*Čitav svet bio je moj.

Autor: Nune Popović za rubriku „Ljudi, sećanja”, koju uređuje Rade Radovanović u vikend izdanju „Danasa”.

Biti svestan sebe i poznavati sebe jeste naš primarni zadatak kao ljudskih bića, iako to nije nimalo lako. Mišel de Montenj odavno je napisao „biti nepošten prema sebi znači biti nepošten prema drugima“. Moja prijateljica doktorka Slađana Born ukazala mi je na poentu jedne od deset božijih zapovesti koja kaže: „Voli bližnjeg svog kao sebe samog“.

Naime, objasnila mi je Slađana, nemoguće je voleti drugog ako ne volimo odnosno mrzimo sebe. Tek kada pronađemo i zavolimo pravog sebe, mi postajemo sposobni da zaista volimo i druge. Iz ovoga je, nadam se, i drugima lako zaključiti otkuda toliko netolerancije, mržnje i „zle krvi“ među nama, u ime ljubavi dakako, da ne kažem – kolektivne depresije.

 ***

Naša prošlost je nepromenjiva, ali manipulativna kategorija. Ne kaže se bez razloga „pamćenje je svedok nepouzdani“. Nad nama se predugo vrši mentalni teror „ispiranja“ pamćenja i pokušaja nametanja selektivnog sećanja, u cilju ojačavanja interesa centara moći. Prošlost bi mnogi vrlo rado prepakovali prema aktuelnim i svojim potrebama. Političari su šampioni u manipulisanju sopstvenom i kolektivnom prošlošću, a to im polazi za rukom zato što je pamćenje „našeg naroda“ previše kratko. Sramotno i tragično kratko i selektivno pamćenje imaju Srbi. Taj olaki zaborav svega i svakoga zapravo je odraz nekulture, nemorala i nepoštenja. Nije toliko problematično kada neko nešto zaboravi – ko bi sve mogao da zapamti, kao što niko ne može sve da zna šta je jednom bilo a šta nije – ali bolna je činjenica da je premalo ljudi koji su spremni na podsećanje i suočavanje o mnogo čemu što ne odgovara njihovim interesima i projekcijama, svejedno da li se to odnosi na lični ili opšti plan.

***

U to ime želim da spomenem da je još živ jedini srpski hajduk Bogoljub Arsenijević Maki (doduše s ozbiljnim bolovima u kičmi), da slikar i performer Saša Stojanović još uvek pravi divne slike i širi pozitivu (zaposlen kao čuvar u galeriji MSU na određeno za minimalac), da Dejan Jeremić još uvek objavljuje ozbiljne političke kolumne (doduše samo na svom sajtu, jer su mu svi mediji zatvorili vrata, pošto je na listi nepodobnih koje treba ubiti glađu). Među nama je i novosadski pesnik i filozof mlađe generacije Siniša Tucić koji je, najkraće rečeno, genije. Tu je i Nikola Popović, koji nastavlja putopisnu tradiciju dostojnu Rastka Petrovića. Ali, vrednost tih ljudi njima nije referenca, nego prepreka da objavljuju svoja dela i elementarno pristojno žive od svog rada.

***

Kultura u Srbiji je rezervisana za visokotiražne i ekstravagantno obučene Mir Njam Njam „spisateljice“ koje naokolo dele lekcije o moralu, dostojanstvu i umetnosti. Vrhunski stvaraoci su marginalizovani i pred istrebljenjem. Umesto da ih gledamo, čitamo i slušamo, njihov rad se ignoriše ili „reda radi“ ponegde spomene, dok oni zapravo vode bitku za preživljavanje, sakriveni od očiju i odgovornosti javnosti. Zato ljudima stalno sugerišem: zapitajte se, koliko boljih od vas, na vaše oči prerano umire i nestaje zbog nebrige i sebičluka.

***

Laž je, po definiciji, sve ono što je neproverljivo. Bez obzira na tu jednostavnu činjenicu, mi živimo u vremenu brutalnog nametanja i hiperprodukcije laži kao temelja na kojima se grade životi ljudi i njihovih (društvenih, verskih, političkih i inih) zajednica. Ljudi se danas školuju za profesionalne lažove i diče se lažovskim zanimanjima. Naša tzv. intelektualna elita, pored političara, spada u najlažovskiju kategoriju. Prezirem laž i lažove, iako ne smatram da bilo ko ima tapiju na istinu, jer je „istina“ – na koju se lažovi (naročito političari i verske zajednice) toliko često pozivaju – zapravo totalitarna kategorija. Naša najveća civilizacijska dostignuća jesu sumnja i sloboda razmišljanja, nasuprot slepom verovanju. Istina bi, ako je već tražimo i ako zaista postoji, trebalo da se nalazi u sudarima kontradiktornosti i oprečnih stavova i činjenica, govorili su nadrealisti s početka XX veka.

 ***

O istoriji ne bih mogao da kažem bolje i kraće od pok. Vojislava Despotova, pa ću citirati njegovu (za mene) antologijsku pesmu

 ISTORIJA SE NE PONAVLJA

Svakog jutra kroz dva mala sanjiva groba

ispod obrva

sviće novi dan.

Kuva se kafa.

Čitaju se novine.

Oglašava se kreštavi mozak

petla istorije

koja se ne ponavlja koja se ne

ponavlja koja se ne ponavlja…

(Zbirka „Perač sapuna“, Matica srpska, Novi Sad, 1979.)

 ***

Dotakavši se istorije odnosno Despotova, nemoguće je da preskočim tradiciju odnosno mog pokojnog učitelja i mentora Vujicu Rešin Tucića. Voja i Vujica, u pesničkom smislu, neodvojivi su kao istorija i tradicija.

