U svom stanu Nedić više ne gleda kroz prozor, sada čita s nekog papira, čita u sebi. „Jutros zvone crkvena zvona na svakih pola sata”, kaže Nedić. „Đurđevdan je, devere”, kaže mu snaja. „Srećna Vam slava”, čestita mu, servira žito. Nedić se krsti, kaže da im je okupator uzeo sve, još samo da im oduzme veru, boga i krsnu slavu. Božidar kasni. Ko je Božidar? Ulazi Božidar, to je onaj prolaznik koji je zagledao marku nemačkog automobila, on je takođe Nedić, samo nije Milan nego Božidar. Doneo je letak s Hitlerovim likom. Nedić mu kaže da su Nemci zabranili da mu rodbina dođe na slavu. Onda je on tražio od Nemaca da ga vode u zatvor, u logor, kao što je tamo i njihov brat Milutin, takođe Nedić. Božidar se krsti, pred ikonom.

Nedić je u dilemi da li da piše pismo Cincar Markoviću, a i nije mu jasno zbog čega je u kučnom pritvoru, zbog čega ga kao retku zver drže u kavezu. Priča kako je kritikovao odbrambeni plan, mislili su da je lud. Nastavlja da priča o strategiji šumske borbe. „Znači, k’o hajduci, na Đurđevdan u šumu”, kaže brat Božidar.

Isti datum, samo u selu. Radojica i Đorđe, uparađeni u nošnju, svađaju se oko kape, jure se po avliji. Iz kuće izlazi muškarac, i on u nošnji, i taj se krsti. Večeras se svi krste! Čuju se pucnji. Ko to puca? Majka zove Radojicu i Đorđa. „Prvo je bio karabin, ‘mauzer’, a posle pištoljski meci”, kaže deda, starina. A kad tamo, mlada Tarabićeva trenira gađanje iz pištolja, stil Jasna Šekarić. E, tu je i kicoš. Njega čovek ne može da promaši, ama nikako. Znam ga k’o zlu paru, to je ona komunjara što je, u jednoj epizodi, već očijukala preko plota s mladom Tarabićevom. Ček, kako se ono zvaše mlada? Na vrh mi je jezika… RRRR… Samo sekund, da premotam tu epizodu… Radmila, zove se Radmila. Gde stadoh, pobeže mi misao…? A, da, kod kicoša. Boljševik, voli Lenjina, Staljina, Bakunjina, Sibir, gulage, Beriju, Lubjanku, „volgu”, „moskvič”, „čajku”, „zaporožac”, „kaćušu”, „kalašnjikov”, Kaljinku, Rjabinjušku, babuške; oklopnjaču „Potemkin”, „Auroru”, Borodinsku bitku, Raspućina, Anu Karenjinu, Vronskog (Raskoljnikova prezire kao baboubicu); obožava Ural, Kavkaz, kozake, Gagarina, Lajku, Belku i Strelku, berzoja, boršč, kavijar, a voli i da nategne votku; Valentinu Terješkovu, nju voli zbog svemira, voli srp i čekić, Ostrovskog, kaljenje čelika, Korčagina, Gorkog, Gogolja i mrtve duše, Čehova, njegove tri sestre, višnjik i u njemu ujka Vanju i galeba, Crveni trg, podmoskovske večeri, Volgu (reku), Don (takođe reku), Šolohova, kozake (njih sam možda već pominjao?), vojnika Čonkina; Spaskog, Botvinika, Talja, Karpova, Belova, Žarmuhamedova i Tkačenka, Irinu Rodnjinu i Aleksandra Zajceva, Milku Babović, Tretjaka, Fetisova, Kasatonova, Krutova, Larionova i Makarova; gotivi braću Ruse kao baćuške, braću Karamazove kao braću, Tolstoja, Jasnu poljanu, zločin i kaznu, Dostojevskog, starca Zosimu, doktora Živaga i Laru; Jesenjina, Puškina, Evgenija Onjegina, Majakovskog, oblak u pantalonama, ćilibar, ruski rulet; Nevu, Kremlj, Boljšoj teatar, Maju Pliseckaju, Mišu Barišnjikova; voli i Ejzenštajna, Vertova, Nikitu Mihalkova, varljivo sunce, Končalovskog, pomahnitali voz, trojku (saonice koje vuku tri konja); takođe i Tarkovskog, Rubljova, rublje (novac), ruske gaće (rublje); Putina, Hodorkovskog, Berezovskog, Abramoviča i Čelzi mrzi iz dna duše kao trulu buržoaziju, reakciju i klasnog nerpijatelja… Zapričasmo se, daj da gledamo seriju. A i zanimljivije je kad malo popričamo.

printscreen „Ravna gora“

Majka besna, ljuta, grdi decu zbog toga što se igraju oružjem, vuci se, Radmila kući, kaže, onda potera i sinove. Neće majka da ih vidi u društvu kicoša, i kvit. „Izvini, drugar, majka je majka”, kaže Tarabić Vukadin. Kicoš odvodi Žarka na stranu, nešto se domunđavaju, kicoš ode. Vukadin ljut k’o ris, hoće da zna šta su njih dvojica ćućorila. „Izvini, batice, još nisi naš”, kaže Žarko. Kicoš, Živadin se zove (to je onaj uča, komunjara), planira da napadne zatvor i da oslobodi zarobljene, među njima i Tarabića seniora i seoskog protu. Žarko sve to saopštava s mnogo žara, postupiće kako mu Partije nalaže, a Vukadina će da predloži za članstvo u SKOJ-u. Posle će u PUPS. Vukadin je još ljut, ma ljući nego u prethodnim kadrovima, kaže: „Preči ti taj SKOJ nego svi”. Pa, šta si mislio.

Zatvor. Nemci streljaju zarobljene, Tarabić otac sve to posmatra kroz prozorske rešetke. Odjednom smo na nekoj slavi. Kuća Tarabića, u njoj lome slavski kolač, i njima je slava, krste se, podrazumeva se. Eto ti ga opet onaj Živadin, kicoš. Gvirka kroz prozor, čudi se ovima zbog toga što se krste i pominju Hrista, nabije kačket s petokrakom zvezdom na čelo, i ode u ofanzivu.

