Nezvanično – a moguće je i zvanično? – dnevna štampa piše da će Vulin morati da pakuje kofere zbog, kako se navodi, „opstrukcije Briselskog sporazuma sprečavanjem povratka srpskih poslanika u kosovski parlament; zbog izjave da će svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći morati da rade da bi to pravo ostvarili; zbog namere da dva miliona evra dodeli nevladinim organizacijama koje na to nisu imale zakonsko pravo; zbog toga što je, dok je bio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, bez tendera dao firmi svog prijatelja gotovo milion evra za sigurnosne kamere”. Milion evra je otišao još prošle godine pod velom državne tajne, a sigurnosne kamere niko do danas, ni javno a ni bez tajni, nije video. Možda zbog toga što su tajne? Možda kamere posmatraju one koji ih ne vide?

Vulinu je, objavljuje štampa, već sugerisano da ispravi greške u vođenju ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalnu politiku i boračka pitanja. Greške se pišu i kao brljotine. Na njima je doktorirao. Takođe, zamera mu se to što blokira povratak osam srpskih poslanika u kosovski parlament, od kojih su petorica bliska baš Vulinu, kao što je Vulinu bliska ruska stepa. Sporno je i to što Vulin na Kosovu i Metohiji na važne funkcije postavlja samo svoje ljude, te je i kuma, koji nije dugme, progurao do ministra u kosovskoj vladi.

Osim navedenog, Vulin, kažu, ima problem i s državnim revizorom, ili preciznije – revizor ima problem s Vulinom zbog raspodele budžetskih sredstava i dodele sredstava nevladinom sektoru mimo zakona. Neki su skloni da pretpostave da će Vulin posle degažmana iz vlade dobiti preobuku za Belorusiju, i u odeći ambasadora otići u Minsk. Za tu priliku, u njegovom garderoberu postoje uniforme svih boja i šara, možda će tamo na prijeme moći i u majici s likom Če Gevare.

Na mogućnost da svojom pojavom u crnom više nikoga u javnosti neće plašiti, Vulin je rekao da je njegovo ministartsvo „preduzelo i uspešno sprovelo najteže delove reformi”, dodajući da u njih iskreno veruje, jer „uprkos otporima one već daju rezultate”. Nevidljive, poput onih kosovskih kamera. „Naša uspešnost”, nastavlja Vulin, „u konkretnim pitanjima, koja se niko nije usuđivao decenijama da pokrene, jeste nesporna. U svakom slučaju, onaj ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije ima pravo da donosi odluke i vrednuje svakog od nas. Svaku odluku predsednika vlade Aleksandra Vučića prihvatiću i podržati”. A zar misli da je moguće drugačije?!

Čak i u situaciji u kojoj se našao – na pragu vladinih vrata koja se zatvaraju sa suprotne strane od one na kojoj se on nalazi – Vulin ne odustaje od dodvoravanja onom „ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije”. Druga polovina se, valjda, divi njemu, Vulinu. Pardon, nešto manje od polovine.

Pre nepunih mesec dana, 17. marta, u kolumni „Kućepazitelj i bebisiterka”, objavljenoj na ovim stranama, nagovestio sam mogućnost koja je danas izbila na videlo. Nije zgoreg podsetiti se: „Umesto što svakodnevno razmišlja koji će kostim da obuče i koju ulogu da odigra (u tome neodoljivo podseća na nedokazanog glumca Borisa Tadića), bilo bi bolje da se posveti najavljenoj rekonstrukciji vlade. Možda predsednik vlade i nije previše oduševljen stegonošom, pa ga ražaluje u, recimo, kućnog ljubimca. U toj ulozi držao bi ga pod kontrolom, jer sve ono što je do sada činio, čini ili će činiti, loša je Vulinova usluga. To i takvo čankolizno podaništvo može ozbiljno da naruši rad digestivnog trakta”. Mislilo se na digisetivni trakt Vulinovog imenjaka.