Imao sam čast, privilegiju i sreću u životu da budem jedan od malobrojnih učenika Vujicine književne škole „Tradicija avangarde“ od 1993. do 1995. u Beogradu, Ečki i Paliću, u kojoj je Ostoja Kisić vodio odeljenje Kontradiktorij o kritičkom razmišljanju kroz umetnost.

 ***

Bilo je to vreme slično ovome beznađu danas, kada su kod nas dolazile stotine hiljada izbeglica iz bivše Jugoslavije i kada su istovremeno stotine hiljada naših sugrađana napuštali Beograd i Srbiju, iz istog razloga zbog kojeg danas imamo izbeglice sa Bliskog istoka. Rat.

***

U predratnim, ratnim i poratnim vremenima, poznato je, tradicija je posebno moćno manipulativna poluga. Ali, šta je zapravo tradicija i da li je ona jedna i jedina, onakvom kakvom nam je nameću ili postoji više tradicija – bilo je jedno od prvih pitanja u Vujicinoj školi čije je pun naziv bio Tradicija avangarde – od Aristofana pa do naših dana.

***

Malobrojni učenici, među kojima sam bio i ja, vrlo brzo otkrili su da se više pronalazimo i prepoznajemo u tradiciji potpuno drugačijeg razmišljanja, stvaranja i delovanja, ali o kojoj pojma nismo imali, jer u zvaničnim školskim ustanovama nismo imali prilike da saznamo da su još od Aristofana, koji je pisao pesme žabljim jezikom, pa do avangardnih pokreta XX veka, postojali ljudi i stvaraoci koji su održavali jedan naizgled nevidljiv kontinuitet drugačijeg shvatanja i delovanja u umetnosti i životu, suprotan onome o čemu još uče decu u školama.

Da za sve nas bude još dramatičnije, omogućila nam je prilika da se upoznamo kako su upravo ti „marginalci“ kroz istoriju menjali svet nabolje, ne hajući što će, kao petlovi koji su prerano kukuriknuli, biti najčešće obezglavljeni, maltretirani, proganjani, zaboravljeni i/ili gurnuti na periferiju glavnih tokova umetnosti i prošlosti.

***

Zaključili smo da tradicija nije samo jedna i opšta, već da svako ima pravo da izabere svoju tradiciju. Taj zaključak kod mene je ostao nepromenjen i ja sebe smatram nastavljačem jedne naizgled uzaludne tradicije bez koje čovek nikada ne bi ni počeo da mašta o odlasku na mesec, a kamoli da do njega vekovima kasnije i fizički stigne. – Cena je sigurno visoka, rekao bi Džoni Štulić i dodao: – Ko ne pamti iznova proživljava.

***

Moje detinjstvo, kao i moj identitet, nedvosmisleno su određeni mojim beogradskim poreklom, generacijama unazad. Rodio sam se i odrastao bezbrižno i srećno u svom prirodnom geografskom i kulturološkom okruženju. Učili su me da biti Beograđanin znači biti građanin sveta, kosmopolita. Uvek smo vodili bitke s primitivcima ne razmišljajući u drugim kategorijama o ljudima koji nisu znali da odgovore na pozdrav „Dobar dan“ ili „Ćao“; s onima koji su bacali opuške ili pljuvali u zgradi u kojoj su stanovali ali, istovremeno, nismo smatrali da smo učinili bilo šta loše kada bismo, u toj istoj zgradi, autolakom ispisali velike grafite s porukama Punk is not dead ili Rimtutituki.

 ***

Sećanje na osnovnu školu („Josif Pančić“) u vezi je s nukleusom mog buntovnog bića. Najpre se sećam Slobodana Gluvića koji mi je bio učitelj samo u prvom razredu, jer je otišao u penziju. Dolazio bi kod nas kući kada sam bio bolestan. Kakav je on imao osmeh i pogled, to se ne zaboravlja.

***

Zatim sledi prva pobuna koju sam organizovao u životu. Polaskom u drugi razred dobili smo mladu i lepu učiteljicu. Ona je donela mnogo radosti i igre u naše male živote, svirala je harmoniku, vodila nas na nezaboravne rekreativne nastave u prirodi… Bio sam toliko impresioniran učiteljicom da sam babi rekao da je lepa kao Lepa Brena.

 ***

A zatim je usledio veliki šok. Posle nekoliko meseci, direktor škole odlučio je da „našu učiteljicu“ pošalje nazad u „dnevni boravak“ kao vaspitača, a da mom odeljenju dodeli neku drugu „iskusniju“ nastavnicu. Pritisak preko roditelja i roditeljskih sastanaka, iniciran na molbu dece „da im ne otimaju učiteljicu“, naravno, nije urodio plodom. Nova, a za nas decu „stara i stroga“ učiteljica uskoro je preuzela dužnost. Tada mi je palo na pamet da bi trebalo organizovati ozbiljniji protest kako bi nam vratili ljubimicu. Sačekao sam drugove iz razreda ispred ulaza u školu i umesto da odemo na časove, odvedoh ja jedno 2/3 odeljenja pravo do trošne učiteljičine kućice u kojoj je živela kao podstanar. Bila je šokirana kad nas je videla na vratima. Nije joj pomoglo što nas je terala da se vratimo u školu, jer tamo nismo želeli bez nje. Ali, sutradan smo ipak morali… i bilo je kako su „oni“ hteli… Ja se s tom nepravdom nikada nisam pomirio i ratovao sam s nametnutom učiteljicom, zagorčavajući joj život na sve moguće dečije načine. Tako i tada počela je moja borba protiv nepravde koju će mi život svakim danom predstavljati u sve većem i širem obimu.