Počeo je 7. maj, s brda „švenk” na kuću. Sin Dragan u podrumu upao u porodični arsenal naoružanja i vadi li vadi, gvožđa kol’ko ti duša ište. Dok se on naoružava, majka, Marica i devojčica bele platno na reci. Majka i devojčica odlaze, Marica osta u vodi do zglavaka. Sad smo za astalom, kariranim. Još jedan takav, pa još jedan, nigde žive duše, a kafana. Gde je narod? To je naziv za Jugoslovensku vojsku u otadžbini koja se na ledini ispred kuće sprema za pokret. Vojnici stoje na livadi, mirno. Sin Dragan nikako da izađe iz onog podruma, sad rovari po nekoj rupi, mažnjava dukate. Izlazi pred majku u punoj ratnoj opremi. K’o Džon Vejn. Žešće izgleda, kao Rambo. Ide da se bije, odlazi s Dražom i vojskom. Majka misli da je poludeo. „Idi donesi drva da potpalim šporet i baci to gvožđe”, moli ga majka. Pa da te majka ženi.

printscreen „Ravna gora“

Jok! Rešio sin Dragan da ide, ne može da peče jagnjad i da jede zaponjke dok njegovi drugovi gladuju u nemačkim logorima. Šta ti je glumačka solidarnost. „Zbogom, majko”, kaže. „Čekaj, Milisave” (tako se zove sin Dragan), ona mala daje mu medaljon koji nije htela da skine sa sebe kad su je u jednoj epizodi kupali. Draža se napolju obraća vojsci: „Dočekasmo Đurđevdan u pitomini drage otadžbine… Daleko smo od domova, familija i dece koja drhte od zavojevača što je porobio Jugoslaviju. Moramo dalje, da se prikupimo, saberemo… Kad kucne čas moramo da pokažemo zube”. Neće valjda kolektivno kod zubara? „Živeli!”, vikne Draža. „Živeli”, uglas će vojska. Kucnu se.

Stiže sin Dragan onako nakićen oružjem, izgleda kao nosač aviona. Kaže Draži da hoće da im se pridruži. Draža ga uzima za posilnog, sin Dragan mu se zahvaljuje, pardon, staraće se. Odlazi da se pozdravi s ocem, Bodom, izvinjava mu se zbog toga što odlazi. „Neka te bog čuva”, blagosilja ga Boda, grli ga.

Opet onaj koljač, sad je u grmlju, merka Maricu koja još beli rublje na reci, a pomalo i gladi butane, hladi ih vodom. Koljač zabalavio. Tamo dalje, na utrini, Dražina se vojska sprema da krene, sin Dragan pošao da se oprosti i od sestre Marice, i ne sluti da se koljač primiče, Marica ga vide, poče da viče, da beži, vrišti, ovaj je spopada, i on bi da se oprosti pred polazak. „Upomoooooć!”, zapomaže Marica. „Mariceeeeeeeeeeee”, viče sin Dragan. Koljač ne haje, navalio, vidi sina Dragana, vadi kamu, izaziva ga: „Ajde, pucaj…!” Sin Dragan, šta će, saspe rafal, tako je po scenariju. Koljača više nećemo gledati do kraja serije. Bar ne ovog koljača.

printscreen „Ravna gora“

Marica dotrča do oca i Dražine vojske, stiže i sin Dragan, skida kapu, okreće se. Jedan vojnik raportira: „Ubi ga!”. Koga? „Ubi Čuturića!” To je konspirativno ime onog koljača. Manda potvrđuje: „Ubio ga k’o zeca”. Replika iz filma „Ko to tamo peva”. „O, gospode, samo to ne”, promrmlja Draža, pojaha konja i komandova pokret. Boda, žena i Marica ispraćaju vojsku pogledom. Sin Dragan takođe gleda za vojskom. Gde li će on? Na koju stranu? Ode za vojskom, njegovi mu mašu, maše i on njima.

Ekonomsko-propagandni program. Osmi maj je uveliko, neka ustanova, jedan diktira, mislim da je taj diktirao i u nekoj od prethodnih epizoda! Takva mu uloga. Ulazi vojnik, ovaj se zbunio, kaže da ništa ne valja to što je diktirao. „Gos’n Aćimoviću, stigla depeša. Viđene vojne formacije oko Valjeva”, kaže vojnik. Kakve formacije? Aćimović mora da zna da li su to komunisti ili Jugoslovenska vojska, i jedni i drugi u otadžbini. „Jel’ tako?”, prodere se Aćimović. „Tako je!”, zacvrkuta sekretarica. Kaže mu onda još: „Gospodine komesaru, nastavite da diktirate”, i osta živa. Uđoše dvojica u uniformama, Aćimović naređuje da dve čete žandara odmah odu na Divčibare, a od Nemaca će tražiti podršku.

Univerzitetska biblioteka, enterijer, studenti uče. Imaju strava stone lampe. Jedna devojka vraća „Jadnike” (Viktora Igoa) gospođi Jagodić. Ova plače. Odveli joj mušku glavu u Nemačku, priča kroz suze, nisam razumeo koga joj odveli. Ova što je vratila „Jadnike” kaže drugarici da su sina gospođe Jagodić Nemci internirali u Nemačku. Ta kao da je znala da nisam čuo ko je muška glava. Hvala joj. Ova drugarica sriče naučeno napamet kako će proleteri – svih zemalja, a i šire, kada se jednom ujedine – pobediti i potom će svi živeti u blagostanju. Baš ima nezahvalnu ulogu da širi laži. Studentkinje odlaze, na vratima ih čeka kolega, student.

Železnička stanica Zemun. Stiže voz, kao u filmu braće Limijer. Dočekuju ga Nemci, lokomotova pušta paru. Efekat. Studentkinje i student stižu na peron, čekaju nekog. Pojavljuje se ruka s prstenom-pečatnikom, potom noge, moderne cipele, opet ona para, ništa se ne vidi, aaaaa… Bjela… Majku mu božju. „Volga je daleko”, student. „Volga je široka”, Bjela. Razmeniše šifre, lozinke i pasvorde. Jedna od one dve studentkinje kaže Bjeli da su se upoznali, Bjela kaže da se sjeća. „A ti si Penezić?”, pita onog studenta. Jeste, on je Krcun. Bjela kaže da je to ljepo, i stalno mu je nešto ljepo, kad god zaboravi repliku njemu je nešto ljepo. Ponaša se kao da je Tito.

Idu dalje, jeste on Tito, i kao takav, tj. Tito, pominje Zagreb, šalicu kave, hoda kao da je progutao kolac, a ne može da bude viši nego što jeste, uparađen u neko fensi odelo. Pal Zileri. Dok ovi ne stignu sa stanice, klinci se igraju pred kapijom Branke Petrić, ona ih grdi, gađa ih loptom, tužiće ih Nemcima. Stiže automobil, izlaze Krcun, studentkinje i drug Stari, sve ih dočekuje drug Majstor. Nešto popričaše, nevažno, a Bjela opet: „Ljepo, ljepo”. Šta li je tu ljepo, da mi je znati?

