Kako to čini doktor Marković? Opušteno, lako. Kad novinar Apostolovski kaže da Markovićev „dolazak u SPS neki smatraju najboljim političkim potezom u nekoliko proteklih godina dok ga drugi optužuju za dobru političku trgovinu” i nastavlja pitanjem: „Šta mislite o iznenađenju koje ste priredili, zajedno s Dačićem?”, doktor Marković odgovara:

„Drago mi je da smo malo razgalili tromu letnju političku scenu. Priča o trgovini pokazuje nepoverenje – da li je baš svako na prodaju? Koliko košta veoma udoban i miran život, koji sam vodio do pre dva dana. Da li ljudi koji pričaju o prodaji žale što niko neće da ih kupi?”

Zaista, koliko doktore Markoviću košta miran i udoban život? Ko su ljudi koji žale zbog toga što niko neće da ih kupi? I da li tom rečenicom priznajete da ste bili reciklirani eksponat na prljavom političkom buvljaku na kom svako kupuje ono što mu je potrebno i prodaje ono za šta će ubrzo reći: koji će mi moj?

Posebno je „važno” to što je Markoviću drago da je u ovim tropskim danima razgalio tromu letnju političku scenu! Razgalio – kako to istovremeno zvuči i nesuvislo, i neveselo, i isprazno, i maliciozno, i promašeno, terminološki neprihvatljivo, neinventivno, pa ako me baš vučete za jezik, i glupavo. Nula poena.

Autor intervjua pita i šta Marković misli o packama koje dobija od dela javnosti i od, sada već, političkih protivnika čijim je taborima nekada pripadao – a za dve godine promenio je tri politička preduzeća (Demokratska stranka, „Dosta je bilo“, SPS) – na šta Marković ima spreman odgovor: „Ja sam u pokretu ‘Dosta je bilo’ bio član Saveta za kulturu i učestvovao sam u nekoliko gostovanja pred lokalne izbore. A kad kažete Demokratska stranka, na koju stranku tačno mislite? Stranka u kojoj sam ja bio aktivan član raspala se na nekoliko stranaka. Kojoj ja to stranci nisam veran? Pajtićevoj, Živkovićevoj ili onoj Dušana Petrovića, ili Borisa Tadića? A pravo da vam kažem, nisu se ni trudili da me zadrže”. Slabo su pazarili na buvljoj pijaci. Kupovali su i prodavali jedno isto, ono što će neko drugi kupiti pa prodati.

Kao i u onom otvornom pismu na svom fejsbuk profilu kojim je pokušao da dezinfikuje svoj politički prebeg, Marković opet postavlja pitanja, među kojima je i ovo: Kojoj to stranci nije veran? Nijednoj od prethodne dve u kojima je bio, jer nabrajanje imena političara koji su otišli iz DS-a i osnovali svoje stranke jalov je izgovor za sopstveno neverstvo.

Kada Apostolovski navede Čerčilovu tezu koja kaže da je „mlad čovek po prirodi levičar, a kako stari, postaje desničar”, Marković smatra da je „u našem slučaju teško govoriti o tome šta je levica, a šta desnica”, te da „svuda ljude bole društvena nepravda i nesigurnost…”, i da je „narod željan hleba, ali i pravde”, pa zbog toga Marković „veruje da treba podržati modernu levu stranku”, jer, kako kaže: „Zamišljam da SPS može da bude takva stranka”.

Kako ovo – „zamišljam” zvuči bajkovito. A tek konstatacija da je narod željan hleba i pravde! Naravno, odgovor na Čerčilovu tezu je zaobišao; ili sebe smatra dovoljno mladim za desničara ili previše omatorelim da bi bio levičar? Nije pitanje iz kviza. Ali je zato demagoški odgovor više nego očigledan.

A onda, novinar kaže: „Kad smo već kod toga, napisali ste na svom fejsbuk profilu da u pedesetoj godini ljudi svašta čine, mahom ludorije. I vi kao da još imate tu dilemu. Smatrate li prelazak u SPS ne samo političkom, već i životnom avanturom?”

