Nedavno, Nikolić je odlikovao bivšeg kubanskog predsednika Fidela Kastra Ordenom Republike Srbije na lenti. Pošto je već krenuo u posetu toj nama bliskoj zemlji (od Beograda do Havane jedva da ima 9.168 kilometara vazdušnom linijom!), Nikolić je poneo još jedan, isti takav orden za premijerku Jamajke Poršu Simpson Miler. Ne znam koliko nas vazdušnih kilometara deli od gospođe Porše, ali znam da je vremenska razlika na mom i njenom satu sedam sati. Kad na pretraživaču ukucam „rastojanje između Beograda i Kingstona” dobijem odgovor – Paraćin i Vlasotince. Verovatno biram pogrešan internet-pretraživač.

Nikolić ovih dana boravi na Kubi, ona mu je i bliža i bliskija od, recimo, Srebrenice, u koju neće otići na obeležavanje dvadesetogodišnjice masakra u tom gradu. U Havani je ugodnije, a i toplije, tamo se razmenjuju kolajne. Jednu takvu, zove se „Hose Marti”, Nikolić je primio do kubanskog predsednika Raula Kastra za zasluge i doprinos svetskom miru, obrazovanju, kulturi i nauci! Da li doprinos svetskom miru podrazumeva i neodlazak u Srebrenicu? Odgovor na to pitanje izlišno je navoditi.

Idemo dalje. Kubansko odlikovanje dodeljuje se i za doprinos obrazovanju, kulturi i nauci. Nikolićevo obrazovanje ne doseže dalje od poznavanja pečenja rakije u Bajčetini, proročanstva o malim žutim ljudima koji će se napiti vode s Morave i kojekakvih mitova i legendi na kojima bazira svoju politiku o srpskom narodu vekovno povezanim bratskim vezama s Kubom i Jamajkom. I još nekim stanovima.

Kultura? Šta to beše? To beše nešto uzvišeno, osim ukoliko se tom imenicom ne ilustruje Nikolićeva donacija nekoliko (nepročitanih) knjiga Narodnoj biblioteci ili podrška supruzi Dragici u njenom humanitarno-kulturnom radu na ikonopisanju, izradi mozaika, šustikla i tkanju ćilima. Tako obično biva kad jelek, anterija i opanci zasednu u blindirani ambijent kože, klime, jelkice-vanile.

Mic, po mic, stigosmo i do nauke. Ona je u diretknoj sprezi s obrazovanjem, te je kazandžijino pečenje rakije na naučnoj osnovi referenca koja se ne može zanemariti. To što iz zemlje kojom predsednikuje, mladi, obrazovani, naučeni i s titulama doktora odlaze u pečalbu jeste dopirnos nauci. Svetskoj. Za takve ovde mesta nema, ali će se kao apatridi već snaći u belom svetu i doprineti borbi protiv masnih tanjira u nekom restoranu na Kubi ili Jamajci. Za naučni rad nema boljeg mesta od kujne. Zna to, iz iskustva, i akademik Nikolić.

Koliko su ovi na suprotnoj strani sveta od stanova upućeni u Nikolićeva dostignuća u oblastima za koja je odlikovan, rečito i slikovito govore i hispano mediji koji gromoglasno najavljuju njegovu posetu Kubi ilustrujući je fotografijom bivšeg predsednika Borisa Tadića, ispod koje piše: El presidente de Serbia, Tomislav Nikolić. Za grešku postoje bar dva objašnjenja: ili im je program koji koriste za rad sajta pobrljaveo ili pojma nemaju ko je Nikolić. Ako je ovo drugo, onda je zaista sramota da ne znaju ko je čovek koji je toliko zaslužan za svetski mir, obrazovanje, kulturu i nauku. Uostalo, Tadićeva fotografija i nije neka greška, ista je to fela.

