Na aerodromu je potrčao za taksijem, oduševljen njegovom bojom; takve će imati i Beograd na vodi, čim se – s ovog putovanja – vrati na njegove pritoke. Yellow cab, baš lepo, zvuči zvučno. Onako, baš, žuto. Na tečnom engleskom rekao je takstisti: „Pensilvanija avenija 1600”. Ovaj ga je osmotrio u retrovizoru, da i liči mu na turistu koji je prvi put u gradu i želi da se uveri da li je Bela kuća zaista bela. „O, pa to ste Vi, gospodine De Niro?”, upitao je takstistu. Ovaj je zakolutao očima, opet bacio pogled na retrovizor, odmahnuo glavom i na pitanje odgovorio pitanjem: „A Vi ste iz Rusije? ” „Ne”, glasio je odgovor, „iz Srbije sam, iz grada na vodi. Imate mladež na obrazu baš kao i Robert, pa sam pomislio…” Do kraja vožnje su ćutali. Bilo je pametnije za obojicu.

Na adresi na koju se uputio dočekao ga je kućepazitelj. „Gazda nije kod kuće. Otišao je na svoj ranč, u Honolulu, da obiđe zemljoradničku zadrugu i istimari konje. Ako me pitate, mislim da ih ima previše. Velika je to ergela”. Šta će sad? Livrejisanog domoupravitelja pitao je da li je tu možda gazdin lični sekretar. Ne, ni on nije tu, ali može ga odvesti kod nekih koji su se zatekli u kući. Ko su ta gospoda? „Uglavnom nevažni tipovi. Motaju se po kući, koriste gužvu kad gazde nema i nikakve vajde od njih. Samo prave nered”, kao u poverenju i iskreno saopštava mu livrejisani. Ok, daj šta daš.

Bela kuća beše zaista bela. Prepoznao je po belom venčacu, onom aranđelovačkom, to je pravi kamen za dobre temelje, a ne tamo neki brački mermer za koji se priča da je ugrađivan u gazdinu kuću. Kućepazitelj je išao napred i obavestio ga da kuća ima 132 sobe, 35 kupatila, 412 vrata, 147 prozora, osam stepeništa, tri lifta, bazen, igralište za tenis i bioskop. „Ko mu pere tolike prozore?“, pomislio je i odmah tu misao odbacio kao neprikladnu.

Kućepazitelj je pokucao na prva vrata, ne beše odgovora. Na drugim, takođe. Treća su se posrećila, čulo se: „Slobodno”, i nastojnikovo: „Gospodine, stigao je jedan turista koji bi voleo da obiđe kuću”. Prosedi gospodin iz sobe je nešto mrzovoljno promrmljao i rekao nastojniku da gosta uvede. Osmeh oduševljenja nije prepričljiv, ne da se ni opisati.

Pošto su se rukovali, ljubazni gospodin, silom prilika i domaćin, proveo je gosta do terase na kojoj mu je pokazao širok pogled na okolinu. Ponekad imaju problem sa aerozagađenjima, ali bože moj, to je problem svakog velikog mesta. „Ima ga i kod nas“, reče mu gost, „ali upravo radimo studiju izvodljivosti kojom ćemo kroz reforme rešiti taj problem”. Domaćin se živo zainteresovao za projekat i zamolio gosta da mu pošalje nacrt. Ako je potrebno, i platiće. „Imate li e-mail? Možete mi poslati elektronskom poštom, brže je”, pitao je prosedi. „Naravno, mada, ponekad je protok takav da pošta putuje danima, ali i to ćemo rešiti prodajom internet provajdera”, reče gost zagledan u horizont.

Potom je predat na čuvanje drugom, pa trećem činovniku koji su ga prošetali enterijerom kuće i ispričali mu nekoliko bajki iz američke istorije, rukovali se za dugo sećanja i fotografisanje i, otpratili dragog gosta do kapije. Tu, ispred kuće, gost je poželeo još nekoliko snimaka, zazujala je čak i jedna kamera i ostade zabeleženo: „Razgovarali smo sa svima koji odlučuju o Srbiji”. Dakle, tu smo. O Srbiji odlučuju drugi, tamo neki kod kojih je noć kada je kod nas dan, a događa se i obrnuto!

