pod jorganom! Šta je još njeno u ovoj priči?! Kuče. Sinonim za psa. „Šetam kuče oko ponoći”, nastavlja Devićeva. „Vruće je. Kad izađem, on je na klupi. I tako već mesec i po. Svetlo lice, duga kosa, pokupljena u rep. Jorgan je žut. Spava mirno, kao da mu je tu mesto. Migrant ili još jedan beogradski beskućnik? Ne znam. Ali znam da ih je od avgusta po klupama već nekoliko. Ni za vreme Slobe, ni najveće gladi devedesetih, toga nije bilo u mom parku. I po prvi put, za dve i po decenije koliko živim na Vračaru, noćna šetnja postaje neprijatnost”.

Ma, da li je moguće? Za vreme Slobe toga nije bilo?! Nije. Nije bilo ni migranata koji, nemajući kud, a sad spavaju u „njenom” parku i, tako usnuli, plaše njenog kućnog ljubimca zvanog kuče (sinonim za psa) koje od straha neće moći da izvede uvežbanu fiziološku radnju podizanja noge uz drvao. Ali za to se pobrinula njegova vlasnica. Podigla je nogu iznad klupa na kojima, pod žutim jorganom (kakve li poetske nadarenosti za detalj, za opis noćnog ambijenta!) spava migrant ili beskućnik.

S obzirom da se autorki javljaju aveti te usled toga padne u napast da krstari Beogradom, zašla je i u atar Glavne železničje stanice i tamo zatekla: „U vrećama za spavanje, stisnuti jedni uz druge, ljudi spavaju i na peronu beogradske železničke stanice. Ovog leta u junu, kad sam se vraćala s mora, u 6.15 ujutru videla ih kroz prozor. Stotinak tamnoputih muškaraca upravo se budilo tu”. A i na moru je bila pa joj je povratak u „njen” Beograd upropastila slika muškaraca koji se bude! Nije trebalo da gleda kroz prozor. Ispod njega na nekoliko jezika piše: „Ne naginji se van!”

I da zaključi svoje umovanje „srcoljubljem” prema strancima u Beogradu, Devićeva završava tekst: „Mladići, momci, muškarci srednjih godina, svetlih i tamnijih lica, crnih kovrdžavih kosa, obučenih dobro, koji neprekidno govore u mobilne telefone nekim čudnim srpskim ili svojim jezicima, i hodaju u grupama, razmileli su se Beogradom. Starijih nema. Novca imaju. Sede po vračarskim kafićima. Jedu i piju. Troše, bučni su, deca trče između stolova. Roditelji ih ne opominju. Samo zagledaju nas. Je li im to običaj? Ne znam. Jesu li to jadni migranti koji jedva čekaju da nastave svoj put ka EU? Temperatura raste. Kao i broj čudnih stranaca u Beogradu”.

I tu bi bio kraj ovom mučenju od skribomanije koji nije ni novinarski ni literarni uradak. Zove se – ništa. To je, u najblažem, pamflet prepun nagađanja i pitanja koja autorka sama postavlja i sama odgovara: „ne znam”, jedan posve necivilizovan tekst prepun animoziteta, skup rečenica zbog kog se svaki pristojan čovek uzdržava oštrije kvalifikacije.

Autorka očajno lošeg domaćeg zadatka nije se zamislila nad sudbinom migranata kojima su utočište klupe u parku; nije joj na pamet palo da su oni stranci koji sede u vračarskim kafićima (na „njenoj” teritoriji!) – kada u avgustu temperatura raste – možda turisti čiji broj ovog leta u Beogradu takođe raste. Njoj je važno da Knez Miha(j)lovom ulicom prošeta slobodno u letnjoj haljini ne zazirući od pogleda bula koje šetaju „njenom” štraftom. Kao što joj je važno i da joj kuče (sinonim za psa) ne doživi nervni slom u „njenom” parku, da ne navuče neku bolest mokraćnih kanala izazvanu strahom od žutog jorgana na telu spavača na klupi.

O Devićevoj na internetu može da se pročita i da je napisala dve knjige. Nisam ih pročitao. Nisu došle na red. Sumnjam da će, posle njenog teksta u „Danasu” ikada i doći. Skepsa je utoliko veća posle pročitane neke recenzije jedne od njenih knjiga u kojoj se navodi da je to „sjajan ljubić…“ (lišiću čitaoce nastavka citata zarad njihovog mentalnog zdravlja) koji svaka žena treba da pročita. U podtekstu, knjiga je nekakav beogradski „Sex i grad” na način kako ga vidi autorka, na „njen” način, u „njenom” gradu, „njenoj” Knez Miha(j)lovoj ulici, „njenom” parku. Njeno kuče se podrazumeva.

