Poslednji put na terasi „Venecije” sedeli smo u društvu slikara i pesnika, posle jedne zemunske slikarsko-pesničke večeri. Bilo je prohladno septembarsko veče, na prelazu leta u jesen, ja u košulji nedovoljnoj da me zaštiti od vetra koji se dizao s Dunava. Zaogrnuo si me svojom teksas jaknom, i pogledom koji je grejao, onim tvojim pogledom od kog toplina, kao trnci, prožima telo do malog nožnog prsta. Usput, moji nožni prsti bili su upleteni u „isusovke”, moderne, ali ledeno hladne.

Tu sliku čuvam. Ona, sećaš se, nije nastala čarobnim objektivom smene 8, nju sam dobila na poklon. U onom društvu sedeo je i momak iz Kragujevca, nadaren, perspektivan budući slikar, tada student treće godine Akademije. Sve vreme, na podignutim kolenima, držao je blok i po njemu šarao ugljenom. Onda mi je, onako, kao usput, preko stola, pružio crtež. Ja, košulja, teksas jakna, „isusovke”, kandelabr „Venecije” i površina Dunava. Pogledao si papir, a u pogledu sam pročitala da je dunavski vetar hladniji no što mi se činilo. Bio si malkice ljubomoran, bilo mi je milo.

No, ti uvek dočekaš svoj trenutak. Štrafta se postepeno praznila prolaznicima, mnogi su žurno odlazili negde gde im je bilo toplije, samo su retki šetali, parovi zaljubljeni u svoju ljubav, u vreme koje im se činilo da je samo njihovo, zaljubljeni u zagrljaj koji su sebično međusobno delili. Ošacovao si jedan od tih parova, pogledom ga otpratio do „Stare kapetanije” iza čijih su se zidova dve siluete izgubile, zauvek. Za njima su se lagano vukle njihove senke, koje su konačno sakrili isti zidovi. Čula sam kada si, poluglasno onom piscu koji je sedeo s tvoje leve strane, rekao: „Zar ti se ne čini da su ono dvoje dva sveta? On, nesnađen mamin mezimac jedinac, dustabanlija, ona – miris poljskog cveća”.

E, tada je smena 8 trebalo da zabeleži izraz mog lica. Bes, jed, zavist, ljutnja, tuga, sve se sjedinilo u facijalni grč, u oblik lica koji nikada više nisam bila u stanju da ponovim. I sada pred ogledalom pokušavam da načinim takvu grimasu, nisam u stanju. Bila sam beskrajno ljubomorna, bilo ti je milo.

Ono što je ostalo ovekovečeno fotografijama nalazi se u mojim kutijama, sada složeno po foto-albumima, svaki od njih ima svoje ime, a nazvala sam ih po lokacijama na kojima su fotografije nastajale, ili po datumima, meni važnim, tebi važnim. Nama važnim.

Među njima su i one na kojima smo se fotografisali u vrbacima, na obali s koje se otkačio splav-restoran u filmu „Jagode u grlu”. Posle serije „Grlom u jagode” optimistički sam očekivala da će film pomiriti staro društvo, da će Bane Bumbar, Miki Rubiroza, Uške, Čombe, Goca, svi oni, porasti u nedeljivu celinu, srećnu. Bila sam romantična preko mere, previše sam očekivala. Nije sve u životu happy end. Malo toga u životu nosi naziv srećan kraj.

A mi smo baš na toj obali, na mestu gde su jagode konačno zastale u grlu, tražili tragove filma. Od svega, ostalo mi je nekoliko „kodakovih” rolni na kojima smo snimali jedno drugo, vrbake, reku. I daljinu. I u njoj zagubljen splav-restoran. Tu, na obali, obećao si mi iznenađenje. Te večeri, ispunio si ga.

Bio je to neki drugi, drugačiji splav, nevelik i sve samo ne reprezentativan, ali topao i prisan, intiman. Stolovi okruženi dugačkim drvenim klupama, čkiljavo osvetljenje, prozori kroz koje se čuo Dunav, žaluzine koje su gonjene vetrom udarale o zidove, vlasnik-kafedžija i njegova supruga, jedan kelner za sve goste, na stolovima bele sveće, one „milikerke”, u teglama; u jednom od ćoškova stara peć, bubnjara koja se žarila, bio je početak hladnog oktobra; u drugom ćošku sedeli su ljudi na koje je padala senka, nisam im u mraku razaznavala lica. Kao u Điđinom filmu, svaki kadar jedan poaster.