***

Odrastao sam uz društvo starijeg brata, mojih idola, koji su slušali odličnu muziku, bili šmekeri, fajteri, imali lepe devojke. Vodili su me svuda sa sobom, na žurke, utakmice, koncerte. Čitav svet bio je moj. Deklarisao sam se pankerski, ali voleo sam da slušam i drugu muziku i putujem kroz maštu, naročito uz Pink Floyd, Dire Straits i čitanje Heseovih knjiga.

***

Polaskom u srednju školu, započinju famozne devedesete. Moji vršnjaci polako se profilišu u kakve će ljude postati, tuče pesnicama zamenjene su upotrebom noževa, rokenrol kapitulira pred četništvom i turbo-folkom, neka deca koja su bila odlični učenici postaju mafijaši, oni koji su bili oduvek skloni nasilju postaju ubice. Mene lomi na suprotnu stranu. Počinjem da pišem poeziju i postajem pobunjeni pojedinac. Učestvujem u demonstracijama 9. marta 1991. u kojima na pedesetak metara od mene gine Branivoj Milinović, moj vršnjak, s kojim sam – a to ću saznati kasnije – imao mnogo toga sličnog. Organizujem drugove iz srednje škole da se pridružimo Terazijskim protestima…

***

Pod mentorstvom mog ujaka Dušana Popovića i uz pomoć pok. kritičara Miodraga B. Šijakovića, sa nepunih 18 godina objavljujem prvu zbirku poezije Rusija. Ujak me upućuje na pok. Bogdana Bogdanovića, koji mi u nezaboravnim razgovorima daje gotovo proročke smernice za moj budući umetnički razvoj. Naredne godine, Bogdanove reči postaju stvarnost, jer postajem đak u Vujicinoj školi iz koje će se formirati umetnička grupa Magnet sa kojom sam Srbiji i svetu dao sve što sam tada mogao, osim golog života koji sam uspeo da sačuvam pre svega zahvaljujući ljudima kao što su moj advokat Nikola Barović i slovenački fotograf Bojan Brecelj sa porodicom, ali i drugim divnim ljudima koji su mi pritekli u pomoć, koju i koje nikada neću zaboraviti.

***

Za razliku od ostalih, ja sam Miloševića shvatio i tretirao kao ličnog neprijatelja. Tzv. opozicioni političari i tzv. intelektualci, a posebno antiratni profiteri borili su se protiv Miloševića načelno. I beše im zbog takvog odnosa mnogo dobro. Milošević je mogao da kaže – ja sam demokrata, imam opoziciju, a opozicija je za takvu ulogu imala deo kolača koji nju, naravno, nije zadovoljavao. Zapravo, bila je to farsa od opozicije, kao što će se kasnije i pokazati. Tobožnji opozicionari sve vreme gradili su priliku da nas opljačkaju više od Miloševića, iako su se dobrano nakrali od donacija iz inostranstva.

 ***

Ja sam kao umetnik, tada već potkovan avangardnom praksom, a izučavajući prethodno oblike pobuna u drugim totalitarnim režimima i vremenim, shvatio svoj zadatak. Trebalo je da pronađem i predstavim javnosti kreativan i nenasilan način kako savladati strah i izaći tiraninu na crtu, da bi novo društvo moglo da se stvara na novim vrednostima.

 ***

Koga zanima kako sam i šta je Nune radio sa grupom Magnet na beogradskim ulicama devedesetih, šta se događalo nakon hapšenja i tokom suđenja, kao i šta mislim o tome danas, može da pročita u mojoj obimnoj dokumentarnoj monografiji Živela sloboda! finansiranoj najvećim delom parama autora, a koju prodajem po ceni od 1.500 dinara. Čitaoci Danasa mogu me kontaktirati na e-mail nune.popovic@gmail.comi kupiti od mene lično monografiju za 1.500 dinara (broj primeraka je ograničen i knjige nema u knjižarama).

O sagovorniku

Nune Popović je rođen 1974. u Beogradu. Objavio je tri knjige, imao izložbe, performanse, radio kao novinar i urednik, više puta hapšen i gonjen montiranim procesima od 1996. do 2004. zbog borbe protiv Miloševićevog režima. Ima svoj frilens kreativni studio Nune Produkcija od 2003. Živeo u Ljubljani od 2000. do 2010. gde je vodio produkciju slovenačkog ombudsmana Matjaža Hanžeka. Od 2010. do 2012. bio u Novom Sadu, a potom se vratio u rodni grad. Srećan.

Objavljeno na: Danas, 19. – 20. septembar 2015.

The post Nastavljač uzaludne tradicije appeared first on Dejan Jeremić.

Snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo je pretencioznog amatera. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić postao je istinski superstar. Bio je sve što je mogao da poželi, stigao je svuda i stekao prijatelje nad zemljom i pod njom. Ume da peva, lepo ispadne kad se slika, i to na sastancima koji nisu tajni. Ali snimci jesu.

Videli smo u novinama, koje su samo jedan dan trijumfalno pokazivale ono što svi već znaju: da je veza politike i podzemlja bratski čvrsta i da takvu simbiozu niko ne može da raskine. Odavno beše kad se ovde podzemlje ispelo na vlast, a vlast sišla u podzemlje, pa je teško raščlaniti, ako je uopšte potrebno, ko gde pripada. Svi pripadaju svima, bratstvo raznolikih vlada našim životima.

Bilo je kreativnih pitanja u stilu: ko to uopšte snima i šta će mu taj fotografski šlajm, za čije babe zdravlje to uopšte čini? I onda se prst upire u one koji se ne vide, niti se zna gde su, samo je pouzdano da oni vide sve i da su svuda oko nas. A to su Službe!

