Usred neprijatne rasprave sa Hrvatskom i krize koja komšijske odnose dovodi do pucanja i skoro otvorene mržnje, premijeru su i ovde osvežili staru muku. Zaštitnik građana je pisanim aktom zatražio smenu ministra odbrane.

Predsednik srpske vlade nije sklon kompromisima kad je u pitanju vršenje poslova vlasti. Ali za razliku od pre šest meseci, kad je posle katastrofe vojnog helikoptera ljutito presekao: „Ne dam svoje ministre”, sad je bio nešto mirniji. Rekao je da će videti i odlučiti.

Izvesno je da premijer ponovo „neće dati” Gašića. Kruševački biznismen i lokalni medijski gazda, koji je svoje porodične poslove razgranao svuda gde je to bilo moguće, nosi kafedžijski barjak koji nikako ne ide uz sistem odbrane: „Bata Santos”. Kafa je bila njegova prva poslovna ljubav, a Čarapani bar umeju da izaberu nadimak koji nije podložan promenama.

Radeći za grad, Bata je više radio za sebe, svoje firme, njihove ćerke i unuke. Sve to ne bi moralo da mu se uzme za zlo, ali je Gašić, navodno, trgovao uticajem i svoju političku moć realizovao kao unosan biznis, pa čak i udeljivao pare iz opštinskog budžeta preduzećima u vlasništvu familije.

Dok još nije bio ministar, ali i kad već jeste, Gašić je sve to opovrgavao, tvrdeći da mora da brine i o svojoj porodici. I on jako brine, jer je domaćin i porodični čovek, a da se pri tom nije lično mešao u tokove novca iz budžeta. Novac je tekao sam.

Premijer nikada nije javno obrazložio zašto je izabrao Gašića za ministra odbrane. Šta ga je preporučivalo, koja znanja ili dostignuća iz te ekstremno važne sfere, kako je tako ubedljivo pretekao sve moguće kandidate za taj resor? Kojim kvalitetima i idejama, kakvim programom?

Reklo bi se da je predsednik vlade prednost dao neupitnoj vernosti, a ne kreativnim moćima budućeg ministra, servilnoj odanosti prosečnog vojnika partije. Možda je Vučić tražio i našao kadrovski slabo tkivo odbrane, da u odbrani ne bi bilo otpora.

I nije ga bilo. Kod smanjenja ionako skromnih primanja pripadnicima vojske, ministar nije bio na njihovoj strani, pa je „slaba ličnost” srpske odbrane pomogla ideji o dodatnim restrikcijama u nemaštini. Nije mogao niti umeo da brani materijalne interese profesionalaca, zato što ih nije razumeo i zato što je čuvao svoje.

Ali, ključna drama njegove odbrambene karijere odigrala se u dva čina. Prvi je obračun Žandarmerije i pripadnika „Kobri” na Paradi ponosa. Vojni specijalci su se nekim čudom zatekli kao telesna straža premijerovog brata, a ministar je ignorisao zahteve da podatke o pozadini sukoba i pretvaranja vojnih snaga u privatno obezbeđenje dostavi na uvid nadležnom licu.

Drugi je afera sa helikopterom, koji je ministar podigao kao nenadležno lice, ignorišući proceduru i ulazeći samovoljno u lanac komandovanja kome inače ne pripada.

Ko zna šta je u pitanju: ministrovo neznanje ili opijenost onom vrstom vlasti koja mu je personalnom politikom udeljena bez valjanog obrazloženja. No, i to je nekako moglo da se zataška humanitarnim obzirima. Ministar je, na primer, imao najbolje namere, ma koliko one, kao takve, vodile u pakao. Sukob između visoke funkcije i minorne kompetencije nastaje neposredno posle toga. I to kad je javnost postavila pitanje odgovornosti za katastrofu: smrt sedam lica i uništenje letelice. U prvom saopštenju, koje je kasnije neko zgužvao, posada je optužena za sopstvenu smrt, uz navođenje visokog promila alkohola u krvi mrtvog pilota. Ipak se neko setio da je takva optužba sramna i nemoralna, pa ju je brzo povukao.

Tada je ministar Gašić dao antologijsku izjavu. Nije poznato je li to bila njegova kreacija ili je dobio precizne upute šta da kaže. Ali on je rekao da se „ne oseća nimalo odgovornim” za to što se dogodilo. I da mirno spava, pa da bi u sličnoj situaciji postupio isto.