Kelner nam je doneo vino, domaće, belo, a ti si ustao i otišao u onaj mračni ćošak. Nešto si šaputao jednom od tih ljudi čija lica nisam mogla da vidim. Dok si se vraćao našem stolu, meni, violina je zacijukala i prostoriju je obasjalo neko svetlo koje sam samo ja videla. Svirači, tamburaši, zlatan zub, Lepi Jovica iz filma, napukao glas i žal za prošlim – O, mladosti.

Rekla sam: „Da nije malo rano za takvu pesmu?”

„Možda”, rekao si, „ali nikada nije kasno da budeš mlad!”

Ines,

nedelja, 19. april 2015.

negde daleko

The post O, mladosti appeared first on Dejan Jeremić.

Iako se događaji nižu filmskom brzinom, oni su samo filmski kvadrati u deliću vremena, i uprkos tome što prividno nalikuju novom nisu ništa drugo do mnoštvo koje čini neprekinut niz već viđenog, doživljenog i preživljenog. Ono što smo u literaturi nalazili kao večno vraćanja istog. I kada razmišljam šta bih ti ovim pismom rekao, poručio, o čemu bih te obavestio, našao bih se u vrtlogu pokretnih slika kojima se početak i kraj ne naziru i kao dve paralelne prave seku se negde u beskonačnosti.

Da pokušam ovako. Et ignotas animum dimittit in artes. Ovidije nas je u „Metamorfozama” učio da usmerimo svoj um ka nepoznatim veštinama. Starom smenom 8, onom kojom smo beležili tragove zajedničkog života i na mestima koja su nam se činila daleka i nepristupačna, nedostižna i nedohvatljiva, a mi nekim čudom, ludom srećom, slučajnošću ili namerom stižali baš do njih, baš tom starom mračnom komorom danima sam fotografisao delove grada koji su ti poznati kao naši, skroviti i tajni, vraćajući se tako zapostavljenoj veštini stvaranja kompozicije kadrova koji svedoče o tokovima epohe. Ista mesta, druga vremena.

Bio sam na Dunavu, u onom njegovom lepšem delu toka, šetao zemunskim kejom i vrebao trenutak koji će zauvek završiti kao fotografija. Prošao sam pored „Venecije” čija nas je terasa podsećala na terasu kakvog hotela na moru, nadnesena nad vodom reke bila je jedno od naših pribežišta, Kiš bi rekao, zdravog razuma; u lenja prolećna i letnja popodneva, zagledani u tihi hod Dunava, sedeli smo zavaljani u baštenske stolice do smiraja dana, opušteni i rasterećeni, ne dugujući nikome, ne dugujući ništa,

„Venecija” nije ni bleda slika one naše uljuljkanosti u njene baštenske udobnosti koja nam je smirivala mir nad mirnom vodom. Terasa restorana odavno se jednim delom ne nadvija nad vodom, niti se stubovima odupire o rečno dno. Ispod nje je bedem, proširena, pojačana betonska nadogradnja kojom je, u tom delu svog toka, Dunav sputan kao što se lasom krote divlji konji; izgrađena je barijera kao zaštita od vode čiji zvuci bečkog valcera najpre lagano, andante i adagio pokrenu lako lelujanje, potom se crescendom talasi zanjišu, a onda dunavski allegro i presto užurbaju bujicu koja kulminaciju doživi baš tu, ispod baštenske ograde restorana, o čiju se dozidanu armaturu razbija u milione vodenih čestica praćene hukom – ne više onako nežnim valcerskim – i brujanjem vode koja valja sve i valja sebe, onim grave tempom koji smo voleli samo na koncertima i u napetim filmskim scenama.

