Ne čini se. Ovde su to opšta mesta političkog diskursa svakog ko se o poltiku očešao. Bez obzira na polaznu tačku i odredište s kog nastupa, bilo da se javljaju s pijedestala vlasti ili opozicije, akteri javnog života zagađuju životnu sredinu svakodnevnim slaganjem slova, reči i rečenica koje najčešće nije u domenu suvislog toka svesti.

Iz hrpe svega što se prethodnih dana moglo čuti i pročitati izdvojićemo tek nekoliko, kao ilustraciju. Čitalac će i sam moći da sačini svoju listu sličnih nepodopština kojima je bio čašćavan s televizijskog ekrana, naslovnih strana dnevnih novina ili na društvenim mrežama, najpogodnijem poligonu za mislioce svih fela.

A tamo, već stotinama puta prežvakane teme, otrcane i zastarele, priče o kojima su – zbog poprilične dosade – i ptice prestale da crvkuću a koje su majstori narodne: „Ponavlja kao Švaba tra-la-la” u stanju da mesecima vrte menjajući samo redosled reči u rećenici. Dosadno je, zavrti vam se u glavi. Pa, i ringišpil kraće gostuje u našem sokaku.

Tako će jedan od lidera Saveza za Srbju i predsednik pokreta Dveri, Boško Obradović ponoviti, ko zna koliko puta već ponovljenu mantru o diplomi doktora Nebojše Stefanovića, ministra odvdašnjeg a sve u svetlu Stefanovićevog indeksa i uplatnica kojima bi potvrdio polaganje ispita. Ko još čuva uplatnice s fakulteta? Kome je uopšte zanimljivo da o Stefanovićevoj (ne)postojećoj disertaciji sluša? Kome je do rasprave o tako opskurnoj temi? I šta se neprekidnim ponavljanjem te teme postiže? Osim večnog vraćanja istog.

Obradovićev saborac iz SzS, i predsednik Stranke slobode i pravde, Dragan Đilas reći će da ne zna ko je Vladimir Đukanović, jedan od učesnika nedavnih tajnih razgovora predstavnika vlasti i opozicije o uslovima za izbore 2020. Đilas, koji zna gde đavo spava, ne zna ko je Đuka, narodni poslanik SNS-a i vlasnik logorejičnog monologa emisije koju (valjda) sam uređuje, sam vodi, sam odgovara na pitanja koja sam postavlja i sam je sebi sagovornik! Uglavnom, nevažna figura u Narodnoj skupštini koliko i u svom samobitnom talk sfow-u. Ipak, ne toliko nevažna da Đilas ne zna ko sedi prekoputa okruglog astala dok se veća o izbornim uslovima. (Može li se uopšte reći „prekoputa okruglog…” ili je jezički nedopustivo, ne znam nisam pametan. Ne znam ko je Đuka!)

Treći iz SzS ekipe, odaziva se na Janko Veselinović, piše na svom Tviter nalogu: „Naplatna rampa kod Stare Pazove. Moja građanska neposlušnost na delu. U znak solidarnosti sa poljoprivrednicima i svima onim kojima režim guli kožu s leđa. Rt”. Ispod teksta, prigodan video-snimak. A na njemu, Janko glagolja o ceni pšenice, iz plastične kese vadi neke novce, sav sitniš skupljen razbijanjem kasice-prasice, sve dinar po dinar, i njime plaća putarinu. I to je ta građanska neposlušnost (sic!). O, moj Bože! I solidarnost s poljoprivrednicima!? Majko, sveta! I s ostalima koji nemaju kožu na leđima!? O, svi sveti! Osim što je na duže zaustavio saobraćaj i brži protok vozila na naplatnoj rampi, uspeo je da izazove i salve (pod)smeha svesnog dela svojih pratilaca na Tviteru. A za sve, tražio je i da njegov tvit masa retvituje(!) Da bi se što više ljudi smejalo i sablažnjavalo, šta li?

Dok stožeri opozicije, svako sa svog oblaka, posmatraju svet odgore, direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, između dva zaveslaja delfin stilom, s pozicije božanstva s Olimpa, poručuje: „U Jeremićevo vreme stotine hiljada Srba postali su dijaspora”. I sve to s neke grčke obale s koje je močao kupaće gaće uskačući u morsku vodu. Slana je. A izjava je u skladu sa skokom u Egej ili Jonsko more koje mu napune usta plankotnom i morskom florom. Otužno je, bljutavo.

