Ima li išta neobično u stajlingu predsednice Narodne skupštine? Naoko, nema ničeg. Zabrađena u (ne)obavezni hidžab za koji Vujaklija ne kaže ništa ali Wikipedia otkriva da „hidžab (arap. حجاب) zavesa ili plašt, u užem smislu podrazumeva veo ili maramu koju nose neke žene islamske veroispovesti, a u širem konzervativno odevanje žena u islamu”. Šta bi mogla da bude potencijalna poruka Majinog prerušavanja? Fascinacija ličnim ili islamskim konzervativizmom? Ništa od to dvoje.

Foto: Erfan Kouchari

Glupiranje na sopstvenu odgovornost jeste konstanta srpske političke elite. I kao takva – kao konstanta, ali i kao karnevalska maškara – ufačlovana u garderobu čija joj obeležja i značenja nisu posve najjasnija, Gojkovićeva se maskirana prošvercovala u Persiju. U noći uoči puta, moguće je, morile su je noćne more.

Šta bi se dogodilo ukoliko bi je kojim slučajem pozvali da obiđe Namibiju, i u njoj pripadnike etničke grupe plemena Himba za koju naučnici tvrde da se vekovima ne menja? Da čitaocu bude jasnije: Himba je pleme od pedesetak hiljada članova i slovi za najlepše u Africi. Žene su, kažu, veoma zanimljive jer kosu i telo mažu mešavinom masti i zemljanog pigmenta te im tako koža poprimi crvenu nijansu koja predstavlja zemlju, plodnost i krv kao simbole života. Ideal lepote se podrazumeva. Takav namaz istovremeno ih i štiti od sunca i insekata. Inače, toples je njihov izum, kao i kožne čarape. Njih ne obuvaju zbog egzibicionizma ili glupiranja, niti zbog onoga što vam je ne-daj-bože palo na pamet, njih nose da bi se zaštitile od ujeda otrovne faune koja gamiže. Onda, vratimo se na pitanje s početka ovog pasusa: kako bi se u tom miljeu snašla gospođa Gojković? Da li bi se, kao u Iranu, prilagodila tamošnjim običajima? Mazanje zemljanom bojom? Toples, možda? Kožne čarape? Nadajmo se da u Namibiji nisu čuli (i da nikada neće čuti!) da je ovih dana obilazila Teheran.

Da ne bude nezabeleženo, u delegaciji s Gojkovićevom sedeo je i Dragomir Karić, jedan iz familije za kojim nije raspisana poternica. Nemaskiran, bez parandže.

Kontroverze koje je izazvao imidž predsednice Skupštine iznedrile su i jedno ovakvo mišljenje: „Niko ne primorava žene da budu konzervativnije od imama, posebno ne kada su zvanične gošće. Kada Gojkovićeva to sama odabere, ona time vređa sve one Iranke koje se bore za svoja prava, kao i sve nas, koje svoje pravo na jednakost ne damo. Al amira je često u dve boje, pa bar da je to izabrala, makar malo da se izborila protiv nametnute crne boje, ali ne, ona je i ostatak garderobe uskladila sa nekom svojom zamišljenom vizijom iranskog protokola, odenula nešto što liči na džilbab, koji u Iranu niko ne nosi”.

Valja reći i da Iranci nisu Arapi, no izgleda da joj ni to, niko u onom ružnom snevanju nije rekao. A da, ipak, priupita Vulina? On je majstor kamuflaže. U njegovom fundusu mora da postoje i burka i feredža i zar.

24. novembar 2015.

The post Žena u crnom appeared first on Dejan Jeremić.

Savetnik predsednika Nikolića, Oliver Antić optužio je Mihajlovićevu za kvar na avionu kojim je Nikolić leteo u posetu Vatikanu. Antić ne prihvata izjave pilota i kopilota o prosutoj kafi po instrument tabli i za ugrožavanje predsednikovog života optužuje ministarstvo na čijem je čelu Mihajlovićeva. „Predsednikov život je bio ugrožen jer nadležno ministarstvo (za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu), ministarstvo koje vodi Zorana Mihajlović, nije poštovalo procedure i reagovalo na propuste na koje mu je bilo ukazano”, besno će Antić.