Rekao bih da je takva verzija paranoje od svemoći tajnih sila uglavnom preterana. Ono jest, u prirodi je misterioznih struktura da prave dosijee, presreću razgovore, čuvaju dokaze o tome kad je ko iz vrhova vlasti bio njihov doušnik. Za svaki slučaj, jer bez doušništva nema napredovanja. Ali, profesionalci u službi ne daju tek tako svoja sabrana dela na uvid javnosti. To se kod njih ne čini, monopol na važnu informaciju omogućuje prednost u čuvanju pozicije. Ne bilo kog dežurnog političkog silnika, nego Službe same.

Zato bih rekao da je snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo pretencioznog amatera. Inače danas može da snima ko hoće i gde mu tekne. Oprema nije skupa, a film o Dačiću je tehnički loš, poziciono aljkav, diletantski kadriran i napravljen prilično neveštim amaterskim kalemljenjem. Još jedan dokaz da to nije Služba može se naći u samoj „pripremi objekta”. Profesionalci postavljaju kamere i bubice unapred, a ne post festum, što je u filmu sa Dačićem kao junakom trilera sasvim vidljivo.

Danas svaka politička grupacija ima svoje paralelne „bezbednosne servise”, koji se utrkuju u pokušaju da pokriju ono što državni organi ne stignu ili ne žele. Takvi amateri su nahvatali Ivicu.

Videlo se, posle svega, da Dačiću neće faliti ništa i da u tom smislu i njegov istorijski adut Peđa Marković može biti potpuno siguran za svoju poziciju. Uostalom, i predsednik i premijer su pružili podršku ministru spoljnih dela, usred afere, koja nije ni stigla da se rasplamsa kako se očekivalo.

Prema nekim teorijama zavere, koje se raspredaju u političkoj čaršiji, Dačića već godinama snimaju njegovi, za svaki slučaj. A kadrovski opit predsednika SPS-a navodno je trenutak za pokazivanje njegovih „prljavih veza”.

Razumemo stoga srpske političke ikone što se nisu oborile na Dačića, jer ko zna šta i gde o njima postoji slikano ili zapisano. A da svačega ima, u to se možete kladiti.

I sad dolazimo na onaj deo teme koji se u svetu, a ponegde i u Srbiji, razume kao istraživačko novinarstvo. Da li ono ovde uopšte postoji? Po slobodnoj proceni ovoga autora – jok, ili jedva. Komentatorska istraživanja najčešće su rezultat sintetičkog mišljenja autora ili njegovog spekulativnog stava. Dakle, mišljenje, a ne stav. Koga uopšte briga za mišljenje ako se ne ostavlja čak ni iluzija da mediji mogu bilo šta da promene. Naravno da ne mogu, ali njihov posao je da uvek iznova pokušavaju. Da budemo pošteni, mnoge nagrade za istraživanje u novinarstvu zaslužile su „neke” strukture iz policije. To nije nimalo loše, naprotiv. Čestiti policajci godinama rade da nešto krupno reše, da isteraju smeće iz brloga. I kad sve to daju tužilaštvima, spam ostaje u fiokama. Vrlo dugo, najčešće za sva vremena.

Novinari taj plen uzimaju kao svoj, od istraživačkog rada njima ostaje samo onaj deo hrabrosti da sve to objave. Ali, na tom nivou se istraživanje policije i hrabrost novinara iscrpljuju. Setimo se samo afera sa vakcinama, skandala sa ukradenim zemljištem u elitnom delu Beograda. Korupcionašku metastazu ne mogu da reše ni istraživanja ni bilo čija hrabrost, nego valjano funkcionisanje sistema, istog onog koji omogućuje korupciju. I tu je krug zatvoren i mrdanja nema. Zato su za premijera daleko veći problem Kokan Mladenović i Dule Vujošević, nego prvi potpredsednik vlade uhvaćen sa cigarom u društvu čoveka više nego sumnjive biografije, koga inače (po sopstvenoj tvrdnji) ne poznaje baš najbolje.

Ko god da je snimio Ivicu, badava je zalegao ispod stolova. Ako je to bio podvig nekog novinara istraživača, stvar je još gora. Njegove usluge nikome nisu potrebne, Dačić ostaje čvrsto u sedlu. Kad sjaše, vezaće ragu gde mu gazda kaže, a niko bolje od ministra svega i svačega ne zna ko je to.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 15. septembar 2015.

The post Istraživačko novinarstvo appeared first on Dejan Jeremić.

Evo kako to spisateljica u tekstu „Stranci u Beogradu” novinarski beleži: „Knez Mihajlovom (prenosim original citata sa suvišnim slovom J u Knez Mihailovoj ulici!!!) i centrom, nogu pred nogu, svake večeri, korziraju bule. Porkivenih kosa, u crnim haljinama do zemlje, kako im vera nalaže, ruku prekrivenih zlatom, vode decu za ruke. Bula je sad toliko da su počele da nas odmeravaju. One nas, Beograđanke, u svojoj zemlji, u svom gradu, u letnjim haljinama, kako nalaže leto, na plus četrdeset. Valjda smo za njihove pojmove golišave? Hoćemo li se (suvišna reč!, prim. aut.) uskoro morati da im se izvinjavamao?”

Vera nalaže, leto nalaže…! hej, pa nju, Beograđanku, tamo neke bule odmeravaju! Treba da ih je sramota! Trebalo bi, valjda, da spuste pogled kad dotična prolazi ulicom, da je ne odmeravaju pošto njoj lepo vaspitanje nalaže da u njih ne zija. A koliko i kako ona njih ignoriše i ne odmerava, da se zaključiti i po detaljnom opisu žena u crnim odorama (sic!).

