Voja Nedeljković, voditelj: „Za mene, moj drug Deša Jeremić predstavlja novinarsku prizmu jer na svoj specifičan i jedinstven način osvetljava ceo spektar boja naših života i događaja u kojima se nalazimo. Analitično i pre svega tačno, ali ne i ostrašćeno, prilazi problemima kojima naše društvo, nažalost, obiluje. Najčešći komentar posle čitanja njegovih tekstova je: ‘Alal mu vera, ovde nema ni zareza viška, hajde da pročitam još jednom’. Dešo, hvala ti”.

Robert Klajn, producer&sound designer: „Prateći hronološki sve ono što nam se proteklih nekoliko godina događalo; čitajući, jedno za drugim, isprepletana među istim koricama, podsećanja na politički, estradni i kulturni sunovrat, i sunovrat života uopšte, ne mogu da se otmem utisku da je svaka od ovih priča ne samo večno aktuelna već i slika naše ‘svetle’ budućnosti.

Sve je kod Dejana jasno – bez okolišanja. Kratko, udarno, nepristrasno. Ponekad činjenica zaboli, ponekad samo zabrine i rastuži. Ali uprkos svemu, njegov sjajan i britak humor koji pleše na ivici sarkazma, daje nam neophodnu anesteziju i ostavlja mesta da sve lakše i bezbolnije prihvatimo. I da i dalje, kao što on kaže, uporno iščekujemo veliki vatromet, iako nam je svima već odavno jasno da su to samo rakete protiv gradonosnih oblaka”.

Igor Spasov, novinar: „Uživati u svetovnoj slavi je kao kupanje u magarećoj mokraći. Ovu misao nećete naći u tekstovima Dejana Jeremića, ali ćete je prepoznati posle čitanja o onima koji mudro njaču iz bazena žućkasto-zelenkastog sadržaja”.

Dejan Košanin, sound designer: „Dejan piše ono što većina misli, ali to ne sme ili ne ume da kaže. Njegovi tekstovi nagone nas da sve vreme razmišljamo i da se i te kako nad time zamislimo. Čitajući i između njegovih redova, dobijamo sliku onoga što nam se zaista događa”.

13. oktobar 2015.

The post Izašla iz štampe appeared first on Dejan Jeremić.

O tome, kada bude vreme…

http://www.gofundme.com/

The post Donaciju za knjigu nije moguće realizovati jer živim u Srbiji appeared first on Dejan Jeremić.

Please, click adress: (http://www.gofundme.com/kags80)
Your contribution of any amount would be greatly appreciated!
Thank you.

The post Publishing of a book?! appeared first on Dejan Jeremić.

Kada nam je 15. oktobra 2007. iz Pariza Božidar Đelić preneo tople želje i uveravanja Brisa Ortefea, ministra za migracije zaduženog za nacionaloni identitet, da – ako ispuni određene uslove – Srbija može da računa na belu šengensku listu u drugoj polovini 2008. tokom francuskog predsedavanja EU, ponadasmo se skorijem priključeniju zemljama bez granica. Reče nam tada Đelić i da je to prvi put da Srbija dobija rok za ulazak na belu šengensku listu naglašavajući da je ubeđen da Srbija ima kapacitete da to i postigne. Usput, pomenuo je i da je to najvažniji učinak njegove tadašnje posete Francuskoj. Okej, Božo, shvatili smo. Tvoje reči vrede više.

Od onog oktobra, „kapaciteta” i „najvažnijeg učinka posete” prođoše dve godine u kojima su prognoze da ćemo se u bližoj budućnosti nagledati sveta bile crnje od liste na koju treba da stignemo. Nadu ovih dana budi godišnji izveštaj Evropske komisije, koja je pozvala Brisel da odblokira Trgovinski sporazum sa Srbijom zbog napretka u procesu evropskih integracija i saradnje s Haškim tribunalom. Đelić poručuje da će Srbija do kraja godine razmotriti i mogućnost podnošenja kandidature za članstvo u Uniji. Još samo koji mesec, negde oko Deda Mraza i Božić Bate, i eto nas da bez čekanja u redovima ispred ambasada protutnjimo graničnim prelazima na kojima smo nekada vize morali da pokazujemo i Ištvanu i Dimčetu i Jonu.