Predsednikov savetnik je izjavio da je prilikom kontrole avioprevoznika koji žele da lete u Sjedinjene Američke Države, koju je vršila američka Federalna agencija za kontrolu saobraćaja, utvrđeno da Direktorat za civilno vazduhoplovstvo nema kontrolora za vladine letilice „lir džet” i „falkon”, te da su Amerikanci naložili da se taj propust ispravi, ali to nije urađeno. „To je u nadležnosti ministarke saobraćaja Zorane Mihajlović, da uvede te kontrolore… Bilo bi dobro da se ona malo pozabavi svojim poslom”, baš je ljut Antić.

Stvarno, vreme je da se ministarka pozabavi svojim resorom umesto što – kao što je to, u ne tako davna vremena, radio Mlađan Dinkić – ide po selu i zanoveta o svakome kog se seti, pa joj tako nisu promakli ni Dušan Bajatović, Milutin Mrkonjić, Velja Ilić, Tomislav Nikolić, Stanislava Pak… Ne mogu da se setim svih, bilo bi lakše nabrojati one koje Zorana nije častila svojom „konstruktivom kritikom” kojom zamajava zaludan svet pokušavajući da ga uveri da je ona redak primerak radnog, vrednog, stručnog, sposobnog, preduzimljivog, operativnog službenika u vladi. Bez lažne skromnosti, jedini takav primerak kojim Vučić može da se diči. To ne kaže niko, to govori njeno nametljivo (i razmetljivo) ponašanje.

Ne pada mi na pamet da branim one koje Zorana napada, ali očigledno je da je njen prioritetni zadatak u ovom mandatu da se stara o tuđem prljavom vešu i da ga kači na medijski štrik kad god je prilika. A prilika je uvek. Oko nečeg tako prljavog preganjala se i sa šeficom kabineta Tomislava Nikolića, Stanislavom Pak kojom prilikom su razmenjeni „komplimenti” kakve jedna drugoj mogu da upute samo takve „dame”.

Sukob te dve individue u suknjama nije prvi, u sećanju još stoji da je Mihajlovićeva zamerala Nikoliću inertnost, nedovoljnu čvrstinu, neodlučnost ili tako neki od sinonima koji se mogu svrstati u (političku) mlohavost, dok je Pakova, pak, skakala u živu vatru da Zorani dokaže da predsednik hoće, želi i zna. I što je najvažnije, može. Hoće se reći da može i politički i državnički, a da se ta moć može dočarati još nekim od sinonima koji oslikavaju čvrstinu.

Dve naprednjačke plavuše biju bitku koja u suštini i nije njihova, one su samo transmisija svojih šefova za koje smo i ranije konstatovali da funkcionišu u latentnom sukobu, ratujući u rukavicama. Stanislava Pak optužuje Mihajlovićevu za medijsku hajku na Nikolića misleći da ministarka to radi bez znanja predsednika vlade i da je „njen cilj pozicija premijera ili predsednika države”. Previše ambiciozno, previše naivno da bi se neko upecao na jeftin trik. Da se sve radi, kao što Pakova misli, bez znanja vrha vrhova, onaj na vrhu odavno bi potencijalnu opasnost za svoju fotelju poslao tamo gde treba. Jer on to ume grubo i bez dlake na jeziku.

Jedina istina i precizna formulacija delovanja Mihajlovićeve, koju ova oštro demantuje, sročena je u izjavi Stanislave Pak: „Gospođa Mihajlović se bavi svim i svačim u ovoj zemlji. Ona preispituje i odluku predsednika o učešću na paradi u Rusiji. Da li jedan ministar to treba da preispituje?” Sličan posao bez posla, i rad bez rada, primenjuje i onaj Vulin koji se meša u sve što pročita u jutarnjim vestima.