Nije moguće da čovek, uz saznanje da se nalazi na čelu ogromnog sistema, najsloženijeg u državi, uopšte pomisli tako nešto. Bilo je časno da kaže kako je normalno da oseća odgovornost, da je njegova funkcija neuporedivo manje važna od izgubljenih života i da ga strašno muči savest. I da je odlazak sa dužnosti, koju nije najbolje razumeo, najmanje što može da učini.

Premijer, međutim, tada „nije dao” svog ministra, ali ne zato što je verovao u njegove sposobnosti, nego što je bio siguran u svoju nepogrešivost.

Danas još nema bilo kakve odgovornosti ni za zloupotrebu „Kobri” niti za tragično kidanje lanca komandovanja. Upotreba sistema odbrane kao partokratskog zabrana nedopuštena je i za društva sa mnogo manje proklamovanih sloboda. Zaštitnik građana je rekao svoje, a možemo i da pogodimo šta će reći zaštitnik Bratislava Gašića.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 29. septembar 2015.

The post Dobri vojnik Gašić appeared first on Dejan Jeremić.

Nešto lično. Evo me već u poodmaklim godinama, kada se prave rezimei. Moram, međutim, priznati kako se danas jedan od mojih temeljnih oslonaca, vrednost u koju sam sve ove godine slepo verovao, opasno ljulja.

Ono na čemu se bazirao čitav moj pogled na svet bila je, naime, srednjoevropska kultura. Studirao sam na njenom izvorištu, gde su pisci Kafka, Eden fon Horvat, Musil i Cvajg, slikari Gustav Klimt, Oskar Kokoška i Alfons Muha i kompozitori Mocart, Maler, List, Dvoržak i Smetana obeležili moju mladost. Najveći uticaj na moj profesionalni rad imali su srednjoevropski reditelji Bili Vilder, Vilijam Vajler, Ernst Ljubič i Majkl Kertiz, ljudi koji su uzdigli Holivud. Svi ovi umetnici poticali su iz prostora negde između Beča, Praga i Budimpešte, znači iz kruga čiji prečnik nije veći od nekoliko stotina kilometara.

Do skora sam verovao kako je antička kultura našla uhlebije baš tu, u srcu Evrope, da je izabrano najsigurnije mesto na kome će se sačuvati njena civilizacijska poruka. Ovih dana, suočen sa stravičnim prizorima neljudskog ponašanja prema bespomoćnim ljudima koji su došli da potraže spas na njenim vratima, počeo sam da sumnjam u to. Užasni strah za sopstveno dupe nadjačao je bilo kakav osećaj empatije u srednjoj Evropi. Sebičnost je postala, ili oduvek bila, a da ja to nisam primećivao, njena glavna odlika.

Bio sam dečak kada je SSSR napao Mađarsku. Reke izbeglica su tada iz te zemlje išle istim ovim putem kojim su se ovih dana uputili azilanti sa Bliskog istoka. Jedino što su Mađari tada bežali u suprotnom pravcu, ka Jugoslaviji. Naša zemlja im je te 1956. godine otvorila vrata, primila ih pod okrilje i zaštitila ih. U našoj ambasadi u Budimpešti spas je potražio i tadašnji predsednik Mađarske Imre Nađ. Blokirana od strane sovjetskih tenkova, sa njim je u našoj ambasadi gladovalo i osoblje ambasade i još pedesetak najviših mađarskih rukovodilaca sa svojim porodicama. Naša zemlja je reskirala sve, a Mađarska danas reskira samo komociju.

Posle okupacije Čehoslovačke 1968, u mom stanu su boravile mesec dana dve češke porodice. Radilo se o kolegama sa fakulteta Jirki Polaku i Rudolfu Blahačeku i njihovim ženama i deci. Putovali su nekoliko dana, mnogo udobnije nago današnji azilanti, pre nego što su zazvonili na moja vrata. Nisam ih upitao koliko ostaju. Otišli su zatim u Iran, snimali tamo filmove za šaha Rezu Pahlavija i kasnije nestali negde u svetu. Ne znam da li su živi. Nikada mi se nisu javili.

Pre izvesnog vremena, o tome sam već pisao, otišao sam u Brno da pokušam da uspostavim vezu sa čovekom, mojim drugarom iz šezdesetih, koga nisam video preko četrdeset godina. Mnogo mi je značio tada, bio je stariji i pametniji od mene, uputio me je u osnovne stvari u vezi sa srednjoevropskom kulturom. Nekako sam pronašao njegov broj telefona i javio mu se. Nije hteo da razgovara sa mnom. Bez objašnjenja. Možda je bio bolestan, možda depresivan, a moguće je i da nije želeo da ga bilo šta uznemirava.