Autorka blasfemičnog (i nepismenog!) teksta, koji je pobrao desetine negativnih, pa i pogrdnih komentara na web stranici lista „Danas”, zgrožena prisustvom izbeglica koje su stigle (i pristižu) u Beograd, ne libi se da se netolerantno rasistički okomi na jad i muku koji su od hiljada, desetina hiljada, izbeglica iz arapskih zemalja načinili apatride u potrazi za, makar i privremenim, utočištem. Gostoprimstvo i topla reč se podrazumevaju. Ne i kod autorke sramnog teksta. Čitateljstvo je zgroženo.

Gospođa/gospođica Dević je uznemirena. U njenom parku, kako kaže, spava čovek prekriven letnjim jorganom. U njenom Beogradu su bule, a u njenom parku čovek pod jorganom! Šta je još njeno u ovoj priči?! Kuče. Sinonim za psa. „Šetam kuče oko ponoći”, nastavlja Devićeva. „Vruće je. Kad izađem, on je na klupi. I tako već mesec i po. Svetlo lice, duga kosa, pokupljena u rep. Jorgan je žut. Spava mirno, kao da mu je tu mesto. Migrant ili još jedan beogradski beskućnik? Ne znam. Ali znam da ih je od avgusta po klupama već nekoliko. Ni za vreme Slobe, ni najveće gladi devedesetih, toga nije bilo u mom parku. I po prvi put, za dve i po decenije koliko živim na Vračaru, noćna šetnja postaje neprijatnost”.

Ma, da li je moguće? Za vreme Slobe toga nije bilo?! Nije. Nije bilo ni migranata koji, nemajući kud, a sad spavaju u „njenom” parku i, tako usnuli, plaše njenog kućnog ljubimca zvanog kuče (sinonim za psa) koje od straha neće moći da izvede uvežbanu fiziološku radnju podizanja noge uz drvao. Ali za to se pobrinula njegova vlasnica. Podigla je nogu iznad klupa na kojima, pod žutim jorganom (kakve li poetske nadarenosti za detalj, za opis noćnog ambijenta!) spava migrant ili beskućnik.

S obzirom da se autorki javljaju aveti te usled toga padne u napast da krstari Beogradom, zašla je i u atar Glavne železničje stanice i tamo zatekla: „U vrećama za spavanje, stisnuti jedni uz druge, ljudi spavaju i na peronu beogradske železničke stanice. Ovog leta u junu, kad sam se vraćala s mora, u 6.15 ujutru videla ih kroz prozor. Stotinak tamnoputih muškaraca upravo se budilo tu”. A i na moru je bila pa joj je povratak u „njen” Beograd upropastila slika muškaraca koji se bude! Nije trebalo da gleda kroz prozor. Ispod njega na nekoliko jezika piše: „Ne naginji se van!”

I da zaključi svoje umovanje „srcoljubljem” prema strancima u Beogradu, Devićeva završava tekst: „Mladići, momci, muškarci srednjih godina, svetlih i tamnijih lica, crnih kovrdžavih kosa, obučenih dobro, koji neprekidno govore u mobilne telefone nekim čudnim srpskim ili svojim jezicima, i hodaju u grupama, razmileli su se Beogradom. Starijih nema. Novca imaju. Sede po vračarskim kafićima. Jedu i piju. Troše, bučni su, deca trče između stolova. Roditelji ih ne opominju. Samo zagledaju nas. Je li im to običaj? Ne znam. Jesu li to jadni migranti koji jedva čekaju da nastave svoj put ka EU? Temperatura raste. Kao i broj čudnih stranaca u Beogradu”.

I tu bi bio kraj ovom mučenju od skribomanije koji nije ni novinarski ni literarni uradak. Zove se – ništa. To je, u najblažem, pamflet prepun nagađanja i pitanja koja autorka sama postavlja i sama odgovara: „ne znam”, jedan posve necivilizovan tekst prepun animoziteta, skup rečenica zbog kog se svaki pristojan čovek uzdržava oštrije kvalifikacije.

Autorka očajno lošeg domaćeg zadatka nije se zamislila nad sudbinom migranata kojima su utočište klupe u parku; nije joj na pamet palo da su oni stranci koji sede u vračarskim kafićima (na „njenoj” teritoriji!) – kada u avgustu temperatura raste – možda turisti čiji broj ovog leta u Beogradu takođe raste. Njoj je važno da Knez Miha(j)lovom ulicom prošeta slobodno u letnjoj haljini ne zazirući od pogleda bula koje šetaju „njenom” štraftom. Kao što joj je važno i da joj kuče (sinonim za psa) ne doživi nervni slom u „njenom” parku, da ne navuče neku bolest mokraćnih kanala izazvanu strahom od žutog jorgana na telu spavača na klupi.

O Devićevoj na internetu može da se pročita i da je napisala dve knjige. Nisam ih pročitao. Nisu došle na red. Sumnjam da će, posle njenog teksta u „Danasu” ikada i doći. Skepsa je utoliko veća posle pročitane neke recenzije jedne od njenih knjiga u kojoj se navodi da je to „sjajan ljubić…“ (lišiću čitaoce nastavka citata zarad njihovog mentalnog zdravlja) koji svaka žena treba da pročita. U podtekstu, knjiga je nekakav beogradski „Sex i grad” na način kako ga vidi autorka, na „njen” način, u „njenom” gradu, „njenoj” Knez Miha(j)lovoj ulici, „njenom” parku. Njeno kuče se podrazumeva.

14. avgust 2015.

The post Ksenofobija appeared first on Dejan Jeremić.

Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.