I evo šta dobije kao odgovor: „Bolje to, nego da jurim maloletnice ili da kupim kabriolet. A i ne znam da vozim auto. Šalu na stranu, osetio sam da je vreme da napustim potpunu udobnost i sigurnost svog života. Da parafraziram narodnu pesmu: ne može se zemlja spasavati u kafiću, sve duvan pušeći. Blogeri koji su se obrušili na mene treba da se zagledaju u svoj život i da razmisle šta su to učinili za svoju zemlju. Kada su ustali iz fotelje? Kada su učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Ja ću bar nešto da pokušam”.

Najpre, ono s maloletnicima i kabrioletom nije nimalo šaljivo, naprotiv, pokazatelj je otužnog smisla za humor, a može i ovako: otužan je pokazatelj smisla za humor. Zašto Marković misli da „blogeri koji su se obrušili na njega treba da se zamisle šta su to uradili za svoju zemlju”? Da li zbog toga što samo odabranima – među koje se učlanjenjem u SPS fotelju ubraja – daje pravo da su nešto uradili za svoju zemlju. Ko mu je dojavio da nisu ustali iz fotelje (svoje kućne, ne partijske, ne funkcionerske) i da nisu učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Na šta liče te paušalne „doktorske” floskule budućeg političara visokog ranga koji još nije siguran na kojoj je strani sveta. Levica li je, desnica li je?

A onda je usledilo pitanje: „Šta vas je razočaralo u DS-u, a šta kod Saše Radulovića? Zašto Radulovića niste obavestili da ga ostavljate? I kad mladić ostavlja devojku, ne ostavlja je bez reči, već joj bar pošalje SMS. Radulović je u vestima saznao da je ostavljen”.

„Već smo pominjali da je teško reći koja je od nekoliko partija pravi DS. Što se Saše Radulovića tiče, on je jedan od najpametnijih i najčestitijih ljudi koje sam sreo. Međutim, SPS, odnosno Ivica Dačić, ponudio mi je širi delokrug. Kad velika partija iskaže spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne odbija. Ivica Dačić i ja smo se dogovorili da poštujemo potpuno ćutanje. Prvi put sam bio potpuno diskretan. Niko nije znao za naše pregovore, čak ni najbliži Dačićevi saradnici. Čak ni moja porodica nije znala za te pregovore. Inače, Saša Radulović je poslednji čovek koga bih slagao”.

Radulović je jedan od najpametnijih i najčasnijih ljudi, poslednji čovek kojeg bi slagao, kaže Marković. Hm, hajde da mu poverujemo, ali zar se najčasniji čovek tako napušta i od najčasnijeg tako krije zakulisna radnja zvana sedanje u potpredsedničku SPS fotelju. To što mu je, kako kaže, Dačić ponudio „širok delokrug” i što je „velika partija iskazala spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne dobija”, potvrda je Markovićevog verovanja u šarenu političku lažu i do kraja nepročitanu političku bajku. Previše političke nezrelosti za nekoga ko je na pragu pedesete godine. Zakasneli pubertet, ulazak u klimaks ili produženo detinjstvo? Ili je, moguće je, totalni analfabeta za prljav zanat kakav je politika.

Na kraju, pitanje: „Ko je veći dobitnik ovog saveza: Dačić ili vi?”

„Ako bog da i sreća junačka, bićemo dobitnici Srbija, SPS, Dačić i ja. Ako ne, to će biti još jedna priča o propasti intelektualaca u politici”.

Od intelektualca Markovićevog ranga i kalibra očekivalo se više od sirovih i sterilnih odgovora koji zvone prazninom. Kada se bude probudio (ukoliko se ikada bude probudio!) iz političkog sna o pravdi, hlebu, jednakosti, ponudi koja se ne odbija, mobilizaciji mozgova, bogu, junačkoj sreći i dobitnicima, možda i shvati koliki je gubitnik bio. I ovde bih uložio „Kviska”. Poslednjeg bih sačuvao za onaj deo kviza u kom će nam doktor sam razotkriti ko je on zapravo. Osoba A, B ili C?

8. septembar 2015.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Osoba od A do C appeared first on Dejan Jeremić.