Dočekuje ih Branka Petrić, drug Stari je njen novi podstanar, mada ona ne zna da je on drug i da je Stari, to se zove ilegala. Pitaju ga da li mu se dopada u novom stanu. Ljepo! A kako drugačije?! Gazdarica ga pita da li puši, on kaže da puši, ali rešio da batali. Od ponedeljka. Gazdarica ne prima samo pušače i komunjare. „Ljepo, to je pametno”, opet Bjela. Svi sedaju za sto, osim Branke, ona po scenariju ne sme da sluša konspirativan razgovor, Tito (Stari, Bjela) kaže da je u Zagrebu nesnosno, fašisti hapse, posebno Srbe i Jevreje, pominje i neke domoljube. Onda zapali cigaretu, povuče dva dima, dade Majstoru ostatak da baci. Široko, brate, ima se.

Krcun raportira da svi osuđuju odlazak kralja i izdajničku vladu, na to će Tito: „To nije dobro. Ne treba to komentirati i iritirati Srbe opijene monarhijom”. Jedna studentkinja se nudi da skuva (skuha) kafu (kavu), Tito bacio oko na nju, raspituje se kako se zove. Davorjanka. Dugačko mu to ime, on bi da ga skrati na, recimo, Zdenka, kao zdenac, izvor života. A i nju bi da skrati. Pita Krcuna da li mu je to devojka, nije, super, ima prolaz. Posle rata sahraniće je u dvorištu kuće, na Dedinju. Tito ustade, htede da uđe u ormar, al’ ovaj se raspade. „Nije baš kao u ‘Palasu’, u Parizu”, mrmlja Tito. Naviklo to od malena na bes i luksuz. Ende.

Odužila se ova epizoda, a ja imao neke goste kojima sam morao da se izvinjavam zbog gnjavaže. Odoše pomalo ljuti. Jedna od gošći pitala me pred polazak da joj preporučim neku dobru knjigu. Uzmi „Jadnike”.

29. decembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Tito i jadnici appeared first on Dejan Jeremić.

Pomislio sam da ćemo iz ovog crnog pa precrnjenog arhiva direktno u crveno, kad ono – zeleno. Lišće, nebo. A nebo, nebo plavo je. Vojska u šumi, neki jedu, neki spavaju, u Baranji, na rezervnom položaju 41. pešadijskog puka, već je 11. april. Grunu negde. „Šta je, usrali ste se?”, pita jedan narednik vojnike. Ovi neće da priznaju, hrabro ćute. Intendant ide okolo i nudi hleb iz džaka. Pita ovog koji se zabrinuo za vojničke čiste gaće koliko mu je vojnika dezertiralo, da ih odmah skine s hrane. 28. „Ako pokuša još neko, ubivam, odma’”, kaže narednik. „Iz treće čete dezertiralo 14, iz prve skoro pola, dva Slovenca ostala”, kaže ovaj s hlebom. „Ima Srbin opet da najebe!”, proročki će narednik dok žvaće hleb.

Preko mosta dolaze konjanici. Major (Jezdić) zove narednika koji mezeti hleb, kaže mu da ide da razgovara s komandantom puka, nasamo. Vojska je još u šumi, raspituje se za vesti iz Beograda. Kakve su? Nikakve. Kapetan koji je stigao (na konju) s Jezdićem kaže da je načelnik štaba pukovnik Marić otišao u Sarajevo. Znači, pobegao? „Pa, nije baš pobegao. Navodno, boli ga uvo pa otišao u bolnicu”. A u Beogradu ne umeju da leče uši?! Ma, zabole ga uvo.

Opet pucnji. Ko puca? Neka dvojica vojnika gađala svrake. Narednik, besan zbog otkrivanja položaja, između dva zalogaja, nokautira ubicu svraka i kako puče šamar tako puče i granata, pukoše dve granate. To ih, zbog ubijanja svraka, granatira neprijateljska baražna vatra, s dve granate. I, ništa.

U Planinici ovce bleje. Ovce u seriji stalno bleje, takav im je tekst. Švenk prati Stanojevog brata, onog koji kašlje, i koji je upregao konja u kola, kao da se sprema na put. U kući Stanojeva žena servira doručak svekru sa sedom bradom, pa malo gleda kroz prozor, posmatra Stanoja i devera. Prekrsti se. Stanoje uđe u kuću, i on ogladneo, seda da doručkuje. Prekrsti se.

Žena ga pita gde ode Svetolik. Sad znamo i kako se zove Stanojev brat, a njen dever. Stanoje ne zna. Mislim, zna on kako mu se brat zove, ali ne zna gde taj ode. Sad ga žena pita zašto nije zvao brata na doručak. Stanoje ćuti. „Da li ste progovorili?”, navalio otac. „Mi radimo i ćuteći”, mudro je, od Stanoja je. Otac i Stanoje razgovaraju o poljoprivredi, lakša je tema. Stanojeva žena misli da je bolje da ne izlaze iz avlije, rat je. „Ti da gledaš u šerpe i lonce, je l’ ti jasno?”, sevnu Stanoje. Porodično nasilje, in flagranti.

Stanoje bi da se svađa od sabajle, nabusito razgovara i s ocem koji priča o podeli imanja. Stanoju više nije do doručka, demonstrativno ustade i ode. Iz kuće, i iz kadra. Al’ je namćor.

A sada neke porodične tajne na videlo. Snaja kaže svekru: „Od kad sam pošla za Stanoja uvek ste više voleli Svetolika. Trebalo je da se odelimo, da mi odemo na vajate, a Svetolik da ostane kod Vas”. Svekar ni reč.

Čuje se pas, laje. Neko napolju doziva: „Žarkooo, Žareee!” Svekar pita ko je to. Učitelj Živadin i još dvojica, s puškama. Na te reči, Radmila izleće iz sobe. I ona pita ko je to. Već je čula, samo se pravi blesava. A onaj se i dalje dernja: „Žareee!”. Radmila posmatra kroz prozor i blista. Muzika, naravno, daje ton toj svetlosti.

