Zašto da šampioni dolaze „na noge”, u dvorove i rezidencije gde stoluju državni činovnici na najvišim položajima? Moralo bi da bude ovako: da pobednici prime njih i time im učine čast.

Uživam u prenosima iz srpskog parlamenta. Ono jest, pomalo je nastrano vazdan slušati Babića, Bečića, Martinovića i Šutanovca. Ali, to se nudi, po vrelini se ne izlazi, rekla Macura, ne bez flašice vode, lanene odeće, šeširčine za glavu i naočara protiv UV zračenja. Nikako ne smeju napolje po najgoroj vrelini oni koji su „hroničari”, kako ta zvezda narodnog zdravlja govori. I njima slični, hoće reći, svi bliski hroničarima.

I tako, skupština ostaje jedina narodna zabava dok napolju vri. Mesto gde se u nebesa podižu istorijski uspesi, a još se zavodljivo govori o onome što nas čeka. I pored dostignuća kakvih odavno nije bilo, nama je loše, ali da će biti bolje u to nema sumnje, a naročito na sumnju nema prava slabašna srpska opozicija. Što nisu nešto uradili dok su bili vlast? Eto, nisu, i sada ovi koji jesu moraju da popravljaju ono što je pokvareno do kraja, ali samo oni to mogu.

Šta je ovde uopšte zabavno? Rekao bih, letnja šema, lake teme, razbibriga za skeptike, radost za naivne, rutinski debatni okvir za ravnodušnu čaršiju. Slavljenje režima, čiji su poslanici pretvorili parlament u senat apologije i sterilnog trijumfalizma. Posle višečasovnog trovanja neizbežnim fizionomijama iz zvanične srpske pričaonice, ostaje nataložena teška depresija pred saznanjem o praznini koja sačinjava čitav naš život.

Svejedno, ili skoro da je svejedno. Protivteža sagledavanju ničega svakako jeste balkon gradske skupštine. Bilo je nekoliko planetarnih i evropskih podviga, mladi šampioni i sva ta lepota i dar čuvaju nam preostali deo samopoštovanja. Ali, to kratko traje za nas koji smo konzumenti tuđe slave i prolazne sportske moći. Mnogi će pokušati da u njihovim podvizima nađu simboliku za nacionalno pregnuće: „Sve možemo kad hoćemo!”

Ta se takmičarska parola ipak ne prima u naše živote, sport je samo igra, a život ne. Ni Novak Đoković nije u stanju da nam bude zamena za sve što nedostaje. Posle uspeha, šampioni se lepo doteraju, ponesu svoje trofeje i, sve na čelu s ministrom Udovičićem, postroje se kod predsednika Nikolića.

Uvek je tako bilo, mada je Nikolić malo „drveniji”. Tadić je, recimo, svima redom „bacao kosku”, pokušavajući da pokaže svoju dorćolsku jednostavnost. I njihovi predsednički preci rado su se slikali s pobednicima, njima je to mnogo potrebnije nego šampionima. Setimo se samo prvog Vimbldona koji je osvojio Đoković. Nekim čudom u njegov privatni londonski apartman ušunjali su se Tadić i Vuk Jeremić, jedva se čovek presvukao za prijem u čast pobednika turnira.

Šta šefovi država govore sportskim šampionima? Eto, svaka vam čast, vi ste ponos ove države, biseri i dragulji, vi ste ono najbolje što imamo, vi pokazujete šta sve možemo kad zapnemo i ujedinimo se. Svaka vam čast, nacija vam se divi, pa i ja. I moja, ovde prisutna supruga, naravno.

Kao učtivi gosti, pobednici nad svima u Evropi ili svetu, donesu šefu države i njegovoj sviti neki poklon: dres, loptu, medalju, suvenir, obećanje da će biti još bolji. Onda se slikaju, a kad dečaci od 17–18 godina skandiraju: „Hoćemo penzije”, predsednik im već ispisuje rešenja: „To vam sle-du-je!”