Zašto da šampioni dolaze „na noge”, u dvorove i rezidencije gde stoluju državni činovnici na najvišim položajima? Moralo bi da bude ovako: da pobednici prime njih i time im učine čast.

Uživam u prenosima iz srpskog parlamenta. Ono jest, pomalo je nastrano vazdan slušati Babića, Bečića, Martinovića i Šutanovca. Ali, to se nudi, po vrelini se ne izlazi, rekla Macura, ne bez flašice vode, lanene odeće, šeširčine za glavu i naočara protiv UV zračenja. Nikako ne smeju napolje po najgoroj vrelini oni koji su „hroničari”, kako ta zvezda narodnog zdravlja govori. I njima slični, hoće reći, svi bliski hroničarima.

I tako, skupština ostaje jedina narodna zabava dok napolju vri. Mesto gde se u nebesa podižu istorijski uspesi, a još se zavodljivo govori o onome što nas čeka. I pored dostignuća kakvih odavno nije bilo, nama je loše, ali da će biti bolje u to nema sumnje, a naročito na sumnju nema prava slabašna srpska opozicija. Što nisu nešto uradili dok su bili vlast? Eto, nisu, i sada ovi koji jesu moraju da popravljaju ono što je pokvareno do kraja, ali samo oni to mogu.

Šta je ovde uopšte zabavno? Rekao bih, letnja šema, lake teme, razbibriga za skeptike, radost za naivne, rutinski debatni okvir za ravnodušnu čaršiju. Slavljenje režima, čiji su poslanici pretvorili parlament u senat apologije i sterilnog trijumfalizma. Posle višečasovnog trovanja neizbežnim fizionomijama iz zvanične srpske pričaonice, ostaje nataložena teška depresija pred saznanjem o praznini koja sačinjava čitav naš život.

Svejedno, ili skoro da je svejedno. Protivteža sagledavanju ničega svakako jeste balkon gradske skupštine. Bilo je nekoliko planetarnih i evropskih podviga, mladi šampioni i sva ta lepota i dar čuvaju nam preostali deo samopoštovanja. Ali, to kratko traje za nas koji smo konzumenti tuđe slave i prolazne sportske moći. Mnogi će pokušati da u njihovim podvizima nađu simboliku za nacionalno pregnuće: „Sve možemo kad hoćemo!”

Ta se takmičarska parola ipak ne prima u naše živote, sport je samo igra, a život ne. Ni Novak Đoković nije u stanju da nam bude zamena za sve što nedostaje. Posle uspeha, šampioni se lepo doteraju, ponesu svoje trofeje i, sve na čelu s ministrom Udovičićem, postroje se kod predsednika Nikolića.

Uvek je tako bilo, mada je Nikolić malo „drveniji”. Tadić je, recimo, svima redom „bacao kosku”, pokušavajući da pokaže svoju dorćolsku jednostavnost. I njihovi predsednički preci rado su se slikali s pobednicima, njima je to mnogo potrebnije nego šampionima. Setimo se samo prvog Vimbldona koji je osvojio Đoković. Nekim čudom u njegov privatni londonski apartman ušunjali su se Tadić i Vuk Jeremić, jedva se čovek presvukao za prijem u čast pobednika turnira.

Šta šefovi država govore sportskim šampionima? Eto, svaka vam čast, vi ste ponos ove države, biseri i dragulji, vi ste ono najbolje što imamo, vi pokazujete šta sve možemo kad zapnemo i ujedinimo se. Svaka vam čast, nacija vam se divi, pa i ja. I moja, ovde prisutna supruga, naravno.

Kao učtivi gosti, pobednici nad svima u Evropi ili svetu, donesu šefu države i njegovoj sviti neki poklon: dres, loptu, medalju, suvenir, obećanje da će biti još bolji. Onda se slikaju, a kad dečaci od 17–18 godina skandiraju: „Hoćemo penzije”, predsednik im već ispisuje rešenja: „To vam sle-du-je!”

Naravno da im ne sleduje, pa ako su se oni šalili, predsednik može biti nije, i to euforično obećanje prezidenta moglo je da zabrine fiskalni savet, ministra Vujovića i premijera Vučića.