Bilo kako bilo, sam, kao duh iz boce, gost je popričao s kamerom, neskriveno oduševljen činjenicom da je video bar polovinu toaleta kojih je kuća prepuna. A toaleti prazni. I čisti. Kamera sve to brižljivo beleži i pamti, taj osmeh, tu sreću, tu neopisivu radost koji su zračili iz njega, kao kod deteta koje se raduje željenoj igrački. Ma, kakvi. Kao kad onaj Vulin sanja da mu Če Gevara lično poklanja majicu sa svojim likom.

Nažalost, morao je nazad. Spuštala se noć, viza mu ističe za nekoliko sati, taman da uhvati taksi i stigne do aerodroma. „Opet Vi?”, reče taksista koji ga je gledao u retrovizoru. „O, kakva slučajnost. Opet Vi, Roberte”, reče mu ovaj sa zadnjeg sedišta. „Ne zovem se Robert, moje ime je Aleksandar, ali sam ga promenio u Majk. Inače, poreklom sam iz Istočne Evrope i taksiram uglavnom noću. Kad imam vremena idem s prijateljima u planinu, u lov na jelene”. Ipak sam ga prepoznao, pomisli turista, odao ga je mladež.

Jednodnevna turistička tura bila je uspešna. Čim stigne u grad na vodi poslaće onom prosedom e-mail, samo da kompjuter ne zabaguje. Opušten, dremao je zavaljen u avionskom sedištu i sanjario. On, kao, sedi u Ovalnom kabinetu i – dok Monika ulazi noseći saksofon – razmišlja, donosi značajne odluke. Neće niko drugi odlučivati o Srbiji, do on. A tamo daleko, nad gradom na vodi spustio se gust mrak. Grad nestaje u tami. Putuje u dugu noć.

5. jun 2015

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Dugo putovanje u noć appeared first on Dejan Jeremić.

Nedavno, Nikolić je odlikovao bivšeg kubanskog predsednika Fidela Kastra Ordenom Republike Srbije na lenti. Pošto je već krenuo u posetu toj nama bliskoj zemlji (od Beograda do Havane jedva da ima 9.168 kilometara vazdušnom linijom!), Nikolić je poneo još jedan, isti takav orden za premijerku Jamajke Poršu Simpson Miler. Ne znam koliko nas vazdušnih kilometara deli od gospođe Porše, ali znam da je vremenska razlika na mom i njenom satu sedam sati. Kad na pretraživaču ukucam „rastojanje između Beograda i Kingstona” dobijem odgovor – Paraćin i Vlasotince. Verovatno biram pogrešan internet-pretraživač.

Nikolić ovih dana boravi na Kubi, ona mu je i bliža i bliskija od, recimo, Srebrenice, u koju neće otići na obeležavanje dvadesetogodišnjice masakra u tom gradu. U Havani je ugodnije, a i toplije, tamo se razmenjuju kolajne. Jednu takvu, zove se „Hose Marti”, Nikolić je primio do kubanskog predsednika Raula Kastra za zasluge i doprinos svetskom miru, obrazovanju, kulturi i nauci! Da li doprinos svetskom miru podrazumeva i neodlazak u Srebrenicu? Odgovor na to pitanje izlišno je navoditi.

Idemo dalje. Kubansko odlikovanje dodeljuje se i za doprinos obrazovanju, kulturi i nauci. Nikolićevo obrazovanje ne doseže dalje od poznavanja pečenja rakije u Bajčetini, proročanstva o malim žutim ljudima koji će se napiti vode s Morave i kojekakvih mitova i legendi na kojima bazira svoju politiku o srpskom narodu vekovno povezanim bratskim vezama s Kubom i Jamajkom. I još nekim stanovima.

Kultura? Šta to beše? To beše nešto uzvišeno, osim ukoliko se tom imenicom ne ilustruje Nikolićeva donacija nekoliko (nepročitanih) knjiga Narodnoj biblioteci ili podrška supruzi Dragici u njenom humanitarno-kulturnom radu na ikonopisanju, izradi mozaika, šustikla i tkanju ćilima. Tako obično biva kad jelek, anterija i opanci zasednu u blindirani ambijent kože, klime, jelkice-vanile.