Pre mnogo godina, na jednom od njenih retkih proputovanja kroz Jugoslaviju, sreo sam našu poznatu konceptualnu umetnicu Marinu Abramović. Vraćala se iz Amsterdama, po upravo obavljenom performansu koji je prevazišao sve što je do tada uradila (oni koji poznaju malo bolje njenu umetnost znaće o čemu govorim). Kako ovde nije reč o njoj, nego o nečem sasvim drugom, pomenuću samo da je, koliko se sećam, na jednom mestu, u srcu zapadne Evrope, sakupila reprezentante paralelnih svetova koji žive na našoj planeti: evropske umetnike, nekoliko tibetanskih lama i grupu australijskih Aboridžina. Tom prilikom rekla mi je kako je sa Aboridžinima provela skoro dve godine, izučavajući njihovo shvatanje sveta.

U kratkom kafanskom razgovoru, na moje insistiranje da mi kaže nešto pobliže o tim ljudima, rekla mi je kako su tamošnji Aboridžini najstarija ljudska rasa na Zemljii da imaju neku vrstu religije koja im omogućuje da svojstva ljudi prenose na predmete iz svoje okoline, proglašavajući tako, na primer, neko drvo za majku koja je umrla, ili kamen za brata koji je nekuda otišao i nikada se više nije vratio. Na taj način oni nastavljaju život sa svojim dragima kao da su ovi još uvek tu: sa drvetom razgovaraju, poveravaju mu se, sa kamenom se svađaju ili se zajednički nečem raduju i slično.

Kasnije sam se sa fenomenom Aboridžina susreo kod drugog velikog izučavaoca paralelnih kultura, Vernera Hercoga, u njegovom filmu „Tamo gde spavaju zeleni mravi”. I tu sam se uverio kako Aboridžini na transcendentalan način mogu predmetima oko sebe darivati osobine kakve hoće ili, bolje reći, kakve žele. U nekoj enciklopediji pronašao sam da ime aboridžini potiče iz latinskog izvora ab origine – (lat.) iz početka, odiskona, odvajkada. Moja razmišljanja o Aboridžinima tada su se završila, da bi se, neočekivano, obnovila ovih dana.

Povod za to biojeskorašnjijavni nastup osobe koja predstavlja apsolutnu suprotnost Aboridžinu, jednog tipičnog ariviste. Dok sam posmatrao ovog šarmantnog milionera, koji se trenutno predstavlja kao sportski funkcioner, nisam mogao da se ne setim kako je on svoje bogatstvo stekao tokom ratova i raspada Jugoslavije,u vremenima kada su mnogi skapavali. Ali, zar to nisu učinili i svi ostali novi bogataši?Iskoristili su gužvu, odsustvo zakona i države koja bi to trebalo da spreči i brzo napravili bingo!? Danas je to zaboravljeno, oni su cenjeni građani, anašje arivista vlasnik jednog tabloida koji može ocrniti bilo kogako se gazdi ne sviđa pa mnogi, pretpostavljam, zaziru od sukoba sa njim. To nije moj slučaj, pa očekujem gomilu lažnih optužbi na svoj račun. Ali, ni to nije tema.

Pretpostavljam da sam dužan da razjasnim značenje izraza arivist. To je francuska reč koja označava čoveka koji se bezobzirno otima za napredovanje u službi, laktaša, karijeristu. Izraz potiče od glagola arriver koji znači – stići, doći; ali, u isto vreme, može se upotrebitii za – uspeti. Odmah ću se složiti sa primedbom da došljaci i arivisti nisu jedno te isto i da, naprimer, najblistaviji umovi Beograda potiču baš iz došljačkih porodica. Takođe, mogao bih da nabrajam one koji svojim ponašanjem predstavljaju tipične ariviste a rođeni su u gradu. Ipak, mora sereći da je među arivistima najveći broj onih koji dolaze iz drugih, najčešće ruralnih, dakle sasvim različitih sredina. Oni ne biraju sredstva kako bi se ukorenili na novom prostoru, ovladali njime iistisnuli one koji su tu oduvek živeli. Izopštiti građanina, čoveka sa asfalta, to je prvo pravilo za arivistu kada se dokopa vlasti.

Moram priznati da su i Aboridžini mnogo doprineli svojoj marginalizaciji. Ako poželite da otkrijete ono što determiniše starosedeoca, jedna od prvih osobina na koju nailazite jeste neka vrsta posebne apatije, nezainteresovanosti za ono što nazivamo moć, za kojom, uzgred, svaki arivista prosto vapi. To što je i neko drugi rođen u njegovom gradu, Beograđaninu će, na primer, značiti isto koliko lanjski sneg. On nikada sa takvim čovekom neće stupiti ni u kakav klan, komplot ili regionalnu mafijašku organizaciju. Za razliku od ariviste, Beograđanin nema snažni vitalistički poriv da obavezno treba zgaziti sve što stoji na putu vlastitoj sreći (ili predstavi o njoj), ali će zato negovati sitna zadovoljstva,koja su sasvim suprotna ukusu i stoga apsolutno nerazumljiva raznim „zemljacima”.

Dodajte tome stotine hiljada najboljih beogradskih glava kojih jednostavno nema jer su zauvek pobegle odavde, u Pariz, Sidnej ili Toronto, i dobićete pustinju koja se zove stanje duhova u kulturnom središtu srpskog naroda. Još mi je pred očima, kao neka vrsta personifikacije sudbine mojih sugrađana, besmislena smrt jednog tako produhovljenog pijanca, tipičnog predstavnika beogradske škole shvatanja besmisla života, kakav je bio filmski kritičar Bogdan Kalafatović: banalno oboljenje, lekarska greška, on nesposoban da se izbori za sopstveni život, sahrana po provali oblaka u prisustvu svega nas petnaestak. Beograđani nestaju kao biljčice koje je neko izvesno vreme zaboravio da zaliva.