Sklon sam da predložim okretanje stvari. Naravno, slavljenje pobednika je makar jednokratni nacionalni doping, i njega se ne smemo lišavati. Ali, zašto da šampioni dolaze „na noge”, u dvorove i rezidencije gde stoluju državni činovnici na najvišim položajima. Moralo bi da bude ovako: da pobednici prime njih i time im učine čast, i tako postave stvar na svoje mesto. Nijedan od političkih dužnosnika nema zasluge za bilo čiji trijumf, osim što se zatekao na privremenoj dvorskoj delatnosti. Pa tako, ako Nikolić i supruga mu žele da se pohvale istorijskim fotografijama, neka skoknu do stadiona, sportskih centara ili mesta gde se ti ljudi okupljaju. Naravno, kad i ako ih šampioni pozovu.

Ovako, i pored narodnog slavlja uspeha tih izuzetnih ljudi, uvek ostane bljutav ukus političke zloupotrebe tuđih podviga, privid lagodnog a u stvari lošeg političkog marketinga, u čemu se lideri uglavnom snalaze kao dustabanlije oslobođeni fiskulture. A drug predsednik se može pohvaliti, da je, na primer, u svoje vreme igrao napadača u FK Ciglana.

Prošlog četvrtka na balkonu su slavili šampioni iz Atine ’95. Istinska slava ne prolazi, samo su godine iscrtale svoje tragove na licima šampiona. I njima niko iz elite, osim njih samih, ne treba da bi znali od čega su sačinjeni.

Istog dana, premijer je odgovarao na pitanja poslanika. Najavio je dva velika slavlja do kraja godine. Rado bih da se proveselim! Bilo je reči i o afričkoj grlici, tranzitnoj ptičici, na koju je nadležno ministarstvo proglasilo lovostaj. Premijer nije pokazao mnogo emocija za slučaj migrantskih ptica. „Baš me briga za afričku grlicu”, rekao je.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 7. jul 2015.

The post Drug predsednik centarfor appeared first on Dejan Jeremić.

Nedavno, Nikolić je odlikovao bivšeg kubanskog predsednika Fidela Kastra Ordenom Republike Srbije na lenti. Pošto je već krenuo u posetu toj nama bliskoj zemlji (od Beograda do Havane jedva da ima 9.168 kilometara vazdušnom linijom!), Nikolić je poneo još jedan, isti takav orden za premijerku Jamajke Poršu Simpson Miler. Ne znam koliko nas vazdušnih kilometara deli od gospođe Porše, ali znam da je vremenska razlika na mom i njenom satu sedam sati. Kad na pretraživaču ukucam „rastojanje između Beograda i Kingstona” dobijem odgovor – Paraćin i Vlasotince. Verovatno biram pogrešan internet-pretraživač.

Nikolić ovih dana boravi na Kubi, ona mu je i bliža i bliskija od, recimo, Srebrenice, u koju neće otići na obeležavanje dvadesetogodišnjice masakra u tom gradu. U Havani je ugodnije, a i toplije, tamo se razmenjuju kolajne. Jednu takvu, zove se „Hose Marti”, Nikolić je primio do kubanskog predsednika Raula Kastra za zasluge i doprinos svetskom miru, obrazovanju, kulturi i nauci! Da li doprinos svetskom miru podrazumeva i neodlazak u Srebrenicu? Odgovor na to pitanje izlišno je navoditi.

Idemo dalje. Kubansko odlikovanje dodeljuje se i za doprinos obrazovanju, kulturi i nauci. Nikolićevo obrazovanje ne doseže dalje od poznavanja pečenja rakije u Bajčetini, proročanstva o malim žutim ljudima koji će se napiti vode s Morave i kojekakvih mitova i legendi na kojima bazira svoju politiku o srpskom narodu vekovno povezanim bratskim vezama s Kubom i Jamajkom. I još nekim stanovima.

Kultura? Šta to beše? To beše nešto uzvišeno, osim ukoliko se tom imenicom ne ilustruje Nikolićeva donacija nekoliko (nepročitanih) knjiga Narodnoj biblioteci ili podrška supruzi Dragici u njenom humanitarno-kulturnom radu na ikonopisanju, izradi mozaika, šustikla i tkanju ćilima. Tako obično biva kad jelek, anterija i opanci zasednu u blindirani ambijent kože, klime, jelkice-vanile.