Ova trojica koja su dozivala Žareta ugledaše Stanoja. Dobar dan, nazvaše mu. Bog ti dobro dao, nazva i on njima. Ovima izgleda da baš i nije do boga. Kako ste? Kako moram. Evo i dede u avliji. Stanoje pita uču zašto viče Žarka kad zna da on nije u Planinici. Još je u drugoj epizodi, sluša Internacionalu na radiju. Uča to zna, ali kaže da je Beograd sravnjen sa zemljom pa pomislio da se Žarko možda vratio. „Nije, šta će ovde? A i poručio sam mu da ne dolazi”, ljut je Stanoje. Aha, klima uča glavom. Evo i Radmile, izašla da udahne svež vazduh. Stanoje pita uču ko su mu ta dvojica. Drugovi, jedan iz Ljuga, jedan iz Lajkovca. Taj drugi došao prugom.

A pas laje li, laje. Tako laje samo kad nanjuši komunjare. Stanoje ga smiruje, prilazi ovoj trojici. „Šta će vam te puške, je l’ idete u lov?” Uča se ceri, kaže bacila vojska oružje pa oni skupljaju. Kao sekundarne sirovine. Trebaće. To kaže uča, odmeri malo Radmilu i ode s ovom dvojicom sakupljača. Stanoje sve vreme tovari nešto u zaprežna kola, među kanate, tovari i tovari. Natovari li više?

Uča dobacuje, bezobrazno: „Čika Stanoje, pozdravite Radmilu”. Kako je samo drzak! Radmila mu maše. Nije lepo da devojka tako maše momcima, opominje je majka, a Radmila, pak, misli da je danas tako divan dan, i poljubi majku. More, ajd u kuću. Stanoje nateže neku ljutu iz balona, pletenog, od pet litara. „Neće da valja”, kaže deda. I neće jer sleduje…

…arhiva. Grme topovi, bljuju vatru, Nemci nadiru, pešadija, pa motorizovane jedinice, pa razoružana Vojska Kraljevine Jugoslavije. Opet smo u vremenu sadašnjem, zapravo ondašnjem. Čuju se trubači, duvači, pruga Višegrad – Užice, i na pruzi voz. U njemu, sve se ori od pesme, peva vojska, tu je i sin Dragan (Milisav). Poslednji put videli smo da vozi Borina kola, a sad već u kupeu. Vojska još peva, sve vreme peva. Odslušasmo celu pesmu, sve strofe. I refrene. „Mala moja raspremi mi krevet, ja ti stižem večeras u devet”. A šta ako voz okasni?

Milisav nazva stokom ove koji pevaju. Zapodeva kavgu. Umal’ ne pade berba ušiju. Tu je i ona devojčica s prašnjavog druma koja je na njemu ćutala. I sad ćuti. Milisav joj kaže da ne brine, uskoro stižu. Vojnici pucaju kroz prozore vagona, vesele se zbog povratka kućama. Tako Milisav objašnjava devojčici vojničko šenlučenje. A on i ona će u njegovo selo Zaovine, njegov tata tamo ima kafanu i somuna do mile volje. A dete gladno.

Prođe pola epizode a ništa se nije dogodilo.

Gornji rakurs. Voz na pruzi. Zaustavljaju ga uniformisana lica, kažu da je pruga minirana. Švabe minirale? Ma, kakvi Švabe, neka naša bagra. Samo citiram glumce. Loše. Mislim, ja ih dobro citiram, a glumci su loši.

Na planini smo, Milisav nosi devojčicu na krkače. Nosi je, nosi, nosi… dok joj ne pokaza kuću. Pita je ima li ona jezik. Ima. Najzad je progovorila. Nastaviše ka kući.

printscreen „Ravna gora“

Noć u šumi, negde u Baranji, štab 41. pešadijskog puka. Krupno na tanjir, pun. Meso u tanjiru. Oficiri večeraju, a klopa kao u elitnom restoranu. Napolju major (Jezdić) vodi narednika na stranu i poverljivo mu saopštava zadatak, narednik mora da ode do onog (kog?) prozora i da odatle ne mrda. Ovaj razume, ja nisam razumeo. Major ulazi u kuću u kojoj večeraju oficiri, potpukovnik (Radko Polič) nudi mu da večera, Major kaže da će večerati s vojskom. Tad ustade jedan oficir, ustade prilično demonstrativno, obratiti pažnju na njegovo prezime: „Hananoviću, sedite, završite večeru. Ako je ušao major nije ušao đavo”, kaže mu potpukovnik. Đavo je izgleda ušao u Hananovića te on odlazi, a pre nego što ode, reče: „Bolje da izađem na čist vazduh”. I ode.

Jezdić želi nasamo i u četiri oka da razgovara s potpukovnikom. Sad ustaje i drugi oficir, i on bi na čist vazduh, on je Hrvat, kaže da će se povući jer ne želi da bude smetnja srpskoj stvari. Kojoj stvari? Pa, samo je Jezdić Srbin u ovoj sceni.

Potpukovnika interesuje šta je to važno. Nemci ušli u Zagreb. „Pre Zagreba ušli su u Sloveniju, preko Ljubljane. Dakle, prvo su uzeli moj zavičaj a sad idu dalje. Ja, nažalost, ne vidim ko će ih zaustaviti”, konstatuje potpukovnik Radko. Prethodno je skinuo cvikere da bi razgovor s Jezdićem bio obavljen u četiri oka. Ko će ih zaustavit? Mi. Koji mi? Mi su Jezdić i još neki. Potpukovnik pita majora da li on misli da se istorija ponavlja i daje mu kratak kurs iz poznavanja Solunskog fronta, vojvode Živojina Mišića i Velikog rata. „Zar mislite da će se Hrvati i Slovenci boriti s Vama za Kraljevinu koju je stvorio Versaj? Budite realni, gospodine majore”. Jezdić ćuti. Dugo ćuti. U ruci vrti nož iz escajga. I ćuti.

Najzad, progovori. Reče potpukovniku da ima još čestitih oficira koji neće da se predaju. Ko, na primer? Pukovnik Mihailović, major je razgovarao s njim, on neće da kapitulira. Potpukovnik je umoran, kaže da taj čin ima već petnaest godina, da su njegovi klasići uveliko generali, a da on nije mogao da napreduje jer je Slovenac. Savetuje majora, kaže mu da je mlad i da je pred njim budućnost, da ima šansu da napreduje, da izvede komandanta 41. pešadijskog puka (njega, potpukovnika) pred streljački vod, da ga obesčasti, da ga likvidira. Gotov razgovor.

Onaj narednik čeka pod prozorom, na mestu na koje ga je Jezdić poslao.