Ako Olivera Antića ne interesuju izjave pilota o prosutoj kafi u kokpitu aviona kojim je Nikolić leteo u Vatikan, možda bi topli napitak koji umalo nije došao glave putnicima aviona mogao da bude predmet interesovanja vrha vrhova. Za plavuše uvek ima mesta u nekom od aviona; mlađa bi mogla da glumi stjuardesu, starija kafe-kuvaricu. A Vulin? On, kladim se, ima pilotsku uniformu s kapetanskim širitima. Neka bar svi lete kad toliko vole da žive u oblacima.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53940/kolumna-zorana-mihajlovic-ministarka-za-staranje-o-tudem-prljavom-vesu, 24. april 2015.

The post Sukobi u SNS sve intenzivniji appeared first on Dejan Jeremić.

Stvo­re­na je no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se divi Vu­či­ću. Ame­rič­ki am­ba­sa­dor Kir­bi ima vr­lo za­ni­mljiv stav pre­ma Sr­bi­ma. Na svoj na­čin, uz ne­što ezo­pov­skog ogra­đi­va­nja, de­fi­ni­sao nas je kao ši­zo­fren na­rod, na emo­tiv­noj i ra­ci­o­nal­noj gra­ni­ci iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ve­ro­vat­no bez do­bre ge­o­po­li­tič­ke ori­jen­ta­ci­je i bez mo­ći da se opre­de­li­mo. 

Upr­kos po­u­zda­nim sa­zna­nji­ma da na­ve­de­no od­re­đe­nje ne mo­že bi­ti ko­lek­tiv­no svoj­stvo, mo­gu­će je da nas je go­spo­din Kir­bi do­ne­kle pro­bu­dio iz le­tar­gič­nog dre­me­ža. U stva­ri, gde smo to mi? Na­ša po­zi­ci­ja je za­ni­mlji­va, ri­zič­na, far­sič­na i dra­ma­tič­na i uglav­nom pro­iz­la­zi iz ne­do­stat­ka mo­ći da je spo­zna­mo.

Na­rav­no, i Is­tok i Za­pad, i jed­no i dru­go, ili ni jed­no ni dru­go, i sve dru­ge ne­do­u­mi­ce – pro­iz­la­ze iz na­šeg unu­tra­šnjeg po­li­tič­kog ustroj­stva. Re­klo bi se, iz vred­no­snog si­ste­ma ko­ji je na­kri­vo skle­pan na ap­strakt­nim ide­ja­ma i op­se­na­ma, na pro­jek­ci­ja­ma ko­je ni­su ostva­ri­ve ili su ma­glo­vi­te.

Da­kle, na si­ste­mu ko­ji je ve­ćin­ski mo­ćan, a ne zna šta bi sa tom sna­gom, osim da ču­va no­vi kult vo­đe iza ko­ga se za­kla­nja­ju par­tij­ski me­di­o­kri­te­ti. I iz to­ga pro­iz­la­zi vr­lo ne­pri­jat­na ste­ril­nost. Na­ša po­li­tič­ka kre­ta­nja su ome­đe­na in­te­re­si­ma i emo­ci­ja­ma, ali ak­tu­el­na po­li­tič­ka eli­ta (ako se to mo­že ta­ko na­zva­ti) ni­je u sta­nju da ih si­tu­i­ra ka­ko va­lja i ta vr­sta ori­jen­ta­ci­o­ne zbr­ke tra­je do­sta du­go.

Za­ni­mlji­vo, ali po­sle ni­za po­li­tič­kih ga­fo­va, a omak­ne mu se još po­ne­ki, To­mi­slav Ni­ko­lić je po­vu­kao ne­ko­li­ko zna­čaj­nih po­li­tič­kih po­te­za. Kao ustav­ni ko­man­dant voj­ske, mir­no i od­me­re­no je za­tra­žio is­tra­gu i od­go­vor­nost. Ni­je sti­gao da se do kra­ja ba­vi tom te­škom tra­ge­di­jom jer su ga oda­tle is­ti­snu­li ne­na­dle­žni i on je uglav­nom ću­tao.