Dobitnik ordena, koji je i sam podelio poveću gomilu sličnog znamenja, može da se prsi i uzdignute glave da šeta ulicama Havane na čijim ćoškovima sede omatoreli revolicionari s gitarama i horski pevaju: Hasta Siempre Comandante. Za tu priliku mogao je da povede i onog Vulina, da učini detetu revolucije plezir. Možda ovaj nije zaslužio orden, ali za Kubu ima prikladnu garderobu. Nema sumnje da bi se kostimiran u Če Gevaru osećao kao svoj na svome. Kao da je u svom stanu.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 21. maj 2015.

The post Odlikovanje odlikašu appeared first on Dejan Jeremić.

Što se predsednika države tiče, on se svakako nada novom mandatu. Ako ga politička deca sve manje pitaju za savet – onda ništa. Hladovina će biti sve veća. U nekoliko intervjua poslednjih dana, predsednik Nikolić je pokušao da obrazloži model podele vlasti u Srbiji. Ohrabruje što se šef države oglašava i zanimljivo je da ima manje gafova kad izjave daje bez pomoći svojih savetnika.

I Nikolić je, naravno, emotivno i racionalno raspet između Istoka i Zapada, političke moći i margine istinske vlasti. Između svoje prošlosti, koju često objašnjava uverenjima koja se mogu i moraju promeniti pred snagom argumenata. On je već godinama u jakoj senci svog političkog čeda, Aleksandra Vučića, i nije sigurno da li iskreno želi da iz nje izađe. Ipak, da se njegova reč čuje u šizofrenim putevima srpske politike – nema sumnje da to iskreno želi.

Iz svoje pozicije svetovnog patrijarha, Nikolić ocenjuje srpsku vladu na primeru njenog predsednika: „Mislim da vlada nije jedinstvena, to će Aleksandar morati da rešava, ako stigne od ministarskih obaveza koje je preuzeo na sebe.” Tako predsednik govori za nedeljnik „Vreme”, uz poruku koja nije prikrivena čak ni elementarnom ezopovštinom. Dakle, malo je ministara čiji je kapacitet na nivou dramatičnog dela srpske istorije, pa premijer stalno mora negde da uskače.

Nikolić nije potpuno objasnio da li takav teret na Vučićeva leđa tovari on lično ili prvi ministar trpi posledice svog lošeg izbora. Svejedno, predsednik Srbije je protiv ministara koji su eksperti za sve i svašta i mogu da budu na čelu bilo kog resora. Takvih ima u ovoj vladi bar nekoliko, da sad ne potežemo imena. Šef države se dotakao i teme koja je neizbežna. To je dualizam u rukovođenju vojskom, ambijent koji može da vodi i u tragične konfuzije.

Za one ministre sile koji nisu čitali ili nisu dovoljno dobro razumeli Ustav, Nikolić je rekao da on (predsednik) komanduje vojskom i da takva funkcija i priroda posla ne trpe dvojnost. To je rekao u vezi sa odlukom da se ide u Moskvu, na Paradu pobede, ali i zbog drugih stvari. On nije rekao postoji li bilo kakva surevnjivost između njega i ministra odbrane Bratislava Gašića.

To su manje-više proizvoljne tabloidne verzije koje ne pomažu da se objasni nešto što se zove „linija komandovanja”, nego ozbiljnu državnu stvar svode na sukob ličnosti. Ipak, i to je malo verovatno, jer po prirodi stvari, predsednik i ministar teško mogu da se sretnu na liniji spora i sukoba. Jednostavno rečeno, predsednik komanduje, ministar nema operativnu nadležnost nad vojskom. Dakle, ne može da izdaje naređenja generalima, osim svojim pomoćnicima u ministarstvu. Inače, Gašić je debitant među ministrima, pa se na njega i ne odnosi Nikolićeva primedba o „univerzalnosti”.

Ipak, pre helikopterske katastrofe ministar Gašić je neposredno (i neovlašćeno) pozvao generala Bandića i izdao mu naređenje. Bio je to neočekivani susret političkog diletantizma i vojničkog profesionalizma. Bandić je znao da se takvi zahtevi odbijaju i vraćaju na pravu adresu, ali je ipak odlučio da se leti. Da mu sad ne stajemo na muku, taj vrhunski oficir je i dalje u teškom procepu zbog nastojanja da brzinu delovanja (spasavanja) pretpostavi proceduri. Istog dana, kad se desilo najgore, javno je priznao svoju odgovornost za odluku. Nije se sakrivao iza bilo koga.