Ukoliko se dogodi ono o čemu čaršija bruji a novine pišu, Vulinu će za selidbu biti potreban poveći kamion. Za onu silu od kostima i uramljenih fotografija na kojima se bezrazložno smeška obučen u iste te kostime. Ukoliko postoji neka pamet, taj šleper ne bi trebalo slati put Belorusije. Za takav tovar, dovoljno prostora ima i ovde. U Srbiji deponije su na svakom koraku.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53103/kolumna-vulin-doktor-za-brljotine-svoje-ne-zna-da-izleci, 15. april 2015.

The post Vulin pred otkazom? appeared first on Dejan Jeremić.

U prilog poboljšanju odnosa – moramo se podsetiti jučerašnje kolumne na temu pesmice koja govori o švabi i tra-la-la – jer Dačić je neizostavno morao da govori i o ciljevima Srbije, za koje reče da su nepromenjeni, i da streme Evropskoj uniji i, podrazumeva se, „negovanju tradicionalnih odnosa s Rusijom i Kinom”. Odnosi s Amerikom, očito, nisu tradicionalni, s obzirom na činjenicu da ih je Dačić u Vašingtonu „popravljao”.

Dačić negira pritisak Rusije koja, kaže on, „niti pritiska Srbiju da odustane od Evropske unije, niti Zapad traži da se Srbija distancira od Moskve”. To su, naravno, retoričke zavrzlame koje ne znače ništa više od slaganja reči i rečeničnih slogova redosledom prikladnim za određene prilike. A prilika je uvek.

„Mi se ne okrećemo Zapadu kao što se tumači poslednjih dana, već imamo svoje strateške ciljeve nepromenjene poslednje tri godine. Ukoliko ih je neko tek sada primetio, to je njegova greška. Dakle, s jedne strane je prijateljstvo s Rusijom, a s druge je opredeljenje ka EU”, Dačić reče i uteče. Ako je sve tako kako Dačić govori, zbog čega se prijateljstvo naglašava samo u slučaju pominjanja Rusije, a opredeljenje pri pominjanju Evropske unije?. Zar s Evropom nismo prijatelji, kao što smo s Rusijom ili, recimo, s Emiratima? A s Amerikom smo u svađi pa popravljamo odnose!? I niko nas ni na šta ne prisiljava i ne pritiska nas!? Jeftina retorika u skupa vremena.

Ministar je morao da pita Kerija i šta je mislio kada je pre izvesnog vremena rekao da se Srbija nalazi na liniji vatre. I pitao ga je dodavši da „Rusija nikada nije od nas tražila da ne idemo u Evropsku uniju, niti nas je bilo čime ucenjivala”. A šta bi s Kerijevim odgovorom o vatrenoj liniji? Niti ga čusmo, niti videsmo, sumnjamo i da ga je bilo.

No, Dačić tera svoje: „Jednostavno rečeno, Rusija ničim ne ucenjuje Srbiju. Kod nas ne postoji dilema idemo li u EU ili evroazijski savez. Idemo u EU. To ni Rusija od nas ne traži. To je veštačka dilema”. Ok, možda bi mu rekao Keri; ok, kažemo i mi, ali čemu onda poboljšanje odnosa sa SAD ako ih niko nije kvario i u tom kvarenju nije učestvovao ruski pritisak?

O popravljanju i produbljivanju – o, koliko duboko! – odnosa, međusobnog poverenja i partnerstva sa SAD, Dačić razvejava zablude: „Da ne bude zablude, niti je američki državni sekretar nešto tražio od nas kao predsedavajućeg OEBS-u, niti to čini Moskva. SAD nisu za konfrontaciju već za deeskalaciju sukoba. Oko Ukrajine konstultujem se sa svima, i s Moskovom, i s Kijevom, i s Vašingtonom i Berlinom. Srbija nikada nije imala bolju poziciju i ja sam veoma zadovoljan”. Zavejan u zabludi.