Na ovim prostorima došljaci nisu, izgleda, odigrali svoju važnu ulogu: doneti svežu, zdravu krv, a primiti civilizacijske tekovine. Nije se, dakle, odigrao proces koji je osnova ravnoteže između duha i tela, urbanog i prirodnog, pametnog i zdravog. Po našim gradovima živi mnogo ljudi koji svoje novo prebivalištene razumeju, ne vole ga, ne treba im. A onih koji bi mogli da im objasne kako urbani život nije nužno zlo, prljava veština, ružna navika, njih nema. Oni su u ovom društvu nepoželjne osobe, neprijatan izuzetak od pravila da treba živeti sa mržnjom. A la manière d’un arriviste.

Goran Marković, reditelj

Objavljeno na: Goran Marković, kolumne, 8. avgust 2015.

The post Aboridžini i arivisti appeared first on Dejan Jeremić.

U seriji nije decembar, počeo je maj, najzad. Prvi dan tog meseca, neradan je, proleterski praznik. Brdo, planina možda, zelenilo, da nije Zlatibor?, kuća iz koje izlazi žena. Kuća još u kadru, iz nje sad ne izlazi niko. Evo žene, prilazi kameri, priča sama sa sobom: „Koti, koti, pi, pi..” Odgovara joj kokodakanje. Ipak nije razgovarala sama sa sobom. Onda se penje stubama na tavan i uzima jaja. Iz gnezda. Na tavanu krletka, u njoj ptica, žena se čudom čudi otkud to tu; dok ptica peva nečije noge vire iz sena, žena ih štapom golica po đonovima. Žarko! Strina! Otkud ti? Otkud ja? Stvarno, otkud on i ona?! Žarko nije tri dana ništa stavio u usta, stigao noćas, ima podlive na licu. Od čega mu je to? Duga priča.

Žena, koja mu je i strina, hoće da ga vodi u kuću, on neće, hoće da njegovo spavanje u senu ostane njihova slatka tajna. O, bože kakvih se replika nećemo naslušati. Ne zna snaša zbog čega se i od koga Žarko krije. Žarko kaže da otac ne želi da ga vidi, ali da stric sme sve da zna. Malo se još porazgovaraše o stricu koji ima jevtiku, pa Žarko zamoli strinu da obavesti nekog (ne čuh koga) da je on tu, želeo bi da ga vidi. Strina pođe, Žarko joj kaže da sačeka, ljubi joj ruke, e, sad može da ide. Ode strina u kuću.

Kancelarija, neki tip diktira nešto što ima i deo teksta „čekamo dalja uputstva”, klati se pored stola, onda šeta s rukama na zadnjici, diktira nešto u vezi s Jevrejima koji moraju da predaju radio-aparate i hladnjake na elektriku ili im ode glava. Zašto hladnjake?, pita se ovaj. Stvarno, zašto hladnjake?

Zvoni telefon, Nedić zove već treći put, ovaj s rukama na dupetu neće da razgovara, nije kod kuće. Ako nisi ti, jeste Nedić. Sada smo u njegovom domu, on priča nešto u telefonsku slušalicu, vidi se da šmira, da s druge strane žice nema nikoga. Nedić se jada, nešto patetiše u vezi s rođendanom svoje unuke, hoće da joj pokloni dukat, eto, može u Smederevo i pod pratnjom da ide, on će održati reč i vratiti se. Klik. Veza je prekinuta, slušao ih DB. Onda kadar nemačkog kamiona. Pa, nazad kod Nedića na kafu. Snaja hoće nešto da mu odsvira. Ona je, inače, sestra Stevana Hristića, kompozitora „Ohridske legende”. Snaja svira. Čekam da završi. Dok ona svira, Radoš emituje arhivu, front, pucanje – deset sekundi. Snaja još svira.

Zalazak sunca, 2. maj je. Neki ljudi u kafani slave slavu. Koja slava beše 2. maja? Sećam se da se tog dana 2004. predao Legija… Ček da trknem po crkveni kalendar… Ove godine 2. maja bio je Veliki četvrtak (Veliko bdenije), onog 2. maja 1941. nemam pojma šta se slavilo. Uglavnom oni slave, Boda Ninković pominje Svetog Nikolu, sin Dragan kaže da onakav batak kakav je na trpezi nema ni u Beogradu. Neko lupa. Napolju, napolju, lupa. Uporan je, Boda sekirčetom razgrće zavesu, gleda u tmušu, taj još lupa, Boda otvara vrata. Vojska, Jugoslovenska u otadžbini, plus onaj koljač. Kafana je zatvorena, kaže Boda. A za Nemce kafana radi, dobro izgovori koljač naučenu repliku.

Evo i Draže, moli Bodu da se vojska odmori, da nešto i pojede. Bodi milo što ga vidi, biće mu zadovoljstvo da ih ugosti. Major Manda raspoređuje straže. Auuu, što je dosadno. Jedno devojče lomi pogaču, evo i majke, ona lomi drugu, vojska jede. Da razbije dosadu, koljač pita ono devojče kako se zove. Mara se zove, zar nisi čitao scenario! Koljač joj tepa: „Maro, Marice, slatko devojče…” Klinka nema ni 12 godina, za nju je gledanje ove serije zabranjeno. A koljač je, izgleda, i pedofil.

Draža i oficiri večeraju. Draža ne dozvoljava više od jedne čaše vina po vojniku. Napolju smo, u dvorištu, u mraku, samo reflektori snimateljske ekipe rade. Manda i Jezdić pričaju o crnim danima. Pa, noć je. Manda ogovara jednog majora, smeta mu što je krut. Major. A taj koji je krut još i predlaže da se maznu neke pare iz gradske uprave.