Nedaleko od restorana okupljena grupa ljudi na ivici obale. Hrani labudove. Na proputovanju kroz ove krajeve, jato labudova sletelo je na reku. Beli kao snežni planinski vrhovi, izvijenih vratova, dostojanstveno su plutali uz desnu obalu, ovu našu, zemunsku. Smena 8 bila je spremna da zabeleži. Labudovo jezero usred Dunava.

A onda sam se setio!

„Labudova kuća”, jedna od epizoda serije „Sumorna jesen”, vreme detinjstva. Grupa zagrebačkih ilegalaca u borbi protiv ustaških i nemačkih vlasti. Živo se sećam likova te serije, bio sam oduševljen ilegalcem Drenom i uvek sam, kao i ti u ulozi ilegalke Maše, uvek sam u igri dobrih i zlih, partizana i okupatora, bio Dren, opremljen plastičnim pištoljem krio sam se po podrumima, grmlju, verao se u guste krošnje, ali u toj igri nikada nisam, poput pravog Drena, bio na jezeru, u labudovoj kući u koju on sklanja ranjenog druga Tarasa, dok ustaška vojska i psi bezuspešno tragaju za njima.

Moj tada najbolji drug, Vladan, bio je i moj najbolji drug ilegalac Maksi, još jedan meni važan junak serije. Davno je to bilo kada je „Sumorna jesen” bila slika naših crno-belih televizora, tek smo zakoračili u osnovnu školu. Odavno smo je završili, sumorna jesen i sada je slika naših televizora u boji. Bilo je nečeg proročanskog u naraciji Zvonimira Črnka – glumca kojeg sam zavoleo kao Drena – na početku svake epizode isti kadrovi, ista muzika Miljenka Prohaske, isti tekst: „Naš rodni grad, pust i tužan kao da je mrtav. Sada smo i mi mrtvi i poput sjena lutamo ovim istim ulicama. Ako je koji od nas slučajno i ostao živ, toliko se promjenio da bi ga danas teško prepoznali i njegovi nekadašnji drugovi. Jer prošlost se ne može vratiti u sadašnjost. Izuzev u sjećanju”.

Nahranio sam labudove pre nego što sam ih smestio u mrak smene 8. Pogledao sam u Dunav, bio je miran, tih, spor, lento. Isto tako izgledala je i terasa „Venecije”. I labudovi će uskoro na put, dalje. Negde daleko. April je, i sumorna je jesen.

D.

subota, 18. april 2015.

Beograd

The post Sumorna jesen appeared first on Dejan Jeremić.

Ostalo je još dva dana do 2015. godine, i naravno, svako od nas, svako na svoj način pravi svoje bilanse.

„Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo.” Ova rečenica, inače lekovita ironijska autosugestija, lozinka junaka iz prvog Kustinog filma „Sjećaš li se Doli Bel”, mogla bi da pomogne. Ostalo je još dva dana do 2015. godine, i naravno, svako od nas, svako na svoj način pravi svoje bilanse.

Pa dobro, jesu li nam bilansi uopšte potrebni? Da li nam je dovoljna nemaštovita najluđa noć, Grandovo narodno veselje, iluzija da postoje razlozi za radost. I mamurluk koji dolazi posle svega, pa buđenje uz neizbežnu Nadu Macuru, koja nam savetuje da se od glavobolje lečimo rasolom ili kiselom čorbom. I da ne jedemo masno, životinjska mast desetkuje narod, koji bez nje ipak nije to što jeste.

Počeo bih donekle naopako, od 10 do 1, šta je to, po mom skromnom sudu, obeležilo godinu, koliko dramatičnu, toliko bizarnu, čudesnu, depresivnu, opasnu, jednu jedinu, neponovljivu u istoriji. Dakle, ovako!

10. Beograd na vodi. To, na vodi, moglo bi da bude i prvo u rangu. Ali nije, zato što ovde ima i važnijih utopija. Ne bih morao da budem skeptik, mada vodu trpim samo u česmi, flaši i kadi. No, moje sumnje dolaze od nedostatka odgovora bar na dva pitanja: šta će tamo da se radi? Ko će na vodi da živi?