Kao i fotografija Milanke i Bogoljuba Karića ispod koje piše: „Dragi moji, oblačeći odelo kneza Miloša i stavljajući krunu dinastije Nemanjić, osetio sam veliko uzbuđenje, dolazeći u dodir sa simbolima najsvelijih stranica naše istorije…” Neka mi čitalac ne zameri, ali ne bih dalje citirao. Previše je. On, Bogoljub, u odelu kneza Miloša i s krunom Nemanjića!? Uzbuđenje, dodir istorije… Ne, neću više. Nema dalje. A i vreme je da pišem zaključak.

Sve što bih u njemu napisao, čitalac već zna ili sluti. Zna i da kvalitet i budućnost svakog filma – ovog našeg očajno lošeg, posebno – zavisi i od glumačke podele. Ovde su glumci šmiranti, uglavnom extras, statisti. No, ne obično statisti, ne oni koji predstavljaju masu (rulju), slučajne prolaznike i ne oni koji ne izgovaraju nijednu reč. Ovo su statisti sa zadatkom. U očajno lošem filmu nepismenog scenariste, netalentovanog reditelja i stranog producenta, prevaranta i cicije.

7. avgust 2019.

The post Statisti sa zadatkom appeared first on Dejan Jeremić.

U domovima širom nevelike države otelo se jedno grupno – vauuu! Oni koji žive u zlatnom dobu svojim vau šalju bezrezervnu podršku mahaču drzavnim tajnama; oni koji bi zlatno rado menjali bronzanim dobom (neki i onim u kom je dominiralo kamenje) svojim vau izražavaju zaprepašćenje i čuđenje.

Ministar policije i doktor Nebojša Stefanović kaže da nije pravnik (te tako ni stručan za tu oblast) ali je siguran da predsednik može da čita odlomke iz sabranih dela izdavačke kuće BIA, Kraljice Ane bb. Pošto nije stručan može i da oceni da predsednik ima pravo da državne tajne čita kroz katodnu cev. Da za pravne nauke nije stručan ne mora da podseća, lakše mu idu zanatske radnje iz domena popločavanja kupatila i WC-a, odsek – keramičarev šegrt. Stoga, nestručnost ne odlaže izvršenje čitanja. Ili, nisam ginekolog ali mogu da pogledam.

A šta je to što smo kao državne tajne čuli?

Imena nekih sudija koji su potpisivali odluke o prisluškivanju predsednika dok je još bio u stranci haškog osuđenika, imena pojedinih stranih diplomata koje je Služba označila kao špijune i imena nekih političkih aktera koji su Službi bili sumnjivi. Obelodanjivanje tih podataka Stefanović ne vidi kao nešto oko čega bi trebalo dizati prašinu, on smatra da je od toga mnogo važnije to što je njegov sadašnji šef prisluškivan. Ako nije doktor prava ono jeste doktor spina. I bacanja prašine u oči, one iste koju ne bi trebalo dizati.

U svojoj knjizi „Opelo za državnu tajnu”, bivši zamenik načelnika Resora državne bezbednosti Zoran Mijatović, pozvan da bude svedok u Haškom tribunalu, piše i o događajima koji su imali oznaku državna tajna, daje na uvid dokumentaciju, fotografije i ostale „sitnice” koje su bile pohranjene u arhivima Službe.

Davno, kao mlad kadar Partije, u potrazi za poslom Mijatović odlazi kod tadašnjeg predsednika Socijalističkog saveza radnog naroda Savskog venca Dragana Nikolića koji mu kaže:

„Slušaj, omladinac, ako hoćeš da radiš, probaj u policiji, ali ne običnoj, u onoj političkoj.”

I ode Mijatović da okuša sreću. Sve vreme, u glavi mu odzvanjaju Nikolićeve reči: „Tamo šaljemo najbolje. Politička policija, razumeš, omladinac? I tamo se vodi politika na malo drugačiji način… ako prođeš Udbinu proveru, počinješ s radom. Ali, ako ti nije dobra provera, ni Centralni komitet, ni kabinet Broza ne mogu da ti pomognu. To da si kandidat za Udbu, nikom ne govori, to je tajna.”