Odgovornost je odmah priznao i general Ljubiša Diković. Rekao je: „Odgovornosti ima, ali se ona ne može deliti. Svako je nosi, u skladu sa svojim ovlašćenjima.”

Taj časni oficir je svoj položaj stavio na raspolaganje predsedniku i kad su poginuli mineri na Kopaoniku. Rekao je: „Ja sam odgovoran, spreman sam na sve posledice.”

Ne znam da li je Diković „Nikolićev” ili ne. Ne verujem da bilo kome pripada, bar ne na način koji uz vojnički stav podrazumeva servilnost. Ipak, on je imao problema (sa ministrom odbrane) kad je rekao da u slučaju helikopterske nesreće nije poštovana procedura i da nije u redu da onaj od koga mora sve da počne (načelnik Generalštaba) poslednji sazna šta se dogodilo.

Tako je srpski general sa četiri zvezdice biranim rečima pokušao da obrazloži tragični ministrov amaterizam. Nije vredelo, jer je Bratislav Gašić više puta ponovio da ne oseća „ama baš nikakvu odgovornost” za nesreću. Pa ni moralnu. Šta je uopšte to?

Uzgred, Gašić je jedan od zaštićenih vlasnika resora. Može mu se, on je servilni vojnik stranke. I ministar Selaković se pokazao u negiranju moralne odgovornosti za ministre Gašića i Lončara, govoreći kako u ovom slučaju savest nije sporna, ocenjujući etički sklop svojih kolega besprekornim.

Na otvorenoj svečanosti u Kolubari predsednik Vlade je najavio brzu rekonstrukciju vlade. „Biće kratko i slatko!”

Nisam siguran ko odlazi, ali naslućujem nedodirljive. Što se predsednika države tiče, on se svakako nada novom mandatu. Ako ga politička deca sve manje pitaju za savet – onda ništa. Hladovina će biti sve veća.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 12. maj 2015.

The post Lekcije iz senke appeared first on Dejan Jeremić.

Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.

Stvo­re­na je no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se divi Vu­či­ću. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Kir­bi ima vr­lo za­ni­mljiv stav pre­ma Sr­bi­ma. Na svoj na­čin, uz ne­što ezo­pov­skog ogra­đi­va­nja, de­fi­ni­sao nas je kao ši­zo­fren na­rod, na emo­tiv­noj i ra­ci­o­nal­noj gra­ni­ci iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ve­ro­vat­no bez do­bre ge­o­po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je i bez mo­ći da se opre­de­li­mo. 

Upr­kos po­u­zda­nim sa­zna­nji­ma da na­ve­de­no od­re­đe­nje ne mo­že bi­ti ko­lek­tiv­no svoj­stvo, mo­gu­će je da nas je go­spo­din Kir­bi do­ne­kle pro­bu­dio iz le­tar­gič­nog dre­me­ža. U stva­ri, gde smo to mi? Na­ša po­zi­ci­ja je za­ni­mlji­va, ri­zič­na, far­sič­na i dra­ma­tič­na i uglav­nom pro­iz­la­zi iz ne­do­stat­ka mo­ći da je spo­zna­mo.

Na­rav­no, i Is­tok i Za­pad, i jed­no i dru­go, ili ni jed­no ni dru­go, i sve dru­ge ne­do­u­mi­ce – pro­iz­la­ze iz na­šeg unu­tra­šnjeg po­li­tič­kog ustroj­stva. Re­klo bi se, iz vred­no­snog si­ste­ma ko­ji je na­kri­vo skle­pan na ap­strakt­nim ide­ja­ma i op­se­na­ma, na pro­jek­ci­ja­ma ko­je ni­su ostva­ri­ve ili su ma­glo­vi­te.