Na­rav­no, još je la­men­ti­rao nad sud­bi­nom Sr­bi­je i svo­jom, po­vo­dom biv­šeg ku­ma Še­še­lja, pret­po­sta­vlja­ju­ći bož­je za­ko­ne ovo­ze­malj­skim, jer mu ovi dru­gi na­ru­ša­va­ju bla­že­ni baj­če­tin­ski mir. Do­neo je jed­nu do­bru od­lu­ku: da od­red srp­ske voj­ske ide u Mo­skvu na pa­ra­du po­bed­ni­ka. Ni­je se oba­zi­rao na ne­pri­jat­ne i ne­pri­stoj­ne pri­di­ke ni­žih či­nov­ni­ka sa Za­pa­da.

To­ma će de­ve­tog ma­ja bi­ti na tri­bi­ni is­pred Kre­mlja, a naš od­red će de­fi­lo­va­ti u čast po­be­de nad fa­ši­zmom, za­jed­no sa oni­ma ko­ji su mu slo­mi­li kič­mu. To je isto­ri­ja i ona ne sme da se po­no­vi, ali ni po­na­vlja­nje ni­je is­klju­če­no, na još go­ri na­čin.

Na­rav­no da Ni­ko­li­će­vo pred­sed­ni­ko­va­nje ne za­slu­žu­je ode i epo­ve, ali ono što va­lja ne mo­ra se pre­ću­ta­ti. Da li će Sr­bi­ja zbog to­ga ima­ti šte­te? Sve za­vi­si od tač­ke gle­di­šta. Ne­ke sva­ka­ko ho­će, ali i vaj­de bar zbog jed­ne do­bre do­ze sa­mo­po­što­va­nja. Ma ko­li­ko „evrop­ski put” bio bes­ko­nač­no da­lek, a mo­žda i ne­do­sti­žan, ne sme se od­u­sta­ti, bar zbog pu­to­va­nja sa­mog. Kad stig­ne­mo ta­mo, Evrop­ske uni­je mo­žda vi­še ne­će ni bi­ti, ali za Sr­bi­ju je pre­vas­hod­no va­žan mo­del iz­be­ga­va­nja izo­la­ci­je.

Na Za­pa­du, Ni­ko­lić ima re­pu­ta­ci­ju oko­re­log ru­so­fi­la i ta­mo se mi­sli ka­ko je to neo­t­klo­nji­vo. Ma­da je srp­ski pred­sed­nik vi­še pu­ta „sa po­la usta” obra­zla­gao i ne­mi­nov­nost kon­ti­nen­tal­nih in­te­gra­ci­ja. Vu­či­će­va ori­jen­ta­ci­ja je, bar na pr­vi po­gled ne­pri­ko­sno­ve­na. Za­pad je po­zdra­vio i po­dr­žao nje­gov od­luč­ni ko­per­ni­kan­ski obrt i ras­kid sa vred­no­snim okvi­rom ko­ji ga je dr­žao u ra­di­kal­skoj dog­mi de­ve­de­se­tih. Ali, slu­čaj „Še­šelj” je do­veo do neo­če­ki­va­nih šu­mo­va na re­la­ci­ji Bri­sel–Va­šing­ton–Vu­čić. Pa­ko­va­nje po­li­tič­ki is­tro­še­nog voj­vo­de i sla­nje u Be­o­grad ima­lo je pre sve­ga estrad­ne po­sle­di­ce. Da ni­je bi­lo Za­gre­ba i Vu­li­na. Ovaj po­to­nji je ob­ja­snio da je u pi­ta­nju po­tez ko­ji ima za cilj da ru­ši Vu­či­ća. Še­šelj je, na­rav­no, ra­dio sa­mo ono što je uvek ra­dio, ali je us­peo da do­dat­no po­kva­ri i ona­ko ne pre­te­ra­no sr­dač­ne od­no­se sa Za­gre­bom. I on­da je do­šao na­log da se Še­šelj vra­ti u Hag, što je Vu­lin po­no­vo pro­gla­sio na­pa­dom na Vu­či­ća.

Pre­mi­jer se se­tio da je to mo­žda tač­no i da je Vu­lin pr­vi uka­zao na to, što je do­kaz da je on (Vu­lin) pa­met­ni­ji od pr­vog mi­ni­stra. Na ovu po­hva­lu Vu­lin ni­je re­a­go­vao, ni­je od­bio po­hva­le, a i za­što bi?