Posle obavljenog ragovora tamo-gde-treba, Mijatović dolazi kući, supruga ga pita kako je bilo, a on odgovara da je to tajna. Po prijemu u Udbu, saopšetno mu je, zapravo, upozoren je, citiram: „Ovo što radiš ovde, što saznaš, sve je tajna. Ako čuješ u Službi da je danas lepo vreme, da će Partizan da pobedi Zvezdu, sve je tajna. I plata je tajna, šta ti žena radi takođe je tajna, broj dece, broj krvnih zrnaca ako se ustanovi u Udbinoj ambulanti.”

Služba se, kaže Mijatović, nikada nije odrekla jednog od svojih najznačajnijih fundamenata na kojima je počivala – tajni. Takođe, i kada ode u penziju pripadnik Službe potpisuje obavezu čuvanja svih tajni, u protivnom Služba će ga ganjati. Zbog toga, bilo mu je čudno to što je Služba ostala nema i gluva na njegovo obelodanjivanje nekih državnih tajni. Nije dizala onu prašinu. Ovako to Mijatović komentariše:

„Zato me je, prirodno, začudilo što Služba nije zainteresovana koje ću ja sve tajne da odajem.”

E, sad sve vas čudi ovo u vezi s odavanjem državnih tajni. I s prašinom. Nepotrebno. One su državne do trenutka do kog neko ne odluči drugačije. Onda gube prefiks državnog i tajnog i postaju vruća tema. Ogoljene, bez zaštite pečata i potpisa ovlašćenih lica, na meniju su javnih rasprava, kafanskog tračeraja, ispiranja usta abronoša svih fela i „stručnjaka” svih profila.

Nije tajna da je država ostala bez (nekih) tajni, kao što nije tajna ni da će ona prašina zauvek ostati tajna. A ona, bačena u oći, eno je, fercera, nije se slegla. Niti će.

3. avgust 2019.

The post Država bez tajne appeared first on Dejan Jeremić.

Pod oznakama tajno i strogo poverljivo na Fakultetu političkih nauka održan je sastanak predstavnika vlasti i opozicije u vezi s eventualnim dogovorom o uslovima za izbore 2020. godine. Zašto je sastanak imao prefikse tajnosti i poverljivosti znaju samo oni koji su u razgovoru učestvovali. Ukoliko i oni znaju (!).

Sastanku su prisustvovali ministar policije Nebojša Stefanović, poslanici Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Vladimir Orlić i Vladimir Đukanović, predsednici Stranke slobode i pravde i Demokratske stranke Dragan Đilas i Zoran Lutovac, potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić, kao i poslanica u Skupštini Srbije Marinika Tepić i predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislav Žigmanov. Bio je tu i predstavnik Nove stranke Aris Movsesijan.

Da sastanak ne bude samo samit političara, u njega su se udenuli i predstavnici civilnog sektora, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht i Milan Antonijević iz Fonda za otvoreno društvo koji je moderirao okrugli sto. Bili su prisutni i Bojan Klačar iz CeSID-a i predstavnici Crte. Valja dodati i da je dekan FPN Dragan Simić izjavio da je sastanak sazvan na inicijativu Fonda za otvoreno društvo (ima li s ovim nekakve veze Džordž Soros!?).

Ono o čemu javnost o sastanku šturo može da bude informisana jesu saopštenje u kom se navodi da je na adresu Saveza za Srbiju stigao poziv Fakulteta političkih nauka i Fonda za otvoreno društvo da Savez učestvuje u radu serije okruglih stolova na koje su pozvane političke partije, nevladine organizacije i profesori Fakulteta političkih nauka. Takođe, beležimo i izjavu poslanika Srpske napredne stranke Vladimira Đukanovića koji nije propustio da optuži opoziciju za politizaciju skupa koji, kako tvrdi, nije imao formu pregovora.

Na svom Tviter nalogu Đukanović piše: „Elem, skup je bio zamišljen kao prezentacija CeSID-a i Crte o izbornom zakonodavstvu. Nikakvi pregovori i slične besmislice. Ipak, očito je da su gospoda iz SzS imali za cilj da politizuju skup i mimo pravila moderatora skupa pozvali su medije”.

Ovome bi valjalo dodati da je zahtev organizatora bio jasan: u javnost ne iznositi diskusije učesnika okruglog stola. Vratimo li se koji red iznad uočavamo (opet) da je jedan od organizatora bio Fond za otvoreno društvo (ima li s ovim nekakve veze Džordž Soros!?). Opet!?