Razmišljam ovih dana o svetu u kome su sopstvena sigurnost i udobnost jedine kategorije koji čine njegov smisao. O mišljenju koje ne uključuje tuđu patnju, osećanje samilosti i želju da se pomogne čoveku od koga sigurno nećeš imati koristi. Sećam se srednje Evrope iz vremena kada je grcala pod sovjetskom okupacijom, tih poniženih, snishodljivih starica koje su u od moljaca izjedenim krznenim okovratnicima sedele u praškoj kafani „Slavija”, ispijale svoju popodnevnu kafu i čekale da sve prođe. I dočekale su.

Njihovi potomci ne žele sada da svoj srećni (?), udobni život podele sa hordom ljudi koja je danas još strašnije ponižena nego što je to nekada bio slučaj sa njihovim babama. Oni od njih traže samo malo vode, parče hleba i slobodan put ka nečem što smatraju svojom sigurnom lukom. Ali, unuci onih starica iz „Slavije” ne žele da ih puste. Postaviće bodljikavu žicu oko sebe, mlatiti ljude, žene i decu, pucati ako treba (što se već pojavljuje kao ideja širom srednje Evrope), ali neće dozvoliti da im bilo šta zaljulja čamac kojim plutaju po evropskoj bonaci.

Razmišljam i o tome kako se i rodno mesto Adolfa Hitlera nalazi u istom tom krugu, čiji je prečnik svega nekoliko stotina kilometara. Da su doživeli ovaj trenutak, verujem da se niko od grčkih mislilaca ne bi složio da se na tom mestu pohrani blago koje se zove evropska civilizacija. Bilo gde drugde, ispod leda na Severnom polu ako treba, samo ne u srednjoj Evropi.

Goran Marković, reditelj

Objavljeno na: 21. septembar 2015.

The post Simfonija egoizma appeared first on Dejan Jeremić.

Povodom teksta „Istražno novinarstvo”, od 17. Septembra.

Nije mi jasno zašto Georgijev u tekstu „Istražno novinarstvo” (17. septembar) javno priznaje da ništa nije razumeo od onoga što je suština mog teksta.

Ni on ni Dojčinović nisu bili moja tema. Ključna je bila teza o simbiozi realnog i političkog podzemlja. Mogu da pojmim da čovek nije razumeo tekst, ali mogao je da pročita, bar još jednom, ili da polako shvata ono što želi, dok mu je to potrebno.

Georgijev laže da sam pripadao „bezbednosnim strukturama” vojske. Ne, njima nikada nisam pripadao. U većem delu karijere bio sam njihova meta.

Snimci Dačića sa Bananom nisu istraživačko novinarstvo, već jeftini amaterski špijunski vodvilj. Šta je bilo nepoznato o njima dvojici i njihovom prijateljstvu? Da su uz razgovor na kraju obeda pućkali cigare? Moje primedbe na kvalitet snimka i njegovu javnu moć nisu bezbednosne nego komunikološke.

Georgijev ne zna da komentar i te kako pripada žanru istraživačkog novinarstva. Ako ima iza sebe bar jedan čas metodologije društvenih nauka, ili osnovna znanja iz teorija masovnih komunikacija, morao bi da zna nešto o oblicima i modelima istraživanja. On se time kao suvereno bavi, i tvrdi kako ja, kao višedecenijski komentator „Politike”, o tim stvarima ne znam baš ništa.

Iznenadio me je glupavi stereotip, svojstven marginalnom polusvetu, dakle stalne naznake Georgijeva o tome da sam nekada bio oficir. Da, bio sam. Da li me to kompromituje? Šta je bio Georgijev u vojsci? Redov, četni ćata, ili šonja oslobođen vojske zbog ravnih tabana? Ili nešto četvrto. Ili ništa!

Ne bih na ovom mestu licitirao sa znanjima iz novinarstva, niti da li se istraživačko novinarstvo uopšte može dovesti u vezu s mojim imenom. O tome sude drugi, a ne Georgijev sa svojim javno pokazanim limitima.

Da je umeo da zapazi, Georgijev bi video da sam se bavio aferama čiji su zajednički junaci bili policajci i neki kasnije nagrađeni novinari. Tačno sam naveo koje su to afere.