Da­kle, na si­ste­mu ko­ji je ve­ćin­ski mo­ćan, a ne zna šta bi sa tom sna­gom, osim da ču­va no­vi kult vo­đe iza ko­ga se za­kla­nja­ju par­tij­ski me­di­o­kri­te­ti. I iz to­ga pro­iz­la­zi vr­lo ne­pri­jat­na ste­ril­nost. Na­ša po­li­tič­ka kre­ta­nja su ome­đe­na in­te­re­si­ma i emo­ci­ja­ma, ali ak­tu­el­na po­li­tič­ka eli­ta (ako se to mo­že ta­ko na­zva­ti) ni­je u sta­nju da ih si­tu­i­ra ka­ko va­lja i ta vr­sta ori­jen­ta­ci­o­ne zbr­ke tra­je do­sta du­go.

Za­ni­mlji­vo, ali po­sle ni­za po­li­tič­kih ga­fo­va, a omak­ne mu se još po­ne­ki, To­mi­slav Ni­ko­lić je po­vu­kao ne­ko­li­ko zna­čaj­nih po­li­tič­kih po­te­za. Kao ustav­ni ko­man­dant voj­ske, mir­no i od­me­re­no je za­tra­žio is­tra­gu i od­go­vor­nost. Ni­je sti­gao da se do kra­ja ba­vi tom te­škom tra­ge­di­jom jer su ga oda­tle is­ti­snu­li ne­na­dle­žni i on je uglav­nom ću­tao.

Na­rav­no, još je la­men­ti­rao nad sud­bi­nom Sr­bi­je i svo­jom, po­vo­dom biv­šeg ku­ma Še­še­lja, pret­po­sta­vlja­ju­ći bož­je za­ko­ne ovo­ze­malj­skim, jer mu ovi dru­gi na­ru­ša­va­ju bla­že­ni baj­če­tin­ski mir. Do­neo je jed­nu do­bru od­lu­ku: da od­red srp­ske voj­ske ide u Mo­skvu na pa­ra­du po­bed­ni­ka. Ni­je se oba­zi­rao na ne­pri­jat­ne i ne­pri­stoj­ne pri­di­ke ni­žih či­nov­ni­ka sa Za­pa­da.

To­ma će de­ve­tog ma­ja bi­ti na tri­bi­ni is­pred Kre­mlja, a naš od­red će de­fi­lo­va­ti u čast po­be­de nad fa­ši­zmom, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su mu slo­mi­li kič­mu. To je isto­ri­ja i ona ne sme da se po­no­vi, ali ni po­na­vlja­nje ni­je is­klju­če­no, na još go­ri na­čin.

Na­rav­no da Ni­ko­li­će­vo pred­sed­ni­ko­va­nje ne za­slu­žu­je ode i epo­ve, ali ono što va­lja ne mo­ra se pre­ću­ta­ti. Da li će Sr­bi­ja zbog to­ga ima­ti šte­te? Sve za­vi­si od tač­ke gle­di­šta. Ne­ke sva­ka­ko ho­će, ali i vaj­de bar zbog jed­ne do­bre do­ze sa­mo­po­što­va­nja. Ma ko­li­ko „evrop­ski put” bio bes­ko­nač­no da­lek, a mo­žda i ne­do­sti­žan, ne sme se od­u­sta­ti, bar zbog pu­to­va­nja sa­mog. Kad stig­ne­mo ta­mo, Evrop­ske uni­je mo­žda vi­še ne­će ni bi­ti, ali za Sr­bi­ju je pre­vas­hod­no va­žan mo­del iz­be­ga­va­nja izo­la­ci­je.