Malo, malo, pa kadar na tarabu, drveće i mrak. Slutim da će odatle uskoro neka nevolja. Manda ode da večera, mnogo je gladan, Jezdić gleda u tarabu, eno nekog. Nije nevolja, Tarabić je, gleda koja je to vojska stigla. Jezdić kaže da su naši. Tarabić mu reče da je tuda prošla vojska Koste Pećanca, prespavala, uzela vola i otišla da se bije. Jesu l’ platili? Bože sačuvaj!

Bodi u kafani nije jasno gde je vojska s Cera i Kajmakčalana, Draža mu kaže da je vojska dobra, ali da je moral slab. Tu je i slobodoumna Rusija koja će Hitleru stati na put. Jedan oficir – mislim da je Radošev sin Nedeljko – kaže da je jugoslovenska ideja propala, ujedinili se u izdaji Nemci i komunjare da unište Jugoslaviju. Draža ga umiruje, vreme će pokazati. Pokazalo je. A Manda je još gladan, slab je ketering na snimanju.

Koljač se sada šunja po kafani, za to vreme sin Dragan u podrumu toči vino iz bačve; koljač nateže neko slatko iz tegle, oblizuje se. Onda nešto lupi, kao kada kelner ispusti anjcer na linoleumski patos. Koljač se trgne, sin Dragan takođe, izlazi iz podruma, nosi kutlaču, ’ladno oružje. Nije ’ladno. Kako nije, u podrumu je baš ’ladno. Koljač gvirka kroz neku zavesu, sin Dragan ga štrecnu: „Šta ćeš tu?” Ovaj, kao, traži wc. Nema wc-a u kući, urinira se napolju. „Lepa ti je ona mala”, kaže koljač-pedofil. Sin Dragan: „Molim?” Koljač: „Je l’ ti to sestra?” Sin Dragan: „Šta to tebe interesuje?” Koljač grokće. Takva mu uloga. Kao svinja. Reklame.

Taman da malo odmorim ruke, a i procesor kompjutera, počeo da baguje. To je zbog koljača. Gotove reklame. U krevetu jedan svira frulu, loše. Ulazi Tarabić, gleda ga, prilazi mu, hod kamere po horizontalnoj osi, Tarabić okreće ovog s frulom, on sav krvav. San. To je samo Tarabićev san. Budi se prepadnut, žena Živana pita ga da l’ je sanjao. Sanjao si Žarka? Neću da ti kažem, odbrusi joj. U, al’ vam je dijalog.

Uđosmo u 4. maj, opet ona kuća s početka, strina nosi nekakvu zdelu, a Žarko je posmatra s tavana. Onda Žarko sakriva pištolj i uzima pticu iz kaveza, pušta je da odleti. Poravna malo ono seno što je ugnječio dok je u njemu spavao, pa i on siđe i pokuca na vrata one kuće. Ljubi se sa stricem. Stric ima jevtiku, prelazno je. On pomalo i radi, delje frule za panađure. Pita Žarka za Beograd, kadar na neke klince koji doručkuju. Ulazi mladić, Žarkov je brat, doneo stricu mleko, čudi se što vidi Žarka, al mu milo; čudi se Žarkovoj frizuri. E, to je po poslednjoj modi u Beogradu.

Sad Žarko i buraz mu, izlaze, prepadnu ona dva klinca. Žarko im doneo svilene bombone, klinci se otimaju oko njih. Malo im bombona Žarko doneo. Stipsa. Evo nas u šumi, Žarko i brat idu zagrljeni, malo ćaskaju o porodici, o učitelju Živadinu. Stižu, ima Žarko poklon i za dedu, to je onaj pribor za brijanje iz prošle epizode kada je morao da se lažno predstavlja kao brica, dok je onaj policaj groktao kao u ovoj epizodi koljač. Ima Žarko i „Majn kampf”, doneo ga majci da njim podloži „smederevac”.

Nemci! U zaklon! Maltretiraju Tarabiće zbog toga što ovi imaju bicikl a nemaju dokument o poreklu imovine. Utovaruju Tarabića u kamion, pod ciradom i seoski prota. Žarko isukao pištolj, al’ ga neupotrebi. Kolona nemačke mehanizacije prolazi, Žarko i brat zadihani, iz šume izlaze neki s oružjem, nisu vojska, civili su. Ma, znam ih, to su one komunjare s kicošem na čelu. Sad su svi na vrhu nekog brda, gledaju dole kako putem odlazi ona nemačka mehanizacija i odvozi Tarabića i protu. Ovi im s visine, hrabro, psuju majku. Nemačku, valjda.

Da ih Nemci ne bi čuli, evo nam arhive u kojoj Nemci pale sela, jedan Švaba sve to i snima, ljudi su u zbegovima. Sad ostatak porodice Tarabić sedi na kućnom pragu, stižu Žarko i brat. Sestra im se raduje, Žarku osobito. Dugo traje ta dirljiva scena. Onda planina, zelenilo, a nije Zlatibor. To je, valjda, ta Tara? Pisaća mašina kuca – kraj.

Fuf, još su samo tri epizode ostale. To sam saznao iz poverljivih izvora unutar Jugoslovenske vojske u otadžbini. Reče mi jedan major da je bilo predviđeno snimanje šezdeset dve epizode, ali da će biti emitovano samo deset do sada snimljenih, i gotovo. Nadam se da će u poslednje tri epizode Radoš stići do 17. maja. Tog dana mi je rođendan. Pa, k’o velim, da proslavim.

22. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Zlatibore pitaj Taru… appeared first on Dejan Jeremić.