Na kraju svog konfuznog i dirljivo nepismenog teksta, Georgijev se pita ko sam u stvari ja. Evo odgovora: samo Ljubodrag Stojadinović, onaj koji ne pripada nikome. Ne radim ni za koga, pišem samo u svoje ime, moje mišljenje nije podložno finansiranju, niti iza sebe vučem skraćenicu institucije kao neizbežno devojačko prezime.

A ko ste vi, Slobodane? Znate li uopšte? Kako istražujete bez osnovnih znanja o tome šta je u stvari istraživanje? Zna li ko osim vama bližnjih za vas? Da mi se niste nakačili, iako mi nikada niste bili na kraj pameti, ne bih znao ni ja. Nisam upoznat s vašim novinarskim opusom, nisam čuo za vaše istraživačke podvige i ne mislim da sam time bilo šta izgubio.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 19. septembar 2015.

The post Ko je Georgijev? appeared first on Dejan Jeremić.

*Čitav svet bio je moj.

Autor: Nune Popović za rubriku „Ljudi, sećanja”, koju uređuje Rade Radovanović u vikend izdanju „Danasa”.

Biti svestan sebe i poznavati sebe jeste naš primarni zadatak kao ljudskih bića, iako to nije nimalo lako. Mišel de Montenj odavno je napisao „biti nepošten prema sebi znači biti nepošten prema drugima“. Moja prijateljica doktorka Slađana Born ukazala mi je na poentu jedne od deset božijih zapovesti koja kaže: „Voli bližnjeg svog kao sebe samog“.

Naime, objasnila mi je Slađana, nemoguće je voleti drugog ako ne volimo odnosno mrzimo sebe. Tek kada pronađemo i zavolimo pravog sebe, mi postajemo sposobni da zaista volimo i druge. Iz ovoga je, nadam se, i drugima lako zaključiti otkuda toliko netolerancije, mržnje i „zle krvi“ među nama, u ime ljubavi dakako, da ne kažem – kolektivne depresije.

 ***

Naša prošlost je nepromenjiva, ali manipulativna kategorija. Ne kaže se bez razloga „pamćenje je svedok nepouzdani“. Nad nama se predugo vrši mentalni teror „ispiranja“ pamćenja i pokušaja nametanja selektivnog sećanja, u cilju ojačavanja interesa centara moći. Prošlost bi mnogi vrlo rado prepakovali prema aktuelnim i svojim potrebama. Političari su šampioni u manipulisanju sopstvenom i kolektivnom prošlošću, a to im polazi za rukom zato što je pamćenje „našeg naroda“ previše kratko. Sramotno i tragično kratko i selektivno pamćenje imaju Srbi. Taj olaki zaborav svega i svakoga zapravo je odraz nekulture, nemorala i nepoštenja. Nije toliko problematično kada neko nešto zaboravi – ko bi sve mogao da zapamti, kao što niko ne može sve da zna šta je jednom bilo a šta nije – ali bolna je činjenica da je premalo ljudi koji su spremni na podsećanje i suočavanje o mnogo čemu što ne odgovara njihovim interesima i projekcijama, svejedno da li se to odnosi na lični ili opšti plan.

***

U to ime želim da spomenem da je još živ jedini srpski hajduk Bogoljub Arsenijević Maki (doduše s ozbiljnim bolovima u kičmi), da slikar i performer Saša Stojanović još uvek pravi divne slike i širi pozitivu (zaposlen kao čuvar u galeriji MSU na određeno za minimalac), da Dejan Jeremić još uvek objavljuje ozbiljne političke kolumne (doduše samo na svom sajtu, jer su mu svi mediji zatvorili vrata, pošto je na listi nepodobnih koje treba ubiti glađu). Među nama je i novosadski pesnik i filozof mlađe generacije Siniša Tucić koji je, najkraće rečeno, genije. Tu je i Nikola Popović, koji nastavlja putopisnu tradiciju dostojnu Rastka Petrovića. Ali, vrednost tih ljudi njima nije referenca, nego prepreka da objavljuju svoja dela i elementarno pristojno žive od svog rada.

***

Kultura u Srbiji je rezervisana za visokotiražne i ekstravagantno obučene Mir Njam Njam „spisateljice“ koje naokolo dele lekcije o moralu, dostojanstvu i umetnosti. Vrhunski stvaraoci su marginalizovani i pred istrebljenjem. Umesto da ih gledamo, čitamo i slušamo, njihov rad se ignoriše ili „reda radi“ ponegde spomene, dok oni zapravo vode bitku za preživljavanje, sakriveni od očiju i odgovornosti javnosti. Zato ljudima stalno sugerišem: zapitajte se, koliko boljih od vas, na vaše oči prerano umire i nestaje zbog nebrige i sebičluka.