Ovamo ipak nije gotov razgovor. Dijalog na relaciji potpukovnik – major. „Odlučio sam, raspustiću puk”, kaže potpukovnik. „Šta?”, major. „Raspustiću puk, pa čekam Vašu odluku gospodine majore, tj. Vašu presudu”, ponavlja stariji starešina. Gledaše se malo u oči, major pita potpukovnika za dopuštenje da uzme pukovsku zastavu i nosi je u Srbiju. „Ne dolazi u obzir, zastava ostaje sa mnom!”, britak odgovor. „Gospodine potpukovniče, Vama će zastava biti suvenir, a nama svetinja”. „Ne, rekao sam”, oduva ga potpukovnik dezerter.

U šumi vojska čeka i puši. Jedan vojnik se grebe za cigaretu od kapetana. Hananović koji nije završio večeru skida kapu, kida s nje kokardu i baca je. Potpukovnik izlazi s presavijenom zastavom puka, ljubi je i predaje je onom naredniku koji je pola epizode prečučao pod prozorom. Pišmanio se Radko, ipak predaje zastavu. Narednik se prekrsti. Zbogom, gospodine potpukovniče. Zbogom, naredniče, neka Vas bog čuva. Sad narednik ljubi zastavu. I ode.

Njiva, budaci rade, motike, takođe. To se vidi u kadru. Planinica, 12. april. Na njivi Tarabići, Radmila donosi vodu. Deda dvogledom posmatra okoliš. Pazi, starog, odakle njemu dvogled na njivi? U dvogledu, Vukadin i bicikl. Vukadin je još u uniformi, svi mu trče u susret, a deda stoji podalje i smeška se. Milo mu.

Na Tari (to piše na ekranu), u dvorištu, čovek se rve s bačvom, ljulja je, kotrlja, okreće. Podalje, žena posluje, sipa bunarsku vodu, muž – ovaj s buretom – zove je da ga zajedno kotrljaju. Iz kuće istrčava sin Dragan (Milisav), u civilki, za njim trči ona devojčica, nose zmaja od papira. Zmaj od Noćaja je iz druge epohe. Otac je, reklo bi se, malo ljut na njega. Jer, Milisav džabalebari.

Na utrini Milisav i devojčica vitlaju zmajem, ona bi da ga pošalje u Beograd. Može, ali prvo da kaže Milisavu kako se zove. Milena se zove. Negde nešto puče. Milisav joj objašnjava da to naša artiljerija bije Švabe. Jer, naša vojska je velika i slavna. To on misli.

Arhiva bombardovanog Beograda, zgarišta, porušenih kuća, zgrada, mostova, sve spaljeno, građani saniraju posledice. Iz arhive ulazimo u Dorćol kakvog više nema. Dva klinca pikaju loptu, Biković, u uniformi, stiže do zgrade u kojoj je živeo. Od nje samo temelj i nešto zidova. Nalazi porodičnu fotografiju, na njoj on, supruga i ćerka. Grli fotografiju i priziva boga. Za kraj treće epizode, dovoljno.

*

Iz nepuna tri sata emtiovanog materijala, nismo mnogo saznali. Uglavnom sunovrat golemih para, skrcanih u preambiciozan pokušaj dočaravanja događaja i atmosfere s početka Drugog svetskog rata. Radoš Bajić se nije mnogo odmakao od rukopisa kojim je stvarao neka prethodna televizijska ostvarenja. Vidljivo je da tom pisaniju nedostaje dramaturška interpunkcija kao sredstvo razvoja radnje. I još ponešto od filmskog zanata, plus autentičnost umetničkog izraza. Ako je sporovozno odmotavanje kadrova jedino čime reditelj raspolaže, neka zna da uvek može i dosadnije. Može, naravno, ukoliko želi da nas dotuče aprilskim danima dužim od godine.

O seriji ćemo još pisati, no, sačekajmo nastavak i njen kraj. Ukoliko, međutim, Bajić nastavi, da kao do sada, „slika” april 41-ve, dan po dan, bojim se da oslobođenje nikada neće svanuti.

26. novembar 2013.

*Ovaj tekst ili njegove delove nije dozvoljeno prenositi, publikovati ili na bilo koji način koristiti (osim šerovanjem sa ovog sajta na Facebook ili Twitter) bez dozvole autora.

The post Sunovrat appeared first on Dejan Jeremić.

Stvo­re­na je no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se divi Vu­či­ću. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Kir­bi ima vr­lo za­ni­mljiv stav pre­ma Sr­bi­ma. Na svoj na­čin, uz ne­što ezo­pov­skog ogra­đi­va­nja, de­fi­ni­sao nas je kao ši­zo­fren na­rod, na emo­tiv­noj i ra­ci­o­nal­noj gra­ni­ci iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ve­ro­vat­no bez do­bre ge­o­po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je i bez mo­ći da se opre­de­li­mo. 

Upr­kos po­u­zda­nim sa­zna­nji­ma da na­ve­de­no od­re­đe­nje ne mo­že bi­ti ko­lek­tiv­no svoj­stvo, mo­gu­će je da nas je go­spo­din Kir­bi do­ne­kle pro­bu­dio iz le­tar­gič­nog dre­me­ža. U stva­ri, gde smo to mi? Na­ša po­zi­ci­ja je za­ni­mlji­va, ri­zič­na, far­sič­na i dra­ma­tič­na i uglav­nom pro­iz­la­zi iz ne­do­stat­ka mo­ći da je spo­zna­mo.

Na­rav­no, i Is­tok i Za­pad, i jed­no i dru­go, ili ni jed­no ni dru­go, i sve dru­ge ne­do­u­mi­ce – pro­iz­la­ze iz na­šeg unu­tra­šnjeg po­li­tič­kog ustroj­stva. Re­klo bi se, iz vred­no­snog si­ste­ma ko­ji je na­kri­vo skle­pan na ap­strakt­nim ide­ja­ma i op­se­na­ma, na pro­jek­ci­ja­ma ko­je ni­su ostva­ri­ve ili su ma­glo­vi­te.

Da­kle, na si­ste­mu ko­ji je ve­ćin­ski mo­ćan, a ne zna šta bi sa tom sna­gom, osim da ču­va no­vi kult vo­đe iza ko­ga se za­kla­nja­ju par­tij­ski me­di­o­kri­te­ti. I iz to­ga pro­iz­la­zi vr­lo ne­pri­jat­na ste­ril­nost. Na­ša po­li­tič­ka kre­ta­nja su ome­đe­na in­te­re­si­ma i emo­ci­ja­ma, ali ak­tu­el­na po­li­tič­ka eli­ta (ako se to mo­že ta­ko na­zva­ti) ni­je u sta­nju da ih si­tu­i­ra ka­ko va­lja i ta vr­sta ori­jen­ta­ci­o­ne zbr­ke tra­je do­sta du­go.