Naravno da im ne sleduje, pa ako su se oni šalili, predsednik može biti nije, i to euforično obećanje prezidenta moglo je da zabrine fiskalni savet, ministra Vujovića i premijera Vučića.

Sklon sam da predložim okretanje stvari. Naravno, slavljenje pobednika je makar jednokratni nacionalni doping, i njega se ne smemo lišavati. Ali, zašto da šampioni dolaze „na noge”, u dvorove i rezidencije gde stoluju državni činovnici na najvišim položajima. Moralo bi da bude ovako: da pobednici prime njih i time im učine čast, i tako postave stvar na svoje mesto. Nijedan od političkih dužnosnika nema zasluge za bilo čiji trijumf, osim što se zatekao na privremenoj dvorskoj delatnosti. Pa tako, ako Nikolić i supruga mu žele da se pohvale istorijskim fotografijama, neka skoknu do stadiona, sportskih centara ili mesta gde se ti ljudi okupljaju. Naravno, kad i ako ih šampioni pozovu.

Ovako, i pored narodnog slavlja uspeha tih izuzetnih ljudi, uvek ostane bljutav ukus političke zloupotrebe tuđih podviga, privid lagodnog a u stvari lošeg političkog marketinga, u čemu se lideri uglavnom snalaze kao dustabanlije oslobođeni fiskulture. A drug predsednik se može pohvaliti, da je, na primer, u svoje vreme igrao napadača u FK Ciglana.

Prošlog četvrtka na balkonu su slavili šampioni iz Atine ’95. Istinska slava ne prolazi, samo su godine iscrtale svoje tragove na licima šampiona. I njima niko iz elite, osim njih samih, ne treba da bi znali od čega su sačinjeni.

Istog dana, premijer je odgovarao na pitanja poslanika. Najavio je dva velika slavlja do kraja godine. Rado bih da se proveselim! Bilo je reči i o afričkoj grlici, tranzitnoj ptičici, na koju je nadležno ministarstvo proglasilo lovostaj. Premijer nije pokazao mnogo emocija za slučaj migrantskih ptica. „Baš me briga za afričku grlicu”, rekao je.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: Ljubodrag Stojadinović, kolumne, 7. jul 2015.

The post Drug predsednik centarfor appeared first on Dejan Jeremić.

Nedavno, Nikolić je odlikovao bivšeg kubanskog predsednika Fidela Kastra Ordenom Republike Srbije na lenti. Pošto je već krenuo u posetu toj nama bliskoj zemlji (od Beograda do Havane jedva da ima 9.168 kilometara vazdušnom linijom!), Nikolić je poneo još jedan, isti takav orden za premijerku Jamajke Poršu Simpson Miler. Ne znam koliko nas vazdušnih kilometara deli od gospođe Porše, ali znam da je vremenska razlika na mom i njenom satu sedam sati. Kad na pretraživaču ukucam „rastojanje između Beograda i Kingstona” dobijem odgovor – Paraćin i Vlasotince. Verovatno biram pogrešan internet-pretraživač.

Nikolić ovih dana boravi na Kubi, ona mu je i bliža i bliskija od, recimo, Srebrenice, u koju neće otići na obeležavanje dvadesetogodišnjice masakra u tom gradu. U Havani je ugodnije, a i toplije, tamo se razmenjuju kolajne. Jednu takvu, zove se „Hose Marti”, Nikolić je primio do kubanskog predsednika Raula Kastra za zasluge i doprinos svetskom miru, obrazovanju, kulturi i nauci! Da li doprinos svetskom miru podrazumeva i neodlazak u Srebrenicu? Odgovor na to pitanje izlišno je navoditi.

Idemo dalje. Kubansko odlikovanje dodeljuje se i za doprinos obrazovanju, kulturi i nauci. Nikolićevo obrazovanje ne doseže dalje od poznavanja pečenja rakije u Bajčetini, proročanstva o malim žutim ljudima koji će se napiti vode s Morave i kojekakvih mitova i legendi na kojima bazira svoju politiku o srpskom narodu vekovno povezanim bratskim vezama s Kubom i Jamajkom. I još nekim stanovima.