14. avgust 2015.

The post Ksenofobija appeared first on Dejan Jeremić.

Koliko sam razumeo trudbenici za namirivanje komunalnih dugova rade od učinka. Činim sve što je u mojoj moći da redovno plaćam račune. Ponekad, uhvatim sebe u suvišnoj revnosti, idem na šaltere pre roka, preslišavam se i proveravam beleške. Da mi nešto, daleko bilo, nije promaklo. Mogao je da pogreši, „Infostan”, na primer, pa mi zaračuna manje no što sam dužan. A onda traži svoje, i oni ljudi žive od naplate računa. Tako nekoliko dinara mogu da se umnože u velike pare, pa u još veće. Ležernost dužnika od nekoliko dinara može nevoljnika da uvede u dodatnu bedu pored redovne na koju je svikao, jer ovde postoji profesija privatnih uterivača dugova, uglavnom nezavisna od pravde.

Na nekoliko slučajeva ubedljivo sam se uverio da je u Srbiji pravda spora, a uz to i nedostižna, ali ovaj tekst i nije traganje podanika Jerneja za njegovim pravom. Privatni uterivači rezultat su pravničke filozofije u vladi gde je ministarka pravde bila Snežana Malović. Tada je rečeno kako je tako uzgajana sorta uglađenih, a besprizornih reketaša dobro iskustvo zemalja sa mnogo dužom demokratskom tradicijom no što je naša. Dugovi se moraju plaćati, iz nekih obaveza proizilaze prava, čak i pravo da se uloga uterivača ne razume. Pa i njihovo pravo da svoj posao obavljaju nezavisno od sudova, često nezavisno od zdravog uma i stanja stvari.

Ono jest, ima ovde mnogo dužnika, uvek ih je bilo. Neki najbogatiji građani duguju milijarde samo za struju, i neki manje bogati godinama je nisu plaćali. Zanimljivo, ali ukoliko su cifre veće, manja je mogućnost da privatni uterivač pod paskom (ne)pravne države priviri tamo, ili na nekoj pretrpanoj oglasnoj tabli prihefta obaveštenje, pod uslovom da neplatišu ne zatekne ni na jednoj od adresa.

Koliko sam razumeo, a trudio sam se da pojmim što više, trudbenici za namirivanje komunalnih dugova rade od učinka, pa im se žuri. Lupanje zvekirima na zamandaljena bogata vrata se ne isplati, nema kraja ni konca, nema naplate pa ni nagrade. Zato se, koliko sam obavešten, uglavnom ide na uterivanje „lumpenproleterskih” dugova. Kratko, sigurno, brzo, bez otpora.

Nije ovaj tekst atak na gospođu Malović, daleko bilo, ima žena i drugih briga. Ipak se mora reći da je tada počelo, i da ova vlast, sve se hvaleći da brine o svojim građanima, još nije stala na rep kasti haračlija, koji dodatno ugrožavaju ionako narušen spokoj i siguran život srpskih podanika.

Istorija ovdašnjeg uterivanja pokazuje da su reketaši uvedeni zbog sterilnosti i nemoći pravne države da radi svoj posao. Nije se stizalo da se pomoću sudova (jedino nadležnih) razrešavaju slučajevi komunalnih dužnika, pa je učinjeno nešto još gore: nepoštovanjem sudskih procedura bitno su narušena prava građana, pa smo svi postali nemoćni predmeti mogućih zloupotreba, živeći stalno u atmosferi straha za svoj građanski mir, opstanak i očuvanje stečenih dobara. Jer haračlije mogu, ako je podanik neuk, nema para za advokata, nije obavešten, ili ne stigne, zbog početnog malog duga da mu metnu i stan na doboš.

Tako je taj krug socijalne bede zatvoren na najgori način: ljudi na krajnjoj socijalnoj periferiji često su u dilemi između bakalnice i šaltera, pa im se omaknu dugovi. Tako ih država kažnjava dvostruko: teško siromaštvo im naplaćuje prisilno.