Za­ni­mlji­vo, ali po­sle ni­za po­li­tič­kih ga­fo­va, a omak­ne mu se još po­ne­ki, To­mi­slav Ni­ko­lić je po­vu­kao ne­ko­li­ko zna­čaj­nih po­li­tič­kih po­te­za. Kao ustav­ni ko­man­dant voj­ske, mir­no i od­me­re­no je za­tra­žio is­tra­gu i od­go­vor­nost. Ni­je sti­gao da se do kra­ja ba­vi tom te­škom tra­ge­di­jom jer su ga oda­tle is­ti­snu­li ne­na­dle­žni i on je uglav­nom ću­tao.

Na­rav­no, još je la­men­ti­rao nad sud­bi­nom Sr­bi­je i svo­jom, po­vo­dom biv­šeg ku­ma Še­še­lja, pret­po­sta­vlja­ju­ći bož­je za­ko­ne ovo­ze­malj­skim, jer mu ovi dru­gi na­ru­ša­va­ju bla­že­ni baj­če­tin­ski mir. Do­neo je jed­nu do­bru od­lu­ku: da od­red srp­ske voj­ske ide u Mo­skvu na pa­ra­du po­bed­ni­ka. Ni­je se oba­zi­rao na ne­pri­jat­ne i ne­pri­stoj­ne pri­di­ke ni­žih či­nov­ni­ka sa Za­pa­da.

To­ma će de­ve­tog ma­ja bi­ti na tri­bi­ni is­pred Kre­mlja, a naš od­red će de­fi­lo­va­ti u čast po­be­de nad fa­ši­zmom, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su mu slo­mi­li kič­mu. To je isto­ri­ja i ona ne sme da se po­no­vi, ali ni po­na­vlja­nje ni­je is­klju­če­no, na još go­ri na­čin.

Na­rav­no da Ni­ko­li­će­vo pred­sed­ni­ko­va­nje ne za­slu­žu­je ode i epo­ve, ali ono što va­lja ne mo­ra se pre­ću­ta­ti. Da li će Sr­bi­ja zbog to­ga ima­ti šte­te? Sve za­vi­si od tač­ke gle­di­šta. Ne­ke sva­ka­ko ho­će, ali i vaj­de bar zbog jed­ne do­bre do­ze sa­mo­po­što­va­nja. Ma ko­li­ko „evrop­ski put” bio bes­ko­nač­no da­lek, a mo­žda i ne­do­sti­žan, ne sme se od­u­sta­ti, bar zbog pu­to­va­nja sa­mog. Kad stig­ne­mo ta­mo, Evrop­ske uni­je mo­žda vi­še ne­će ni bi­ti, ali za Sr­bi­ju je pre­vas­hod­no va­žan mo­del iz­be­ga­va­nja izo­la­ci­je.

Na Za­pa­du, Ni­ko­lić ima re­pu­ta­ci­ju oko­re­log ru­so­fi­la i ta­mo se mi­sli ka­ko je to neo­t­klo­nji­vo. Ma­da je srp­ski pred­sed­nik vi­še pu­ta „sa po­la usta” obra­zla­gao i ne­mi­nov­nost kon­ti­nen­tal­nih in­te­gra­ci­ja. Vu­či­će­va ori­jen­ta­ci­ja je, bar na pr­vi po­gled ne­pri­ko­sno­ve­na. Za­pad je po­zdra­vio i po­dr­žao nje­gov od­luč­ni ko­per­ni­kan­ski obrt i ras­kid sa vred­no­snim okvi­rom ko­ji ga je dr­žao u ra­di­kal­skoj dog­mi de­ve­de­se­tih. Ali, slu­čaj „Še­šelj” je do­veo do neo­če­ki­va­nih šu­mo­va na re­la­ci­ji Bri­sel–Va­šing­ton–Vu­čić. Pa­ko­va­nje po­li­tič­ki is­tro­še­nog voj­vo­de i sla­nje u Be­o­grad ima­lo je pre sve­ga estrad­ne po­sle­di­ce. Da ni­je bi­lo Za­gre­ba i Vu­li­na. Ovaj po­to­nji je ob­ja­snio da je u pi­ta­nju po­tez ko­ji ima za cilj da ru­ši Vu­či­ća. Še­šelj je, na­rav­no, ra­dio sa­mo ono što je uvek ra­dio, ali je us­peo da do­dat­no po­kva­ri i ona­ko ne pre­te­ra­no sr­dač­ne od­no­se sa Za­gre­bom. I on­da je do­šao na­log da se Še­šelj vra­ti u Hag, što je Vu­lin po­no­vo pro­gla­sio na­pa­dom na Vu­či­ća.

Pre­mi­jer se se­tio da je to mo­žda tač­no i da je Vu­lin pr­vi uka­zao na to, što je do­kaz da je on (Vu­lin) pa­met­ni­ji od pr­vog mi­ni­stra. Na ovu po­hva­lu Vu­lin ni­je re­a­go­vao, ni­je od­bio po­hva­le, a i za­što bi?

Ta­ko je stvo­re­na no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se di­vi Vu­či­ću. Na­pro­tiv, „ne­ko” ga stal­no ru­ši, na­rav­no uz Mi­ško­vi­ća i me­di­je, ko­ji su pod kon­tro­lom mo­ći iz­van ove dr­ža­ve. Ipak, Kir­bi ga je po­zvao da po­se­ti Va­šing­ton i ta­ko po­ten­ci­ra di­ho­to­mi­ju sa Ru­si­jom.

Oda­kle, ipak, Kir­bi­je­va te­za o ko­lek­tiv­noj ši­zo­fre­ni­ji? Ko je u ovoj dr­ža­vi de­le­gat ras­ce­plje­ne po­li­ti­ke, da­kle ko je dok­tor Dže­kil, a ko mi­ster Hajd?

Odav­de, iz­nu­tra, ne mo­že se vi­de­ti ko­lek­tiv­na di­le­ma iz­me­đu Evro­pe i Ru­si­je, na pri­mer. Či­ni se da je lju­di­ma uglav­nom sve­jed­no i da u Sr­bi­ji te­ško si­ro­ma­štvo i isto ta­kva le­tar­gi­ja idu za­jed­no. Baš nas bri­ga i za jed­ne i za dru­ge. Na­pro­sto, ne ose­ća­mo ono što pre­mi­jer tvr­di: da nam je bo­lje. Ni­je bez zna­ča­ja, ali Na­rod­noj ban­ci je baš kre­nu­lo. Eto na­ma ra­do­sti! Ta­mo su trud­be­nič­ke pla­te kod gu­ver­ner­ke Jor­go­van­ke u pro­se­ku po­ve­ća­ne za pre­ko 50.000 di­na­ra. Ta­kva vest mo­ra da uspo­ko­ji ši­zo­fre­nog lum­pen­pro­le­te­ra Sr­bi­na ko­ji je pred vi­še­go­di­šnjom di­le­mom: da li na pi­jac ili pred na­rod­nu kuj­nu!