Dakle, dogovoreno je da dijalog – i ovaj već održan a i svaki budući – bude vođen po principu „Chatham House”, što u prevodu znači bez obaveštavanja i informisanja javnosti o detaljima razgovora. Neki mediji, ipak, prenose svoja saznanja prema kojima su predviđena još četiri sastanka na kojima će se razgovarati o „biračkom spisku i izbornoj administraciji, finansiranju kampanje, ulozi medija tokom predizborne kampanje i obezbeđivanju biračkog prava, odnosno pritisak tokom kampanja na birače”. Ovo poslednje tumači se kao: crni džipovi bez tablica, snagatori ošišani na opasno, bejzbol palice, porodično pakovanje namirnica za palačinke (brašno, ulje, šećer) plus pašteta, novac u vrednosti crkavice za jedan glas i tome slične potrepštine kojima se nagrađuju odanost brzini, snazi i boljitku. Svetloj budućnosti kao takvoj.

Da baš sve ne bude nepozanica za javnost, pomenućemo i da su prisutni obedovali pice i sendviče, a zasladili su se kolačima. Uglavno, testo. Gnjecavo.

Ni reči ne beše o tome šta se pilo. Zbog vekovne tajne manastirske rakije zavetovali su se na ćutanje. I na celibat.

Obaška činjenica da su neki od učesnika prvi put u životu, a i u istoriji, videli kako izgleda jedan fakultet iznutra.

Na slične događaje već smo navikli a bilo ih je (o tome bruji čaršija!) na relaciji vlast – opozicija, zapravo relacija se odnosi na neke individue koje su po istom principu strogo poverljivo divanile po beogradskim restoranima i nekim podrumima, uglavnom budžacima koji pružaju udobnost bezbednosti i zaštite od radoznalih očiju i ušiju. O kojima, pazi sad, čaršija sve zna.

Tako i ovaj sastanak iza zamandaljenih vrata, bez prisustva javnosti – i medija koji javnost predstavljaju – vonja tajnovitošću u koju građani, najzainteresovaniji da znaju o čemu se razgovaralo, ne smeju i ne mogu da imaju uvid. U njihovo se ime pregovara ali to njih ne treba da se tiče. Jer, ko su oni da znaju šta za dobrobit svih njih odlučuju ovi za koje su građani no name populacija. Jedinke bez identiteta i prava na istinu.

Naravno, uprkos tajnosti, možemo očekivati izjave (pitajte čaršiju) koje će odjekivati praznom retorikom kao što su i obećanja učesnika ovakvih samita oduvek bila samo praznina šupljine. I dok su vrata prostorije u kojoj je sastanak održan bila zatvorena, prozori su zjapili širom otvoreni. Duvala je jeziva promaja.

30. jul 2019.

The post Tajnost promaje appeared first on Dejan Jeremić.

Sasvim je legitimno biti protiv nečega ili nekoga kao što je po potrebi neophodno biti za nekoga ili nešto. I biti uzdržan nije bogohulno, kao što je poželjno imati i mišljenje i stav. Poslednje navedeno uglavnom imaju svi. O svemu. Kada je sve prethodno deo delovanja profesionalnog političara onda to ima posebnu težinu. No, s obzirom na političke prilike unazad nekoliko decenija, stanje u društvu je – zahvaljujući promišljanju političkih aktera – uglavnom bestežinsko.

Jedna od učesnica političkog pozorišta, poslanica Demokratske stranke Nataša Vučković, takođe ima mišljenje i stav, što je posve prirodno za nekoga ko politiku promišlja u svetlu demokratskog diskursa, uvažavanja tuđeg mišljenja, dijaloga i tolerancije. Ona tome ima da doda – a sve u svetlu bojkota rada Narodne skupštine na šta se stranka kojoj pripada obavezala u potpisanom sporazumu koji je vlasništvo grupacije poznate pod imenom Savez za Srbiju – i ovo:

„Protiv bojkota sam. Dopuštam da je možda, u jeku protesta, bojkot parlamenta doprineo stvaranju nekog sinergijskog efekta. Ipak, uverena sam da bi poruke građanskog protesta bile prenete mnogo većem broju građana da smo ih mi, poslanici opozicije, prenosili i sa skupštinske govornice, koja se obavezno javno direktno prenosi, što je tekovina opozicione borbe iz 90-ih koju smo uporno branili. Sa jenjavanjem protesta postavilo se pitanje svrhe daljeg bojkota”.