Mic, po mic, stigosmo i do nauke. Ona je u diretknoj sprezi s obrazovanjem, te je kazandžijino pečenje rakije na naučnoj osnovi referenca koja se ne može zanemariti. To što iz zemlje kojom predsednikuje, mladi, obrazovani, naučeni i s titulama doktora odlaze u pečalbu jeste dopirnos nauci. Svetskoj. Za takve ovde mesta nema, ali će se kao apatridi već snaći u belom svetu i doprineti borbi protiv masnih tanjira u nekom restoranu na Kubi ili Jamajci. Za naučni rad nema boljeg mesta od kujne. Zna to, iz iskustva, i akademik Nikolić.

Koliko su ovi na suprotnoj strani sveta od stanova upućeni u Nikolićeva dostignuća u oblastima za koja je odlikovan, rečito i slikovito govore i hispano mediji koji gromoglasno najavljuju njegovu posetu Kubi ilustrujući je fotografijom bivšeg predsednika Borisa Tadića, ispod koje piše: El presidente de Serbia, Tomislav Nikolić. Za grešku postoje bar dva objašnjenja: ili im je program koji koriste za rad sajta pobrljaveo ili pojma nemaju ko je Nikolić. Ako je ovo drugo, onda je zaista sramota da ne znaju ko je čovek koji je toliko zaslužan za svetski mir, obrazovanje, kulturu i nauku. Uostalo, Tadićeva fotografija i nije neka greška, ista je to fela.

Dobitnik ordena, koji je i sam podelio poveću gomilu sličnog znamenja, može da se prsi i uzdignute glave da šeta ulicama Havane na čijim ćoškovima sede omatoreli revolicionari s gitarama i horski pevaju: Hasta Siempre Comandante. Za tu priliku mogao je da povede i onog Vulina, da učini detetu revolucije plezir. Možda ovaj nije zaslužio orden, ali za Kubu ima prikladnu garderobu. Nema sumnje da bi se kostimiran u Če Gevaru osećao kao svoj na svome. Kao da je u svom stanu.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 21. maj 2015.

The post Odlikovanje odlikašu appeared first on Dejan Jeremić.

Nezvanično – a moguće je i zvanično? – dnevna štampa piše da će Vulin morati da pakuje kofere zbog, kako se navodi, „opstrukcije Briselskog sporazuma sprečavanjem povratka srpskih poslanika u kosovski parlament; zbog izjave da će svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći morati da rade da bi to pravo ostvarili; zbog namere da dva miliona evra dodeli nevladinim organizacijama koje na to nisu imale zakonsko pravo; zbog toga što je, dok je bio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, bez tendera dao firmi svog prijatelja gotovo milion evra za sigurnosne kamere”. Milion evra je otišao još prošle godine pod velom državne tajne, a sigurnosne kamere niko do danas, ni javno a ni bez tajni, nije video. Možda zbog toga što su tajne? Možda kamere posmatraju one koji ih ne vide?

Vulinu je, objavljuje štampa, već sugerisano da ispravi greške u vođenju ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalnu politiku i boračka pitanja. Greške se pišu i kao brljotine. Na njima je doktorirao. Takođe, zamera mu se to što blokira povratak osam srpskih poslanika u kosovski parlament, od kojih su petorica bliska baš Vulinu, kao što je Vulinu bliska ruska stepa. Sporno je i to što Vulin na Kosovu i Metohiji na važne funkcije postavlja samo svoje ljude, te je i kuma, koji nije dugme, progurao do ministra u kosovskoj vladi.

Osim navedenog, Vulin, kažu, ima problem i s državnim revizorom, ili preciznije – revizor ima problem s Vulinom zbog raspodele budžetskih sredstava i dodele sredstava nevladinom sektoru mimo zakona. Neki su skloni da pretpostave da će Vulin posle degažmana iz vlade dobiti preobuku za Belorusiju, i u odeći ambasadora otići u Minsk. Za tu priliku, u njegovom garderoberu postoje uniforme svih boja i šara, možda će tamo na prijeme moći i u majici s likom Če Gevare.