Mic, po mic, stigosmo i do nauke. Ona je u diretknoj sprezi s obrazovanjem, te je kazandžijino pečenje rakije na naučnoj osnovi referenca koja se ne može zanemariti. To što iz zemlje kojom predsednikuje, mladi, obrazovani, naučeni i s titulama doktora odlaze u pečalbu jeste dopirnos nauci. Svetskoj. Za takve ovde mesta nema, ali će se kao apatridi već snaći u belom svetu i doprineti borbi protiv masnih tanjira u nekom restoranu na Kubi ili Jamajci. Za naučni rad nema boljeg mesta od kujne. Zna to, iz iskustva, i akademik Nikolić.

Koliko su ovi na suprotnoj strani sveta od stanova upućeni u Nikolićeva dostignuća u oblastima za koja je odlikovan, rečito i slikovito govore i hispano mediji koji gromoglasno najavljuju njegovu posetu Kubi ilustrujući je fotografijom bivšeg predsednika Borisa Tadića, ispod koje piše: El presidente de Serbia, Tomislav Nikolić. Za grešku postoje bar dva objašnjenja: ili im je program koji koriste za rad sajta pobrljaveo ili pojma nemaju ko je Nikolić. Ako je ovo drugo, onda je zaista sramota da ne znaju ko je čovek koji je toliko zaslužan za svetski mir, obrazovanje, kulturu i nauku. Uostalo, Tadićeva fotografija i nije neka greška, ista je to fela.

Dobitnik ordena, koji je i sam podelio poveću gomilu sličnog znamenja, može da se prsi i uzdignute glave da šeta ulicama Havane na čijim ćoškovima sede omatoreli revolicionari s gitarama i horski pevaju: Hasta Siempre Comandante. Za tu priliku mogao je da povede i onog Vulina, da učini detetu revolucije plezir. Možda ovaj nije zaslužio orden, ali za Kubu ima prikladnu garderobu. Nema sumnje da bi se kostimiran u Če Gevaru osećao kao svoj na svome. Kao da je u svom stanu.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 21. maj 2015.

The post Odlikovanje odlikašu appeared first on Dejan Jeremić.

Nezvanično – a moguće je i zvanično? – dnevna štampa piše da će Vulin morati da pakuje kofere zbog, kako se navodi, „opstrukcije Briselskog sporazuma sprečavanjem povratka srpskih poslanika u kosovski parlament; zbog izjave da će svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći morati da rade da bi to pravo ostvarili; zbog namere da dva miliona evra dodeli nevladinim organizacijama koje na to nisu imale zakonsko pravo; zbog toga što je, dok je bio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, bez tendera dao firmi svog prijatelja gotovo milion evra za sigurnosne kamere”. Milion evra je otišao još prošle godine pod velom državne tajne, a sigurnosne kamere niko do danas, ni javno a ni bez tajni, nije video. Možda zbog toga što su tajne? Možda kamere posmatraju one koji ih ne vide?

Vulinu je, objavljuje štampa, već sugerisano da ispravi greške u vođenju ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalnu politiku i boračka pitanja. Greške se pišu i kao brljotine. Na njima je doktorirao. Takođe, zamera mu se to što blokira povratak osam srpskih poslanika u kosovski parlament, od kojih su petorica bliska baš Vulinu, kao što je Vulinu bliska ruska stepa. Sporno je i to što Vulin na Kosovu i Metohiji na važne funkcije postavlja samo svoje ljude, te je i kuma, koji nije dugme, progurao do ministra u kosovskoj vladi.

Osim navedenog, Vulin, kažu, ima problem i s državnim revizorom, ili preciznije – revizor ima problem s Vulinom zbog raspodele budžetskih sredstava i dodele sredstava nevladinom sektoru mimo zakona. Neki su skloni da pretpostave da će Vulin posle degažmana iz vlade dobiti preobuku za Belorusiju, i u odeći ambasadora otići u Minsk. Za tu priliku, u njegovom garderoberu postoje uniforme svih boja i šara, možda će tamo na prijeme moći i u majici s likom Če Gevare.