Na Za­pa­du, Ni­ko­lić ima re­pu­ta­ci­ju oko­re­log ru­so­fi­la i ta­mo se mi­sli ka­ko je to neo­t­klo­nji­vo. Ma­da je srp­ski pred­sed­nik vi­še pu­ta „sa po­la usta” obra­zla­gao i ne­mi­nov­nost kon­ti­nen­tal­nih in­te­gra­ci­ja. Vu­či­će­va ori­jen­ta­ci­ja je, bar na pr­vi po­gled ne­pri­ko­sno­ve­na. Za­pad je po­zdra­vio i po­dr­žao nje­gov od­luč­ni ko­per­ni­kan­ski obrt i ras­kid sa vred­no­snim okvi­rom ko­ji ga je dr­žao u ra­di­kal­skoj dog­mi de­ve­de­se­tih. Ali, slu­čaj „Še­šelj” je do­veo do neo­če­ki­va­nih šu­mo­va na re­la­ci­ji Bri­sel–Va­šing­ton–Vu­čić. Pa­ko­va­nje po­li­tič­ki is­tro­še­nog voj­vo­de i sla­nje u Be­o­grad ima­lo je pre sve­ga estrad­ne po­sle­di­ce. Da ni­je bi­lo Za­gre­ba i Vu­li­na. Ovaj po­to­nji je ob­ja­snio da je u pi­ta­nju po­tez ko­ji ima za cilj da ru­ši Vu­či­ća. Še­šelj je, na­rav­no, ra­dio sa­mo ono što je uvek ra­dio, ali je us­peo da do­dat­no po­kva­ri i ona­ko ne pre­te­ra­no sr­dač­ne od­no­se sa Za­gre­bom. I on­da je do­šao na­log da se Še­šelj vra­ti u Hag, što je Vu­lin po­no­vo pro­gla­sio na­pa­dom na Vu­či­ća.

Pre­mi­jer se se­tio da je to mo­žda tač­no i da je Vu­lin pr­vi uka­zao na to, što je do­kaz da je on (Vu­lin) pa­met­ni­ji od pr­vog mi­ni­stra. Na ovu po­hva­lu Vu­lin ni­je re­a­go­vao, ni­je od­bio po­hva­le, a i za­što bi?

Ta­ko je stvo­re­na no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se di­vi Vu­či­ću. Na­pro­tiv, „ne­ko” ga stal­no ru­ši, na­rav­no uz Mi­ško­vi­ća i me­di­je, ko­ji su pod kon­tro­lom mo­ći iz­van ove dr­ža­ve. Ipak, Kir­bi ga je po­zvao da po­se­ti Va­šing­ton i ta­ko po­ten­ci­ra di­ho­to­mi­ju sa Ru­si­jom.

Oda­kle, ipak, Kir­bi­je­va te­za o ko­lek­tiv­noj ši­zo­fre­ni­ji? Ko je u ovoj dr­ža­vi de­le­gat ras­ce­plje­ne po­li­ti­ke, da­kle ko je dok­tor Dže­kil, a ko mi­ster Hajd?

Odav­de, iz­nu­tra, ne mo­že se vi­de­ti ko­lek­tiv­na di­le­ma iz­me­đu Evro­pe i Ru­si­je, na pri­mer. Či­ni se da je lju­di­ma uglav­nom sve­jed­no i da u Sr­bi­ji te­ško si­ro­ma­štvo i isto ta­kva le­tar­gi­ja idu za­jed­no. Baš nas bri­ga i za jed­ne i za dru­ge. Na­pro­sto, ne ose­ća­mo ono što pre­mi­jer tvr­di: da nam je bo­lje. Ni­je bez zna­ča­ja, ali Na­rod­noj ban­ci je baš kre­nu­lo. Eto na­ma ra­do­sti! Ta­mo su trud­be­nič­ke pla­te kod gu­ver­ner­ke Jor­go­van­ke u pro­se­ku po­ve­ća­ne za pre­ko 50.000 di­na­ra. Ta­kva vest mo­ra da uspo­ko­ji ši­zo­fre­nog lum­pen­pro­le­te­ra Sr­bi­na ko­ji je pred vi­še­go­di­šnjom di­le­mom: da li na pi­jac ili pred na­rod­nu kuj­nu!

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pobednicki-raskorak.lt.html, 14. april 2015.

The post Po­bed­nič­ki ras­ko­rak appeared first on Dejan Jeremić.