Na mogućnost da svojom pojavom u crnom više nikoga u javnosti neće plašiti, Vulin je rekao da je njegovo ministartsvo „preduzelo i uspešno sprovelo najteže delove reformi”, dodajući da u njih iskreno veruje, jer „uprkos otporima one već daju rezultate”. Nevidljive, poput onih kosovskih kamera. „Naša uspešnost”, nastavlja Vulin, „u konkretnim pitanjima, koja se niko nije usuđivao decenijama da pokrene, jeste nesporna. U svakom slučaju, onaj ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije ima pravo da donosi odluke i vrednuje svakog od nas. Svaku odluku predsednika vlade Aleksandra Vučića prihvatiću i podržati”. A zar misli da je moguće drugačije?!

Čak i u situaciji u kojoj se našao – na pragu vladinih vrata koja se zatvaraju sa suprotne strane od one na kojoj se on nalazi – Vulin ne odustaje od dodvoravanja onom „ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije”. Druga polovina se, valjda, divi njemu, Vulinu. Pardon, nešto manje od polovine.

Pre nepunih mesec dana, 17. marta, u kolumni „Kućepazitelj i bebisiterka”, objavljenoj na ovim stranama, nagovestio sam mogućnost koja je danas izbila na videlo. Nije zgoreg podsetiti se: „Umesto što svakodnevno razmišlja koji će kostim da obuče i koju ulogu da odigra (u tome neodoljivo podseća na nedokazanog glumca Borisa Tadića), bilo bi bolje da se posveti najavljenoj rekonstrukciji vlade. Možda predsednik vlade i nije previše oduševljen stegonošom, pa ga ražaluje u, recimo, kućnog ljubimca. U toj ulozi držao bi ga pod kontrolom, jer sve ono što je do sada činio, čini ili će činiti, loša je Vulinova usluga. To i takvo čankolizno podaništvo može ozbiljno da naruši rad digestivnog trakta”. Mislilo se na digisetivni trakt Vulinovog imenjaka.

Ukoliko se dogodi ono o čemu čaršija bruji a novine pišu, Vulinu će za selidbu biti potreban poveći kamion. Za onu silu od kostima i uramljenih fotografija na kojima se bezrazložno smeška obučen u iste te kostime. Ukoliko postoji neka pamet, taj šleper ne bi trebalo slati put Belorusije. Za takav tovar, dovoljno prostora ima i ovde. U Srbiji deponije su na svakom koraku.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53103/kolumna-vulin-doktor-za-brljotine-svoje-ne-zna-da-izleci, 15. april 2015.

The post Vulin pred otkazom? appeared first on Dejan Jeremić.

Cipras je neskriveni ultralevičar, predvodinik radikalne levice koji ne krije ni komunističke korene, što dalje inplicira njegovu ljubav prema partizanima. Otuda ne čudi Ciprasova politička bliskost s Pokretom socijalista i njegovim predsednikom Aleksandrom Vilunom. A i imena im vuku na isti koren reči. Partizanština se podrazumeva.

U inrevjuu za „Politiku” Vulin smatra da Cipras treba da se ugleda na Srbiju i da primeni mere štednje slične onima koje već izgladnjuju narod ove zemlje. Da li će Cipras usvojiti takvu sugestiju pokazaće period njegove vladavine, a i komesarski sastanak na nivou partizanskih štabova dveju političkih stranaka, za koje Vulin kaže da su bliske, bratske a, moguće je, i članice neke samo njihove Internacionale.

To gde će i kako će Grčka dalje plivati u politici oporavka jeste unutrašnje pitanje te zemlje, čak pomalo i predmet interesovanja ovdašnjeg ministra za rad, socijalna i boračka pitanja. Nije nevažno u kakvom su stanju, pre svega ekonomskom, zemlje u okruženju, ali davanje saveta koji dolaze iz naše matice, a pogotovu savetovanje onih koji se u pare razumeju samo ako ih rasipaju, nije nimalo diplomatska kategorija.