***

Laž je, po definiciji, sve ono što je neproverljivo. Bez obzira na tu jednostavnu činjenicu, mi živimo u vremenu brutalnog nametanja i hiperprodukcije laži kao temelja na kojima se grade životi ljudi i njihovih (društvenih, verskih, političkih i inih) zajednica. Ljudi se danas školuju za profesionalne lažove i diče se lažovskim zanimanjima. Naša tzv. intelektualna elita, pored političara, spada u najlažovskiju kategoriju. Prezirem laž i lažove, iako ne smatram da bilo ko ima tapiju na istinu, jer je „istina“ – na koju se lažovi (naročito političari i verske zajednice) toliko često pozivaju – zapravo totalitarna kategorija. Naša najveća civilizacijska dostignuća jesu sumnja i sloboda razmišljanja, nasuprot slepom verovanju. Istina bi, ako je već tražimo i ako zaista postoji, trebalo da se nalazi u sudarima kontradiktornosti i oprečnih stavova i činjenica, govorili su nadrealisti s početka XX veka.

 ***

O istoriji ne bih mogao da kažem bolje i kraće od pok. Vojislava Despotova, pa ću citirati njegovu (za mene) antologijsku pesmu

 ISTORIJA SE NE PONAVLJA

Svakog jutra kroz dva mala sanjiva groba

ispod obrva

sviće novi dan.

Kuva se kafa.

Čitaju se novine.

Oglašava se kreštavi mozak

petla istorije

koja se ne ponavlja koja se ne

ponavlja koja se ne ponavlja…

(Zbirka „Perač sapuna“, Matica srpska, Novi Sad, 1979.)

 ***

Dotakavši se istorije odnosno Despotova, nemoguće je da preskočim tradiciju odnosno mog pokojnog učitelja i mentora Vujicu Rešin Tucića. Voja i Vujica, u pesničkom smislu, neodvojivi su kao istorija i tradicija.

Imao sam čast, privilegiju i sreću u životu da budem jedan od malobrojnih učenika Vujicine književne škole „Tradicija avangarde“ od 1993. do 1995. u Beogradu, Ečki i Paliću, u kojoj je Ostoja Kisić vodio odeljenje Kontradiktorij o kritičkom razmišljanju kroz umetnost.

 ***

Bilo je to vreme slično ovome beznađu danas, kada su kod nas dolazile stotine hiljada izbeglica iz bivše Jugoslavije i kada su istovremeno stotine hiljada naših sugrađana napuštali Beograd i Srbiju, iz istog razloga zbog kojeg danas imamo izbeglice sa Bliskog istoka. Rat.

***

U predratnim, ratnim i poratnim vremenima, poznato je, tradicija je posebno moćno manipulativna poluga. Ali, šta je zapravo tradicija i da li je ona jedna i jedina, onakvom kakvom nam je nameću ili postoji više tradicija – bilo je jedno od prvih pitanja u Vujicinoj školi čije je pun naziv bio Tradicija avangarde – od Aristofana pa do naših dana.

***

Malobrojni učenici, među kojima sam bio i ja, vrlo brzo otkrili su da se više pronalazimo i prepoznajemo u tradiciji potpuno drugačijeg razmišljanja, stvaranja i delovanja, ali o kojoj pojma nismo imali, jer u zvaničnim školskim ustanovama nismo imali prilike da saznamo da su još od Aristofana, koji je pisao pesme žabljim jezikom, pa do avangardnih pokreta XX veka, postojali ljudi i stvaraoci koji su održavali jedan naizgled nevidljiv kontinuitet drugačijeg shvatanja i delovanja u umetnosti i životu, suprotan onome o čemu još uče decu u školama.

Da za sve nas bude još dramatičnije, omogućila nam je prilika da se upoznamo kako su upravo ti „marginalci“ kroz istoriju menjali svet nabolje, ne hajući što će, kao petlovi koji su prerano kukuriknuli, biti najčešće obezglavljeni, maltretirani, proganjani, zaboravljeni i/ili gurnuti na periferiju glavnih tokova umetnosti i prošlosti.