Saznali smo (više puta) da niko ništa (!) od nas niti traži, niti zahteva, niti nas ucenjuje, niti pritiska, niti… jake su te niti sa svima koje je Dačić naveo. I pozicija Srbije nije nikada bila bolja pa sve mora, po svoje mišljenje, da trči od Vašingtona do Moskve preko Brisela i Kijeva. Na takvoj poziciji pozavideo bi svako. Naputovao bi se i nagledao belog sveta.

Ukoliko bih nastavio da navodim šta je Dačić sve rekao o odnosima s velikim silama, vratili bismo se na početak i pročitali sve isto na više načina: i Evropska unija i Zapad, i Rusija. I opredeljenje, i prijateljtsvo. I bla-bla, i bla-bla. Narodski rečeno, i jare i pare. U Moskvi bi rekli nevazmožno, u Vašingtonu impossible. Zamajavanje pričama o srpskoj političkoj nezavisnosti potrajaće do trenutka kada velikima ne dosadi floskula o ljubavnom trouglu Vašington-Beograd-Moskva. I nikako ne bi smelo nikoga da iznenadi ako bi jedan od velikih od Srbije zatražio da se i decidirano izjasni: s nama ili protiv nas? A tada će biti kasno i za jare i za pare. Neko će zameketati gratis, bez ijedne kinte.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/158343-ni-jare-ni-pare.html, 28. februar 2015.

The post Ni jare, ni pare appeared first on Dejan Jeremić.

Ako smatra da mu dužina naziva funkcije koju (bi trebalo da) obavlja dozvoljava da komentariše trenutnu situaciju u Prištini i njenoj okolini, onda bi, po analogiji, Rasim Ljajić, političar s najviše funkcija u državi u deceniji za nama, morao da se oglasi i kaže nešto u vezi s borbom građana i komunalnih policajaca prsa u prsa, krađom električnih kablova na Mostu na Adi ili šansama srpskog filmskog kandidata na predstojećoj dodeli Oskara.

Ministar za rad, zapošljavanje… itd., itd… nasledio je boljku od koje je nekada patio Mlađan Dinkić. Začin za sve, začin u svemu. Mirođija bez koje ne može da prođe nijedno dnevno-političko pitanje na koje on nema odgovor. Ovaj put tema je Kosovo i Metohija, sutra to mogu da budu Trinidad i Tobago, Sveti Kristofer i Nevis, Sveti Vinsent i Grenadini, u nekoj budućnosti i Sao Tome i Prinsipe. A možda i ne sme da dira u Tomu?! Ni u sve svete.

U izjavi datoj državnoj novinskoj agenciji Tanjug, a povodom godišnjice proglašenja kosovske nezavisnosti, Vulin je, detektivskom pronicljivošću, utvrdio „da su ljudi videli da Kosovom vlada nekoliko porodica, da razni klanovi određuju njihovu sudbinu i da odlascima Albanci najbolje kažu šta misle o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova”. Pri tom ni reč ne reče o onim domaćim vodičima koji, iste te Albance, ilegalno prebacuju preko srpsko-mađarske granice. To gradivo nije stigao da utvrdi.

Ako nije to, onda jeste ovo: „Ne beži se iz uređene zemlje, ne beži se iz dobre zemlje i ne možete samom činjenicom da vas je neko priznao za nešto da postanete država. Ne postaje se država tako. Država se postaje na osnovu istorijskih pretpostavki, na osnovu ekonomije, na osnovu vladavine prava, ali se postaje i na osnovu toga što ste u stanju da obezbedite društveno-politički konsenzus na prostoru koji zovete svojom državom”. Ima smisla.

Ali, da pođemo redom. Tačno je, ne beži se iz uređene zemlje, te se čudim zašto stotine hiljada mladih i stručnih ne sede u uređenoj Srbiji i rade (umesto Vulina i sličnih) posao za koji su kvalifikovani nego peru tanjire po svetskim zabitima. Tačno je i da država počiva na istorijskim pretpostavkama, kao što je tačno i da je Srbija iz države koja se zvala SFRJ, pa SRJ, pa SCG, ostala sama na vetrometini jer su je se svi odrekli i od nje otcepili.