Kultura? Šta to beše? To beše nešto uzvišeno, osim ukoliko se tom imenicom ne ilustruje Nikolićeva donacija nekoliko (nepročitanih) knjiga Narodnoj biblioteci ili podrška supruzi Dragici u njenom humanitarno-kulturnom radu na ikonopisanju, izradi mozaika, šustikla i tkanju ćilima. Tako obično biva kad jelek, anterija i opanci zasednu u blindirani ambijent kože, klime, jelkice-vanile.

Mic, po mic, stigosmo i do nauke. Ona je u diretknoj sprezi s obrazovanjem, te je kazandžijino pečenje rakije na naučnoj osnovi referenca koja se ne može zanemariti. To što iz zemlje kojom predsednikuje, mladi, obrazovani, naučeni i s titulama doktora odlaze u pečalbu jeste dopirnos nauci. Svetskoj. Za takve ovde mesta nema, ali će se kao apatridi već snaći u belom svetu i doprineti borbi protiv masnih tanjira u nekom restoranu na Kubi ili Jamajci. Za naučni rad nema boljeg mesta od kujne. Zna to, iz iskustva, i akademik Nikolić.

Koliko su ovi na suprotnoj strani sveta od stanova upućeni u Nikolićeva dostignuća u oblastima za koja je odlikovan, rečito i slikovito govore i hispano mediji koji gromoglasno najavljuju njegovu posetu Kubi ilustrujući je fotografijom bivšeg predsednika Borisa Tadića, ispod koje piše: El presidente de Serbia, Tomislav Nikolić. Za grešku postoje bar dva objašnjenja: ili im je program koji koriste za rad sajta pobrljaveo ili pojma nemaju ko je Nikolić. Ako je ovo drugo, onda je zaista sramota da ne znaju ko je čovek koji je toliko zaslužan za svetski mir, obrazovanje, kulturu i nauku. Uostalo, Tadićeva fotografija i nije neka greška, ista je to fela.

Dobitnik ordena, koji je i sam podelio poveću gomilu sličnog znamenja, može da se prsi i uzdignute glave da šeta ulicama Havane na čijim ćoškovima sede omatoreli revolicionari s gitarama i horski pevaju: Hasta Siempre Comandante. Za tu priliku mogao je da povede i onog Vulina, da učini detetu revolucije plezir. Možda ovaj nije zaslužio orden, ali za Kubu ima prikladnu garderobu. Nema sumnje da bi se kostimiran u Če Gevaru osećao kao svoj na svome. Kao da je u svom stanu.

Objavljeno na: Dejan Jeremić, kolumne, 21. maj 2015.

The post Odlikovanje odlikašu appeared first on Dejan Jeremić.

Savetnik predsednika Nikolića, Oliver Antić optužio je Mihajlovićevu za kvar na avionu kojim je Nikolić leteo u posetu Vatikanu. Antić ne prihvata izjave pilota i kopilota o prosutoj kafi po instrument tabli i za ugrožavanje predsednikovog života optužuje ministarstvo na čijem je čelu Mihajlovićeva. „Predsednikov život je bio ugrožen jer nadležno ministarstvo (za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu), ministarstvo koje vodi Zorana Mihajlović, nije poštovalo procedure i reagovalo na propuste na koje mu je bilo ukazano”, besno će Antić.

Predsednikov savetnik je izjavio da je prilikom kontrole avioprevoznika koji žele da lete u Sjedinjene Američke Države, koju je vršila američka Federalna agencija za kontrolu saobraćaja, utvrđeno da Direktorat za civilno vazduhoplovstvo nema kontrolora za vladine letilice „lir džet” i „falkon”, te da su Amerikanci naložili da se taj propust ispravi, ali to nije urađeno. „To je u nadležnosti ministarke saobraćaja Zorane Mihajlović, da uvede te kontrolore… Bilo bi dobro da se ona malo pozabavi svojim poslom”, baš je ljut Antić.