Da li se sećate kako je Hitler javno bio nezadovoljan i kako je vikao na sve oko sebe – saradnike, generale, ministre, pa i na narod? Da li se sećate šta im je obećavao? Da li se sećate čime se sve služio i šta je na kraju postigao? Da li je On to opsednutom takvim nemačkim radom, redom i disciplinom? Ono što On priča i radi, naime, nema nikakve veze sa današnjom Nemačkom. U Nemačkoj su, na primer, nastavnici i profesori stub društva. Etalon, uvažavani i poštovani u zajednici. Penzioneri uživaju u putovanjima i izlascima u kafiće. Elita nikada nije uz Vladu, nema većih kritičara nemačke politike od nemačkih intelektualaca.

Kada Habermas „izađe iz jazbine“ i progovori, zaćute i ptice – svi slušaju šta ima da kaže. Kada se oglasi predsednik Ustavnog suda i kaže gospođi Merkel da građani ne moraju da znaju nemački jezik ako plaćaju svoje račune, ona zaćuti i više nikada ne spomene šta ona misli o multikulturalnosti Nemačke. Da li ste ikada nešto slično čuli od Njega? Ne, naravno. On je obećavao i obećava nešto sasvim drugačije od onoga što se u stvarnosti događa i ka čemu idemo.

Svakim danom postaje sve očiglednije da je Njegov cilj da izazove kontrolisane unutrašnje sukobe, pobune i nemire, da bi imao opravdanje zašto ništa nije uradio od onog što je obećao plebsu kako bi osvojio vlast i dobio moć. On izaziva sve i svima u Srbiji gura prst u oko. Na Zapadu se smeška, međunarodnim moćnicima se ulaguje i snishodljivo obraća. O Njemu možete javno da čujete samo hvalospeve i bespogovornu spremnost Njegovih izabranika da izvrše Njegova naređenja (tvoja reč – naša zapovest), ali Njega to ne zadovoljava. On šizi zato što mu stalno treba slabiji neprijatelj koga će nemilosrdno i svim silama poraziti da bi nahranio svoju patološku mržnju. Njemu treba „okidač“ i „opravdanje“ za sprovođenje brutalne diktature. Da i On, konačno, prodiše punim plućima! Da pokaže Šešelju da je bolji od njega. I svima kod kuće da pokaže! Za stolom samo On da govori! Svi da rade šta On kaže i kako On kaže.

Naravno, On će redovno da izvršava sve međunarodne zahteve da bi imao odrešene ruke na domaćem terenu. Svet sa Njim neće imati nikakav problem, jer se seća da je NATO bombardovanje započeto raketiranjem Njegove ministarske kancelarije. On odlično zna da je Njegov stvoritelj Šešelj onoliko bio u Hagu. Ispratio ga je u zatvor u kome je sada i Mladić koga je do nedavno smatrao većim od Đinđića pa je na ulicama demonstrirao da bi bulevar na Novom Beogradu nosio Ratkovo, a ne Zoranovo ime. Naizgled, On je sve to odbacio. Promenio se. Naučio je. O tome ne treba i ne smemo ni da pričamo. A i zašto bi?! Onoga ko je Njega lično bombardovao – Blera – sada ima za savetnika. Političko-duhovnog oca Šešelja se odrekao. Mladića ne spominje kao da nije ni postojao, a Đinđića ne ispušta iz usta. Odgovor na pitanje – zašto – pronaći ćete svuda oko sebe. On radi isto ono što nije uspeo sa Šešeljem i Mladićem, zbog Blera, Đinđića, pobunjenih građana. Nekadašnji paravan – patriotizam i rat za odbranu srpstva – zamenio je reformama. Međutim, njegov cilj je ostao isti: On je glavni, On je gazda, On je moć, On sve može i sme, Njega se svi plaše, sve je Njegovo… Ko ne misli tako taj kleveće i laže.

Zato ne nasedajte na Njegove provokacije, ne prihvatajte strah koji pokušava da utera, ignorišite ga, smejte mu se, klimajte mu glavom da misli da vas ima, a zapravo pružajte pasivni, kreativni i nenasilni otpor gde god možete – na mikro-planu – to je jedino protiv čega On i oni slični njemu nemaju nikakvu moć. Džaba mu aparat i naredbe ako nema realizaciju na terenu.