Ta­ko je stvo­re­na no­va ša­re­na ma­pa na­ših vi­tal­nih in­te­re­sa u po­li­ti­ci: To­ma ne vo­li Za­pad, Za­pad je pre­stao da se di­vi Vu­či­ću. Na­pro­tiv, „ne­ko” ga stal­no ru­ši, na­rav­no uz Mi­ško­vi­ća i me­di­je, ko­ji su pod kon­tro­lom mo­ći iz­van ove dr­ža­ve. Ipak, Kir­bi ga je po­zvao da po­se­ti Va­šing­ton i ta­ko po­ten­ci­ra di­ho­to­mi­ju sa Ru­si­jom.

Oda­kle, ipak, Kir­bi­je­va te­za o ko­lek­tiv­noj ši­zo­fre­ni­ji? Ko je u ovoj dr­ža­vi de­le­gat ras­ce­plje­ne po­li­ti­ke, da­kle ko je dok­tor Dže­kil, a ko mi­ster Hajd?

Odav­de, iz­nu­tra, ne mo­že se vi­de­ti ko­lek­tiv­na di­le­ma iz­me­đu Evro­pe i Ru­si­je, na pri­mer. Či­ni se da je lju­di­ma uglav­nom sve­jed­no i da u Sr­bi­ji te­ško si­ro­ma­štvo i isto ta­kva le­tar­gi­ja idu za­jed­no. Baš nas bri­ga i za jed­ne i za dru­ge. Na­pro­sto, ne ose­ća­mo ono što pre­mi­jer tvr­di: da nam je bo­lje. Ni­je bez zna­ča­ja, ali Na­rod­noj ban­ci je baš kre­nu­lo. Eto na­ma ra­do­sti! Ta­mo su trud­be­nič­ke pla­te kod gu­ver­ner­ke Jor­go­van­ke u pro­se­ku po­ve­ća­ne za pre­ko 50.000 di­na­ra. Ta­kva vest mo­ra da uspo­ko­ji ši­zo­fre­nog lum­pen­pro­le­te­ra Sr­bi­na ko­ji je pred vi­še­go­di­šnjom di­le­mom: da li na pi­jac ili pred na­rod­nu kuj­nu!

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić, novinar

Objavljeno na: http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Pobednicki-raskorak.lt.html, 14. april 2015.

The post Po­bed­nič­ki ras­ko­rak appeared first on Dejan Jeremić.

Nezvanično – a moguće je i zvanično? – dnevna štampa piše da će Vulin morati da pakuje kofere zbog, kako se navodi, „opstrukcije Briselskog sporazuma sprečavanjem povratka srpskih poslanika u kosovski parlament; zbog izjave da će svi radno sposobni korisnici socijalne pomoći morati da rade da bi to pravo ostvarili; zbog namere da dva miliona evra dodeli nevladinim organizacijama koje na to nisu imale zakonsko pravo; zbog toga što je, dok je bio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, bez tendera dao firmi svog prijatelja gotovo milion evra za sigurnosne kamere”. Milion evra je otišao još prošle godine pod velom državne tajne, a sigurnosne kamere niko do danas, ni javno a ni bez tajni, nije video. Možda zbog toga što su tajne? Možda kamere posmatraju one koji ih ne vide?

Vulinu je, objavljuje štampa, već sugerisano da ispravi greške u vođenju ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalnu politiku i boračka pitanja. Greške se pišu i kao brljotine. Na njima je doktorirao. Takođe, zamera mu se to što blokira povratak osam srpskih poslanika u kosovski parlament, od kojih su petorica bliska baš Vulinu, kao što je Vulinu bliska ruska stepa. Sporno je i to što Vulin na Kosovu i Metohiji na važne funkcije postavlja samo svoje ljude, te je i kuma, koji nije dugme, progurao do ministra u kosovskoj vladi.

Osim navedenog, Vulin, kažu, ima problem i s državnim revizorom, ili preciznije – revizor ima problem s Vulinom zbog raspodele budžetskih sredstava i dodele sredstava nevladinom sektoru mimo zakona. Neki su skloni da pretpostave da će Vulin posle degažmana iz vlade dobiti preobuku za Belorusiju, i u odeći ambasadora otići u Minsk. Za tu priliku, u njegovom garderoberu postoje uniforme svih boja i šara, možda će tamo na prijeme moći i u majici s likom Če Gevare.