Uostalom, Vulin sve češće isplivava u ulozi koja mu ne pripada. Govori kao da sedi u fotelji ministra inostranih poslova, ili, ne-dao-bog, u njegovom krilu. Malo, malo pa se oglasi s pozicije vrha diplomatije i maše prstom, podiže glas, glasno, revolucionarno, partizanski. Niko se iz vladajuće nomenklature ne oglašava da Če Gevari u pokušaju skrene pažnju da se ne meša u ono što nema veze s njegovim resorom. Moguće je da je boračka pitanja shvatio kao svoju borbenost kojom treba da zasluži Spomenicu.

Kao predstavnik Srbije pojaviće se na sedamdesetogodišnjici oslobađanja zloglasnog fašističkog logora Aušvic u Poljskoj. Kada ga novinar „Politike” pita da li bi Srbija trebalo da na tom skupu bude predstavljena na najvišem nivou, Vulin odgovara: „Zadužen sam ispred vlade Srbije da predstavljam našu zemlju i smatramo da je to dovoljno visok nivo”. Visok nivo?! Koliko je Aleksandar visok? Od njega su, u svakom pogledu, viši i Vučić i Nikolić.

Predsednik Srbije neće biti u Aušvicu jer će u to vreme polagati venac kod spomenika na Starom sajmištu i odati poštu ubijenim Jevrejima.

Vulinu očigledno prijaju zadaci poput ovog putovanja u Poljsku u kojoj će biti prvi Srbin među jednakima. Ili tako on sebe doživljava, ko će ga znati. Voli da je u centru pažnje, da se muva tamo gde ima važnih, da prisustvuje ceremonijama i proslavama, da daje lekcije svetskim silama, pa i Grčkoj, da mu ne promakne nijedan događaj koji isprate mediji, da daje izjave za koje će ponekad reći da su lični stav.

Danas, kada se obeležava Međunaradni dan sećanja na žrtve holokausta, on će nas predstavljati tamo gde i danas piše Arbeit macht frei. Možda je to ključna rečenica koja je uticala na to da Vulin bude predstavnik Srbije u Aušvicu.I ključna funkcija, ministar za rad.

Ima tu pomalo i partizanskog, što nekadašnjeg funkcionera JUL-a, levičara komunističke provenijencije, kvalifikuje za ulogu vladinog izaslanika. Ipak, čini se, da je – među liderima mnogih zemalja i krunisanim glavama koje će se naći u Aušvicu – bilo uputnije poslati nekog s većim, i višim, diplomatskim pedigreom.

No, svršenom poslu nema mane, kaže izreka. Vulin je tamo gde je poslat i ostaje nada da se ponašati u skladu s događajem na kojem će političari ćutati. E, to je možda i ključ zagonetke. Da negde ni on ne progovori. Uz nadu da će i garderobu prilagoditi bolnom sećanju. Da ne dođe u partizanskoj uniformi ili u majici s likom Tita. I da počne nešto i da radi, jer rad oslobađa.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/155157-diplomatski-rad-koji-oslobada.html, 27. januar 2015.

The post Diplomatski rad koji oslobađa appeared first on Dejan Jeremić.

Ono što tišti sve koji obrate pažnju na galantnost pojedinih javnih ličnosti jeste njihovo bahato prezentovanje moći i sile kroz garderobu koju prosečan radnik, težak, sebi ne može da priušti za dva svoja života. Naravno, neko će odmah postaviti pitanje odakle njima toliki novac koji skrkaju u elitnim buticima firmirane garderobe.

To što bode oči narodu obnevidelom od teškog života jeste razmetljivost pojedinaca kojima je garderoba s etiketom poznatog svetskog šnajdera odraz mentalnog stanja, kao što su i njegove cipele, takođe rad poznatog, svetskog šustera, odraz njegovog hoda javnom scenom. Malo, malo, pa se saplete. Dame na visokim potepticama, lome noge.

Već smo onoliko puta pominjali oblačenje ministra za rad, socijalnu politiku i boračka pitanja Aleksandra Vulina koji, od prilike do prilike, iz svog bogatog fundusa izvlači odevne predmete adekvatne situaciji, događaju i prostoru u kojima se nalazi. Pamtimo ga, najčešće, po crnom odelu i crnoj kravati, omiljenoj kombinaciji prikladnoj nekom pogrebniku.