***

Zaključili smo da tradicija nije samo jedna i opšta, već da svako ima pravo da izabere svoju tradiciju. Taj zaključak kod mene je ostao nepromenjen i ja sebe smatram nastavljačem jedne naizgled uzaludne tradicije bez koje čovek nikada ne bi ni počeo da mašta o odlasku na mesec, a kamoli da do njega vekovima kasnije i fizički stigne. – Cena je sigurno visoka, rekao bi Džoni Štulić i dodao: – Ko ne pamti iznova proživljava.

***

Moje detinjstvo, kao i moj identitet, nedvosmisleno su određeni mojim beogradskim poreklom, generacijama unazad. Rodio sam se i odrastao bezbrižno i srećno u svom prirodnom geografskom i kulturološkom okruženju. Učili su me da biti Beograđanin znači biti građanin sveta, kosmopolita. Uvek smo vodili bitke s primitivcima ne razmišljajući u drugim kategorijama o ljudima koji nisu znali da odgovore na pozdrav „Dobar dan“ ili „Ćao“; s onima koji su bacali opuške ili pljuvali u zgradi u kojoj su stanovali ali, istovremeno, nismo smatrali da smo učinili bilo šta loše kada bismo, u toj istoj zgradi, autolakom ispisali velike grafite s porukama Punk is not dead ili Rimtutituki.

 ***

Sećanje na osnovnu školu („Josif Pančić“) u vezi je s nukleusom mog buntovnog bića. Najpre se sećam Slobodana Gluvića koji mi je bio učitelj samo u prvom razredu, jer je otišao u penziju. Dolazio bi kod nas kući kada sam bio bolestan. Kakav je on imao osmeh i pogled, to se ne zaboravlja.

***

Zatim sledi prva pobuna koju sam organizovao u životu. Polaskom u drugi razred dobili smo mladu i lepu učiteljicu. Ona je donela mnogo radosti i igre u naše male živote, svirala je harmoniku, vodila nas na nezaboravne rekreativne nastave u prirodi… Bio sam toliko impresioniran učiteljicom da sam babi rekao da je lepa kao Lepa Brena.

 ***

A zatim je usledio veliki šok. Posle nekoliko meseci, direktor škole odlučio je da „našu učiteljicu“ pošalje nazad u „dnevni boravak“ kao vaspitača, a da mom odeljenju dodeli neku drugu „iskusniju“ nastavnicu. Pritisak preko roditelja i roditeljskih sastanaka, iniciran na molbu dece „da im ne otimaju učiteljicu“, naravno, nije urodio plodom. Nova, a za nas decu „stara i stroga“ učiteljica uskoro je preuzela dužnost. Tada mi je palo na pamet da bi trebalo organizovati ozbiljniji protest kako bi nam vratili ljubimicu. Sačekao sam drugove iz razreda ispred ulaza u školu i umesto da odemo na časove, odvedoh ja jedno 2/3 odeljenja pravo do trošne učiteljičine kućice u kojoj je živela kao podstanar. Bila je šokirana kad nas je videla na vratima. Nije joj pomoglo što nas je terala da se vratimo u školu, jer tamo nismo želeli bez nje. Ali, sutradan smo ipak morali… i bilo je kako su „oni“ hteli… Ja se s tom nepravdom nikada nisam pomirio i ratovao sam s nametnutom učiteljicom, zagorčavajući joj život na sve moguće dečije načine. Tako i tada počela je moja borba protiv nepravde koju će mi život svakim danom predstavljati u sve većem i širem obimu.

***

Odrastao sam uz društvo starijeg brata, mojih idola, koji su slušali odličnu muziku, bili šmekeri, fajteri, imali lepe devojke. Vodili su me svuda sa sobom, na žurke, utakmice, koncerte. Čitav svet bio je moj. Deklarisao sam se pankerski, ali voleo sam da slušam i drugu muziku i putujem kroz maštu, naročito uz Pink Floyd, Dire Straits i čitanje Heseovih knjiga.

***

Polaskom u srednju školu, započinju famozne devedesete. Moji vršnjaci polako se profilišu u kakve će ljude postati, tuče pesnicama zamenjene su upotrebom noževa, rokenrol kapitulira pred četništvom i turbo-folkom, neka deca koja su bila odlični učenici postaju mafijaši, oni koji su bili oduvek skloni nasilju postaju ubice. Mene lomi na suprotnu stranu. Počinjem da pišem poeziju i postajem pobunjeni pojedinac. Učestvujem u demonstracijama 9. marta 1991. u kojima na pedesetak metara od mene gine Branivoj Milinović, moj vršnjak, s kojim sam – a to ću saznati kasnije – imao mnogo toga sličnog. Organizujem drugove iz srednje škole da se pridružimo Terazijskim protestima…