Tačno je da državu odlikuju ekonomija i vladavina prava, ali Vulin ne smatra za shodno da to pomene u kontekstu zemlje u kojoj živi, u kojoj su to dvoje istovremeno i najbolnije tačke, a o vladavini klanova moglo bi da se napiše više od jednog toma. A možda i ne sme da dira u tomove?

Kao što na početku konstatovasmo, nije prvi put da Vulin trči pre no što starter da znak za početak trke. Nije prvi put da komentariše događaje za koje nije ovlašćen. Nije prvi put da deli lekcije političarima izvan sprskog atara, da domaće veliča do božanstva i da prednjači u tome. A možda baš voli da bude prvi u tome.

Prethodnih nekoliko puta, Vulin je svoje komentare nazivao ličnim stavom i svojim mišljenjem. E, to je najopasnije. Kad misli. U kombinaciji s garderobom u kojoj daje izjave za koje nije zadužen, težina izgovorenog dobija posebnu dimenziju. Ako bi se jednom, pre datog signala za start, zaleteo da komentraiše Svetu trojicu, mogu se očekivati mantija i epitrahilj.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 17. februar 2015.

The post Mirođija appeared first on Dejan Jeremić.

Ključ bi verovatno bio kod Nikolića, za kog BBC kaže da veoma često govori narodskim, jednostavnim jezikom zbog čega upada u nevolje. Takva konstatacija prestižne britanske medijske kuće je upravo diplomatska, onakva kakva Nikoliću nedostaje, jer diplomatija ne trpi prostakluk. Ono što BBC diplomatski navodi kao Nikolićev jednostavan narodski jezik, zamena je za prostotu.

Nikolić svakako nije mislio da je neophodno bukvalno zatvoriti lidere Evropske unije i Rusije, ali se rečnikom ključara tako ne obraća međunarodnoj zajednici. Tako se ne razgovara ni sa Andorom i Lihtenštajnom, ma koliko te zemlje bile male. Male, ali uređene i bogate. Nije ni Srbija velika, ali je sirota. Ne bi onda bilo dobro potencirati siromaštvo, ono siromaštvo koje ima veze s duhom. Bogatstvo duha je privilegovana kategorija. Nema cenu. Tu ne pomaže ni vinograd da prodaš.

Predsednik države misli da je Srbija kvalifikovana da bude posrednik u sporu nastalom ratnim stanjem u Ukrajini, a svoje misli potkrepljuje tvrdnjom da je Srbija završila prvu godinu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji i da, istovremeno, održava jake veze s Rusijom, kojoj odbija da uvede sankcije uprkos pritiscima iz Brisela. Jake veze s Rusijom, prevedene na narodski jezik znače – čvrsta ruka Kremlja i telefonska slušalica u Beogradu bez mikrofona.

Za Nikolića, predsednika države koja predsedava OEBS-om, upravo je predsedavajuća uloga nezgodacija, jer, kako kaže, „dva najveća partnera Srbije nalaze se u klinču, a to je za nju veliki izazov”. Taj veliki izazov dođe mu kao televizijski kviz, sve ili ništa. A trik-pitanje?

Ne znam šta o zaključavanju misle u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Kijevu, ali sumnjam da bi se bilo ko od njih podvrgao tretmanu pod katancem. Znam, reći će mnogi da je Nikolićeva izjava metafora, ali niko neće da ga propita definiciju te stilske figure. Nikolić se, inače, slikovito izražava, pamte se njegove narodske izjave o Tarabićima, prorocima, nepismenima, malim žutim ljudima, ispijanju moravske vode; o Evropi kao rupi na onom tepihu kojim je radikalski mahao pre nego što je otišao u garderobu, presvukao se i bacio ćilim s rupom (a taj odleteo) ne bi li danas mogao da govori o Moskvi i Briselu kao o dvoje dece, podjednako voljene da biste se jednog od njih odrekli. Metaforično.