Protiv bojkota je, ok. Reče i da bi poruke protesta bile prenete mnogo većem broju građana ukoliko bi poslanici opozicije prisustvovali skupštinskom zasedanju. Da li? Šta to građani koji protestuju nisu već čuli? Šta to nisu već čuli i oni koji ne protestuju? Ša treba da čuju ono koji listom glasaju za trenutnu vlast? Tek njih ne interesuju poruke s protesta.

Argumenti koje Vučkovićeva navodi deluju neubedljivo i jalovo jer ono što se u televizijskom prenosu skupštinskih sednica čuje i vidi odavno nadmašuje siromaštvo latino serija. Kraćeg imena – sapunice. Najjeftinije pravljenje balona koji pucaju na povetarcu.

U daljem, govoreći o mogućnosti bojkota narednih parlamentarnih izbora, Vučkovićevoj se čini da ne postoji konsenzus u vezi s tom temom:

„Zabrinjavajući su glasovi koji pozivaju na ometanje izbora. Bilo bi korisno da se opozicione stranke spremaju za izbore, da organizuju kontrolore…”, i dalje u smislu štetnosti koju bojkot sobom nosi, o istoriji koja nas uči da bojkot nije uspešan metod i sve tako do konačnog da je bojkot ništa a sedenje u poslaničkoj klupi sve. U skupštinskom restoranu, takođe.

Njen bivši šef u stranci Bojan Pajtić, uz komplimente koje joj upućuje, ima pravo i na čuđenje takvim Natašinim razmišljanjem:

„Nataša Vučković je prostojna, talentovana, obrazovana osoba sa velikim političkim iskustvom. Ima pravo da iskaže stav koji vredi saslušati. Čudi me da ne vidi koliko je opasno i pogrešno svoditi razloge bojkota parlamenta na hitan postupak i spajanje tačaka dnevnog reda”.

Ne bih da budem delilac pravde ali bih se s Bojanom složio. Bez obzira na potrebu pravljenja kompromisa – kojih u politici ima više nego igde – retorika kojom Vučkovićeva barata samo je poigravanje s odlukama koje donosi opozicioni savez, čiji je DS jedan od osnivača, i dovođenje njenih pristalica u stanje u kojem i same o temi imaju mišljenje i stav koji najčešće nisu za fine uši. Aman, ljudi, o čemu vi to? Postoji li išta od onoga što ste potpisali i građanima obećali što vas obavezuje a građanstvo uverava da niste od onih koji duvaju balone od sapunice?

Za stanje u kojem gravitacija (sila zemljine teže) nema nikakav uticaj kažemo da je bestežinsko. Bez obzira na činjenicu da je opseg dejstva gravitacije bekonačan, ona u bestežinskom stanju ne postoji. Na prstohvat je od nule. Isto je i u slučaju političkog levitiranja (i gravitiranja!) između bojkota i sedenja u klupi naspram Maje Gojković. Na korak od nule. Svako primicanje nultoj tački vodi krajnjem rezultatu kojem se, nažalost, približava i stranka koju Vučkovićeva predstavlja. Sve je bliža stanju bez težine. Nultoj gravitaciji.

19. jul 2019.

The post Bestežinsko stanje appeared first on Dejan Jeremić.

Piše: Dejan Jeremić

Priznajem, nisam odgledao niti jedan televizijski sekund istorijske posete predsednika Francuske Republike Emanuela Makrona Srbiji, Beogradu i njegovoj prevashodnosti Aleksandru ovdašnjem. Nemam stomak za protokole, neiskrenu retoriku, isprazne hvalospeve u oba smera, usiljene osmehe samo za objektive foto-aparata i samo za jednokratnu upotrebu, diplomatske laži i mimikriju i ostale kurtoazije koje, koliko sutra, ne vrede pišljiva boba. O poseti, obavestio sam se iz javnih glasila zahvaljujući blagodeti koje nudi internet na mnogo načina.