Stvarno, vreme je da se ministarka pozabavi svojim resorom umesto što – kao što je to, u ne tako davna vremena, radio Mlađan Dinkić – ide po selu i zanoveta o svakome kog se seti, pa joj tako nisu promakli ni Dušan Bajatović, Milutin Mrkonjić, Velja Ilić, Tomislav Nikolić, Stanislava Pak… Ne mogu da se setim svih, bilo bi lakše nabrojati one koje Zorana nije častila svojom „konstruktivom kritikom” kojom zamajava zaludan svet pokušavajući da ga uveri da je ona redak primerak radnog, vrednog, stručnog, sposobnog, preduzimljivog, operativnog službenika u vladi. Bez lažne skromnosti, jedini takav primerak kojim Vučić može da se diči. To ne kaže niko, to govori njeno nametljivo (i razmetljivo) ponašanje.

Ne pada mi na pamet da branim one koje Zorana napada, ali očigledno je da je njen prioritetni zadatak u ovom mandatu da se stara o tuđem prljavom vešu i da ga kači na medijski štrik kad god je prilika. A prilika je uvek. Oko nečeg tako prljavog preganjala se i sa šeficom kabineta Tomislava Nikolića, Stanislavom Pak kojom prilikom su razmenjeni „komplimenti” kakve jedna drugoj mogu da upute samo takve „dame”.

Sukob te dve individue u suknjama nije prvi, u sećanju još stoji da je Mihajlovićeva zamerala Nikoliću inertnost, nedovoljnu čvrstinu, neodlučnost ili tako neki od sinonima koji se mogu svrstati u (političku) mlohavost, dok je Pakova, pak, skakala u živu vatru da Zorani dokaže da predsednik hoće, želi i zna. I što je najvažnije, može. Hoće se reći da može i politički i državnički, a da se ta moć može dočarati još nekim od sinonima koji oslikavaju čvrstinu.

Dve naprednjačke plavuše biju bitku koja u suštini i nije njihova, one su samo transmisija svojih šefova za koje smo i ranije konstatovali da funkcionišu u latentnom sukobu, ratujući u rukavicama. Stanislava Pak optužuje Mihajlovićevu za medijsku hajku na Nikolića misleći da ministarka to radi bez znanja predsednika vlade i da je „njen cilj pozicija premijera ili predsednika države”. Previše ambiciozno, previše naivno da bi se neko upecao na jeftin trik. Da se sve radi, kao što Pakova misli, bez znanja vrha vrhova, onaj na vrhu odavno bi potencijalnu opasnost za svoju fotelju poslao tamo gde treba. Jer on to ume grubo i bez dlake na jeziku.

Jedina istina i precizna formulacija delovanja Mihajlovićeve, koju ova oštro demantuje, sročena je u izjavi Stanislave Pak: „Gospođa Mihajlović se bavi svim i svačim u ovoj zemlji. Ona preispituje i odluku predsednika o učešću na paradi u Rusiji. Da li jedan ministar to treba da preispituje?” Sličan posao bez posla, i rad bez rada, primenjuje i onaj Vulin koji se meša u sve što pročita u jutarnjim vestima.

Ako Olivera Antića ne interesuju izjave pilota o prosutoj kafi u kokpitu aviona kojim je Nikolić leteo u Vatikan, možda bi topli napitak koji umalo nije došao glave putnicima aviona mogao da bude predmet interesovanja vrha vrhova. Za plavuše uvek ima mesta u nekom od aviona; mlađa bi mogla da glumi stjuardesu, starija kafe-kuvaricu. A Vulin? On, kladim se, ima pilotsku uniformu s kapetanskim širitima. Neka bar svi lete kad toliko vole da žive u oblacima.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53940/kolumna-zorana-mihajlovic-ministarka-za-staranje-o-tudem-prljavom-vesu, 24. april 2015.