Na mogućnost da svojom pojavom u crnom više nikoga u javnosti neće plašiti, Vulin je rekao da je njegovo ministartsvo „preduzelo i uspešno sprovelo najteže delove reformi”, dodajući da u njih iskreno veruje, jer „uprkos otporima one već daju rezultate”. Nevidljive, poput onih kosovskih kamera. „Naša uspešnost”, nastavlja Vulin, „u konkretnim pitanjima, koja se niko nije usuđivao decenijama da pokrene, jeste nesporna. U svakom slučaju, onaj ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije ima pravo da donosi odluke i vrednuje svakog od nas. Svaku odluku predsednika vlade Aleksandra Vučića prihvatiću i podržati”. A zar misli da je moguće drugačije?!

Čak i u situaciji u kojoj se našao – na pragu vladinih vrata koja se zatvaraju sa suprotne strane od one na kojoj se on nalazi – Vulin ne odustaje od dodvoravanja onom „ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije”. Druga polovina se, valjda, divi njemu, Vulinu. Pardon, nešto manje od polovine.

Pre nepunih mesec dana, 17. marta, u kolumni „Kućepazitelj i bebisiterka”, objavljenoj na ovim stranama, nagovestio sam mogućnost koja je danas izbila na videlo. Nije zgoreg podsetiti se: „Umesto što svakodnevno razmišlja koji će kostim da obuče i koju ulogu da odigra (u tome neodoljivo podseća na nedokazanog glumca Borisa Tadića), bilo bi bolje da se posveti najavljenoj rekonstrukciji vlade. Možda predsednik vlade i nije previše oduševljen stegonošom, pa ga ražaluje u, recimo, kućnog ljubimca. U toj ulozi držao bi ga pod kontrolom, jer sve ono što je do sada činio, čini ili će činiti, loša je Vulinova usluga. To i takvo čankolizno podaništvo može ozbiljno da naruši rad digestivnog trakta”. Mislilo se na digisetivni trakt Vulinovog imenjaka.

Ukoliko se dogodi ono o čemu čaršija bruji a novine pišu, Vulinu će za selidbu biti potreban poveći kamion. Za onu silu od kostima i uramljenih fotografija na kojima se bezrazložno smeška obučen u iste te kostime. Ukoliko postoji neka pamet, taj šleper ne bi trebalo slati put Belorusije. Za takav tovar, dovoljno prostora ima i ovde. U Srbiji deponije su na svakom koraku.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53103/kolumna-vulin-doktor-za-brljotine-svoje-ne-zna-da-izleci, 15. april 2015.

The post Vulin pred otkazom? appeared first on Dejan Jeremić.

Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu.

Udes vojnog helikoptera kod Surčina, polako zalazi u senku novih senzacija. Žrtve su sahranjene uz počasti i govore koji se u takvim prilikama drže, uz vatrena obećanja da niko neće biti zaboravljen.

Takva vrsta posmrtne lirike, kao uzaludna poezija upućena živima, ne dopire do važnog odgovora: šta se zaista dogodilo? Da li je, uz malo pameti, manje sujete i nešto logike mogla da bude izbegnuta sedmostruka smrt u akciji spasavanja života?

Samo dan posle rušenja nemačkog aviona u Alpima, tužilac je obavestio javnost o uzrocima katastrofe. Vazduhoplovi padaju i izvesno je da ne postoji model za apsolutno izbegavanje nesreća.

Ovde, u Srbiji ćute samo oni koji znaju istinu. Ako je u opticaju bizarni paravan koji se prepoznaje pod „vojnom” ili „državnom” tajnom, morao bi neko da nam to pojasni. Gde je tajna? Izvesno je da u ovom slučaju takvih misterija nema, tako i Šabić reče, mada, ko bi ga znao. U prvim časovima posle udesa, premijer je energično branio ministre odbrane i zdravlja, uz dirljivu odluku „da ih neće dati”, i da njihovu odgovornost, čak i da je ima, „prihvata na sebe”.