Zbog svega toga, i mnogih drugih patnji za koje ovde nema dovoljno mesta, neko se konačno setio da promeni zakon. Ali i da proširi nadležnost uterivača i na druge sfere dugovanja.

Pre desetak dana čekao sam red u pošti, a onda mi je jedan srditi penzioner objasnio šta je, u stvari moj posao: „Slušaj, ja sam zbog trista dinara duga za koji nisam znao, morao da platim skoro 40.000 dinara. Još nisam isplatio sve, to je moja cela penzija i još trećina. Ja sam jedan od onih 14.000 i nešto penzionera kojima su uterivači stavili katanac na račun, tvoj list je to metnuo na prvu stranu. Batali EU, ministre i ratove. Piši o tome kako nas ovi teraju da umremo. Piši o tome…”

Dobro, nisam sasvim sigurno ko su „ovi”, i da li im je zaista svejedno za ljude koji ne mogu da se odbrane, ne razumeju potpuno koja ih to sila pritiska, ali znaju da joj ne mogu odoleti. Neki uvaženi pravnici su mi pomogli da ne zabrljam sa ignorisanjem principa bez kojih pravo bukvalno i ne postoji. A to je aksiom da je zakon jednak za sve, a u dužničko-poverilačkim odnosima pravo poverioca ne može biti pretpostavljeno pravima dužnika.

U uterivačkom društvu, tako mi je rečeno, oni (dužnici, ili građani koji su takvima proglašeni) lišeni su tog prava. I što je najgore, ostali su bez sudske zaštite i ostavljeni bez ravnopravnosti sa onima koji mogu slobodno da raspolažu njihovom imovinom.

Ovo jeste teško pitanje, rekao bih pravo iskušenje za društvo i ovdašnje razumevanje prava i sloboda. Sudovi ionako donose presude u ime naroda. Ako je tako, u ime naroda se mora što hitnije ograničiti prostor za opasne operacije uterivača, i oni moraju da postanu deo ambijenta neophodne građanske pravde, a ne njenog besramnog oktroisanja. Ako nije i ne bude tako, granica između pravne države i bezakonja biće do kraja razorena.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 28. april 2015.

The post U ime naroda appeared first on Dejan Jeremić.

U prilog poboljšanju odnosa – moramo se podsetiti jučerašnje kolumne na temu pesmice koja govori o švabi i tra-la-la – jer Dačić je neizostavno morao da govori i o ciljevima Srbije, za koje reče da su nepromenjeni, i da streme Evropskoj uniji i, podrazumeva se, „negovanju tradicionalnih odnosa s Rusijom i Kinom”. Odnosi s Amerikom, očito, nisu tradicionalni, s obzirom na činjenicu da ih je Dačić u Vašingtonu „popravljao”.

Dačić negira pritisak Rusije koja, kaže on, „niti pritiska Srbiju da odustane od Evropske unije, niti Zapad traži da se Srbija distancira od Moskve”. To su, naravno, retoričke zavrzlame koje ne znače ništa više od slaganja reči i rečeničnih slogova redosledom prikladnim za određene prilike. A prilika je uvek.

„Mi se ne okrećemo Zapadu kao što se tumači poslednjih dana, već imamo svoje strateške ciljeve nepromenjene poslednje tri godine. Ukoliko ih je neko tek sada primetio, to je njegova greška. Dakle, s jedne strane je prijateljstvo s Rusijom, a s druge je opredeljenje ka EU”, Dačić reče i uteče. Ako je sve tako kako Dačić govori, zbog čega se prijateljstvo naglašava samo u slučaju pominjanja Rusije, a opredeljenje pri pominjanju Evropske unije?. Zar s Evropom nismo prijatelji, kao što smo s Rusijom ili, recimo, s Emiratima? A s Amerikom smo u svađi pa popravljamo odnose!? I niko nas ni na šta ne prisiljava i ne pritiska nas!? Jeftina retorika u skupa vremena.

Ministar je morao da pita Kerija i šta je mislio kada je pre izvesnog vremena rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre. I pitao ga je dodavši da „Rusija nikada nije od nas tražila da ne idemo u Evropsku uniju, niti nas je bilo čime ucenjivala”. A šta bi s Kerijevim odgovorom o vatrenoj liniji? Niti ga čusmo, niti videsmo, sumnjamo i da ga je bilo.