The post Sukobi u SNS sve intenzivniji appeared first on Dejan Jeremić.

Iz Vučićevog kabineta, međutim, nije stigla potvrda o tvrdnjama iz predsednikovog kabineta o Vučićevoj pozitivnoj reakciji na odluku da srpska vojska gazi strojevi korak pločnicima Moskve. Od Andrićevog venca do Nemanjine 11 tek je nekih stotinak metara vazdušnom linijom, ali je i toliko vazduha dovoljno za šum u komunikaciji. Javnost nije sigurna šta je u vezi s vojnom paradom istina. Svojevoljna Nikolićeva odluka ili odluka koja je naišla na razumevanje i odobravanje u Vučićevom kabinetu.

Nikolić, osvedočeni rusofil, nije časa časio pri odluci da elitnu vojnu jedinicu predstavi svetu na paradi koju organizuje Vladimir Putin, na Dan Evrope. Uostalom, i prošlogodišnjoj vojnoj paradi srpske vojske prisustvovao je ruski predsednik, ali nije poveo „zbornaju komandu” da uveliča defilovanje skalamerije zastarele vojne tehnike koja je, samo za tu priliku, farbana, dofarbavana, prefarbavana i lekom protiv korozije, onim drnčom, ulickana samo za Putinove oči. Ovaj se, po kiši i pljusku, smorio kao amfibija na suvom.

Rekosmo da je Nikolić neskriveni rusofil, što ne znači da je Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Puškina, Ljermontova, Čehova i Gogolja iščitao od korice do korice. Od iste „boljke” patili su i Vučić i Ivica Dačić, no briselska vakcina ih je, najverovatnije privremeno, zalečila. Zalečenje podrazumeva promenu političkog kursa koji ima samo jedno ime – interes. Pate njih dvojica i dalje, ali je vakcinacijom virus inkubiran do pojave novog političkog kursa koji je imati isto ime – interes.

Da li će to opet biti Rusija ili Kina, neka afrička zemlja-gigant, ili osvedočeni arapski prijatelji (kako od milošte voli da ih naziva Vučić!), svejedno je. Kao što je brzo zaboravljeno da je preko ulične table Bulevar Zorana Đinđića lepljena tabla Bulevar Ratka Mladića, da bi potom, još brže, Đinđić bio najcitiraniji političar u istoriji Vučićevog političkog angažmana. Pokatkad i Maks Veber, ali on je neizbežan pri pominjanju Đinđića.

Na odlazak srpskih vojnika u Moskvu Evropa ne gleda blagonaklono, naprotiv, mršti se i gunđa. Nijedna članica Evropske unije, a ni zemlje kandidati za članstvo (u koje smo se udenuli) neće slati svoje vojnike na vojnu paradu zbog krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima.

Najnovije vesti govore o preporuci Ministarstva inostranih poslova da se Nikolić mane ćorava posla i u Rusiju ne vodi vojsku. Dnevni list „Blic” piše da je „takvo mišljenje, šef diplomatije Ivica Dačić, izbegao da potpiše”, i prema saznanjima lista „na mišljenje Ministarstva stavljen je pečat jednog od Dačićevih pomoćnika”. Što, ukoliko je istina, nedvosmisleno govori o izbegavanju odgovornosti i prećutnom Dačićevom aminovanju Nikolićeve odluke. Dakle, inkubacija virusa počinje da slabi.

Izvor „Blica” iz srpske vlade navodi da se u mišljenju Ministarstva „preporučuje da Vojska Srbije ne učestvuje na ceremnoniji, a da, ukoliko državni vrh odluči da se ide, da to onda budu veterani”. Takvog mišljenja ni Solomon se ne bi zastideo. Malo ćemo da idemo, a malo i nećemo: zapravo, hoćemo, ali ne baš zvanično, strojevim korakom, više šetački, veteranski, narodnooslobodilački.