Na mogućnost da svojom pojavom u crnom više nikoga u javnosti neće plašiti, Vulin je rekao da je njegovo ministartsvo „preduzelo i uspešno sprovelo najteže delove reformi”, dodajući da u njih iskreno veruje, jer „uprkos otporima one već daju rezultate”. Nevidljive, poput onih kosovskih kamera. „Naša uspešnost”, nastavlja Vulin, „u konkretnim pitanjima, koja se niko nije usuđivao decenijama da pokrene, jeste nesporna. U svakom slučaju, onaj ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije ima pravo da donosi odluke i vrednuje svakog od nas. Svaku odluku predsednika vlade Aleksandra Vučića prihvatiću i podržati”. A zar misli da je moguće drugačije?!

Čak i u situaciji u kojoj se našao – na pragu vladinih vrata koja se zatvaraju sa suprotne strane od one na kojoj se on nalazi – Vulin ne odustaje od dodvoravanja onom „ko ima podršku i iskreno poštovanje više od pola Srbije”. Druga polovina se, valjda, divi njemu, Vulinu. Pardon, nešto manje od polovine.

Pre nepunih mesec dana, 17. marta, u kolumni „Kućepazitelj i bebisiterka”, objavljenoj na ovim stranama, nagovestio sam mogućnost koja je danas izbila na videlo. Nije zgoreg podsetiti se: „Umesto što svakodnevno razmišlja koji će kostim da obuče i koju ulogu da odigra (u tome neodoljivo podseća na nedokazanog glumca Borisa Tadića), bilo bi bolje da se posveti najavljenoj rekonstrukciji vlade. Možda predsednik vlade i nije previše oduševljen stegonošom, pa ga ražaluje u, recimo, kućnog ljubimca. U toj ulozi držao bi ga pod kontrolom, jer sve ono što je do sada činio, čini ili će činiti, loša je Vulinova usluga. To i takvo čankolizno podaništvo može ozbiljno da naruši rad digestivnog trakta”. Mislilo se na digisetivni trakt Vulinovog imenjaka.

Ukoliko se dogodi ono o čemu čaršija bruji a novine pišu, Vulinu će za selidbu biti potreban poveći kamion. Za onu silu od kostima i uramljenih fotografija na kojima se bezrazložno smeška obučen u iste te kostime. Ukoliko postoji neka pamet, taj šleper ne bi trebalo slati put Belorusije. Za takav tovar, dovoljno prostora ima i ovde. U Srbiji deponije su na svakom koraku.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/53103/kolumna-vulin-doktor-za-brljotine-svoje-ne-zna-da-izleci, 15. april 2015.

The post Vulin pred otkazom? appeared first on Dejan Jeremić.

Od početka, priča o puštanju Šešelja na privremenu slobodu nije bila miomiris koji se lako prihvata, naročito ne u zemlji kakva je Srbija u kojoj animozitet prema Tribunalu u Hagu dostiže visok stepen rizika. Imam visok stepen tolerancije i svesti o suočavanju s ratnim zločinima koja god da ih je strana počinila, ali Hag je odavno postao poslednje mesto gde se pravda zadovoljava, zločin kažnjava primereno, a pravo primenjuje jednako prema svima. To nikako ne abolira osuđene čija je krivica dokazana, ali u holandskom gradu više razmišljaju kako će udovoljiti političkim pritiscima nego Justiciji.

Nisu sporne činjenice koje Tribunal navodi, a odnose se na Šešeljevo ponašanje na privremenoj slobodi. Ono je, u najmanju ruku, skandalozno. Ponašao se bahato, drsko, nevaspitano, geački, ratoborno, brutalno, ne menjajući ni za jotu svoj politički diskurs koji je pre dvanaest godina poneo sobom odlazeći u Hag. U Hagu smatraju da je vreme provedeno u Srbiji potrošio na divlje i neartikulisano ponašanje, diskreditovanje, vređanje, omalovažavanje i govor mržnje (dovoljno je podsetiti se šta je sve rekao o ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću!), što je pravosudne organe Međunarodnog trubunala nagnalo da preispitaju svoju odluku o privremenoj slobodi. Prethodno, javnosti u Srbiji nije bilo jasno pod kojim uslovima je Šešelj pušten, neprestano su iskrsavale poluinformacije i dezinformacije koje su mogle biti tumačene na više načina. Kao što su i tumačene.