***

Pod mentorstvom mog ujaka Dušana Popovića i uz pomoć pok. kritičara Miodraga B. Šijakovića, sa nepunih 18 godina objavljujem prvu zbirku poezije Rusija. Ujak me upućuje na pok. Bogdana Bogdanovića, koji mi u nezaboravnim razgovorima daje gotovo proročke smernice za moj budući umetnički razvoj. Naredne godine, Bogdanove reči postaju stvarnost, jer postajem đak u Vujicinoj školi iz koje će se formirati umetnička grupa Magnet sa kojom sam Srbiji i svetu dao sve što sam tada mogao, osim golog života koji sam uspeo da sačuvam pre svega zahvaljujući ljudima kao što su moj advokat Nikola Barović i slovenački fotograf Bojan Brecelj sa porodicom, ali i drugim divnim ljudima koji su mi pritekli u pomoć, koju i koje nikada neću zaboraviti.

***

Za razliku od ostalih, ja sam Miloševića shvatio i tretirao kao ličnog neprijatelja. Tzv. opozicioni političari i tzv. intelektualci, a posebno antiratni profiteri borili su se protiv Miloševića načelno. I beše im zbog takvog odnosa mnogo dobro. Milošević je mogao da kaže – ja sam demokrata, imam opoziciju, a opozicija je za takvu ulogu imala deo kolača koji nju, naravno, nije zadovoljavao. Zapravo, bila je to farsa od opozicije, kao što će se kasnije i pokazati. Tobožnji opozicionari sve vreme gradili su priliku da nas opljačkaju više od Miloševića, iako su se dobrano nakrali od donacija iz inostranstva.

 ***

Ja sam kao umetnik, tada već potkovan avangardnom praksom, a izučavajući prethodno oblike pobuna u drugim totalitarnim režimima i vremenim, shvatio svoj zadatak. Trebalo je da pronađem i predstavim javnosti kreativan i nenasilan način kako savladati strah i izaći tiraninu na crtu, da bi novo društvo moglo da se stvara na novim vrednostima.

 ***

Koga zanima kako sam i šta je Nune radio sa grupom Magnet na beogradskim ulicama devedesetih, šta se događalo nakon hapšenja i tokom suđenja, kao i šta mislim o tome danas, može da pročita u mojoj obimnoj dokumentarnoj monografiji Živela sloboda! finansiranoj najvećim delom parama autora, a koju prodajem po ceni od 1.500 dinara. Čitaoci Danasa mogu me kontaktirati na e-mail nune.popovic@gmail.comi kupiti od mene lično monografiju za 1.500 dinara (broj primeraka je ograničen i knjige nema u knjižarama).

O sagovorniku

Nune Popović je rođen 1974. u Beogradu. Objavio je tri knjige, imao izložbe, performanse, radio kao novinar i urednik, više puta hapšen i gonjen montiranim procesima od 1996. do 2004. zbog borbe protiv Miloševićevog režima. Ima svoj frilens kreativni studio Nune Produkcija od 2003. Živeo u Ljubljani od 2000. do 2010. gde je vodio produkciju slovenačkog ombudsmana Matjaža Hanžeka. Od 2010. do 2012. bio u Novom Sadu, a potom se vratio u rodni grad. Srećan.

Objavljeno na: Danas, 19. – 20. septembar 2015.

The post Nastavljač uzaludne tradicije appeared first on Dejan Jeremić.

Snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo je pretencioznog amatera. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić postao je istinski superstar. Bio je sve što je mogao da poželi, stigao je svuda i stekao prijatelje nad zemljom i pod njom. Ume da peva, lepo ispadne kad se slika, i to na sastancima koji nisu tajni. Ali snimci jesu.

Videli smo u novinama, koje su samo jedan dan trijumfalno pokazivale ono što svi već znaju: da je veza politike i podzemlja bratski čvrsta i da takvu simbiozu niko ne može da raskine. Odavno beše kad se ovde podzemlje ispelo na vlast, a vlast sišla u podzemlje, pa je teško raščlaniti, ako je uopšte potrebno, ko gde pripada. Svi pripadaju svima, bratstvo raznolikih vlada našim životima.

Bilo je kreativnih pitanja u stilu: ko to uopšte snima i šta će mu taj fotografski šlajm, za čije babe zdravlje to uopšte čini? I onda se prst upire u one koji se ne vide, niti se zna gde su, samo je pouzdano da oni vide sve i da su svuda oko nas. A to su Službe!