9. Obrenovac u vodi. Dramatični maj: „Katastrofa biblijskih razmera”, kako je to slikovito rekao premijer. Igra prirode, javašluka i ljudske solidarnosti, nemoć pred stihijom i nemarom, neukusni politički marketing usred velikog povodnja. Potop sa kakvim-takvim srećnim krajem, ako tome kraja uopšte ima.

8. Šabac na granici vode. Više hiljada dobrovoljaca koji su nosili džakove. Loša organizacija odbrane. Drama sa političkim vodviljem. Premijer uzima od predsednika vlast nad vojskom, i određuje načelnika generalštaba za šefa nasipa. Prvi general danima obavlja posao komandanta bataljona, ali to podnosi sa visokim dostojanstvom koju je vlast pokušala da mu naruši. Ovde kraja nema.

7. Parada pobede, četiri dana pre roka. Putin, kao najveći prijatelj Srbije posmatrao je zaista odličan nastup srpskih vojnika. Parade postoje da bi se pokazala snaga ljudi njihovog oružja. U suštini, to je prilično skupa egzibicija. Pokazali smo skladne ešelone, odličan strojevi korak. Gost u čiju čast se koračalo bio je uglavnom dalek. Padala je kiša. Srpska politička elita je odbila kišobrane, pa smo konačno videli kako ministar Tasovac zaista izgleda.

6. „Južni tok”. Ostaju nam dve zavarene cevi, kao spomenik lakovernosti. Kroz njih će strujati košava. Valjaju nam polja sa vetrenjačama za jeftinu proizvodnju energije. Samo da nađemo odgovarajuću bedeviju sličnu Rosinante. Don Kihota i Sanča Pansa ovde ima na pretek.

5. Most kod Borče. Konačno, druga ćuprija na Dunavu. Na otvaranju premijer Kine Li, naš Vučić. Pozvali i Đilasa. Malo se čudio što je most bez pilona. Tu se našao i ambasador Bačević. Probao da kaže da most neće ni biti potreban kad se prokopa plovni kanal Beograd–Solun.

4. Kineski premijer na samitu u Beogradu. Probao hleb i so. Srbija se našla na putu svile, a predsednik vlade države od milijardu i trista miliona spavao u Hajatu. Do susreta sa predsednikom Nikolićem spavao mirno.

3. Upotreba Tarabića u dalekoistočne svrhe. Predsednik Nikolić afirmisao naš proročki folklor, govoreći o najezdi „žutih”, koji će se napiti vode sa Morave, a onda mogu u Institut za crevne bolesti.

I gost, kineski premijer Li se snašao. Pozvao je koloritnog srpskog domaćina da dođe u Kinu i napije se vode sa Jangcekjanga, posle Mekonga najzagađenije reke na svetu. U doba Tarabića, ako su postojali, Morava je bila pitka voda, ako je tekla. Tako simbolični poziv na rečni napoj, ima u sebi dokaza o nepoznavanju najvažnijih srpskih vodotokova. Otuda i onolike poplave.

2. Ne bih pred praznike obaveštavao vlasti o tome da je udar na plate i penzije ustavno nedopušten. Kad se ministar Selaković pribere od pregovora sa advokatima, možda će im reći. Na drugom mestu je ipak srpski parlament. Po oprobanom modelu apsolutne vladavine većine, predsedavajući samo u retkim slučajevima dopušta pripadniku opozicije da započne rečenicu. I šta biva? Dobijamo čistu glagolsku literaturu, retoriku koju je lično dramatizovao neki lučki radnik. Životinjsku farmu.

A nekada je bilo još gore. Opozicija na čelu sa Šešeljem sipala je vodu na koga stigne, vojvoda je čupao kablove, čak se u istoj sali potukao sa Slobodanom Krapovićem i prošao prilično loše.

Sada vlast, koju je Šešelj začeo, ne dopušta da opozicija liči na njih dok su bili opozicija.

1. Apsolutno prvo mesto za Marijanu Milosavljević, novinarku dostojnu poeme, koja je koleginici dala bubreg. Vrhunac epskog i lirskog dobročinstva koje je vrednije od života i dokida strah od smrti. Pred tim činom sve drugo zastaje, to je ovogodišnja slava davanja nade i radosti, najvažnije pobede, hiljadostruko važnija od složnog koraka pred Putinom na kiši.