Jasno je da je takav stav preporučen zbog krize u odnosima na sredokraći Sjedinjene Američke Države – Evropska unija – Rusija, kao što je jasno da bi prisustvo srpskih veterana Drugog svetskog rata ublažilo bilo kakvo stavljanje Srbije na ovu ili onu stranu. Lišilo bi je – donekle – dileme: uzmi/idi ili ćeš se kajati, ne uzimaj/ne idi ili ćeš se kajati.

Dačić je, doduše u jednom drugom dnevnom listu, u „Politici”, demantovao da je njegovo ministartsvo Nikoliću prosledilo bilo kakvo mišljenje, što opet može da znači da se Dačić ograđuje od slanja vojske u Moskvu, i da o tome i ne razmišlja. Misli on o tome, samo se pravi. Teško mu je da u sebi pomiri Pavla Korčagina i Artura Nevila Čemberlena. A hteo bi da bude pomalo i Čerčil.

Na sve to, predsednik vlade ne reaguje, ne bar onako kako se ovde naviklo: „Ne može, neću, ne dam…”. Zahlađenje odnosa Zapada i Istoka pojačalo je i hladni rat koji već duže tinja između Nikolića i Vučića, učitelja i učenika, (političkog) oca i sina. Otuda, nije od prevelike važnosti da li će Crvenim trgom koračati mlada (vojnička) ili stara (veteranska) noga. Važno je šta nam se u kući događa. Ko je za, a ko protiv, ko vuče na ovu, a ko na onu stranu, ko se prsi, a ko femka. I, ako baš hoćete, ko je čitao ruske klasike, a ko za njih saznao iz Wikipedie. Ovde ima mnogo onih koji su čuli da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo. I sigurni su u to da je popila otrov!

Ko sve to ne vidi, kajaće se; ko ne želi da vidi, kajaće se; ko vidi… džabe mu kajanje.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53810/kolumna-nikolicev-strojevi-korak-crvenim-trgom, 22. april 2015.

The post Nikolićev strojevi korak Crvenim trgom appeared first on Dejan Jeremić.

Stvo­re­na je no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se divi Vu­či­ću. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Kir­bi ima vr­lo za­ni­mljiv stav pre­ma Sr­bi­ma. Na svoj na­čin, uz ne­što ezo­pov­skog ogra­đi­va­nja, de­fi­ni­sao nas je kao ši­zo­fren na­rod, na emo­tiv­noj i ra­ci­o­nal­noj gra­ni­ci iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ve­ro­vat­no bez do­bre ge­o­po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je i bez mo­ći da se opre­de­li­mo. 

Upr­kos po­u­zda­nim sa­zna­nji­ma da na­ve­de­no od­re­đe­nje ne mo­že bi­ti ko­lek­tiv­no svoj­stvo, mo­gu­će je da nas je go­spo­din Kir­bi do­ne­kle pro­bu­dio iz le­tar­gič­nog dre­me­ža. U stva­ri, gde smo to mi? Na­ša po­zi­ci­ja je za­ni­mlji­va, ri­zič­na, far­sič­na i dra­ma­tič­na i uglav­nom pro­iz­la­zi iz ne­do­stat­ka mo­ći da je spo­zna­mo.

Na­rav­no, i Is­tok i Za­pad, i jed­no i dru­go, ili ni jed­no ni dru­go, i sve dru­ge ne­do­u­mi­ce – pro­iz­la­ze iz na­šeg unu­tra­šnjeg po­li­tič­kog ustroj­stva. Re­klo bi se, iz vred­no­snog si­ste­ma ko­ji je na­kri­vo skle­pan na ap­strakt­nim ide­ja­ma i op­se­na­ma, na pro­jek­ci­ja­ma ko­je ni­su ostva­ri­ve ili su ma­glo­vi­te.