Samo da se pomolimo da Holandija ne padne u depresiju i ne zatraži da joj – pre no što se saglasi s privilegijom našeg putovanja bez vize – izručimo građanina Ratka Mladića, uslov svih uslova. Ako pak Ajaks, Fejenord i PSV daju pristanak, moći ćemo bezvizno kod rođaka u Hag. Ali…

Za razliku od vremena „fiće” sada se nema kao onda. Presušilo, ne radi se, gladuje se, čeka se… Ni zeleno svetlo na evropskim putevima za građane južno od Karpata, a severno od Prokletija, neće umanjiti osećaj bezvrednosti i nemoći većine koja za taj put više nema ni „fiću”. Nemamo ni onu crvenu knjižicu s plamenovima, ali imamo belu šengensku listu i crno tržište na kojem naša biometrijska putna isprava vredi manje od „fićinog” auspuha s otpada.

I dok smo nekada lako prelazili granice noseći sošku na čijim je koricama gorela logorska vatra, sada nam nije mnogo od pomoći ni da nas orlovi s naslovne strane RS-pasoša prenesu u Rumuniju. E, gde je ono vreme kada smo švercovanu „vegetu” prodavali susedima, a najlon čarape Rusima, sve pazeći da nam, dok švercujemo, neko u gužvi ne drpi zlata vrednu ulaznicu za sve zemlje sveta. Dobro, ne baš za sve, ali tada Amerika i nije bila neka fora. Bilo je to vreme kada je „Mali princ” bio važniji od Paje Patka i kada se Ines razlikovala po boji papira svojih pisama.

Evo me u Vrnjačkoj banji. Pijem kiselu vodu – za toliko se ima – pišem, pišem i mislim, mislim kad će taj Baden Baden.

Draga Ines, čekaj me, ja ću sigurno doći. Samo me čekaj dugo.

Objavljeno na: „Objektiv“, 21. oktobar 2009.

The post Želje, pozdravi i čestitke appeared first on Dejan Jeremić.

Nije Džoni bio dokon da u nedeljno popodne (nogometni dan) nema druga posla osim da peva o užasu naše furke i filigranskom pločniku grobnice za Borisa. On je samo najavio cirkus koji će, uprkos vapaju No passaran, zaigrati i pred našom kućom. Ili baš u njoj. Orvel je na sličnu temu govorio o tome da nas neko posmatra pominjući i nekog Velikog Brata. I bi tama.

I bi cirkus. I menažerija.

A pod šatrom žena s bradom, žena-riba, čovek-konj koga od milošte zovu kentaur, akromegalija od dva i po metra, pile sa četiri noge i zmija sa dve glave. I šećerna pena. To na našoj livadi još nije viđeno, a bogami ni na salašu. Ne bi ni sada da nema etra i kabla, blagodeti moderne civilizacije. Prosečan konzument predstave potpuno je nezaštićen kad mu pred očima iskoči pet tatua, dve silikonske trojke i jedno nešto koje ne može da obavlja dve funkcije istovremeno – da misli i da diše.

Ugrožena prava dece, starih, nejakih, poštenih, siromašnih, bespomoćnih, nezaposlenih, prosvećenih, elokventnih, obrazovanih, pismenih, mudrih i svesnih – sa posebnim akcentom na poštovaoce dela Džonija B. Štulića – nema ko da zaštiti. I prava svih koji su čitali Kortasara, divili se Mandraku i znaju napamet sve replike koje su izgovorili Korto Malteze i Modesti Blejz. Svih koji su bili na koncertima što su počinjali stihom „Ruke pružam sada prema nekom” i koji znaju da Zagreb ima isti pozivni.

Kaže mi prijatelj, vrhunski televizijski voditelj, da su poplava cirkuskog glamura scene, scenografija i tehnika, i nedostatak ideje udavili sadržaj i radnju. Opominje i da cirkuske predstave sa etiketom „ne preporučuje se mlađima od 18” mogu da budu igrane samo u kasnim noćnim satima, nikako posle ručka i večere. Ne zbog ambijenta noći i atmosfere, nego zbog apetita. Teško padnu na želudac. Pita me zabrinut: „Kamo dalje, rođače, ako znaš da raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija?”

Nije, prijatelju, jer pokretni cirkus (rijaliti „Veliki brat” i „Farma”) koji je s prvim danima jeseni banuo niotkuda najavljuje hladnu, tešku i tužnu zimu. Od livade do salaša i nazad vode dva putića koja se, kao i paralelne prave, seku negde u beskonačnosti. Znao je to Džoni još onda, zbog toga je i otišao. Ako nas neko ne vrati na sunčanu stranu ulice, neumitno svi odlazimo zajedno u noć. S tim u vezi, očekujem da se oglase borci i organizacije za zaštitu od cirkusa, livade i salaša. Ne bi škodilo ako bi se apelu pridružili i Green Peace, UNESCO, Save The Children, a nemam ništa protiv, i UEFA i NATO. I Ines.

Objavljeno na: „Objektiv“, 13. oktobar 2009.

The post Veliki brat na farmi appeared first on Dejan Jeremić.