Ono što je još rekao u intervjuu nema nikakve veze s metaforom, a rekao je da ima još vremena do ulaska u Uniju. Ima, sve vreme ovog sveta je pred Srbijom, nema potrebe da žuri. Ni u zbilji, ni u metafori. Još samo da počnu da otvaraju poglavlja, kojih ima „samo” 35, pa bog da nas vidi. Osim boga, i Vašington, Brisel, Moskva i Kijev.

Narodskim jezikom rečeno, batali ti, burazeru, petljanje u visoku politiku. To je ponor iz kog se neiskobelja posle igre rečima kojoj govornik nije vičan. Diplomatski nastup nije isto što i poljem preći, nije ni okopavanje vinograda, ni pečenje rakije, ni preimenovanje kuće na selu u predsedničku rezidenciju. To je, narodski rečeno, ozbiljna rabota, ne mlati se njom kao po gloginjama. I nije to onaj ćilim s ovećom rupom. Diplomatija je, što bi rekao narod, za učevan narod. Za svršene đake večernje škole, pristup zabranjen.

Objavljeno na: http://www.istinomer.rs/author/dejan-jeremic/, 23. januar 2015.

The post Ključar appeared first on Dejan Jeremić.

Srbija je februara 2012. uz fanfare najavila da će 2015. predsedavati Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, ali nestišana ukrajinska kriza čini da bi Beograd trebalo da bude srećan ako se na kraju jednogodišnjeg mandata ne budu oglasila crkvena zvona na opelu srpskoj diplomatiji.

Ono što je slavljeno kao prilika za afirmaciju na međunarodnoj diplomatskoj sceni, sticajem loših okolnosti pretvorilo se u težak izazov da Srbija veštim balansiranjem približi ili pomiri oštro suprotstavljene stavove Zapada i Rusije oko Ukrajine.

Dok god su podele oštre kakve jesu, dok god ne bude prvih znakova otopljavanja u novom hladnom ratu, isturena pozicija predsedavajućeg nosi ogroman rizik da se Beograd zameri i jednoj i drugoj strani. Pozitivan izazov lako može da se pretvori u negativan.

Govorimo o Srbiji kao mostu spajanja. Ne zaboravimo da je u ratnim vremenima most gotovo obavezna meta granatiranja sa obe strane. Srbija, sa svim iskustvima u regionalnim konfliktima, ističe da će delovati kao pošten posrednik i da će na nepristrastan i transparentan način koristiti prednosti koje OEBS nudi kao organizacija koja okuplja 57 država.

U pravu je generalni sekretar OEBS-a Lamberto Zanijer kada kaže da Srbija ima dobre šanse da odigra pozitivnu ulogu, jer ima tradicionalno dobre odnose s Moskvom, dok je istovremeno fokusirana na evropsku perspektivu.

Ali, budimo realni. OEBS nema dovoljno efikasne mehanizme delovanja u svetskim zbivanjima. Srbija nema gotovo nikakav način da utiče na ključne aktere ukrajinske krize. Nije to konstatacija pesimizma, već realnosti.

Da li iko očekuje da će Vašington, Brisel, Kijev i Moskva menjati svoje stavove po uputstvima koja im nudi Beograd? Nama je, što se imidža tiče, veoma važno da u najboljoj volji, potpuno neutralno, pokušamo da približimo stavove učesnika ukrajinske krize, ali mislim da je to maksimum angažmana. Svako „posvećenije” insistiranje na stavovima jedne, odnosno druge strane, nosi taj veliki rizik da se zamerimo.

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je juče na prvom ovogodišnjem sastanku Stalnog saveta OEBS-a, kojom je i formalno počelo predsedavanje Srbije, ponovio da će prioritet biti ukrajinska kriza, zamrznuti konflikti u svetu i podsticanje saradnje na zapadnom Balkanu.

Očekuje se da OEBS pruži nekakav doprinos rešavanju krize koja je odnose velikih sila srozala na najniži nivo poslednje tri i po decenije. Takvu diplomatsku saglasnost – u stilu da je mir bolji od rata – lako je ostvariti, ali pitanje je da li su mogući neki opipljiviji rezultati. Oko poštovanja primirja, o povlačenju snaga, otvaranju novih rundi pregovora?