No, Dačić tera svoje: „Jednostavno rečeno, Rusija ničim ne ucenjuje Srbiju. Kod nas ne postoji dilema idemo li u EU ili evroazijski savez. Idemo u EU. To ni Rusija od nas ne traži. To je veštačka dilema”. Ok, možda bi mu rekao Keri; ok, kažemo i mi, ali čemu onda poboljšanje odnosa sa SAD ako ih niko nije kvario i u tom kvarenju nije učestvovao ruski pritisak?

O popravljanju i produbljivanju – o, koliko duboko! – odnosa, međusobnog poverenja i partnerstva sa SAD, Dačić razvejava zablude: „Da ne bude zablude, niti je američki državni sekretar nešto tražio od nas kao predsedavajućeg OEBS-u, niti to čini Moskva. SAD nisu za konfrontaciju već za deeskalaciju sukoba. Oko Ukrajine konstultujem se sa svima, i s Moskovom, i s Kijevom, i s Vašingtonom i Berlinom. Srbija nikada nije imala bolju poziciju i ja sam veoma zadovoljan”. Zavejan u zabludi.

Saznali smo (više puta) da niko ništa (!) od nas niti traži, niti zahteva, niti nas ucenjuje, niti pritiska, niti… jake su te niti sa svima koje je Dačić naveo. I pozicija Srbije nije nikada bila bolja pa sve mora, po svoje mišljenje, da trči od Vašingtona do Moskve preko Brisela i Kijeva. Na takvoj poziciji pozavideo bi svako. Naputovao bi se i nagledao belog sveta.

Ukoliko bih nastavio da navodim šta je Dačić sve rekao o odnosima s velikim silama, vratili bismo se na početak i pročitali sve isto na više načina: i Evropska unija i Zapad, i Rusija. I opredeljenje, i prijateljtsvo. I bla-bla, i bla-bla. Narodski rečeno, i jare i pare. U Moskvi bi rekli nevazmožno, u Vašingtonu impossible. Zamajavanje pričama o srpskoj političkoj nezavisnosti potrajaće do trenutka kada velikima ne dosadi floskula o ljubavnom trouglu Vašington-Beograd-Moskva. I nikako ne bi smelo nikoga da iznenadi ako bi jedan od velikih od Srbije zatražio da se i decidirano izjasni: s nama ili protiv nas? A tada će biti kasno i za jare i za pare. Neko će zameketati gratis, bez ijedne kinte.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158343-ni-jare-ni-pare.html, 28. februar 2015.

The post Ni jare, ni pare appeared first on Dejan Jeremić.

U nedavno objavljenoj kolumni „Neukroćena goropad“ (25. decembar 2014.) citirao sam državnog sekretara ministarstva za kulturu i medije Sašu Mirkovića koji je u emisiji „Kontekst” balkanske kablovske televizije Al džaizra, 11. juna prošle godine, izjavio da se „Srbija nalazi na najvišem mogućem mestu u oblasti medijskih sloboda”; upoređujući je pritom sa Slovenijom, reče i da je Srbija odmah tu negde, iza nje. Istine radi, Slovenija je tada bila na 39., a Srbija na 74. mestu.

Prema tim podacima, a i prema izvorima domaćih medija, Srbija je na rang-listi „skočila” 20 mesta i ozbiljno ugrožava primat Slovenije. I to bi bilo za svaku pohvalu da izveštaj o velikom srpskom medijskom napretku nije mator čitavih godinu dana.

Na sajtu „Reportera bez granica” ta se informacija mogla da vidi još 31. januara 2014. godine, a preneo ju je „Blic” 12. februara 2014. preuzevši je od novinske agencije „Beta”. Izveštaj koji prenosi sajt „Cenzolovka” naslovljen je „Worls Press Freedom Index 2014” i odnosi se na 2013., čak i na 2012. godinu, što se u izveštaju napominje čak 72 puta.

Šta se želelo postići falsifikovanjem rangiranja Srbije u oblasti slobode medija znaju oni koji su godinu dana staru informaciju prepisali i ponovo je preneli, ali znaju i svi oni koji od medijske slobode ne mogu da žive. Takođe, u nesaglasju su i zvanični podaci koje iznose „Reporeri bez granica” i državni sekretar Mirković, kao i „najnoviji” podaci koji Srbiju smeštaju na visočiju kotu no što je ona uspela da je dosegne.