Da­kle, na si­ste­mu ko­ji je ve­ćin­ski mo­ćan, a ne zna šta bi sa tom sna­gom, osim da ču­va no­vi kult vo­đe iza ko­ga se za­kla­nja­ju par­tij­ski me­di­o­kri­te­ti. I iz to­ga pro­iz­la­zi vr­lo ne­pri­jat­na ste­ril­nost. Na­ša po­li­tič­ka kre­ta­nja su ome­đe­na in­te­re­si­ma i emo­ci­ja­ma, ali ak­tu­el­na po­li­tič­ka eli­ta (ako se to mo­že ta­ko na­zva­ti) ni­je u sta­nju da ih si­tu­i­ra ka­ko va­lja i ta vr­sta ori­jen­ta­ci­o­ne zbr­ke tra­je do­sta du­go.

Za­ni­mlji­vo, ali po­sle ni­za po­li­tič­kih ga­fo­va, a omak­ne mu se još po­ne­ki, To­mi­slav Ni­ko­lić je po­vu­kao ne­ko­li­ko zna­čaj­nih po­li­tič­kih po­te­za. Kao ustav­ni ko­man­dant voj­ske, mir­no i od­me­re­no je za­tra­žio is­tra­gu i od­go­vor­nost. Ni­je sti­gao da se do kra­ja ba­vi tom te­škom tra­ge­di­jom jer su ga oda­tle is­ti­snu­li ne­na­dle­žni i on je uglav­nom ću­tao.

Na­rav­no, još je la­men­ti­rao nad sud­bi­nom Sr­bi­je i svo­jom, po­vo­dom biv­šeg ku­ma Še­še­lja, pret­po­sta­vlja­ju­ći bož­je za­ko­ne ovo­ze­malj­skim, jer mu ovi dru­gi na­ru­ša­va­ju bla­že­ni baj­če­tin­ski mir. Do­neo je jed­nu do­bru od­lu­ku: da od­red srp­ske voj­ske ide u Mo­skvu na pa­ra­du po­bed­ni­ka. Ni­je se oba­zi­rao na ne­pri­jat­ne i ne­pri­stoj­ne pri­di­ke ni­žih či­nov­ni­ka sa Za­pa­da.

To­ma će de­ve­tog ma­ja bi­ti na tri­bi­ni is­pred Kre­mlja, a naš od­red će de­fi­lo­va­ti u čast po­be­de nad fa­ši­zmom, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su mu slo­mi­li kič­mu. To je isto­ri­ja i ona ne sme da se po­no­vi, ali ni po­na­vlja­nje ni­je is­klju­če­no, na još go­ri na­čin.

Na­rav­no da Ni­ko­li­će­vo pred­sed­ni­ko­va­nje ne za­slu­žu­je ode i epo­ve, ali ono što va­lja ne mo­ra se pre­ću­ta­ti. Da li će Sr­bi­ja zbog to­ga ima­ti šte­te? Sve za­vi­si od tač­ke gle­di­šta. Ne­ke sva­ka­ko ho­će, ali i vaj­de bar zbog jed­ne do­bre do­ze sa­mo­po­što­va­nja. Ma ko­li­ko „evrop­ski put” bio bes­ko­nač­no da­lek, a mo­žda i ne­do­sti­žan, ne sme se od­u­sta­ti, bar zbog pu­to­va­nja sa­mog. Kad stig­ne­mo ta­mo, Evrop­ske uni­je mo­žda vi­še ne­će ni bi­ti, ali za Sr­bi­ju je pre­vas­hod­no va­žan mo­del iz­be­ga­va­nja izo­la­ci­je.