A internet i njegove srodne duše društvene mreže obiluju tekstovima, fotografijama, video-zapisima a ponajviše „začinskim biljem” kao derivatom naših ruiniranih života. Svega tu ima, u podužem spisku ordiniraju sezonsko voće, sezonsko povrće, zimnica, kiseo kupus (kaca i kamen, obaška), još kiseliji krastavci, turšija i ajvar koji ubedljivo dominira; zalazak sunca, gole butine na plaži i nožni prsti koji se dodiruju s tankom linijim spajanja dva plavetnila –nebeskog i morskog (što se jos zove i horizont), mesec i mesečina, oblaci, duga (pre i posle kiše), kiša, grad, snegovi, vejavice, kijameti, oluje, poplave, bujice i istale prirodne katastrofe; selfiji u luftu, pored i ispred njega, u toaletu, pored bojlera, kade, tuš-kabine, uz WC šolju, s njom, na njoj, pored bidea i ostalih veštačkih selfi katastrofa; kuce, mace, papagaji u krletki, ptice na grani, cveće u cvatu, bube u travi, papci u saftu…

Vratimo se Makronu i njegovom domaćinu s kojim je na početku razmenio rukoljub, položio vence tamo gde je potrebno, šetao gradom i Kalemgdanom, obratio se narodu srpskom na tečnijem srpskom jeziku no što su to u stanju da učine neki članovi porodice Karađorđević. Pa će na drevnoj beogradskoj tvrđavi, sve držeći ruku na levoj strani grudi (tu valjda drži novčanik), reći: „Evo, Francuska je ovde. Srbija je isto tako u našim srcima. Danas i zauvekv”. Neko iz mase vikao je: „Makrone, Srbine”. Taj mu zna porodično stablo. Na kraju, Makron je, aludirajući na Spomenik zahvalnosti Francuskoj na kojem piše: „Volimo Francusku kao što je ona volela nas”, poentirao: „U ime svoje zemlje kažem vam da i Francuska voli vas kao što ste vi voleli nju“. Svi vole svakog i svi su svakog voleli kao što i svako ko je bio voljen voli i sada onog koji je, takođe, nekada bio voljen, i sve nekako u tom smislu bezgranične ljubavi u samo dve rečenice. Is kojih isijava – voleli ste nas, voleli smo vas.

Vučić se revanširao ne štedeći komplimente: „Veliki Makron je pokazao poštovanje prema Srbiji. Nije u četiri zida pričao s istomišljenicima, već je stao pred običan narod. Predsednik Makron je imao strpljenja da me sasluša a ja sam govorio o svim vašim i našim nedaćama… ”… itd. Izustio je, veliki Makron, pravilno. Ne visok jer on to nije, a koliko je veliki neka oceni čitalac gledajući u predsednikove oči koje sjaje. Odraz u oku je čudo! Običan narod, hmmm, i jesmo. Mi, neki, za razliku od neobičnog koji u naše ima Makronu priča o svim nedaćama. Vašim i našim. Njihove su smešne, naše su tužne. A o Makronovom strpljenu da sasluša ispredaće se priče kako je imati strpljenje za slušanje domaćina redak podvig u istoriji svetske diplomatije.

I dođe vreme za počinak u prvom danu posete čoveka kog je, ne tako davno, predsednik ove države posprdno pomenuo u kontekstu protesta, subotnjih šetnji, opozicije, bunta, narodnog nezadovoljstva i zahteva građana da njegov režim ode: „Nisam vam ja Makron da popustim pred zahtevima”. Nije. Nije ni opozicija kadra da takve zahteve artikuliše a ni da to saopšti Makronu. Tako je prvi dan njegovog boravka u Beogradu protekao bez susreta s predstavnicima onih koji bi voleli da su opozicija. Nisu ni tražili sastanak iako su prethodnog dana bili prisutni u francuskoj ambasadi povodom nacionalnog praznika te zemlje. To kaže Makron. Nekom nešto nejasno?

Laku noć, bilo je prelepo dok smo se voleli.

I, na koncu, da ne ostane nejasno kako sam sve o poseti saznao. Pa, iz prethodno navedednog, poseta je bila red kiše, red sunca, red utamničene ptice u kavezu, red slavuja na grani, gole butine, izmaglica na horizontu, dominiraju ajvar i krastavci (kiseli). Uglavnom papci.

16. jul 2019.

The post Volite Makrona kao što je on voleo vas appeared first on Dejan Jeremić.