Rekao bih da je takva verzija paranoje od svemoći tajnih sila uglavnom preterana. Ono jest, u prirodi je misterioznih struktura da prave dosijee, presreću razgovore, čuvaju dokaze o tome kad je ko iz vrhova vlasti bio njihov doušnik. Za svaki slučaj, jer bez doušništva nema napredovanja. Ali, profesionalci u službi ne daju tek tako svoja sabrana dela na uvid javnosti. To se kod njih ne čini, monopol na važnu informaciju omogućuje prednost u čuvanju pozicije. Ne bilo kog dežurnog političkog silnika, nego Službe same.

Zato bih rekao da je snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo pretencioznog amatera. Inače danas može da snima ko hoće i gde mu tekne. Oprema nije skupa, a film o Dačiću je tehnički loš, poziciono aljkav, diletantski kadriran i napravljen prilično neveštim amaterskim kalemljenjem. Još jedan dokaz da to nije Služba može se naći u samoj „pripremi objekta”. Profesionalci postavljaju kamere i bubice unapred, a ne post festum, što je u filmu sa Dačićem kao junakom trilera sasvim vidljivo.

Danas svaka politička grupacija ima svoje paralelne „bezbednosne servise”, koji se utrkuju u pokušaju da pokriju ono što državni organi ne stignu ili ne žele. Takvi amateri su nahvatali Ivicu.

Videlo se, posle svega, da Dačiću neće faliti ništa i da u tom smislu i njegov istorijski adut Peđa Marković može biti potpuno siguran za svoju poziciju. Uostalom, i predsednik i premijer su pružili podršku ministru spoljnih dela, usred afere, koja nije ni stigla da se rasplamsa kako se očekivalo.

Prema nekim teorijama zavere, koje se raspredaju u političkoj čaršiji, Dačića već godinama snimaju njegovi, za svaki slučaj. A kadrovski opit predsednika SPS-a navodno je trenutak za pokazivanje njegovih „prljavih veza”.

Razumemo stoga srpske političke ikone što se nisu oborile na Dačića, jer ko zna šta i gde o njima postoji slikano ili zapisano. A da svačega ima, u to se možete kladiti.

I sad dolazimo na onaj deo teme koji se u svetu, a ponegde i u Srbiji, razume kao istraživačko novinarstvo. Da li ono ovde uopšte postoji? Po slobodnoj proceni ovoga autora – jok, ili jedva. Komentatorska istraživanja najčešće su rezultat sintetičkog mišljenja autora ili njegovog spekulativnog stava. Dakle, mišljenje, a ne stav. Koga uopšte briga za mišljenje ako se ne ostavlja čak ni iluzija da mediji mogu bilo šta da promene. Naravno da ne mogu, ali njihov posao je da uvek iznova pokušavaju. Da budemo pošteni, mnoge nagrade za istraživanje u novinarstvu zaslužile su „neke” strukture iz policije. To nije nimalo loše, naprotiv. Čestiti policajci godinama rade da nešto krupno reše, da isteraju smeće iz brloga. I kad sve to daju tužilaštvima, spam ostaje u fiokama. Vrlo dugo, najčešće za sva vremena.

Novinari taj plen uzimaju kao svoj, od istraživačkog rada njima ostaje samo onaj deo hrabrosti da sve to objave. Ali, na tom nivou se istraživanje policije i hrabrost novinara iscrpljuju. Setimo se samo afera sa vakcinama, skandala sa ukradenim zemljištem u elitnom delu Beograda. Korupcionašku metastazu ne mogu da reše ni istraživanja ni bilo čija hrabrost, nego valjano funkcionisanje sistema, istog onog koji omogućuje korupciju. I tu je krug zatvoren i mrdanja nema. Zato su za premijera daleko veći problem Kokan Mladenović i Dule Vujošević, nego prvi potpredsednik vlade uhvaćen sa cigarom u društvu čoveka više nego sumnjive biografije, koga inače (po sopstvenoj tvrdnji) ne poznaje baš najbolje.

Ko god da je snimio Ivicu, badava je zalegao ispod stolova. Ako je to bio podvig nekog novinara istraživača, stvar je još gora. Njegove usluge nikome nisu potrebne, Dačić ostaje čvrsto u sedlu. Kad sjaše, vezaće ragu gde mu gazda kaže, a niko bolje od ministra svega i svačega ne zna ko je to.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 15. septembar 2015.

The post Istraživačko novinarstvo appeared first on Dejan Jeremić.