Na Za­pa­du, Ni­ko­lić ima re­pu­ta­ci­ju oko­re­log ru­so­fi­la i ta­mo se mi­sli ka­ko je to neo­t­klo­nji­vo. Ma­da je srp­ski pred­sed­nik vi­še pu­ta „sa po­la usta” obra­zla­gao i ne­mi­nov­nost kon­ti­nen­tal­nih in­te­gra­ci­ja. Vu­či­će­va ori­jen­ta­ci­ja je, bar na pr­vi po­gled ne­pri­ko­sno­ve­na. Za­pad je po­zdra­vio i po­dr­žao nje­gov od­luč­ni ko­per­ni­kan­ski obrt i ras­kid sa vred­no­snim okvi­rom ko­ji ga je dr­žao u ra­di­kal­skoj dog­mi de­ve­de­se­tih. Ali, slu­čaj „Še­šelj” je do­veo do neo­če­ki­va­nih šu­mo­va na re­la­ci­ji Bri­sel–Va­šing­ton–Vu­čić. Pa­ko­va­nje po­li­tič­ki is­tro­še­nog voj­vo­de i sla­nje u Be­o­grad ima­lo je pre sve­ga estrad­ne po­sle­di­ce. Da ni­je bi­lo Za­gre­ba i Vu­li­na. Ovaj po­to­nji je ob­ja­snio da je u pi­ta­nju po­tez ko­ji ima za cilj da ru­ši Vu­či­ća. Še­šelj je, na­rav­no, ra­dio sa­mo ono što je uvek ra­dio, ali je us­peo da do­dat­no po­kva­ri i ona­ko ne pre­te­ra­no sr­dač­ne od­no­se sa Za­gre­bom. I on­da je do­šao na­log da se Še­šelj vra­ti u Hag, što je Vu­lin po­no­vo pro­gla­sio na­pa­dom na Vu­či­ća.

Pre­mi­jer se se­tio da je to mo­žda tač­no i da je Vu­lin pr­vi uka­zao na to, što je do­kaz da je on (Vu­lin) pa­met­ni­ji od pr­vog mi­ni­stra. Na ovu po­hva­lu Vu­lin ni­je re­a­go­vao, ni­je od­bio po­hva­le, a i za­što bi?

Ta­ko je stvo­re­na no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se di­vi Vu­či­ću. Na­pro­tiv, „ne­ko” ga stal­no ru­ši, na­rav­no uz Mi­ško­vi­ća i me­di­je, ko­ji su pod kon­tro­lom mo­ći iz­van ove dr­ža­ve. Ipak, Kir­bi ga je po­zvao da po­se­ti Va­šing­ton i ta­ko po­ten­ci­ra di­ho­to­mi­ju sa Ru­si­jom.

Oda­kle, ipak, Kir­bi­je­va te­za o ko­lek­tiv­noj ši­zo­fre­ni­ji? Ko je u ovoj dr­ža­vi de­le­gat ras­ce­plje­ne po­li­ti­ke, da­kle ko je dok­tor Dže­kil, a ko mi­ster Hajd?

Odav­de, iz­nu­tra, ne mo­že se vi­de­ti ko­lek­tiv­na di­le­ma iz­me­đu Evro­pe i Ru­si­je, na pri­mer. Či­ni se da je lju­di­ma uglav­nom sve­jed­no i da u Sr­bi­ji te­ško si­ro­ma­štvo i isto ta­kva le­tar­gi­ja idu za­jed­no. Baš nas bri­ga i za jed­ne i za dru­ge. Na­pro­sto, ne ose­ća­mo ono što pre­mi­jer tvr­di: da nam je bo­lje. Ni­je bez zna­ča­ja, ali Na­rod­noj ban­ci je baš kre­nu­lo. Eto na­ma ra­do­sti! Ta­mo su trud­be­nič­ke pla­te kod gu­ver­ner­ke Jor­go­van­ke u pro­se­ku po­ve­ća­ne za pre­ko 50.000 di­na­ra. Ta­kva vest mo­ra da uspo­ko­ji ši­zo­fre­nog lum­pen­pro­le­te­ra Sr­bi­na ko­ji je pred vi­še­go­di­šnjom di­le­mom: da li na pi­jac ili pred na­rod­nu kuj­nu!

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pobednicki-raskorak.lt.html, 14. april 2015.

The post Po­bed­nič­ki ras­ko­rak appeared first on Dejan Jeremić.