O konstantnim upozorenjima sa Zapada da je sloboda medija u Srbija ugrožena, da je svedena na minimum minimuma, državni zvaničnici odmahuju glavom, tvrdeći suprotno, polemišu s funkcionerima OEBS-a i Evropske unije, ne prezaju ni od teških reči, svađaju se. Preko medija, razume se. Slobodnih.

Podsećam da je predsednik Vučić 9. juna prošle godine izjavio da je „saglasan s Polom Tide, zamenicom šefa Misije OEBS, da ima pritisaka na medije, ali da oni dolaze iz inostransta, a pojedini ambasadori u Srbiji vode napade na mene i moju porodicu”.

Replicirao mu je šef delegacije EU Majkl Devenport: „Mediji treba da se obrate vladi Srbije, odnosno premijeru Aleksandru Vučiću, za objašnjenje njegove izjave da neki ambasadori lobiraju da bi mediji pisali protiv njega i njegove porodice”.

Sukob je kulminirao ovih dana posle izjave portparolke Evropske komisije Maje Kocijnčić koje je negirala tvrdnje „da Evropska komisija pojedinim organizacijama plaća da vode kampanju protiv srpske vlade” (pogledati kolumnu „Kameleonska mimikrija”, 12. januar 2015.). Vučić joj nije ostao dužan, negirao je sve što je Kocijančićeva izjavila i sada – podne je – upravo razgovara s Majklom Devenportom. Razgovor bi trebalo da izgladi odnose, da pojasni nejasno i da nam se saopšti gde smo u svetu medijskih sloboda, na kom mestu smo zaista rangirani i ko kome plaća da izveštava onako ili ovako, ili kako god, o vladi i njenim (ne)uspesima. Da, možda, saznamo da li neko nekoga uopšte plaća i ko su plaćenici. Domaći izdajnici – kao pleonazam – oduvek su postojali.

A dok Vučić i Devenport ne završe razgovor i ne pristignu njihove izjave, ostaviću čitaoca, nenamerno, u stanju iščekivanja onog što već, ukoliko već ne zna, ono bar sluti.

Najzad, stiže i to dugoočekivano. Ali, stiže prazno. Na sastanku Vučića i Devenporta nije bilo ni reči o nedavnom sukobu povodom medijskih sloboda. Tako izveštavaju mediji, isti oni koji su preneli pominjanu zastarelu vest. Razgovaralo se o svemu drugom, samo ne o vrućoj temi. Tako piše u saoštenju sa sastanka. Liči na saopštenje o Vučićevom susretu s turskim ambasadorom u kom se navodi da nije bilo ni reči o odigravanju bezbednosno visokorizične košarkaške utakmice Crvena zvezda – Galatasaraj.

Nisam sklon da svemu ovome poverujem, niti sam ubeđen da se o vrelim temama nije razgovaralo. Najverovatnije da jeste, iza zatvorenih vrata, u četiri oka, bez svedoka, i uz, moguće je, zavrtanje ruke na leđima. Oštrim tonom.

Mediji izveštavaju o onom što im se servira potkrepljujući pritom istinitost teze da u Sbiji sloboda medija ne caruje. Ona je uparložena „istina”, marioneta čije konce povlače njeni kreatori. Falsifikat kopije plagijata čiji je original odavno plagijat kopije nekog falsifikata.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/153599-falsifikat.html, 13. januar 2014.

The post Falsifikat appeared first on Dejan Jeremić.

Na moje jednostavno pitanje ispred fižidera, odgovara komplikovano: „Veoma sam iznenađen izjavom Maje Kocijančić i ne razumem zašto se na Srbiju ne mogu odnositi ista pravila kao i na bilo koju zemlju”.

Na moje ponovljeno, jednostavno pitanje, ispred garderobera, odgovara konfuzno: „Srbija ima pravo da se bori za svoje interese, da poštuje svoje zakone i da se bori za svoju privredu”.

Na moje ponovo ponovljeno, jednostavno, pitanje ispred kade, odgovara mehanički: „Predsednik vlade ima pravo da misli, ima pravo da govori, ima pravo da odgovori na novinarsko pitanje, a ima i obavezu da se bori za interese Srbije i njenih građana”.