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pobednicki-raskorak.lt.html, 14. april 2015.

The post Po­bed­nič­ki ras­ko­rak appeared first on Dejan Jeremić.

Iako se događaji nižu filmskom brzinom, oni su samo filmski kvadrati u deliću vremena, i uprkos tome što prividno nalikuju novom nisu ništa drugo do mnoštvo koje čini neprekinut niz već viđenog, doživljenog i preživljenog. Ono što smo u literaturi nalazili kao večno vraćanja istog. I kada razmišljam šta bih ti ovim pismom rekao, poručio, o čemu bih te obavestio, našao bih se u vrtlogu pokretnih slika kojima se početak i kraj ne naziru i kao dve paralelne prave seku se negde u beskonačnosti.

Da pokušam ovako. Et ignotas animum dimittit in artes. Ovidije nas je u „Metamorfozama” učio da usmerimo svoj um ka nepoznatim veštinama. Starom smenom 8, onom kojom smo beležili tragove zajedničkog života i na mestima koja su nam se činila daleka i nepristupačna, nedostižna i nedohvatljiva, a mi nekim čudom, ludom srećom, slučajnošću ili namerom stižali baš do njih, baš tom starom mračnom komorom danima sam fotografisao delove grada koji su ti poznati kao naši, skroviti i tajni, vraćajući se tako zapostavljenoj veštini stvaranja kompozicije kadrova koji svedoče o tokovima epohe. Ista mesta, druga vremena.

Bio sam na Dunavu, u onom njegovom lepšem delu toka, šetao zemunskim kejom i vrebao trenutak koji će zauvek završiti kao fotografija. Prošao sam pored „Venecije” čija nas je terasa podsećala na terasu kakvog hotela na moru, nadnesena nad vodom reke bila je jedno od naših pribežišta, Kiš bi rekao, zdravog razuma; u lenja prolećna i letnja popodneva, zagledani u tihi hod Dunava, sedeli smo zavaljani u baštenske stolice do smiraja dana, opušteni i rasterećeni, ne dugujući nikome, ne dugujući ništa,

„Venecija” nije ni bleda slika one naše uljuljkanosti u njene baštenske udobnosti koja nam je smirivala mir nad mirnom vodom. Terasa restorana odavno se jednim delom ne nadvija nad vodom, niti se stubovima odupire o rečno dno. Ispod nje je bedem, proširena, pojačana betonska nadogradnja kojom je, u tom delu svog toka, Dunav sputan kao što se lasom krote divlji konji; izgrađena je barijera kao zaštita od vode čiji zvuci bečkog valcera najpre lagano, andante i adagio pokrenu lako lelujanje, potom se crescendom talasi zanjišu, a onda dunavski allegro i presto užurbaju bujicu koja kulminaciju doživi baš tu, ispod baštenske ograde restorana, o čiju se dozidanu armaturu razbija u milione vodenih čestica praćene hukom – ne više onako nežnim valcerskim – i brujanjem vode koja valja sve i valja sebe, onim grave tempom koji smo voleli samo na koncertima i u napetim filmskim scenama.

Nedaleko od restorana okupljena grupa ljudi na ivici obale. Hrani labudove. Na proputovanju kroz ove krajeve, jato labudova sletelo je na reku. Beli kao snežni planinski vrhovi, izvijenih vratova, dostojanstveno su plutali uz desnu obalu, ovu našu, zemunsku. Smena 8 bila je spremna da zabeleži. Labudovo jezero usred Dunava.

A onda sam se setio!

„Labudova kuća”, jedna od epizoda serije „Sumorna jesen”, vreme detinjstva. Grupa zagrebačkih ilegalaca u borbi protiv ustaških i nemačkih vlasti. Živo se sećam likova te serije, bio sam oduševljen ilegalcem Drenom i uvek sam, kao i ti u ulozi ilegalke Maše, uvek sam u igri dobrih i zlih, partizana i okupatora, bio Dren, opremljen plastičnim pištoljem krio sam se po podrumima, grmlju, verao se u guste krošnje, ali u toj igri nikada nisam, poput pravog Drena, bio na jezeru, u labudovoj kući u koju on sklanja ranjenog druga Tarasa, dok ustaška vojska i psi bezuspešno tragaju za njima.

Moj tada najbolji drug, Vladan, bio je i moj najbolji drug ilegalac Maksi, još jedan meni važan junak serije. Davno je to bilo kada je „Sumorna jesen” bila slika naših crno-belih televizora, tek smo zakoračili u osnovnu školu. Odavno smo je završili, sumorna jesen i sada je slika naših televizora u boji. Bilo je nečeg proročanskog u naraciji Zvonimira Črnka – glumca kojeg sam zavoleo kao Drena – na početku svake epizode isti kadrovi, ista muzika Miljenka Prohaske, isti tekst: „Naš rodni grad, pust i tužan kao da je mrtav. Sada smo i mi mrtvi i poput sjena lutamo ovim istim ulicama. Ako je koji od nas slučajno i ostao živ, toliko se promjenio da bi ga danas teško prepoznali i njegovi nekadašnji drugovi. Jer prošlost se ne može vratiti u sadašnjost. Izuzev u sjećanju”.

Nahranio sam labudove pre nego što sam ih smestio u mrak smene 8. Pogledao sam u Dunav, bio je miran, tih, spor, lento. Isto tako izgledala je i terasa „Venecije”. I labudovi će uskoro na put, dalje. Negde daleko. April je, i sumorna je jesen.

D.

subota, 18. april 2015.

Beograd

The post Sumorna jesen appeared first on Dejan Jeremić.

Da bismo lakše shvatili otkuda takva čelično jaka izjava, ukoliko je izgovorena, moramo se obavestiti o događaju koji joj je prethodio. Mlađan Dinkić boravio je u svojstvu gosta restorana hotela „Moskva”, koji je u vlasništvu Mileta Dragića, proizvođača vojne opreme. Obavešten da Dinkić s nekim strancima ispija kafu u njegovom hotelu, Dragić je potegao put da mu sam saopšti da je Mlađa nepoželjan gost. Rečnik stranih reči i izraza nije poneo, obratio mu se biranim, srpskim rečima, bogatim koloritom koji priliči kafanskom razračunavanju.