Ljubodrag Stojadinović, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Poema-za-Marijanu.lt.html, 30. decembar 2014.

The post Poema za Marijanu appeared first on Dejan Jeremić.

S obzirom na to da je Bugarska (članica Evropske unije) blokirala podvodnu izgradnju gasovoda i da Rusi nisu dobili dozvolu za nastavak radova, ruski predsednik Vladimir Putin izjavljuje da Moskva odustaje od „Južnog toka” i najavljuje preusmeravanje gasovoda u druge regione sveta. Ruskim gasom grejaće se samo ruski prijatelji. Tadić je onomad mislio da pripada toj kategoriji miljenika Moskve. Onda je stavio paraf na papir na kom nema tragova zaštite srpskih interesa, makar nekog paragrafa u kom bi pisalo „šta će biti ako bude bilo…?”

Putinove reči potvrdio je (a kako drugačije?) izvršni direktor ruskog giganta „Gasprom” Aleksej Miler rekavši da je projekat izgradnje „Južnog toka” otkazan što dalje govori o životu projekta, on je, zapravo, mrtav. Izjavio je to Miler potvrđijući Putinove reči i Rusija se okrete Taipu Erdoganu, tj. Tirskoj koja jeste južno od Rusije, možda čak i južnije, ali svakako nije na onom jugu na kom je Srbija. Srbija je, za razliku do Turske, malo tužnije.

A pošto već pominjemo tokove, vide li negde neko onog Milana Bačevića, takođe bivšeg ministra rudarstva, prirodnih resursa i prostornog planiranja. I taj je imao neke prostornoplanirane ideje o izgradnji nekakvih tokova, južnijih od ruskog „Južnog”. Nekakav vodeni kanala na potezu Dunav – Morava – Vardar i sve tako do Soluna. Pa, gde se denu taj Bačević? Zagubio se negde na novoj državnoj funkciji ili je počeo da kopa kanal do Egejskog mora? Pre dva meseca pronađen je na mestu ambasadora u Kini, u zemlji s kojom je pravio famozne sporazume o kopanju kanala i ulaganju kineskih para u vrednosti – kako tada Bačević matematički precizno reče – deset hiljada milijardi evra!!! Čini mi se, možda grešim (!?), da je u toj izjavi bilo viška nekih nula.

No, vratimo se Tadiću i onoj nenapisanoj klauzuli. Ona je, kaže on, bila nemoguća zbog toga što je Srbija bila slabija ugovorna strana, inferioran partner čiji je naftni sektor bio pred kolapsom. A on potpisom ugovora s jačim strateškim partnerom pokušao da spasava domaći energetski sistem, upumpa investicije u njegov oporavak i dovede gas neophodan za rad privrede i život građana. I za centralno grejanje.

Da je kojim slučajem sada predsednik države – a nije slučajno da to nije – da li bi potpisao isti onakav sporazum, pitali su radoznali novinari sa željom da provere trenutni tok Tadićevih misli. Rekao je da je bilo više razloga „za” nego „protiv” potpisivanja, jer je sporazumom bilo neophodno verifikovati energetsku bezbednost Srbije. I njenih radijatora. Odgovor ne zadovoljava. Tadić je izbegao da kaže šta bi sada uradio da je kojim slučajem, a srećom nije, prvi čovek ove države. Između redova da se naslutiti da bi, moguće je, i danas istim naliv-perom, krasnopisom pečatirao sporazum bez klauzule. On, Boris Tadić, politički mrtav kao srpska grana „Južnog toka”.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/vesti/srbija/150661-kako-su-propali-srpski-tokovi.html, 5. decembar 2014.

The post Kako su propali srpski tokovi appeared first on Dejan Jeremić.

Ceo sliv reke Amazon ima površinu od gotovo sedam miliona kvadratnih kilometara na koju bi moglo da se smesti dvadeset sedam površina bivše SFRJ.

Objavljeno na: RTS 1 Nedeljno popodne „Razbibriga“ 30. novembar 2014.

The post Dvadeset sedam puta veći appeared first on Dejan Jeremić.