Ne mislim da krnjim poziciju predsedavajućeg kojom se Srbija toliko ponosi, ali stvari treba spustiti na zemlju. Očekivanja da će OEBS napraviti neki prodor povodom ukrajinske krize su nerealna. Očekivanja da bi Srbija mogla da bude akter prodora još su nerealnija.

Ne vidim nikakvu potrebu da toliko uživamo u poziciji koja s vremena na vreme pripada svim članicama OEBS-a. Kao što srpski predsedavajući Generalne skupštine UN nije mogao da napravi ništa spektakularno za svoju zemlju – to se i ne očekuje jer bi predstavljalo zloupotrebu – tako će se i ovo predsedavanje završiti. Dačić će imati priliku da češće viđa kolege s kojima se retko sreće, možda će popraviti i svoj engleski, i to je otprilike to. Pod uslovom, ponavljam, da Srbiju predsedavanje ne ponese, da ne umisli da ko zna šta može u ovim teškim vremenima pa na kraju izađe kratkih rukava.

Da bi se provukla između Scile i Haribde, da bi pametnim ponašanjem ojačala svoj status u svetu – što je moguće – Srbija pred sobom ima sledeće varijante: prva je da zbog preteranih posredničkih ambicija dobijamo žute kartone i sa jedne i sa druge strane – što znači da bi kraj 2015. dočekali prepuni rana i ožiljaka.

Druga je da se ponašamo kao sabirni dokumentacioni centar u koji će se slivati razne ideje, predlozi i inicijative, da kao dispečeri i arhivari nudimo usluge dobre volje ko god to od nas zatraži – što je jedini način da kraj predsedavanja dočekamo što manje ozleđeni. Teoretski, postoji i treća varijanta, da se svrstamo na jednu stranu, ali to je nepoželjna fikcija.

Naravno da se zalažem za drugu opciju. Srbija ne samo da nema dovoljan medijatorski kapacitet već su zainteresovani akteri ukrajinske krize, pre svega EU, Rusija i Ukrajina, zainteresovaniji za direktne kontakte, kao što pokazuju pregovori u Minsku.

Lako je Tanjugu da balansira tako što će u istom danu, u razmaku od 12 minuta, preneti šta od srpskog predsedavanja očekuju američke, ukrajinske i ruske diplomate u Beogradu. Drugo je pitanje kako će srpski zvaničnici pomiriti njihove ukrštene stavove.

Moguće da je zvanična Srbija pridavala preterani značaj funkciji predsedavajućeg OEBS-a, kao što verujem da 2011. ne bi jurila da je znala da će izbiti ukrajinska kriza. No, šta je tu je. Zato otrežnjujuće deluje Dačićeva izjava: „Nemamo pretenzije da ćemo rešavati svetske krize.”

Istovremeno, što je dodatno umanjenje rizika, vlasti u Beogradu odlučile su da ne predsedavaju trilateralnom grupom Ukrajina–Rusija–OEBS, prepuštajući tu delikatnu ulogu prethodnom predsedavajućem, Švajcarskoj.

Ostale teme koje je Srbija predstavila kao prioritete – jačanje regionalne saradnje na zapadnom Balkanu ili borba protiv terorizma – ostavljaju dovoljno prostora da Beograd konstruktivnošću zadovolji svoje diplomatske ambicije.

Predsedavanje će zahtevati maksimum diplomatskog takta i znanja. Ne vidim zašto premijer Aleksandar Vučić u tom delikatnom procesu očekuje veliku podršku predsednika Tomislava Nikolića. Ništa lično.

Boško Jakšić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/Boshko-Jakshic/Kako-preziveti-predsedavanje-OEBS-om.lt.html, 17. januar 2015.

The post Kako preživeti predsedavanje OEBS-om appeared first on Dejan Jeremić.