Oko 18 sati po lokalnom vremenu, Dragić dolazi u restoran i prilazi stolu za kojim Dinkić i prijatelji ćaskaju. Mile ne štedi reči, optužuje Dinkića da mu je uništio deset godina života, da je svojim lažima unazadio narod Srbije i pozvao kantatutora da izađu napolje i reše problem kao muškarci. Izlazak van objekta trebalo bi da znači i fizički obračun u kojem bi Dragić imao prednost s obzirom na to da je posednik crnog pojasa u jednoj od istočnjačkih borilačkih veština. Moguće je da je tada nastala replika: „Jak sam kao stena!”, koju je, priča se, izgovorio Dinkić.

Da li se Dragić možda malkice i uplašio od mogućnosti da naleti na hematit, magnetit, siderit i pirit u jednoj individui, nije poznato, tek umesto izlaska na beogradsku kaldrmu, Dragić je nastavio: „Što lažeš, debilu, bre? Ne želim više da te vidim ovde! Nisi dobrodošao! Ajde, ustani i kupi se odavde! Ajde, molim te, dok nisam napravio pičvajz! Dok ti glavu nisam otkinuo, je l’ ti jasno? Ajde, pedala! Nemoj da te izbacujem sad! Izlazi odmah”. Izgovoreno u dahu.

Dinkić se pravda, tiho, najtiše što može, ali samo raspiruje Dragićevu jarost: „Ja se izvinjavam. On je napravio veliku grešku. Za moje ljude i za moju zemlju. On je lagao. On je uništio moju zemlju. Žao mi je. Nije dobrodošao ovde. Molim vas…” i, na engleskom, izvinio se Dinkićevim prijateljima. Ovi zanemeli, ostali skamenjeni kao svinge, kao da su i sami od neke stene građeni.

Uprkos Dinkićevom tihom ponavljanju da Dragić greši, da ima pogrešne informacije, ovaj je izričit u zahtevu da gospodin s prijateljima napusti objekat: „Budi srećan što se ovako odigralo”, upozorivši Dinkića da ga ovaj više „ne uzima u usta”. Ruku na srce, umeo je Dinkić ranije da ga uzima u usta. Zbog toga je Dragić besan.

„Nazvao si me lažovom. Svesno si lagao da bi mi napakostio. I ja imam pogrešne informacije, pa što me praviš budalom sada? Jesi lagao? Pa jesi li rekao da su čarape 200 evra, jesi li rekao da vojska nema 1.200 pilota? Ej, bre, jesi li ti svestan šta si pričao? Pogledaj šta si pričao! Seti se šta si pričao! Je l’ ti jasno? I rekao sam ti, budeš li me ikada uzeo više u usta u životu, ja ti sada dajem svoju reč, neće biti bez posledica”, zapretio je Dragić Dinkiću.

Ovaj i dalje tihim glasom pokušava da izgladi nesporazum, da objasni da Dragić greši i da ima pogrešne informacije. Ali, kako zaustaviti lokomotivu koja prolazi kroz stanicu na kojoj nije predviđeno da stane. Brzi voz je nastavi dalje: „Ja grešim? Pogledaj samo šta si radio! I pogledaj samo iz 2001. kada si zvao eksperte, one s devizama. Pogledaj, i tamo me ima. Ti si dao to. Čim si posle petog oktobra došao, ti si dao to. Alo, bre! Alo, bre! Ti ne znaš šta si radio. Nisi vredan razgovora! Hvala, tamo su vrata! Ajde, molim te…!” Potom je zamolio hotelsko osoblje da gospodi donese garderobu u kojoj su ovi izašli na beogradski smog.

Svega ovog ne bi bilo da svojevremeno Dragić nije bio glavni akter afere „pancir”. Bio je optužen da je preko svoje firme za proizvodnju vojne opreme sklopio ugovor na 6,7 miliona evra, što je bio samo mali deo ukupne sume od 176 miliona iste valute. Sve to, otkrio je Mlađan Dinkić tvrdeći da Dragićeva firma i Vojska tadašnje SCG sklapaju ugovor štetan po državu. Dragić je neko vreme odležao u pritvoru, prošle su godine i sud je doneo oslobađajuću presudu, posle koje Dragić izjavljuje: „Ako država ne goni Dinkića koji je izmislio pljačku veka, onda ću ja morati. Uništili su mi sve: i firmu, i ugled, i poslove. Oprostio bih možda sve, ne mogu 6.000 radnika koje sam morao da otpustim”.

I to bi bila ta scena o kojoj priča čaršija, a prenose novine. Nažalost, sve to događalo se u renomiranom hotelu po kojem je Beograd bio poznat kao Zagreb po „Esplanadi”. U hotelu „Moskva” odsedali su Maksim Gorki, Albert Ajnštajn, Indira Gandi, Alfred Hičkok, Robert de Niro, Lučiano Pavaroti, i njihovim imenima nazvano je šest hotelskih apartmana. Nema podataka da li je u njemu ikada prespavao Andžej Vajda, reditelj kultnog filma „Čovek od mermera”. Posle tog filma zaživela je legenda da je Vajda bio inspirisan likom Alije Sirotanovića, rudara koji se, verovalo se, našao na nekadašnjoj novčanici od 1.000 dinara, a posle denominacije 1965. godine, na novčanici od 10 dinara. No, to nije bio Alija Sirotanović, bio je to jedan drugi sirotan, Arif Heralić, radnik zeničke Železare. U svakom slučaju, čovek od čelika.

Nikada nećemo saznati šta bi se dogodilo da su Dragić i Dinkić izašli napolje i, da su se kao pravi muškarci, viteški obračunali naočigleda zapanjenog građanstva. Jedan, jak kao stena, drugi, možda od stene jači. Ne priliči to ljudima tako zvučnih imena. A i Mlađa je bio svestan da su mu protiv crnog pojasa šanse svedene na nulu. Jak sam kao stena, izovorio je, verovatno, da ne ostane dužan Dragićevom verbalnom napadu, koji opet deluje stenovitiji od Dinkića. Pa gde ćeš na stenu kad si pesak. Gde ćeš na pancir kad si ćorak.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/154502-ljudi-od-mramora.html, 21. januar 2015.

The post Ljudi od mramora appeared first on Dejan Jeremić.