Jedno je sigurno, Hag se nije odrekao Šešelja, što je bilo evidentno iz formulacije o puštanju na privremeno slobodu, te zbog toga nije jasno čemu čuđenje svih koji se tom „čudu” čude?! A čude se svi relevantni činioci državnog vrha, od predsednika vlade, preko zvanično neobaveštenog Rasima Ljajića, do onog Vulina koji se, podrazumeva se, oglasio čim je iz Haga stigla depeša. „Znao sam, rekao sam…”, podsećao je Vulin na svoje prošlogodišnje novembarske izjave, i dodao, a nešto i ponovio: „Žalbeno veće donelo je odluku da se Šešelj vraća u pritvor u Sheveningenu i na taj način pokušava da Srbiju uvuče u sukob između suda, tužilaštva ili koga god u Haškom tribunalu. Ova odluka je usmerena prvenstveno na destabilizaciju Srbije, rušenje vlade Aleksandra Vučića i direktno rušenje predsednika srpske vlade”.

Interesantno je pratiti s koliko se žara svi čude čudu neviđenom za koje su znali da će ih snaći, uzimajući u obzir i Šešeljevu narav i odluku Haga o privremenoj slobodi. Da li je moguće da je iko ovde mogao da pomisli da se Hag odrekao Šešelja i da ga neće zvati nazad?!?! Šešelj nije ni osuđen ni oslobođen, on je pušten da neko vreme provede u Srbiji do nove odluke Haga o njegovoj daljoj sudbini. Neki pravni akt, bio on oslobađajući ili osuđujući, mora biti donet, to je jasno i brucošima prava, a jedino mesto za takvo što je Hag. Ko god je ovde mislio da se Hag zauvek otarasio Šešelja – o čemu je čak i on govorio – doveo je i sebe i druge u zabludu zbog čega se država našla u stanju koje joj ne priliči, sva u strahu šta će biti ako državni organi budu primorani da primene silu i Šešelja otprave u Holandiju. Zar se to nije podrazumevalo?!

Šešelj je provocirao i izazivao i Haške i domaće institucije, začikavajući i jedne i druge više puta ponoviljenim odbijanjem povratka, i da mu ne pada na pamet da se vraća tamo odakle je privremeno pušten, odbijajući svaku milu i prizivajući silu. Sad se tome svi zabezeknuto čude. Šta može da destabilizuje vladu koja za sebe tvrdi da je jaka kao kremen kamen i da niko nije jači od države. Šešelj? Loš vic. Umete vi to bolje. Ako se Vulin i društvo plaše radikalske odbrane svog vojvode, to bi govorilo o njihovoj nesposobnosti i nespremnosti da Šešelju izađu na crtu.

Vojislav Šešelj je u novembru prošle godine došao s povratnom kartom koja, evo ovih dana, treba da bude overena za smer povratka. Jedini smer koji je na toj karti još ostao validan. U srpskoj javnosti Hag odavno ima tretman političke instutucije s kojom se država obavezala da sarađuje. Izgleda, ipak, da nekim odvdašnjim kondukterima Šešeljevo putovanje tamo i nazad znači samo i jedino zaustavljanje „zahuktale” srpske lokomotive koja brzim prugama juri ka Evropi. Lokomotiva juri, a Hag skida pragove s pruge, što ovi iz vagona tumače kao napad na mašinovođu. A onaj Vulin, on je od konduktera avanzovao do ložača lokomotive i – lica crnog kao u rudara – u njen kotao tovari ugalj.

Objavljeno na: http://www.dnevno.rs/info/drustvo/51542/povratna-karta-za-jedan-smer, 30. mart 2015.

The post Povratna karta za jedan smer appeared first on Dejan Jeremić.