Mogao bi to da bude viteški gest prvog ministra, ali to već postaje manir: gospodin Vučić je sklon da svaku odgovornost primi na sebe, uglavnom u uverenju da odgovornosti nema. A ako je ima, premijer nema kome da odgovara.

To je taj dobro izračunati, ali prilično agresivan i često patetični otklon od neizbežnog objašnjenja. O čemu se zapravo radi? Izgleda da su neke političke odluke, ma kakvi bili njihovi motivi i povodi, poremetile čisto vojničku proceduru. Na onoj nesrećnoj konferenciji za štampu čuli smo bar dve nelogičnosti koje dodatno komplikuju odnos politike i sile. Komandant eskadrile je rekao da je u akciju spasavanja poslat „jedan od najispravnijih helikoptera”. Komparacija pojma ispravnosti (ispravan, ispravniji, najispravniji) naprosto nije dopuštena pre poletanja, ali čovek je, u nedovoljno dobroj formulaciji ipak rekao istinu.

Izjavu dostojnu pažnje dao je general Predrag Bandić, ali je odgovornost primio na sebe. On je objasnio da je helikopter poleteo „na zahtev ministra odbrane”. Ministar odbrane ne komanduje vojskom, to je posao predsednika države, preko generala Dikovića, i Živaka. Ne verujem da je ministrov zahtev Bandić prihvatio kao naređenje, on je pouzdan vojnik, ali je možda požurio u nastojanju da akcija bude izvedena što pre.

Predsednik, premijer i vrh vojske saznali su šta se zbilo, ali su nadležnost za obraćanje javnosti ostavili tužiocu. Premijer je malo ublažio svoju izjavu o „nedavanju” ministara, pa je dopustio kako je moguće da svako odgovara u skladu sa svojom ulogom u tragičnom udesu.

Udes kod Surčina samo je povod za razumevanje šireg konteksta u običaju državnih vlasti da koriste vojsku kao sigurni adut u stvaranju idilične slike o sebi. To nije odlika samo ove grupe ljudi koji imaju najveću moć. Više od 20 godina vojska je na margini društva, ona u svojoj tradiciji još nosi recidive porekla, raspada i poraza. Sve političke garniture ulagale su u oružanu silu samo onoliko energije i novca koliko je bilo potrebno za čuvanje vlasti i privid o reformi sistema odbrane.

Tako je profesionalizacija vojske obeležena amaterizacijom ministarstva odbrane, ljudi prosečnih sposobnosti dovođeni su za ministre i odatle odlazili bez orijentacije i poimanja kakvu su štetu napravili. Osim Davinića, koji je bar pazario satelit, niko ništa nije kupio, niti ulagao. Kao ministar odbrane Tadić je u Birčaninovu doveo svoju partijsku omladinu i parazitsku stranačku vojsku, pa je sve to ličilo na skupu parodiju i razdragani amaterski festival.

Dakle, ništa nije počelo sa Gašićem, čovekom koji možda nije ni kriv ni dužan, jer naprosto nije usklađen sa sistemom gde su ga poslali da radi. U redu je, ne mora on sve da zna, ali među saradnicima Gašić ima više njih koji ne mogu da mu pomognu. Odgovornost ministra jeste i u pokušajima da izdaje komande za koje nije nadležan, ali pre svega zbog tehnološkog, finansijskog i socijalnog statusa vojske. Zbog nedovoljno snage da vitalne interese vojske zaštiti u državi i pred njom. Pred parlamentom, premijerom i predsednikom, pre svega.

Da bi „jedan od najispravnijih” helikoptera pao, neizbežna je akumulacija mnogo problema koji godinama nisu rešavani. To nije obična nesreća, nego sindrom. Pripadnici vojske nerado govore o simboličnoj tehnološkoj koroziji borbenih sistema, pre svega u vazduhoplovstvu. Da nije tako, ne bi bila udarna vest svojevremena odluka Vladimira Putina da našoj vojsci pokloni akumulatore za „migove”.

A da javimo Moskvi da su i gume kod „dvadeset devetki” u jako lošem stanju!

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pad-u-zaborav.lt.html, 31. mart 2015.

The post Pad u zaborav appeared first on Dejan Jeremić.