Niko ne može da vas natera da uradite ono što nećete, snalazite se i budite maštoviti kako ćete opstruisati Njegovu nameru da od vas učini pione za svoje morbidne ciljeve. To je čovek koji vas ubeđuje da vašu decu treba da vaspitavaju i obrazuju nastavnici sa nedostojnim platama. To je čovek koji je najranjivijima među nama, penzionerima, oduzeo deo od najmanjeg što imaju i što im pripada. To je čovek koji govori da smo mi neradnici, iako On ima samo radni staž na političkim i lezilebovićevskim funkcijama. On je vrhunski student i pravnik iako nema nikakav profesionalni rezultat. Naprotiv, iza njegovog angažmana još se puše leševi i zgarišta. Njemu su, kao i svakom totalitaristi, potrebni samo „zdravi, jaki i poslušni“. Pamet mu ne treba, jer je On najpametniji, valjda je to jasno iz svih njegovih nastupa i ponašanja.

Ne služite mu i ne opslužujte ga. Ne dozvolite sebi da budete Njegovi poslušnici, jer ćete sebi učiniti najgoru moguću uslugu. Tako ćete mu omogućiti da vas ima u šaci i da vas eliminiše kad god bude poželeo. Sila je jedino što On razume, ali pošto ne oseća da mu se iko ozbiljno suprotstavlja – On je u lavirintu svog ludila iz koga nema izlaza. Zato Njemu nikako ne treba ponuditi izlaz, ne sme mu se dozvoliti razlog da bi mogao da opravda i otvoreno demonstrira svoju brutalnost koju smo imali prilike da vidimo i osetimo. Ovo što On sada radi nije ništa u odnosu na ono šta On može i šta bi On želeo. Tempiranoj bombi se ne sme dozvoiliti da eksplodira tamo gde bi mogla bilo kome da naudi.

Nikada ne zaboravite, Srbija je nastala da bi njeni građani živeli slobodno i bez straha od okupatora i tirana, da bi i rob u njoj postao slobodan. Mnogi naši preci su izgunuli da bi imali svoju državu. Mnogo puta smo prevareni. Naša sloboda nikada nije bila u potpunosti osvojena, ali ako se ne osvestimo i predamo – sve će biti uzaludno. Bićemo nedostojni da imamo svoju državu i da je ikada po svojoj meri uredimo. Mi smo ljudi koji vole slobodu, koji vole da budu dobri domaćini, da imamo prijatelje, da gostimo i budemo ugošćeni. Želimo da lepo živimo od svog rada. Mi imamo kvalitetne ljude, oni su marginalizovani ili primorani da napuste svoju zemlju. Svoju zemlju moramo da oslobodimo od lopova i prevaranata da bi se najbolji među nama pitali o našim problemima i da bi najpametniji i najsposobniji donosili odluke o našoj sadašnjosti i budućnosti. Mi preziremo i gnušamo se svakoga ko hoće da nas drži u šaci. Ne, mi nismo Nemci i nikada nećemo i ne treba da budemo. Ni Švajcarci, ni Finci. Mi konačno moramo da ostvarimo ono što jesmo, a On ne zna šta je to. On je tek prva generacija među nama i moraće još mnogo da uči.

Zato, polako i pametno, najjačim oružjem koje imamo: humorom i kreativnošću, sa punom svešću da nam oni koji su nas već izneverili ne mogu pomoći, i da nam niko ne može oduzeti ono što ne damo. „Nedostižan cilj neranjiva je snaga“. Proći će i Njegovo vreme, krastu treba pustiti da otpadne.

Nune

Objavljeno na: https://www.facebook.com/notes/nune-popovi%C4%87/za%C5%A1to-i-kakav-otpor-treba-i-ne-treba-pru%C5%BEiti-njemu/725532777566603, Beograd, 4. mart 2015.

The post Zašto i kakav otpor treba i ne treba pružiti Njemu appeared first on Dejan Jeremić.