O uniformama koje je oblačio napisani su eseji i ogledi a da nikome nije jasno kakve su i čije te uniforme i koji čin dotični ima. Radnički plavi kombinezon izvlači iz naftalina čim pođe na neku radnu akciju čupanja korova i prenošenja stolica, naravno, bez obuće svetski poznatog obućara. Za te prilike udobnija je HTZ oprema, gumene čizme i borosane.

To što vlada uvodi mere štednje i što su najsiromašniji slojevi građana najugroženiji ne obavezuje novosadskog Če Gevaru da obuče odelo prestižnih kreatora koje u kompletu s košuljom, kravatom i cipelama – modni stručnjaci procenjuju – vredi oko 4.000 evra. No, kako to obično biva, odelo je nedovoljan artefakt za uspeh u politici. Kako reče jedan modni kreator, Vulinov stil oblačenje više podseća na nekoga ko ima rođake na Siciliji nego na savremenog evropskog političara. Da je savremen, to se vidi u njegovom šifonjeru; da je evropski to se ne vidi od šifonjera. Don Vulin preferira klasičan stil a la Vito Korelone, poznat i kao rođak sa Sicilije, ali ipak čudi zašto umesto Armanijevih odela ne nosi, recimo, Bosova?!

Sličan pristup garderobi, sicilijanski, ima i predsednik LDP-a Čedomir Jovanović čija odela – i koreografija koja ga prati – neodoljivo odaju utisak životnog stila jednog bosa. Ni go, ni bos, u predizbornoj kampanji, uz slogan „Život je zakon”, pojavljuje se s porodicom, suprugom, ćerkom i sinom, čija garderoba vredi koliko „bmw”. Polovan, tri godine star, koža, klima, jelkica, vanila, garažiran, malo prešao, baba ga vozila samo do pijace.

Ne bih da budem Jago, ali naglašeno skupocena garderoba javnih ličnosti (pre svih, političara) trn je u oku gladnom hleba. Supruga predsednika Republike Dragica Nikolić nimalo ne zaostaje za pomenutom političkom elitom, uklapajući svoj stil oblačenja u imenicu elitizam garderobom od, kako se procenjuje, 10.000 do 15.000 evra. Pitanje koje kopka narodne mase svodi se na četiri reči: Odakle joj tolike pare? Muž dobro zarađuje, plata mu je nešto malo više od 1.000 evra, pa mesec po mesec i nakupi se za godinu dana za jednu preobuku. Pod uslovom da ni evro ne potroše na hranu, vodu, struju, grejanje, infostan, telefone, kablovsku televiziju, internet, letovanje u Turskoj, Bus plus… A šta je s ostalim modnim kombinacijama gospođe koju bi suprug, uporan u tom naumu, da etablira u Prvu damu. Garderoba, rekosmo, nije dovoljan uslov da se uđe u džet set, nije jer ne može da sakrije ono što se ispod garderobe krije. Pritom, ne misli se na intimno rublje, misli se na praziluk.

Razmetanje onim što mu ne priliči pojedinac upražnjava od trenutka kada se sticajem okolnosti nađe na vrhu brda. Od visine i proređenog vazduha zavrti mu se u glavi, obnevidi. Vidi, i hoće da vidi, samo ono što je na brdu, a na njemu je on, pojedinac odeven u devizne hiljadarke koje mu, on tako misli, daju za pravo da vas posmatra s visine. A brdo kao brdo, nekada nedovoljno visoko, a strmo. Nikome ne garantuje večiti ostanak na vrhu. A kad krene strmoglav, pad je težak i bolan. Pad sve rasturi, od garderobe načini dronjke, ogoli do mesa. Pri padu sve leti, peruške praziluka ponajviše. I na videlo izađe onaj veš s početka ove kolumne. Čist? Vi se šalite!

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/154722-modna-pista.html, 23. januar 2015.

The post Modna pista appeared first on Dejan Jeremić.