Ima pravo da misli. I da odgovara, ako bude potrebe. Kao što i Vulin, koji se šunja po budžacima mog (a verujem i vašeg!) stana, ima pravo da odgovori. Meni posebno, zbog toga što sam novinar. A ne pitam ga za mišljenje, pitam opet samo: „Otkud ti?”, onako, više za sebe. Na, treći put ponovljeno, jednostavno, pitanje odgovara papagajski: „Niko nema pravo da zabrani predsedniku vlade da odgovori na novinarsko pitanje a još manje ima pravo da određuje našim preduzećima i privredi kako će u skladu sa zakonom trošiti budžetska sredstva”.

Ma, hoćeš li mi odgovoriti: „Otkud ti?”, pitam ponovo, onako, više za sebe. On mi opet, na po ko zna koji put ponovljeno, jednostavno, pitanje, odgovara revolucionarno: „Jedino naređenje koje (predsednik vlade) prima, to je naređenje od građana Srbije, a to je naređenje koje se ispostavlja na izborima. Naređenje koje je on dobio na izborima je da se bori za interes Srbije i njenih građana, da smanji nezaposlenost i poveća privredni rast. On to naređenje sprovodi. Svako drugo naređenje kod njega sigurno neće naići na razumevanje”.

Ja ovog ništa ne razumem?!

Pitam ga jedno, on odgovara drugo; pitam ga prvo on odgovara treće; pitam ga isto, on odgovara različito. A za sve je kriva portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić koja je negirala tvrdnje da Evropska unija pojedinim organizacijama, poput BIRN-a, plaća da vode kampanju protiv srpske vlade. Na ti izjavu replicirao je predsednik vlade Aleksandar Vučić i veoma iznenađen njenom izjavom (sad znamo zašto je i Vulin iznenađen!) odbacio sve njene neosnovane tvrdnje. Vučić je naglasio da „Srbija podržava nezavisno i odvažno novinarstvo, kao i slobodu govora širom Evrope i van nje, i ta sloboda izražavanja je osnovni princip demokratije. Upravo zato, zaprepašćen sam činjenicom da Maja Kocijančić u ime EU pokušava da me ućutka, da mi zabrani čak i da odgovorim na pitanje novinara”.

Imao je i Vučić nekoliko pitanja – doduše, nisu onako jednolična, dosadna i stereotipna kao moja Vulinu – za Kocijančićevu i Majkla Devenporta: „Pitam Vas gospođo Kocijančić i gospodine Devenport, da li vi to zabranjujete predsedniku vlade Srbije da odgovara na pitanja novinara, da li pokušavate da mi zabranite da javnosti Srbije saopštim da one koje plaćate ne govore istinu i da li je sloboda svakojakih reči dozvoljena vama, a sloboda izražavanja i istine nije dozvoljena nama običnim smrtnicima?”

Iz Vučiće epistole nedvosmisleno se da zaključiti da ume da odgovori i da mu tutori nisu potrebni, još manje šaptači, inspicijenti, niti oni koji se muvaju po fiokama, regalima i špajzu iz kojih brane predsednika vlade i svojom podaničkom retorikom uskraćuju mu slobodu misli i govora kao da se on, ne-daj-bože, ne ume da izrazi i odbrani sam.

Vulin ne pominje mogućnost da je i njemu, kojim slučajem, narod zapovedio da izvrši naređenje kojim će stati uz branik institucije predsednika vlade. Ne uz branik njegovog blindiranog automobila, ima u njemu mesta i u gepeku. „On je predsednik vlade koji svakim danom i svakim sekundom se prvenstveno bori za interese građana Srbije”. Čuje se potmulo iz prtljaga za rezervni točak.

Nastavlja se Vulinova rečenična tirada koju niti iko ište, niti iko priziva. Oglašava se o čemu god misli da je neophodno (a misli uvek) i s lokacija na kojima ga najmanje očekujete.

I umesto da se posle puta odmorim, pročitam neku knjigu, odgledam fudbalsku utakmicu, neki film, ja, prepadnut Vulinovom pojavom, pišem u nedeljni dan koji i Svevišnji nazva danom odmora. Nije mi žao sarme, ako je gladan, ponudiću ga. Plaši me njegova uloga moljca u mom garderoberu. Može da se maskira u mene, da se zaogrne mojim kaputom, da nas ljudi pomešaju pa da navučem neku bruku u javnosti. A to što sam ga otkrio u kadi možda je bila i najbenignija okolnost. Nisam mu dao bade mantil, ali jesam sapun. Da se opere.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/153385-kameleonska-mimikrija.html, 12. januar 2015.

The post Kameleonska mimikrija appeared first on Dejan Jeremić.